Књижевне новине

| NASTAVAK SA ıL STRANE

IVU DAN A

\ _ Izdavačka nekorektnost "U 237. BROJU „Književnih novina“

| 0d'27, novembra ove gođine, u rubrići 15 đana, objavljen je napis „Izdavačka nekorektnost“

; potpisan inicijalima Lj. K. U celom napisu najzanimljiviji je treći stav, u kome taj Lj, K. suvere-

no konstatuje da je tekst Njegoševog = O vijenca“ objavljen u izđanju beograđs

beog e „Narodne knjige“ „odavno zastario, naime od onda kađa su uče-

| mjaci, tekstolozi ustanovili i naučno do-

lilptišh |

kazali da su u tekstovima izdđavanim do 19590. godine stajale krupne greške koje su oni te godine ispravili“. Tekst za napadnuto izdanje priređio sam ja (nije mi jasno zašto to Lj. K. tajanstveno prećutkuje). U zajednici sa prof. R. Boškovićem ili sim priredio sam do sada oko petnaest izđanja „Gorskog vijemn ca“ i od prvog do poslednjeg savesno pratio sve objavljene primedbe na komentar i tekst, koristeći ih, ukoliko su bile razumne i prihvatljive, za svoja nova izdanja, ali pri tome nisam. zapazio da su 1950, „učenjaci tekstolozi“ (više njih svakako čim je upotrebljena množina) „naučno dokazali“ da su u tekstovima svih ranijih (oko seđamđeset) izdanja „Gorskog vijenca“ „stajale krupne greške.“ Poznato mi je samo da je istoričar po struci i zaslužni pisac većeg broja člahaha o Njegošu, M. Dragičević (da otkrijem još jedan veo tajanstvenosti koja tako godi Lj. K.) briredio 1050, jedno neobično izdanje „Gorskog vijenca“. Dok su svi raniji re daktori i komentatori tog Njegoševog dela nastojali đa dadu što autemtičniji tekst, držeći se MRešetafevih Yezultata jli neposredno prvog izdanja del& (Beč, 1847) za koje je, po nepobitnom iskazu očevidaca, drugu kofektufu i reviziju radio sam Njegoš, dotle je Dragičević suviše smelo intervenisao u Njegoševom tekstu: menjao je ređ stihova, ispuštao ili premeštao na drugo mesta pesnikove prozne beleške, menjao reči i oblike i sl, Pri tome 8e delimično oslanjao na sačuvani deo Njegoševoč ru kopisa (sačuvan je rukopis do stiha 1528) a posle toga samo na svoja domišljanja ili neubedljive analogije sa onim izmenania na osnovu ulkopisa. Izmene su brojhe, a, po mom mišlienju, samio'u jednom ili dva slučaja prihvatljive, pa i ftaaa isIloVvno. Vriaćatje na oblike... rukopisa nije opravđano jer štopusani,lekst prvog izdanja dela (1847) u mnogšo čemul prevazilazi iikopis, a poboljšanja mogao: je uneti samo Njepoš. Dragičevićevo ižđanje uglavnom je negafivno ocenjeiHo od Kfitike (up. „Stvaranje“, Cetinje, 10560. sv. 1 i 8V. 5 — B. Mihailović: „Piiloži“, Beograd

