Књижевне новине

O ONOJ KOJU JE

MIF

Najvećeg posle Rafaela.

Ja sam jedva dočekao, da se razgovor vrati na sonete, pa kažem, da se ona, Još uvek, vara. Trebalo bi samo malo da čita te sonete, ponova, pa da uvidi, da je ta ljubav Mikelanđela, na kraju života, bila za njega velika uteha. Nežnost Vittorije bila je za Mikelanđela, usamljenog, mračnog, neoženjenog, namučenog, melem.

| Ono što taj gigant, od te žene, traži, nije nikakva ljubav, sekšualna, a još manje skaradna, nego je traženje zaborava, posle jednog teškog, gorkog uzaludnog, života. :

Ona svakako zna sonet Mikelanđela koji počinje rečima: „Un uomo in una donna, anzi uno dio... Čovek u jedhoj ženi, i više, Bog jeđan u ženi”.

Šta traži od fe žene Mikelanđelo?

Vodi me, — kaže. Daj mi ulice koje vode u radost, — iz poplava i mora požara. Ulice radosti, da se nikad više ne vrafim, u sebe.

Moj učitelj onda seđa na klupu naburen, pa kao da se pokajao, što je pogledao u moje papire, kaže, da je to koješta. I ona je sinoć, kod svoje kuće, čitala Mikelanđela, ali smatra da je to, ti soneti, nešto „nedđostojmo ostarelog, uglednog, umnog, „čoveka. Liubav dovodi ostarelog čoveka do ludila, a ne u ulice radosti.

Mikelanđelo „je prosto pošašavio. Smejala se sinoć, kaže, kađ je čitala, kako najslavniji Talijan, Renesansa, saljubljen u jednu prepređenu ženu, u tu markizu, ı tu udovicu, koja je od fhjega mnogo mlađa, fepa samom sebi, o ljubavi, kao lud.

Kako je moguće da boj?

Kako je moguće, o Bože, o Bože, o Bože.

Kako to biti može? Kako to biti može?

Znam, kažem, fe stihove. Oni su potresni. Mikelanđelo jauče u njima, jer se, iznenada, zaljubio, u tu ženu (ne smem da kažem da je u pitanju možđa Cavalieri —) u njegovim godinama. Kađ je viđeo da ne može više đa vlada svojim osećanjima i svojim mislima,

Zar ti stihovi nisu, ipak, potresni?

Come puo esser chno nom sia piu mio? | “50% Dio, o Dio, o Dio. . i

Đok se moj učitelj smeje, kako deklamujem te stihove, ja joj skrećem pažnju, na MDojaVUu, da „Mikelanđelo nije bio smešan, i izgubljen, ni kad je te stihove pisao. Izgleda čak da se, i sam, sebi, rugao.

Jer u autografu tih stihova, to, o Bogu, stoji, napisano slepljeno, kao da je hteo, sam sebi, da skrene pažnju, da je to ludo.

Napisano je ovako: Odioođioođio.

Ko zna šta je pri tom mislio?

Ma šta Mikelanđelo mislio, škrabajuči te svoje sonete, na svoje kartone, uzgred, — ona zna šta je O tim sonetima mislila njegova familija Stidela ih se i krila ih je. Nije dozvolila da se štampaju sve do XIX veka. Ti soneti su, Mikelanđelova sramota. | Nije tačno, — 38 Sem toga, „nema Mikelanđelo familiju, nemaju Mikelanđeli, nikađa, familije. To što ona naziva familijom Mikelanđela, to je skup poltrona, prostaka, glupaka, koji su društvo za vađenje dukata iz Mikelanđela. A taj kuzen njegov među pOotomcima njegove braće, koji je najzad štampao te sonete, t0 je veliki obešenjak, koji je te sonete šišao, preinačivao, dopevao. Odvraina je to priča o familiji Mikelanđela. Priča koja se onavlja. E Moj učitelj kaže đa je Mikelanđelo trebalo da ima ženu i decu, a ne da luta putevima nemorala. Familija Je najveća sreća. Njegova familija 5e, S pravom, stiđela tih njegovih soneta, Petrarchina familija nije imala da seč stidi Petrarchinih soneta.

