Књижевне новине

# | | _NIROLA DRENOVAC

(„GRAPOB“, BEOGRAD

DAVNO pre rata, objavljena, Kkniiga Branimira Ćosića „Deset pisaca đeset razgovora* poslužila je kao wu or nekolicini današnjih književnika

da, o razgovora sa svojim savremenicima, načine Knjige intervjua. Posle Grozđane Olujić i Siniše Pau» novića, čije su Rmjige svojevremeno bile zapažane u javnosti, pesnik Nikola Drenovac prihvatio se istoga, posha. Kao urednik MRađio-Beograđa on Je, gođina, intervjuisao MKnjiževnike o tekućim literarnim problemi» ma i njihovom vlastitom stvaralaštvu | ođ toga materijaia sklopio jeđnu ganimljivu Mnjign u kojoj gotovo čezđeset Književnika govori o sebi | današnjoj literaturi, ·

Razumljivo Je đa, u tako obimnom gborniku, sva mišljenja ne mogu hiti ni podjednako rečita ni podjednako sanimljiva: neko je imao da kaže više, neko manje i, zbog toga, 5dditi o Drenovčevom naporu ma oBnovu neujeđnačenih feksfova u KMmjisi bilo bi jednostrano i — nmepravedmo. Kao vešt i provkativan „sabe• g#ednik, Drenovac je ođ onih pisaca, od kojih je mogao dobiti animljivije odgovore, izvukao mnoge podatke kojl Če bauđućim hroničarima 1 istoričarima Kmnjiževnosti moći đa Dposluže kao zahvalan materijal za, Upoznavanje prilika i odnosa koji đapas Vlađaju, ili su đo juče wlađali, u našoj novijoj, posleratnoj knji. čevnosti, U tome smislu, možć se 5amo zažaliti što Drenovac sve intervjaisane „pisce nije, bar jednim

| ___Pisci govore

1964)

Đitanjem, navodio na «razgovor o lednoj istoj, opštoj temi: tađa bi se jok lepše viđele subjektivne i obdjektivne razlike među MKnjiževnicima i njihovi neuniformisani pogledi ma Književnost. Da su, recimo, svi intervjuisani autori kazali nešto o uslovima pod kojima stvaraju, da su objasnji na koje feškoče mailaze u neposrednom radu, Mi wu čemu nalače najviše „podrške, MĐyYenmovčeva knjiga bila bi svakako još rečitiji dokument o današnjim Književnim prilikama.

Mepo opremijena, „Mnjiga „Pisci BSovore“ upotpunjena, je biobibliog» rafskim pođacima o svim intervjuisanim piscima, Iako iz pera jednog od majmarljivijih naših bjijbliografa, Živorađa P. govanovića, ti podaci, na, žalost, ponegđe misu ni liačni ni polpuni.. (G. A,)

HAVARD FAST

Građanin 'tom Pein

(„8OSMO8“, BEOGRAD 1964; PREVEO VLADIMIR, ZUNJEVIĆ)

ROMANSIRANA biografija pozna-

tog američkog pisca Tomasa Peina (1737—1809) non sliku jednog užbudljlivog razđobija prožetog revolucijamna I društvenim kretanjima. Pein ie bio i ostao veran svom vremenu; Rkhroz tegoban periođ života u Ennleskoj on je upbozbao društvene nepravđe i bedu, #3 zatim, po odlasku u tada još Koionijaknu Ameriku, piše i wtvara, učestvujući u pripremanju psmeričke revolucije. Prošavši u re volucionarnim godinama kroz sve tešltoće zajedno sa borcima, Pein samo Mhratko vreme uživa u plodovima borbe, a onda še uključuje u vevolucionarni rad na evropskom Rontinentu, u Engleskoj i Francuskoj.