1963, sv. 3—4 — V. Latković), Prevođiocći „Gorskog Vijenća“ na češki jezik J. Hiršal i O. Berkopeć žaista su se, možda iz fieoDbaVeštehosli, „koristili ispravkamia” D+iagićevićevim u većoj meri nego što su to smeli učiniti, ali kađ Lj. K. to isto tvrdi ža najfioviji Rnetnački prevod prof. Smausša, odličnog požhavaoca Njegoševog kKtjiževnog dela, ohđa se me drži išftime. U tom pogledu ta dva prevod se bitno razlikuju. Prof. Šmaus naime, u pred govoru SVOP prevoda (stf. XDI) ižričito ivrđi da je „u pogledu tekšta i intetpunkcije uzeo kao ošhovu, poteđ bOZ> nalog Rešetarevog iždanja (1940) izđa< nje „Prosvete“ (1952), za koje šu tekst spremili R. Bošković i V. Latković“, Šmaus je prihvatio samo jednu jedinu Dragićevićevu ispraVku, pa i fu slov“ no. „Prema Dragićevićevom izdanju (1959) ispuštena je prožna beleškša iž+ fnećhi:565 i 563 stiha, jež. bi se stvarno mogla uzeti kad 6maška Korektofa prvog izdanja“ => kaže oh na igtom mestu. da-Cvrsto držim da su fa pravom putu samo oni fedaktori „Gorskog vijem ca“ koji, dyžeći se prvog izđanja dela, nastoje da uspostave Što dRutentičniji Njegošev tekst i da redaktoži mogu HE tervehisati isključivo u ihteFpunkćiji i pravopisu i kod slovnih štampavških gFeški, a u p?vom izdanju je Vrlo malo takvih · ža koje 86 bezuslovno može fvrdifi đa su greške, Svako sMelije domišljanje i „ispravljanje“ Njegoševog

ieksta nooprostiva je greška. V. LATKOVIĆ

Laka napska:Olii

Puče kolan svečevoj kobili _ „NAJVEĆE KNJIŽEVNO ČUDO za

poslednjih sto godina: MARKO RISTIĆ PRIMIO NAPORU! Drug: rečima, pisac, umetnik, pamf{fletist(...) koji je

Srpskoj književnoj zadruzi i Matici srpskoj očitao revolucionarno mezaobilaznu, neizbežnu bukvicu, (...) našao se najzad, ni manje ni više, otvoreno, i, drsko ,do samoponištavanja u centru (...) srpstvalušče, samozadodovoljne „garniture...“ („Beogradska heđeljad, 6. decemba 1964). 1

Pisac ovih »eđova, Milosav Mirković (Buca), inače jedno od čuda ovoga Veka, mada nc od najvećih, očigledno je nezadovoljan što su se u književnom svetu strasti malo „smirile, frontovi razbili, i nekada Sad ljudi počeli opet medđusobom da opšte i sarađuju. Iz auta (ne automobila) u kome se našao, ne toliko sopstvenim htenjem koliko sticajem okolnosti nepodesnih za, grupaška razračunavanja, M. ković (B.) zamecta Marku Ristiću što je u. kolekciji „Srpska književnost ua sto knjiga“ (koju zajednički izdaju Srpska književna zadruga i Matica srpska), i to još sa predgovorom Dragana M. Jeremića, (O, tempora! O, mores!) objavio knjigu „Objava poezije“, čije izdavanje isti M. M. (B.) smatra „Dporazom jednog nemirnog, beskompromisnog i u mobilno hadrealističkom smislu nepotkupljivog autora“,

/

Optužujući Matka RHistića za „izužetno Tierazumljivo moralno Vvrludanje“ što se pojavio u društvu s Njego+ šem, Copićem i Samokovlijom, M. M. (Buca) u stvari kao đa btani kultutu i moralnu čistotu od rečenog Njegoša, Gopića, Samokovlije, pa i od samog Marka MHigtića, U isto vreme oh se time svakako nehotice, moralno obavezuje da hikađa neće pristati da se pojavi u društvu navedenih srpstvujuščih autora — ako mu to ikad bude ponuđeno. A valjda neče.

