Књижевне новине

~

BK SADA NA ređovnim pred

stavama moguće je sagledati

posledice dodeljivanja oktobat= ske nagrade scenaristi Arsšenu Dikliću: taj kompromis u ime nedosledhosti i inerćije nehotično je razgolitio protivrečnosti filma „Marš na Drini“, te bržo jenjava Već prilično zžamorna emocionalna pristrašnost koja još od pulskog festiVala prati ovo delo. .

U estetskom pogledu nije reč o izu= zetnom delu, ali je ono svakako neobično u svome odnosu prema našoj nacionalnoj istoriji, posebno događajima iz nezaboravne čebrnaeste gođine OVOB veka, Scenario je heterogen i konfuzan, a po mhogim pojedinostima podseća na slične tekstove od pre jedne decenije,

| kada smo se još stidljivo na filmu bri-

sećali minulih vremeha i znali prećutati ono čime bi še svaka nacija na sve= tu sa velikim zadovoljstvom ponosila. Neprijatno je saznanje đa autoru teksta nije mnogo, ni uvek, stalno do same ištorije. Zato se bez strasti odnosi prema događajima i teško opredeljuje za određeni način u njihovom iznošenju. u ošnovi zazire od veprođukcije iz štraha od patetike, uplašen da oživljene situacije ne dobiju herojske dimenzije nepodnošljive za neke sitne strasti, kao da značaj i slava čuvene cerske bitke zaVisi od našeg trenutnog raspoloženja. Zbog Toga je učinjen napor đa se zbiVahnija kondehzuju, a suština bitke ptedslavi u dajdžest izdanju kroz priču o jednoj artiljerijskoj bateriji.

Ali, autori se, na žalost, na tome ne zadržavaju, pa pokušavaju da postignu zadovaljavajući kompromis između sasvim neobaveznih konstrukcijh i istorijs kih fakata. Uzaludan irud, s obzirom da je njihova, mašta oskudna, misao zamagljena, a namera naivna i nepromišljena. ako smo dobili onaj prvi deo filma koji se istoVvremeno može okarakterisati kao traktat o srpskom buržoaskom nacionalizmu, s tim što je saglelan iz perspektiva nekog neobavešte= nog stranca ili ljudi koji u istorijskim relacijama ne mogu da sasvim verifici= ranim činjenicama priznaju njihovo ljudsko značenje.

Svaki čovek mora da se oseti uvie= dei .što mu se Hadžisvetići u filmu haturaju' kao elemienti važniji od samog saznanja da je Ugrožena sloboda i budućhost čitave nacije. Ukoliko se Đak irnBištira Ti isključivo filmskimi kHrakterisfikama — sve io izneseno je u dveštalim i provincijaliim dramaturš-

- kim mahirirnia, deskriptivho i nespret-

no, da je prosto neshvatljivo kako se u „AVali“ nije našao fiiko da jednostavno predloži intervenciju makažama kako bi otpao uvod i film otpočeo onim divniffi sderiama kada baterija kreće prema Ceru.