više nisam

„a metnemo tačku, na Petrarcu, __ kažem, —ov Ajednom za svagda. Neka ona meni „pristane đa čita

Mikelanđela, a ja ću njoj priznati Petrarcu, ne zbog nicgoVOE sadržaja, go zbog lepote njegovog stiha, njego vih slikova, niegove forme. To Je Ve lika lepota talijanskog jezika. Pr a _ ću joj, eto, da, kod Mikelanđela, ne : foga. Ima mramora. Da se "ostavim, ako hoće, i tumačehja istorijskih, podataka, o sonetima Mikelanđela. i (PVA da čeprkamo Do igtorijgkim podanimia iz! niegovog života. Niknda poce: mogu tumačiti istorijski podaci. ae katkad, biti važni, kad se rađi o ar i fekturi Mikelanđela. 9 ufiČ] a d njegovim | skulpturam8, o Re VN i njegovim freskama. Ne u TE POO ada netima. Nema” istoriiskoB um le soneta. Ne znamo nikad šta DOČ

sli, šta hoće da kaž tome mnogo nesvesnO tičnog čak i u naifiniiim intensijama. pesnik bunea. pođaci mogu da nam pomofn mačenju vladavine TOOOe. 10 stvenog, ili familije Borgia,

KNJIŽEVNE NOVINE ,

noga. Ima Jiterarnim

Tstori iski u pri tu-

veličanmogu ženi jedan · vori. Njen omiljeni pisac bio je jeđan

u fumačenju Mikelanđelovih soneta. Da ostavimo to. Da čitamo te sonete kao sonete. neboznatog pesnika.

Kao da ne znamo da ih je pisala Mikelanđelova ruka.

I tađa će ostati velika poezija.

Moj učitelj i taj kompromis odbija. Nemoguće je, kaže, odvojiti te sonete, od nemoralnog „života „Mikelanđela. Renesansa je dala Italiji nekoliko velikih umetnika, ali je Italija stekla rđav glas u Evropi, u to doba. Bila je, — kaže moj učitelj: di cattiva riputazione. \

I druge su zemlje u Evropi, tada, pročule se, zbog „nemorala, ali nisu imale Mikelanđela. Da završimo ovu prepirku koja je besmislena. Ne znamo, tačno, život Mikelanđela, nećemo ga znati više nikada. Ne znamo tačno, ni intensije njegove, pri izradi mnjegovih skulptura i fresaka. Još manje možemo znati njegove misli, osećaje, njegove tajne, pri tom pisaniu njegovih soneta. Da pređemo preko toga.

Ona, kaže, pristaje, najzad, da mi tumači, rečnik, frazeologiju, onih soneta koji su, to sigurno znamo, bisani za Vittoriju ĆColonna, ali ostaje pri svome, da je to bila, tipična, nemoralma, renesansma, žena.

Zavodnica Mikelanđela.

Meni, kažem, uzalud govori tako. Ne znamo tačno prošlost.

Prošlost nikom vrata ne ofvara, rekao sam joi već. !

Smrt njihova je ta vrata prošlosti njihove, za uvek, zatvorila.

Kao da je nešto vezuje, za fu ženu, koja je živela pre toliko stoleća, gospođica della Cloetta ponavlja, da je Vittorija Colonna pokvarena i, nesreća u životu Mikelanđela.

Ima u Rimu, i danas, takvih žena, — kaže, — u pozi, kao da.je ćer Catona. Zar ona može da veruie u nemoral žene, \koju je poštovao Tasso? Koju kao uzor pominju veliki pisci tog vremena, na primer: Castiglione, pa Molza? Koju i Mikelanđelo naziva, javno, „Alta Signora“, visoka gospođa, koje nije dostojan, — indegno, — kaže, Nemoguće,je to. Čak se ni Lucrezia Borgia, prema današnjim istorijskim podacima, ne smatra više za onakvu bludnicu, kakva je bila u petparačkim romanima. Vittorija Colonna, znači poslednju sreću u životu Milkelanđela.