„Bagdala“ prodire u svet

ČETIRI PESNIKA iz aktivne grupe kruševačkih. književnika. okupljenih oko „Bagdale“, Saša Trajković, Branislav 1,, Lazarević, Dobri Dimifiijević i Antonije Marinković, objavljeni su neđavnho ma italijanskom jeziku u zajeđničkoj ktjiži koju je pod naslovom „Sftpški pesnići“ (Poeti Sebi) objavilo sijensko iždaVačko Đreduzeće „Casa editfiće Maia“. Prevodilac i priređiVač zbornika stpskih pesnika, marljivi Đaltomo Skoti u kratkom predgovoru dao je osnovne pođatke o razvoju i aktivnosti grupe kruševačkih pisaca, kao i sažete podatke o pesnicima skupljenim u zborniku. Ne ulazeći u ocenu prevoda i ižbota pesama, koje bi u ovakvim prilikama u švakom slučaju bi lo bolje štamnibafi bilingvalno, inicijativa

Đakoma Skotija vređna je pažnje i kao '

gest · kulturne" razmene sa susednom

Italijom ·''lWao'ptodor u svetjedne male:

ali dinamične književne grupe, koja je dosad upravo ma planu objavljivanja pesničkih dela naših i stranih pesnika zadužila hašu kulturnu javnost.

•

Uvek iste fotograšije

U PRAZNIČNIM BROJEVIMA mnogih listova, pojavio se niz izv. angažovanih fotografija koje bi trebalo da ma vizuelno ubedljiv način čitaoce podsete na promene koje su se dogodile u našem društvu. Pri tome posebno padaju ti oči snimci iz raznih fabrika i Preduzeća na kojima radnici stoje pored mašina, diskutuju ili ražrađuju planove ili se prikazuju u slatičnim pozama pored svojih strojeva. Sve to navodno ima simbolično značenje i „adekvatno predstavlja suštinu radničkog samoupravljanja“.

Ali, nesreća je u tome što smo na iste fotografije RBilazili i ranijih godina, pa se čini da je već uhvaćen jedan opasan mani? i tako dobijamo Pbatetične fotografije koje odudaraju od stvarne suštine &#ifnoupravljanja i pretenciozno ga Prikazuju kroz šablonske poze koje sa njim praktično nemaju mikakve veze,

Da li i ove fotografije — bez obzira što na njima nema cveća i ptica, ipak predstavljaju kič? U svakom slučaju, malo više invencije i stvaralačkog osećahja ne bi bilo na prelek, jer napraviti dobru 1 argažovanu {otografiju predstavlja podvig, Ona trajno zadržava Vrednošt autentičnog dokumenin i izraza naše stvarnosti.

TG EEES PERU OBN 0. TORO AE

... i u žayu pod optemom TYuatnik dotiče vlažni s&uod. i Mokt ižhad blitkog plavetnila, tanka žića očaja i U peni i hyamA. Život čijk temelji dYhte Na ogledalu Ssuđaca, Slavićemo!

hazdituči praomcem, maše baštine i trud,

Milan. KOMNENIĆ

Mašni brod se điže ma vYyh plodnog podnebq: Poljhbač skažaljki ječi, Slivd še kamem,

„.. ljubav pitevima ug blede dokaze istrajnosti. Glina spava ha đohvat moyske pljuvačke Prerasla u sliku jedimog ishodišta,

Na ovom, mestu styasti i večeWjeg smamenja..

U 6ud mifna vhemena toliko se udaljismo 0d, 66bć “4 toliko to ipak beše stramo svakom hodu,

Pyilažimo Mišom, Voda w jendeekma preči nam ut do

grada ·

Napola boštnulog sa litica u, more,

Tihi vetav, Gouoye oko vatara. _ Nebo traži horikontom, zvezdani pepeo. .

Mir- ,

i

. prave

ijedan jestival, blagijat, roman,

|N suđenje, tuča i uopšte kulturni

, događaj u našoj novijoj istoriji nije izazvao tako žučnu i bumu bpolemiku, tako sažetu, jezgrovitu i na relativno malom novinskom prostoru sab-

ranu razmenu invektiva, kao što je anketa o „Antologiji srpskog pesništva“ Miodraga Pavlovića koju su sprovele „Večernje novosti“. : Anketa ie pokazala (kako vele. da je primetio Jeđan naš poznati, inače nmeanketirani pisac) da Srbin uspeva jasmo i pricizno da se izrazi tek kađ se naljuti. Istini za volju, niti su svi an~

· ketirani bili Srbi, niti su svi bili ljuti.