Zapravo, od toga trenutka moguće je i sa više ozbiljnosti pratiti režiju Žike Mitrovića. Oha ni po čemu nije ekstravagantna, ni novatorska, izraž je u svemu poznat, pa ipak u mhiogim Scenama i kadrovima zadivljuje ređiteljeva sigurnost i precizriost, čak i superior= nost u Vođenju masa daleko sadržajhija i plodonosnija nego u njegovim ranijim filmovima. Mitrović u alutentičnoj šdimosferi ubija svaku izveštačehosf, da se pojeđinci kao individualnosti i bafterija kao ćelina stapaju u jedno, a da se pri tome he gubi ništa od iskfehiosti, tako da njihovo prisustvo dobija šife dimenzije koje prerastaju vremehska i prostorna ograničenja. Iz sasvim običnih vojničkih pokreta, reakcija i situacija, Wiinio glasno izgovorenih teči, jašhdO se oseća da su ljudi svesni da je ijihov život doveden na iviću T6alno5ti, pa ipak to ih he izobličava, borbi prilivataju sasvim rnirho i BVe+ jedno imi je kakva sila dolaži u Susret. Iluzija nema, ali hrabiosti i žFtvOVa= Tija na ptetek, tako da Se upravo kroz akciju dosliže najviši stepen tragič= nošti i humanizrid u isti rnah. Sve vrednosti i vrline se dokažiiju i iznova u samoj bici rađaju. Zbog toga i nd smeta što ne vidimo jiHsno iu neprijatelj“ sku snagu i nadmoćnost u ortižju i ljudima — slika o srpškom vojniku ne bi ni time bila pomiačeha. U tom snislu pokret baterije, žauzimanje pOlo= žaja i sama bitka predstavljaju celinu za sebe u kojoj su glumci veoma ubed= ljivi (jedino sWieta Mitrovićevo hatura= Bje Petra Pglička bo Svaku cemu i u svakom rijeEovom filmu, zatini neadekvVatan kolor, le izvesni Dehićevi dekorski hičeraji i komande jugoslovenske, š re state srpske vojske.

Mitfović je kao mridjstor spektakla realizovao nekoliko sekvenci koje bez

· dvoumljenja mogu da zadovolje i stro=

žija merila od ovih domaćih. Prava je šteta što se podleglo nedovoljno kon= tPolisahifm StraBlima i lekstu, Pa je i izmakla mogućnost da dobijemo celd< vito delo =- filmi je hež početka i ptavog završelka, Žbog 1oBd vcroValho i

6

FP

O

Premijera filma Marš na Drinu“ Žike Mitrovića

divni zvuci marša\ Stanislava Biničkog nisu mogli da nađu adekvatno mesto ii njegovoj kompoziciji. Sve su to, uostalom,. šamo pojeđinosti koje se slivaju i iskazuju kao kobna posledica kompromisa i BVeshe Želje da mu se udovolji. Ne poriče li se time vrednošt umet=ničke istine i ne odvaja li se ona ođ samog čoveka? Izvesne indikacije su nedvosmislene i zato se sa sigurnošću može tvrđiti i dokazivati đa ovo nije najbolje rediteljsko oštvarenje Žile Mitrovića. Ali, šta možemo kada je on tako hteo, Verovati je da će on ubrzo prevazići ova zastranjivanja, kakva ipak nismo susretali u njegovim pozna=tim i fioliko popularnim filmovima.

Petar VOLK

MALI EKRAN

FOLIT

ROKTBL PARTIJA

ETVRTKOM, otvoreno...“

Bez rezervi — to je bila emisija.

koja se gladela bez daha!

U prostranom studiju ljudi koji se bave imetnošću i kulturom, stoje i razgovaraju međusobno. Povremeno voditelji emisije dolaze do njih i započinju razgovore. Ima se utisak da bri= sustvujemo nekom soareu, na kome se uz piće prijatno čavrlja, Povremeno, neka ljupka igračica izvede seriju žitmičkih pokreta uz melodiju bluža, ili neko peva.

Veče koje je veoma blisko Morenovim Kkohćepcijama psihodrame. Kao i kod psihodrame i ovde postoji direktor, koji raspolaže u oshovnim linijama planom igre. Postoje takođe i asistenti, u ovom slučaju voditelji emi-

y Sije,

Cilj psihodrame je da izazove očiš“ ćenje, putem razgovora. Cili ove večeri bio je da ljudi koji prave i prate. umetnost i kulturni živok, iznese svoje poglede, Na ovaj način tajanstvena imena koja srećemo u novinama i ča= sopisima pretvorila su se u opipljive ličnosti. Dobili smo nove poznanike. Čuli smo šta oni misle o pozorištu, filmu ili slikarstvu.