Ona ga je svojom. utehom pripremila .

za smrt, i ako je on nju nadživeo 17 gođina. U antičkom Rimu, Rimljanke su učile ljuđe ljubavi. Ars amatoris. Vittorija je učila Mikelanđela smrti. Ars moriendi. Zar bi Mikelanđelo mo gao, da je bila nemoralna, da kaže, pred svetom, da u toj ženi ima jedan čovek, i više, jedan bog. Zar bi tu ženu mogli poštovati toliki verski pisci i reformatori: TFlamini, Carnesecchi, Spranzo, zar bi njen ispovednik. Ochino, mogao njen nemoral da trpi? Vittorija Colonna bila je, kako rekoh, centar jednog kruga, koji je učio da vera u Boga, a ne aparat Crkve, spasava ljude. Fra Benedetto da Mantova je pređ strašnim Inquizitorima ftvrđio. da je Vittorija Colonna učila, da mije dosta imati crkvu, nego se i dobra dela moraju činiti. Ma šta mi sađa 6 svemu tome mislili, u ono vremč. to je bila uzorna žena. Ja sam naročito zavoleo jednu njenu igreku:. da se svetitelji ne truđe, da nas spasavaju. Potrebno je da dobrotom pomognemo, i mi. Svi njeni savremenici govore D toj ženi, kao o božanskoj lepoti.

Moj učitelj se kikoće, pa kaže, da nije bila čak ni lepa. | |

Ne znamo kakva je bila. Ako je jedan crtež Mikelanđelov, Mikelanđelov, _—u za koji se misli da je portret Vittorije, onda bi se moglo reči, da je naročito imala krupne oči, bogato DPOPprsje, a usne kao stvorene za poljubac. Neka vrsta Cleopatre. Prema portretu koji je izradio Muziano, to se ne bi moglo reći. Još manje prema njenoj međalji koja se smatra savremena. Svi kažu da je imala grčki nos. Nos rimskog vojnika i tužne crte. Mikelanđelo kaže đa je bila anđeoski lepa. Kaže da će se, u buđućnosti, i kroz hiljadu godina, posle njihove smrti, videti: kako je on ružan bio, a ona lepa. Quanto voli bella foste e quant'io lasso.

Toliki ljudi oko ie žene, sami po sebi, dokaz SU, nemorala, — kaže moj učitelj. Takve žene imaju ljubavnih avantura i kad stanuju po manastirima. Zna se kakvi su bili, po moralu, ti manastiri u doba Renesansa. Ti manastiri su, ponavlja, za te markize, princeze, bile isto ono, što su sad, za takve žene, hoteli, veliki hoteli, u· skijaškim centrima u Italiji. Sestriere, Dolomiti, Campo Imperatore. Gnezda ljubavnika. U ostalom ja ne spominjem o toj fakt, koji sam po sebi go-

pesnik. Onaj, koji je zbog nemorala prognan na obalu Crnog mora, u Tomi. Oviđije.

O-V-I-D-I-J-E.

Ona to izgovara kao što se, u Rimu, u to vreme, izgovaralo: Mateotti,

Miloš CRNJANSKI

ELANĐELO VOLEO

Ja se i nehotice smejem na fo, pa joj kažem, da je dete.