Jedan je čak napismeno dao izjavu da nije ljut. Nisu svi bili ni precizni.

Objavljena su mišljenja dvadeset i dva pisca i dva „obična“ čitaoca. To ni izdaleka ne iscrpljuje naše javno mnenje, ali ipak pruža nekakav prosek i olakšava izvlačenje zaključaka. Ako se po strani ostave panegirici, pogrde i ježevski intonirani vicevi („Od' druga Save do svetog Vave“), ono što je anketa ..Večernjih novosti“. kako se to kaže, izbacila na površinu, jesu dva ključna pitanja: (a) šta đa se radi sa sedamnaest pesama i dva uveta Vaska Pope, (b) sme li jedan čovek sam, za svoj groš, da pravi antologiju tuđih pesama.

Prvo je pitanie mere, proporcija, bitanje brava pesnika na ravnopravnost. i podjednaku zastupljenost u antologijama. Na to su neki učesnici ankete pokušali indirektno da odgovore:

„Pavlović |..} mudi jedmw Knjig, L..]} inspiracije da se ismova grade i neguju paralelne ili čak sasvim, su-

promo madahmute amtologije“:;

w. ova ontologija dala je povoda da i drugi pesnici naprave svoje amtologije...“; ww. ona je animirala duhove i daje podstrek movim, amtologičarima. Onima koji će moći, ako to žele, đa dezavuišu

. Miju Pavlovića".

Nosioci Takvih mišljenja jamačno polaze od uverenja da će i dalje pojedinci sastavljati antologije i da će neko objaviti neku novu antologiju u kojoj Vaska Pope uopšte neće biti a neki će dugi pesnik imati sedđamnaest pešama,

Upravo naslućujući takvu opasnost, tri učesnika ankete (dva pisca i jedan viši savelnik) postavljaju omo drugo pitanje: „Ko je oblastio sastavljača ove knjige...?“

Pitanje je sudbonosno i neka nam zato. bude dopušteno da iscrpnije citiramo argumeritaciju protivnika inđividualističkog divljanja:

„Sastavljanje jedne takve dntolopije mije trebalo poveriti samo jedhon, licu, a pogotovw, ivvuestiyati „smavtno društvena sredstva u takav pYoblematičan posao.“ +

„Ja me prihvatam i ne priznajem

nijednu antologiju koju je bravio jedan čovek. Antologije bi trebalo da poeziju,

instifufi za iatituti

ŽIVOT OKO NAS

s

[7]

LJUBIŠA MANOJLOVIĆ

SRBI TURCI I HRVATI

MA JEDNA ČUDNA GHIUUMA ko“ _ jom vole da se bave neki beog= radski umetnici, i Srbi, i Hrvati i (ako je taj haziv prihvatljiv) etnički Muslimani. Naročito u kafani, už čašu — teđe uz prvu, Češće posle desete + počnu da izigravaju zagrižefie Ššovinište. Ljudi koji su svoje jugoslovenstvo osvedočili najubedljivije što živ čovek može, jet su za njega išli da gihu, ljudi koji 8u svoj čvrst jugoslovenski stav i5+ lo tako i kao umelnići potvrđili kroz osivarenja svoga Bića i svOB duha, po> čnu najednom da igraju stpške, hrvat+ ske ili janičarske koljaše. Usred beog tadske kafane, iz usta poznatog Ufjnei« hika,čuješ bed zoru „Srbe ha vrbe“ ili: „Srbi, sad ću ja vaš malo jataganom... Saghi glave, jedan po jeđan!“ A opet, na prvom spratu zgrađe na Košančiće« vom Vetecu broj 4 u Beogradu, ispred vrata jednog slikara koji ima muslifnansko ime, slikarev drug je zakačio = i to tako stoji odavho — sliku na ko joj Srbi kolju Turke. Bajagi kao potu ka deugaru & Tnislimanskiji imenom đa će i njemu Srbi smrsgtili konce, Slikar si Kosančićevog venca ne živi fi u kakvom strahu. Oh svakog dana š osmelom pogleda sliku koja navodđ+ no treba da znači užasnu pretnju hjegovote životu od sitane flamo nekoga Srbina: Ono gMlumljenje ustaštva i janičarWiva po beogradskim RMafanama takođe se propraća šmehom. I oni koji tu glue šovinizam i Oni koji se toj šlumi smeju, u stvari, na jeđatn veoma risltiitan način dokazuju da su sa'B0«