Dok je emisija „Četvrtkom, otvoreno...“ služila tom cilju, sve je bilg dobro. Ali kao one ličnosti koje žele da u zenitu uspeha nadmaše sebe, po=kušavajući još više i još dalje, isku= šavajući sreću koja im je naklonjena, tako je i namera da se osvoje gledaoci, odvela u jednom trenutku tvorce „Četvrikom, otvoreno...“ na ulicu, među prolaznike, jednog oblačnog, zaprebačkog dana.

TI na tom mestu, ta zaista izvanredna emisija pokazala je svoje drugo lice, koje je neprijatno zazvučalo u našim očima, ušima i Srcu,

• DRUGA STRANA MEDALJE

~TVARAOCBEB „Četvrtkom, otkvoreno...“ zanimalo je koliko su

~ knjige, predstave ili filmovi našli svoje mesto u životima slučajnih prolaznika. Sa Ivahom Hetrihom, mikrofonom i kamerom, izišli su na ulicu i počeli da zaustavljaju ljude u prolazu, Čitava ta igra, zvala se: anketa. Postupak koji je upohrebljen tom prilikom, poslednjih godina zove se film-ahnketa.

Nemam nameru đa se zadržavam na tome šta je u psihološkom metodu ahketa, niti šta je film istine. Čihjenica je da je za jednu anketu, koja treba da poseduje naučnu istinitost, potrebno mnogo više pripreme, u postupku, nego što je fo bio slučaj sa ovim eksperimentom. Takođe je naročito važno gde se ariketa vodi, u koje doba dana, po kakvom načinu odabiranja. Postavljati pitanje: „Ko je Šekspir?“ na izlazu iz kakvog pozorišta, i postav* ljati to isto pitanje na izlazu iž neke fabrike, dve su ragličite stvari Ako podaci koje treba na faj način dobiti

|

. Radoslav VOJVORIČ Osvri na „Jugoslovensku muzičku iribinu“« u Opatiji

Reči uzdanice

Ni“ me svu moć bije u vrh glave i ne mogu sebi da odolim! Silo moći, koju smrtni slave, što me hoćeš, kad ja obest volim!

Svu noć w Moć užas smermo bdije, nož da SškYije, u crmo zabije, sluthju 0%u, kojoj vidim trag: još dok sumnjam, odneće me vrag.

Prognaće „me diuagi, ohi mili, što su za mnom u hofu lajdli,

I biću ir, Đehd, koja straši, bog pfronaden, koji pathjom blaši.

Kad me htednu živog Tačapeti, ušsfed, dama, kad, mi vreme ije, tzalud. će hteti i odneti

moje Teči, da ih, tima skije.

Snobi će ih tući ušred, sjaja, i pblakdće, tužni u slobodi. Jer su hteli u glađi beskraja – da veruju w put Što me todi!

Moja reč je mehi ugdan'ca: mogao sam, i mjoj da odolim! Nezavisanm, bio sum, i ptica, koja šwncem može da oboli! 1964.

ı ~ na, sa večerima

I BRAMS

OKOM ČBHBTIRI novembarška da= u njihovim kalendarskim završecima, naravno, preciznije, od 18. do 21. u tom flobe= rovskom mesecu — Održana je u Opaiji istinska smotra realne situacije u savremenoj jugoslovenskoj muzici bod imenom „Jugoslovenska muzička {ri* bina“, To nije bio defile pevača i orkoestara one muzike Koju je neko, poodavno, krstio imenom zabavne, pa 86 to u društVenoj praksi fiksiralo i ustalilo, i Ba koje se naš letnji turi=stički centar Opatija od pre nekoliko godina i kao jesenje stecište zabav“ njaka pročuo, TO je bio šusšret ili skup nekih stodvadesetak kompozitora, mu zičkih izvođača (reproduktivaca), pedagoga i muzičkih pisaca, sa sektora takozvane „ozbiljne“ muzike, koji suu tim danima čuli (ili, mogli čuti) preko pedeset dela te mužike u živom izVvo= đenju a polovinu tog broja drugih kompozicija čuli (ili, mogli čuti) Ba snimaka na magnetofonske trake (po

DA LI NJU TREBA PITATI ZA ŠEKSPIRA

imaju nameru da nas sociološki odrede prema pojavi koja se ispituje, onđa se polazi u domene naučnog postupka i isfraživanja. Ako še od njih pravi u metnost ili šarmantna igra, onda igti= hitost te vrste ne dolazi u obzir.