Danas znamo, da nije ni taj pesnik proteran iz Rima, zbog nemorala u poeziji. Mnogo je više verovatno da je proteran u Sibir, — hteo sam da kažem u Tomi, — zbog verskih ideja, koje su iz Azije doprle u veseo krug mlađića, oko Imperatorove ćerke, Julije, i ako ona, zaista, nije bila anđeo, ni pre nego što je bila žena 'Tiberijeva, ni posle. To je bila neka vrsta pobune protiv šintoizma imperatora u Rimu. Tako nam se bar danas čini.

mperator August hteo je da obnovi

prošlost. Moral Rima. Omlađina je

htela nešto novo. Imperator je tražio da mu, prema tradiciji, ćerka pravi čarape, a supruga tka ogrtače. Omladina je htela slobodu u ljubavi i poeziji. Stradao je Ovidije. A Julija još strašnije. To što je Vittorija Volela Ovidija, ne znači ništa. Sem da je umela da zapazi vanredne stihove. Imperator se prosto bio zgranuo, kad je naišao na zabranjene ideje u okolini svoje porođice, kao na zmije.

Vittorija je isto tako oterana u manastiy, od strane Inquizicije.

Sve to dokazuje da se rađi o moralnoj.

Moj učitelj ponavlja da se radi o neuslišžčenom ljubavniku, o Mikelanđelu, neuslišenom, ali ljubavniku. A možđa i nije bio neuslišen? Te ambiciozne žene, u doba Renesansa, bile su gotove, na sve.

Ko zna, na šta je sve bila gotova, ta markeza, samo da Mikelanđela zadobije. Meni se onđa naša prepirka već činila smešna, sve više, pa joj kažem, da je i io nemoguće. Ako nije bila religiozna, nego raskalašna, kao te Rimljanke Renesansa, onda Vittorija Colonna, markiza i udovica, zaista nije morala čekati da Mikelanđelo dođe. Nije morala da čeka do svoje četrđeset pete, ili sedme godine. Njen život je, međutim, neporočan, i dotle. A kad je upoznala Mikelanđela, to je bio čovek ostareo davno, posle jednog teškog, bednog, života, provedenog u rađu, na skelama Sikstine. Imamo podatke o njegovim bolestima: O njegovoj zapuštenosti. Patio je od gušavosti. Od bolova u nogama. Ođ nesanice. Ako je Vittorija Colonna bila neka

ženi

Didona, zaista nije morala čekati, da

dođe Mikelanđelo. A sem toga, čak i da je io baš i bila nemoralna žena, gde je mogla, sa Mikelanđelom, imati ljubavne sastanke? Nju su svi znali. Nikad nije bila sama. Nije mogla praviti posete i odlaziti Mikelanđelu u njegovu siromašnu kuću na Macel de Corvi, Nije mogla ići, da ga posećuje, u njegove radionice, gde su spavale njegove kalfe, i pauci, i miševi, i buve.

Zar ne vidi, koliko je smešna sa tim mjenim sumnjičenjem gospođe, fako tužne i religiozne? Nije valjda markeza da Pescara mogla da pomisli, da posećuje Mikelanđela, penjući se do njega, na njegove skele? Apsurd je io i pomisliti.

Moj učitelj, dok se ja. smejem, uzvikuje ljutito, da je i to moguće, Te markize, kaže, te žene Decamerona, te udovice Rima, u doba MRtenešamsa, bile su gotove na sve. Idu te na sastanke, ljubavne, da zalude muškarca. i tamo, gde ni njene sirote sudopere, danas, ne bi išle,

Tek što sam bio poverovao, đa više neće nastaviti, sa tim njenim Tudim sumnjičenjem Vittorije Colonne, ona me zaprepašćuje. Sav snužden ja on'da kažem, da ne vredi nastaviti taj razgovor, i nuđim, da je otpratim do stanice na Pijaci Naroda, i ako još nije odbilo devet.

Reč je, — kažem, — o Mikelanđelu, najslavnijem, najnesretnijem, Talijanu Renesanse. Ostarelom čoveku. 1 jednoj otmenoj ženi. Njihova je ljubav niz razgovora o smrti. Zar omladina današnje Mtalije, o tom paru tužnih seni iz prošlosti, ne zna da kaže ništa lepše, nego da ih smatra za smešhne, odurne, ljubavnike?

Bili su ponos Italije.

Žalosno je da od sve veličine Mikelanđela, u njoj, nikakav trag ostao nije. — Kao kad veslač spusti, umorno, vesla, pa pusti đa čun plovi, kako ie volja vodi, ja sa fom dđevojkom odlazim sa klupe.