| vinizmom botbuno raskratili,

Ali ne bi odgovaralo istini ni tvrditi đa se glumlienju šovinizma od štrane nekih umetnika beograđška bublika uvek i jsključivo smeje, To doduše, je-

y__na marginama štampe ____-J

Kosta TIMOTIJEVIĆ

· Vaskove uši

koje bi sačinjavali majeminentniji i najbolji estetičari i kritičari, ljudi koji zastupaju Yažzne pravce i škole, a nikako i nipošto pojedinci.“

„Antologija je zakon za veliki kvamn= tum. nacionalne poezije, bplebiscit, referendum. Zar tako nešto može obaviti jedam, čovek koji sam, sebe izabere? L..J Je ža jednog profesora Kkmjižepnosti, đaka ili kultumog Yadnika, ni ova i ovakva omtologija nije ništa drugo do propis, zakom i preporuka.“

Stavovi su, dakle, jasni. Jedni su za ldissez faire, za varljivu šansu svakog pesnika da možda jednog dana u nečiju antologiju uđe sa sedamnaest bpesama. Drugi su za red, sistem, kolektivnu odgovornost, za to da „ontologija [...J mora biti rezultat stava djedđmor Galupa poezije...“

Koliko su ovi potonji bili u pravu, pokazala je budućnost, U potvrdu re čenog neka nam opet bude dopušteno duže citiranje. Ovog puta citati su iz jednog dnevnika (sad svejedno čijeg), vođenmog 2064. i 2005 godine u Beograđu. Izostavljeni su, naravho, irelevantni pasti lične i rnelitearnće Drirode. - „11. decemba 2064.

„Počela stogodđišnjica Rata za Antologiju. Jutros, ma Studemfskom, tYtm, komemoracija prvim žrtoama Jizičkog nasilja, Govornici su dirljioo evociYali uspomenu ma, bezimenog studenta koji je pred Sekularčevom, (tada Kolarčevom) zadužbinom u zabumi odgrižzao uši Vasku, Ivomoviću, verujući da time ispunjava zavet DobrTice Ćosića. Tako je počelo. Narednih, dana Phetučemo je ili ma dYywgi Način, wapdsštoobaho još šesnaest ljudi crvehih ušiju, Ukupno

· sedamnaest, po jedah sa, svaktu besmt...

„13. dećembar 2064,

„Sıečana akademija, Bilo reči o svemu, samo me o onome što ja smatram, za presudmi događaj — a to je amtologija Toše Paripovića ip 1986. dodihe, kap koja je prepunila čašu. Sve inditidualističke . antologije od, OWMijine do Tošine držale su se mepisanog pYabila da miko me može biti. zastupljen, 8a više od šesnaest pesema. Toša je wneo iednog Branka, jednog Đuvu, jednog .Dučića, dva Bećkovića, dva Grobarova, a sebe sa trideset sedam, pesama. Nije čudo što je buRkIGa tikva...