Međutim; ovaj izlet na uliću imao je, izgleđa, sasvifi ozbiljne namere da izvuče dalekosežne zaključke sociološke prirođe.

Ali pravila o vođehju ankete i intervjua opišaha su potanko u svim udžbenicima psihologije. I njih je dobro prelistati pre nego Bto se ipustimo u džuthglu proizvoljnih zaključaka.

Zamislite, jedam mladić ne zna ko je Ludvig van, Betoven!!!

Siroti mladić! On stvarno nije znao autora najlepših sonata u istoriji mu-– zike. Mi smo se naravno odmah zgrozili na takvo varvarstvo. A irebalo je da se na čas zamislimo, šta bi se dogodilo da je taj isti zbunjeni mladić bostavio nama neko pitanje iz oblašti konstrukcije struga, za kojim provođi svoje dane. Šta bi se dogodilo da nam je postavio neko neugodno pitanje, ha koje naše svemoćno obrazovanje he bi moglo da pronađe odgovor? Ali mladić to nije učinio. A i da jeste, on to ne bi učinio pred kamerom, pred očima miliona gledalaca. On bi nas odveo na Ssttanu i upitao, i niko ne bi nikada saznao kolike smo neznaliće, koliko malo zriamo o osovinama firamvaja kojim se ipak vozimo svaki dah!

Jedan drugi momak nije znao išta 6 ŠekBpiri! Ali ni mi hismo ništa žnali 6 tome ko je ibića u Bvesci „Ubijena Bekietafica“,. Je li ori khitiv Što mu infelektualni uzfast he dozvoljava da pošnaje Šekspita? Čini mii se da nije. Krivi smo mi što smo izišli iz prijatne topline studija u kome se razgovara o umetnosti; krivi smo što smo njegovo nežnanje kome oh nije uzročnik učihili javnim. I mogu da kažem đa se ne bih prijatno osećao u koži Ivana Hetriha, ako taj mladić koga su njegovi

rijatelji iz fabrike videli kako zamućc-

Buje bređ kaMefofi, postane predmet njihovih šala. Ako ga recimo nazovu: Jozo Šekspir, ili tako tieRkako.

Dobro je pogledati udžbenike psihologije, čak i ako nam se čini da već sve znamo, Da su fo umetnici koji su pravili oyu anketu, učinili, onda bi doznali sledeće:

„Afiketa he bi tfebalo da traži obdVeštenja koja #adiru u ihtimiih život pojedinaca. Dobro bi bilo čak da od-

govori u tom slučaju budu predviđeni bez potrebnog pisanja, da se ne bi iz rukopisa olklkrio identitet ispitanika. Ako je tlo nemoguće izvesti iz bilo kojih ražloga, onda je bolje ae vršiti nikakvu anketu, jeF će se u protivnom slučaju, ako anohimnost nije zajamčena, davati šasvim hneiskreni ili čak namerho lažni odgovori“. (Dr Bofislav Stevanović: „Psihologija“).

I fako, kada smo se vratili natrag na prijatni soare, doneli smo zaključke da stvar sa kulturom i narodom, stoji katastrofalno!

Posle smo se vratili svom otvorenom Džojsu, a oni ljudi iz ankete, otišli su u krevet, jer ustaju u četiri sata, da bi na vreme stigli u fabriku ili u šumu, u kojoj su lovočuvari.

NEKE DRUGB ANKETE.

ILO bi zanimljivo napraviti anketu

o posledicama ove ankete.