Ona se trijumfalno smeje, pa kaže, da joj je milo, da sam najzad uvideo, da ne bi trebalo da čitamo te rogobatne stihove.· Da su Mikelanđelovi prijatelji imali malo pameti, trebali su da ih, prosto, spale. n

Spalio je Mikelanđelo mnoge bpapire, pred smrt, a razbio i mnoge skulpture. Kad bi mogli, ljudi bi danas sastavljali taj kamen, kao što bi, da mogu, i od blata, sastavljali, svoje pokojne.

| Da je Mikelanđelo cenio svoje 5O-

nete, đa ih se nije i sam stideo, ti bi se soneti pojavili, još za njegova ŽživOta, kao „Rime” Vittorije Colonne. Ona se pobrinula da njene vime buđu štampane, . Pt š|

te velike/

MIKELANĐELO. AUTOPORTRET

Nije tačno da Mikelanđelo nije nameravao da štampa svoje sonete. Ima, u Vaticanu, zbirka, koja je očigledno, pripremljena za štampanje. I za ŽiVOta, neke su njegove besme bile dobro znane. Čak su neke i pevane. A vrlo je lepo što je tako skromno mislio o tim sonetima. Možda je i hteo da ostanu zatvoreni, u svoje vreme. Kao što se čela nađe, posle toliko stoleća, u nekom komađu merdžana, na Baltiku, i ti soneti su bili zatvoreni, u svoje vreme. Svaki je čovek zatvoren u svoje vreme, kao što je i ona zatvorena u uniformu partije.

Moj učitelj onda uzvikuje, da se ponosi time.

obro, đobro, — ođ idućeg časa Dpo-

čećemo da čitamo šta pop Abbon-

dio kaže. Ja sam hteo da čitamo iednu veliku poeziju, Fiorentinca, veliku i ako nije Dante, i ako nije mu-– zikalan kao njen Petrarca. Laufta je, i u ruci Pulčija, imala glas tužan i dirljiv, u noći Fiorenze. Nama je lauta danas smešna, ali u rukama Monteverdia, mislim da nije bila.

Naburena, ona mi kaže, da, mi se čudi. Mene privlače, kažu, polarni predeli. Albanka joj kaže, da samo o njima govorim. Otkud da me toliko privlače ti ludi soneti, koji skaču kao koze?

Ona mora znati, kažem, da je led i vatra, reč, koja je najčešća u sonecetima Mikelanđela. Ima u njima nečeg hyperborejiskog. Pitam se, da li može da se seti onih stihova, u sonetima koji su divni baš kao polarni prede1? Onih stihova koji su napisani O najvećem trenutku ljubavi.· Kad se, iz Pbladnoće prema poznaniku u životu. prelazi u ljubav. Kad se nesaslušana ljubav pretvara u saslušanu. Kad život usamljenog čoveka prelazi u sreću ljubavnog para. Mikelanđelo je to vezao uz, polarne predele, ma koliko se to njoj činilo neverovatno.

Čula je da ja izmišljam takve veze. TI to sam izmislio. .

Nisam, kažem. Zna on za carstvo večnog leđa. Za samoću. A zna i kako biva, kađ plamen ljiubavi bude toliki, kolika je lepota ljubavnika.

Kađ bi plamen ljubavi bio toliki kolika je lepota...

Šta bi onda bilo? pita podrugljivo. Mamma mia.

Sva bi ledena nebesa, kaže Mikelanđelo. planula i sinula. Ne bi više bilo ledenih predela. Se' 1 foco alla bellezza fusse equale... Non aurie 1 mondo si gelata parte, che non arđessi com” acceso strale. Kao što može videti,» znao je Mikelanđelo da je jedan deo našeg sveta, pođ leđom. I da bi mogao sinuti. Bilo mu je tađa 37 godina.