ste bravilo. Ali meni je poznat i jeđan veoma neprijatan izuzetak. Umetnik Mušlimah, sedeći za stolom u društvu sa Sibinom članom Komunističke partije iz vremena još pre Revolucije, dostojnim jugoslovenskim revolucioharom, uglednim političkim radnikom i funkcioherom, pošle ko zha koje čaše zaigrao je bio svoju već otrcahnu „antišsrpšku“ igru, Gostima #a sušedmim stolom dobaćiva6 je kako će poklati Stbe. Ovi ga Srbi fisu fazumeli i usštali su đa ga biju. Srbih stari komunista našao 86 u nedđotimicći, Pa, pošto je t6 kafana 8 Rnijegov druš „Tiuafčin“ glupom igrom doveo sebe u opašnost, štavio 86 na stranu „Turčina“ i, prema pođignutim sšiolicafa, i sam Podigao stoliću na kafanske goste Čije je sfpsko hacionalno Osećanje — zato što nisu bili pripfemljeni da razufneju „Turčinovu“ šalu, koja ie još, u nastalom pijahom &ukobu, počela i 0ajozbiljnije da žVuči — svakako moralo biti povređeno:

TI jedan ovakav izuzetak bio bi dovoljan đa se umetnići, kađ, krenu po kafanama, mahhu cifkuzanškog hodđahja po oštrići šovinisfičkog noža, Međutim, ovih dana še dogodio dugi, još nieprijatniji ižužetak, Jeđah beograđski književnik i novinar, čovek Moji je švoj Čvrat jugoslovenski stav polvtdio kroz zapažene napise proliv šovihižmia, upao je u Klub Rkhjiževnika Hrvalske u Zagrebu i, kako stoji u izjavi Upravnog odbota Društva khjiževnika , Hrvatske („'Pelegtim“ od 4. decembra 1064), „počeo,„y. ha jedan skandalozan hačin ŠOVinistički inzultirati klupsko 680blje i goste“, Upravni odbor kaže đa ne želi navođiti „riječi koje je oh dobacivao i kojima je vrijeđao na iaVnorm mijegtti ne samo sve prisutne već i hrvatski hatod u čijoj se sređini nalažio“, ali je Već i iz Ovopa jasno RWahve su te reči mogic biti, One se, uostalom, i bliže ovakc opišuju: „Na đegufantah način, 8 mnogo provokativne šovinističke i Rabadahijske afogancije, iz ušta... (navodi se ime umetnika 6 kome je reč — 1. M.) padale su takve pogrde i takve inzulfacije koje apsolutno potpađaju pod bovitivhe zakonske + moralne norme čija povređa traži i pravno i diuštveno reagiranie i sankcije“. MS

Iz daljeg ieksta izjave proističe da šu u umetniku koji je nabfaVio isbad drugovi iz Ubravnog odbora Društva književnika Hrvatske Videli pojeđihca Ššoviništički raspoložetog, jednog od ohih koji „demoalizhforski dieluiu m čitavu društvenu sredinu u kojoi žive“.

Utisak, dakle, koji je ovaj kmjiževnik-riovinat svojim Đonašanjem ošstmvio Ha dru#ove iz Dyuštva Rniževnika Hrvatske je težak da feži ne može biti. Na ošt6vu takvog utiska. ni stav prema izgredniku nije mogao biti druk-

\

1. .J09, decenibay 2004.

„Proslavljena stogodišnjica prve kolektibne akcije da se pbojedivcima, ma koliko dobronamernim, zabrani sastavljanje antologija. Moralo je da pro+ đe preko dvadeset godina, (i da se po+ javi Tošina amtologija) pre mego što je, posle opštenavYodmog Yeferenduma, donet prvi Osmovni zakon o omtologi• jama: „Svi su pesnici jednaki i nijedam, u, amtologiji ne može imati više pesama ođ drugih“.

„1. jJaovuar 2065. !

„Nova godina |[...J] Na dočeku u klubu došlo do nereda. Još ne mam ko je koga i zašto tukao. Biće valida u notvinama. Čuo 80m samo kako je neko bikao da mošti Mije Pavlovića i Vaska Pope treba preneti iz Grgetega i dostojno sahraniti u' Beogradu. Onda je nastao Yusvaj. ·Nisam, sačekao miliciju... !

„25. janua 2065.