Ispitati, ha primefr, sefiju posledica, koje je ona prouzr0kovala fiieđu ispitanicima. Možete li zamisliti čoveka ili žefiu, kako odlaze kod sušeda ili pPpoživaju porođicću i određeni čas, kada pretpostavljaju da će se pojaviti ha tlelevižiji. Možete li zamisliti rieprijatniu atrnosferu, u trenućima kada, ne svatajući šta se od njih taži, gledaju u lice čoveku sa televizije kome beskrajho veruju, jer ih svake nedelje posećuje u njihovim sobama? Možete li čarhisliti sa kakvim će mislima otići u krevet?

Ja mogu! I zato bih voleo da nabravim za uzvrat jednu anketu u kojoj će odgovarati ljudi sa televizije,

Pitanja koja bih im postavio ne bi bila iz oblasti matematike ili astronomije. Voleo bih da ih pitam da li/često idu u kinoteku? Koje knjige su čitali u poslednje vreme? Jesu li čitali Godažove tekstove 6 mohtaži? Koliko su puta gledali Vigoovu „Atalantu“?

Tada bih verovatno doznao, zašto su nam TV programi ponekad toliko loši, da jedino is inercije me zafvaramo televigor. a

Iz ove arikete iskljtčio bih Jvafia Hetriha, jež safi nedavho dd „VjesHikhu iu srijedu“ pročitao da hjegova biblioteka sadrži, mislim, dve hiljade knjiga. Išključio bih ga takođe i zbog toga, što mu verujefn da je GVi ahketu vodio iz čistih pobuda. Na isti način fia koji #fiu je verovao i onaj precizni mehaRičar koji nije znao ko je Bek5bpif;

Memb RAPOR

“

red više od još šezdeset takvih šnimaka koji su prisutnima na ovoj smo= tri bili u tim danima stavljeni na raspoloženje za slušanje po ličnom izboru). Ja sam odavna rezervisan prema raznoraznim mogućim interpretacija« ma statističke dokumentacije, kojom sam Se, eto, i sim ovde poslužio, ali za organizacioni podvig pozornice Opati« ja, koja je iz svojih ne tako preobil« nih finansijskih sredstava i uz bomođ nekolikih profesionalnih muzičkih or« ganizacija u našoj zemlji omogućila samim „muzičkim truđbenićinma ~ da u foku četvorodnevne smoire saslušaju bar nekih seđamđesetak kamer= muzičkih opusa sSsavremenih jugoslovenskih kompozitora, nastalih u bpošlednjih nekoliko godina, imam puno i nerezervisano divljenje. Ne šve ali mnogo Od ohog Što su dahašnji kom= pozitori vascele naše otadžbifie sfO= čili u dnevnim i možđa nočnim muikotrpnim čaBovima bđenja i duhovne kohćentraćije tih godina — pokažati u Čiglo četiri đafa, to znači Otkriti čitav unutarnji život i „&ČsVet ćeloB jednog profesionalnog kolektiva, društvefiog slojh ili staleža, to znači jav" no demohstrirati preokupaciju proble=

'mima, mislima i ođećanjima ljuđi koji

se izražavaju u tonskim slikama, ljudi koji muzikom „govore iz Bvog doba, svog docijalnog ambijenta, svojih lič= nih estetsikih i drugih uverenja, Jer, kolikogod različiti bili lični podstreći ı motivi naših muzičkih stvaralaca ovog ili onog pravća, smera i ježika (u kompoziciono-tehničkom i slil« skom značenju te reči), svima je zajednički i u fom smislu jedinstven jeđan beleg: jasno primetni intenZivni napor svesti đa se Mdnutarmjom mobilizacijom svih stečenih stručnih Žžnanja, svih muzičarskih uverenja,čitavog ličnog smisla i ukusa za muziku, indiviđualnog estetskoP i pšihološkog opredeljenja za način pisanja muzike po ličnom uverenju o celishodnosti ove umetnosti — da se dakle dubljim, ako tie uvek i integralnim angažovVafijem sopstvenog ljudskog bića, sopstvene esnafske pripadnosti, sopstvene „pfo* fesionalne formacije i deformacije“ izneše, ispolji, iskaže jedan stav, jćdno uverenje, možda i jedno istorijsko žadoćnjenje, možđa i jedna istorijska preuranjenost, no u Svakom slučaju jeda veoma simptomatična „legitimaćija“ dđahaštijeg čoveka•kompozitora u našoj društvenoj stvarno» sti, u stvarnosti 0VoE dahnašhjeF sveta.