Priznajem da, i u tim 'polarnim stihovima Mikelanđela, ortografija nije učena. „Rurialmondo“ je slepljieno napisano. Ali misao da ljubav može da osvetli polarne, leđene, zemlje, tu je.

Aurie je glagol avere. 70

Moj učitelj kaže da bi sve to moglo biti lepo, da je to napisao Rafael.

Mikelanđelo, međutim, sefio se ljubavi, kad je bilo dockan. To je tačno, — kažem. To je i on

uviđeo. Život mu je prošao sav u radu, sav se svom rađu posvetio. Za sebe nije nikad vremena imao. Na kraju

. života, međutim, uviđa se to. Sećam

se kako je strašna ona njegova lamentacija, koju svakako zna, a koja počinje sa tri jauka:

Ohimć, ohimć, ohime.

Prevaren je, kaže, ođ svojih godina, koje prođoše, i ogledala, koja nam kažu istinu, kad se zagledamo dobro. Tako će proći svaki, ko odlaže život i suviše, sve dok ne buđe dockan, i primeti, jednog dana, da je star. Uzalud je sad i da se kaje, uzalud i da se savetuje sa samim sobom, šta će, kad je smrt već blizu. Sam sebi je svoj neprijatelj bio.. Uzalud bi bilo sad plakati i uzdisati, vreme je izgubljeno... che mon & dđanno pari al tempo Dbperso.

Moj učitelj se kikoće, pa kaže, zat ne osećam, koliko je smešan, i bedan, u starosti, Mikelanđelo?

Ne, — kažem, — ne osećam. To je patološka pojava, koja je neizbežna i prirodna u starosti. U očaju nad promašenim životom, ispunjenim truđom, radom, Fiorenzom, grobnicom za Papu, ostala mu je, na kraju krajeva, samo ta ljubav te „vanredne žene, koju nije

“

očekivao. A. kad je i to izgubio uzalud. šapuće... Tornami al tempo allor che lenta e sciolta... [5 Ona me ljutito prekiđa, i kaže, da ne može dalje da me sluša. Vittorija Colonna bila je, očigledno, pokvarensa žena, i prepredena. Zmija, serpe.

Dosta o Vittoriji Colonna. .

Među nama, na alejama ispod terasse Valadier, nastaje onda svaća, kakve se mogu videti, i u Rimu, po parkovima, između žena i muškaraca. Da nas neko vidi, mogao bi pomisliti, da smo ljubavni par, ili muž i žena, Đa smo muž i žena, ili ljubavni pa?, otišli bismo, u takvom slučaju, u Rimu. do najbliže crkve. Žena u crkvi klekne pa se zakune, đa nije kriva, a nema tog ljubavnika, ili muža, koji sumnja i nastavlja svađu, i posle toga.

Sve se svrši poljupcima. Amore, santo, santo. n

Moj učitelj međutim kaže, nnabureno, da ću ja, jednog dana, početi da tvrdim, da je i familija Borgia bila moralna. :

Neću, kažem. fo ne mogu. Sećam se RBzre Pounda. Šta Mizza Pound kaže. Pound kaže da crni ogrtač Papinog sina već polovi u Tibru, ispod Sant Andžela. Ubica je njegov rođeni brat. Okupao se Giovanni, — kaže KEzra. Ona, međutim meša dva sveta. Vreme {amiliie Borgia, i ftalijanske reforme. u crkvi, koju je i Vittorija htela.

Mi možemo prestati, od idućeg čas, da govorimo o Mikejanđelovim sonetima, ali ona ne može izmeniti fakt, da je ta žena bila divna, i uteha u starosti Mikelanđela, — i ako je, prema najnovijim arhivskim podacima imala malo deblju donju usnu, kao Alfons XIJIT.

Ostaje fakt, međutim. da je, prema pričanju savremenika, bajna.

Možda je htela da se uda?

Ta misao mog učitelja talijanskog. toliko je luda, apsurdna, da sam in počeo đa se grohotom smejem, silazeći serpentiriama. Pincio odjekuje od mog smeha. .