„Nepotpisani članak u „Borba-Politici“ o tome kako se u izmavomje s ba ke knjige investiraju dYuštvema sredstva, pa se zato me može poveriti pojedincima da pišu romane i druge knjige, već taj posao treba poveriti institutima koji će zastupati razne prav ce i škole, kao što je to još pre pola veka Yegulisano drugim, Osmovnim zakonom, o oamtologijam4a. ,.

„4. mart 2065.

„Kultuvno-pyosvetnho veće odbacilo amandman o zabyoni bYivatne delatnosti u, poeziji. U debati istaknuto da, mije Yreč o privatnom nego o in okosnom pesništvu, koje ne samo što nije Štetho mego je baš u, dYuštoenom interesu, da se oho Yazvija kao dopuna kolektivnog pesništva...

Nacrt nove Antologije izmet ma zboTove birača...

„26. april 2065.

„Skupština ratifikovala Amtologiju sa 2065/66.' Republički ključ mepromenjem. Istorijski ključ izmenjen w koist movije poezije. Ispao Lukijomn, Mušicki; braćem Vasko Popa posle mekoliko decenija epitimije. Naravno, „Vra• ti mi moje krpice“...

Morao je da prođe čitav pek otkako je brbpi but lansitrona parola: „Antolopij& je žakon" — ba dok Antologija kao takva Nije bostala ž2akonski akt.

„28. april 2065.

„Već se pyiča đa će Vaskove mošti bit Đremete tu Beofad i sahYanjehe potređ Dobričinih, Hoće li oba jubilahhd. godina biti godina velikotg nacionalnog ismihemja?

„14. jum 2065.

„Vuk najzad, Yaskrinkanm kao Uužu?+ pator i samozvamac. Ighoyvisao brihcip vaznih pravaca i škola, Ujdurisao btavopiš na svoju Yuku, umesto đa 0a Tađi zajedno, komisijski. s& Jovnnom Hadžićem, i Simom Amiđžbm. Rethbaktibho poništeh6: proslava, 200=godišhjice,.."

čiji. rego što je saopšten u izjavi Dfiuštva, koje je time želelo dn sačuva „za sebe i za nas jasnu perspektivu hašeg društvehos razvoja“.

Osudi izgredđa i ja se iskreno Ppfridružuiem· & tim što ja iaj izgteđ nešto drukčiie sagledavam:

1) Kao čoveka koji je bio pijan,

9) Kao izgređ započet jednom riskahnh ftnom šalom koja, u sređini menBviknutoj na to, nije tako zazvučala. 3 Pošto pijani izgrednik obično na+ đe sagovorhile, pretnostavljam da je na vatru ođ alkohola tmoralo biti naliveno i malo ulja.

:Sve Bkupa đovolino đa še iztfođi 6GvVratan skandal, čiji je glavni KMiivac svakako onaj koji je Žapoćčeo.,

Možđa je moje sagleđavanie slučaja isuviše Ppođ uhiehjem opšte slike koju inače imsam 0 izgredhiku kao pišću i čoveku.

Iz izjave, Upravnog odbora Društva književnika Hrrvatške ne vidi se da je one eprilatne večeri izgrednik đošao u klub video bijan. Mislim da je to trćbalo kazati. Jet, iako pijanstvo nije opravdanje, zna še đa su bPijane eči oduvek mahje .V#redele mnme#6o te ište iečeme frezno. A radi čuvanja brafstva i jedinstva, čemu želi da posluži i izjava Upravnog odbora Društva književV+ nika Hyvatske, hiljadu puta {e bolie aka #6, kaže da šu. reči izgrednika „koje je on dobačivao i kojima je vrjjeđao na javhom mjestu ne samo sve prisulne već i hrvatski narod“ izlazile iz jedne flaše konjaka.

izgred

O OVOM IBTOM PROBLEMU HEĐDAKCI JA DONOSI 8VOJ KOMENTAR „ŽA PUNU ODGOVORNOST NA 10. STRANI.

KNJIŽBVNB NOVINE ,