Na „Jupošlovenskoj muzičkoj tribini“ u Opatiji hije bilo mnogo bublike. Nije je u ovom izrazito turističkom centru, na kraju jeseni ni moglo biti, jer tamo hrle kupači, ljuđi želini šun= ca i odmora, svi žudhni nekog kamijeVškog, Sočnog, raznobojnog, međiterarnskog leta. Ali, žacelo veofria brojnu puibliku je haknađno prižvala i formirala Jugoslovenska Yađio-difužija, koja je Sve Kkorićerthe prifeđbe snimila i pošle, u nizu emisija RadioZagreba, Radio-Beograđa i „MRadioLjubljane, frigmehte i izvode iž G6pBftijEkih programa razaslala širom žzemlje i sveta kroz etar. Tako je četvorodnevne muzičke događaje u Opafiji krajem novembra Tnogla upoznati publika bar sto puta brojnija 6d ohe koja je tim događajima PĐtisustvova– la. No baš u vezi Ba fim kasnije efi" tovanim delovima i odeljćima opatijBkog programa — Sa 47 ma licu mesta izvedenih kamernih kompo?žicija i Ba~

'mo 6 simfonijskih — neko bi frhogao

možđa primetiti da odabrani izbor komnozicija saVftemene jiugoslovenske muzike nije nBjreprezžehtativniji, da nije doheć i Dokazao Sva hajžhHa= čajnija umefnička ostvarenja iž OGVe stvaralačke Oblasti, a ja bih fia tu m6= guću zamerku odgovorio ono Bto bi svaki Baštavljač bilo kodje iumethičke anfologije (khjiževne, likovne ili Mnizičke) fiogao odgovoriti svojim Kritičarima, to jest da je oha Uvek ph i Bad režultat estetškoBš i ofštelulturnog RKktiterijtima astavljačaj a ža ovu opatijsku miuvičku smofFiu bi se specijalno još moglo dođati, u njenu odbtaftiu, đa je tipravo takva kakva je bila, sa Bvimia niezimifh mogućim hedostacimh i ogrhničenjima, bila izvVanfedno RKkdHikteridtična #ča stvarnu

situačiju našeg domaćeg muyičkop stvafalaštVa, za Velikti fazrvVifsnost jezičkih modlieta u tom SBivhrBla-

štVu. za Šifoku Koegištenćiju mnnjifthžličitijih idejnih mpfrenokonacija i kombĐobiciono = ftehnikih miefddd jsakhživanja ii fhnjefhu. Ako smo ovom sreć-

„nom priliknm i žgushifnf raldmi Vte

thru mogli čuti još uvek žive odićRe ĐožfoB froriatižma, primhtke sledHeništva muzičkog imifrešioni?ffa, necklasićističke elukubracčiie Hihdemitovskog ili pfokofjevskog i BŠOoBiaWovićeVskog fipa, doffće Vafiijinte Baffnk6vog i, Stfavinskijevog rriužičkog icžika, živi ddafiošt stefići mi?iMRGg hacionali?ffia privfženonšćiu hekih khnompočitora folkldfu i izražavanju HM YijeBBvom duihu, ali isto ftako i shažfiu šastuPlimnost Šfelmaupenovakog ili buležnvskog poarntilipffia (fiodefn6g iHbstavka Veherpnnte lBWieričfiosti u NaestavVah ma 10 btfani

Pivte STEPANOVIĆ

KM 1188 M i NOVINE