Pala bi, kažem, na ispitu, iz arheologije, čak i kod svog oca.

Smejući se ljutito, moj učitelj kaže, da ne poznajem markize u Rimu, a još manje markize Renesansa. Ona žali tog starca, Mikclanđela. Šta je dobio za sve te sonete? Ništa, — niente, ništa, Napravila: ga je smešnim. Bio je matora luda.

e znam zašto, mene onđa obuzi- ma neka čudna srdžba. Zaborav-

liam s kim govorim, pa kažem: e kad tako misli, možđa se jako vara? T ako je' Mikelanđelo bio prešao šezdesetu, on·je, — o tom postoje dokumenta, — sačuvao plahovitost ljubavnika. Tai. ne bi bio trpeo đa ga napravi smešnim, žena. Ni Strindberg to nije trpeo. Na protiv, ta slavna, velika gošp ga i k sebi. A tituliše ga: moj jedinj mima, ljubaznostima. Znam da ie pogoreo ta pisma. Neka su se sačuvala.. Ona ga obasipa lepim rečima. Godđinama ga poziva. Pokazuje se sa njim. Zove ga i k sebi. A tituliše ga: moj jeđini prijatelju. Singularissimo amico. Condivi kaže da je, i iz Viterba, iz manstira, dolazila, samo zato, da se nađe sa Mikelanđelom. Samo zaio, kože, izričito. Štampao je i to, đa je Mikelanđelo imao, od nje, mnoga pisma, puna „njene slaike ljubavi“.

Čitao sam i ja, neka, sačuvana,

U jednom mu kaže da može doći da je poseti.

U drugom mu kaže da mu je odana. Sva. Tako kaže: sva. .

Kaže mu da može da je smatra, za svoju stvar. Tako piše.

Celu. Za sve. Tutta e per tutto. Tako piše.

Moj učitelj onđa, sav crven u licu, uzvikuje: eto, eto, ecco, ecco, imala je pravo, to je dakle ipak pokvarena žena. Markeza. Zatim kao da trči, silazi do stanice basova, pa kaže da će ispričati ocu, kakvo ja mišljenje imam o Vittoriji Colonna, i sonetima Mikelanđela, pa neka njen otac, o toj poeziji sa mnom, alto hoće, đalje, raspravlja. Ona neče, i čitaće, iđućeg časa, samo Manzonija. Okreće ođ mene glavu, pa me i ne gleda.

Dole, u gunguli tramvaja, basova, i filobasova, ona prolazi kao atlet i kao amazona uskače u jedan od zelenih basova, koji imaju monogram iz doba Tiberija. U njih se ulazi ođostrag. Odo strag se vadi karta, a izlazi spreda. Gurnjava je u njima velika.

Niko ne može, po Rimu, mufte, da se voza.

Ciao, — dovikujem svom učitelju, ali mi ona i ne octigovara.

Vidim kroz staklo kako se gura, napred, Svojim velikim, crnim naočarima. Pošto je odbilo devet i ja polazim, lagano, odatle, do palate Borgheze i razmišljam o tri kruga, skulpture, slikarstva, i arhitekture, koje je Mikelanđelo upoirebljavao, sa velikim slovom, svog imena, za potpis. Četvrti krug, — krug poezije, — nije smatrao da vredi, đa uz ta tri kruga, dođa.

'U ostalom, kađ bi neko zamenio, na prevoznim sredstvima u Rimu, matpis rimskog Senata i naroda, iz doba Tiberija, pa metnuo trigram Mikelanđela, niko ue bi znao, ili bi samo vrlo mzli broj Rimljana znao, šta to veliko M, u tri kruga, znači, Mislili bi da znači: Musolinija.

Već posle nekoliko minuta .stižema ih

u kapiju palate Borgheze. · U njenom dvorištu vidim velika kola Alfonsa XII. Si ) Ne znam zašto, ali mi je hladno oko SECA 3 . (Odlomak iz dužeg eseja o Mikelanđelu, povodom 400-godišnjice smrti,) _a7