Ono što čini jednu od karakterističnih niti ove knjige jeste Fastovo traganje za Peinom — btvaraocen. Tokom čitave biografije posebna phž

nja poklonjena je Peinovim stvara» iačkim preoktpacijama i movensima, genezi njegovih dela, što je lik ovog istaknutog pisca i revolucionara učinilo bližim i razumljivijim., Pred nama iskrsava potpuna ličnost, svestrano prikazana kroz sve aspekte svoje ražnovrsne đelatnosti i aktivnosti, i kroz sve slojeve patine koju je ostavljalo gorko životno iskustvo. ESEJ/_

Preveo MARIO SUŠKO

TT KULTURNI AKO je klasično došlo do Hćčiohica predK stavlja slično pitanje koje jedva da ireba ovđe pomno razrađivafi. Pomaknuće 0d prvobitne distinkcije — „les aufeurs du premier ordre“ — ka pedogoškoj kategoriji izraženo je eksplicišno rečenicom koju sam umeo iz upotrebliive definicije u Diđerotovom delu „Enoyclopeđie“: „Ova reč odnosi se samo

)

kontrasta retoričara između atičkog i azijatskog. Pa ipak, bio je io aleksandrijski osvrt u prošlost koji je uobličio grčku književnost u de” dan zbornik; rimska adaptacija koja je apstrahirala i ovekovečila njene oblike; bio je to, što je značajno, razgovor između dva filhelenska Rimljanina Antonijevog đoba koji nam je dao naš {ermin. Mada se okrenemo stvaralačkom dobu moderne Evrope, izgleđa sasvim prirodno da Italija zamišlja sebe obnovljenim Rimom. A ipak Arnold Toynbee, u devetoj svescći svog dela „Proučavanje istorije“, posiaje neobičho skeptičan u pogledu odnosa „između civilizacija u vremenu“. On čak izbegava metaforu re nesanse smišljenim isticanjem priviđenja koje, u. stvari, redđucira doprinos humanizna S

kultaru Grčke

Dre devetnaestog veka, ukoliko obuhvata prospekt za Doftheboys Hall koji instrukcije „iz svih

tematike, ortografije, geometrije,

sa, algebre, mačevanja

koje druge grane Rklasičke s0v. prikaz litterae Bum

nje i pad Himskoš

jezicima i formirali · Grčke i Rima. i

saglasiti s njegovim još uvek oseća veću pr nego Trobriandskim i pedeset godina Evrope bolie od.

nera Jaegera za kog su &Ve 08 dređene jednoj centralnoj paideia., Ali svet na je istorije nije sasvim tRI što io mora srelnim slučajem da

presuđan faktor u razv ı što je Jaiinizam bio na zapadu. je, kao što se Matthew Atnold je izdđankce u dhglo-ame thmačenja renesanse ako Milton bio i stanja da

/us“, Oživljavaoci učen đe France, Louvain, Alcalau,

niem latimstva SRkolastičara 5 fako kao i sa grčkim. Nijedna - NKlasičnih đela nije bila tako

doba Peformaoije —u bP0' stavljao komplikaciju „Dofpun Yaktera.

PIS „O uzvišenom“ noptičPpo tftazmatran1e | ževnosti raspravljajući - bućivanjem na pođaike n& ko na ohe kod Cicerona, ia _ Postanja. Ali sam Klasiciz&m grčko -rimske međuodnosnostli. _ mofa biti podaren od sirane postiže „promišljenim možđa, nalazi razlika i

snih uanutarnjih razlika: o50bit 6epoije o Atini kao

KNJIŽEVNE NOVINE

ma autore koji su studirali u školama; njihov 'jegik i frazeologija služe kao modeli mlađim narašiajima“.;S.,obzirom..na osnoyvni:..nasiavni

jezika ivih i mrivih, ma-

{rigonometrije, wve#đoznahstiva pomoću globtiORO ia Not iObhb pisanja, aritmetike, građenja fortilikacija

kali druge (FH literature“, Dioken+aniores n Yorkshirea, nije ništa manje bodđrugljiv od GibbonoVOg aafobiografskog proiesia proliv „bvimilivne discipline“ Oxforđa. Dapače, kađa ištoričar prikazuje bitne oznake Arapa H delu „Pr0onađa6arstva“, On : Pie : ale zažali što se i oni, takođe nišu slu BB

WIR 1 Žobajti svoju misao ma idealima

. Gibbon je w iahvoj polpunošti l delovanjem ono Sto je bropoveđao da bi ga ah popologiai mogao smaitati valjanim Sa H-

uliar određene Rkilture. Mi še možemo &asvim vrednovanjem; isnost & OftO0oima Grčke više voli đa verujc da 8Wu aa ea | li še di ednom mikljenju Wetr*+ Oda. Mi se divimo izvanr HANKA bos kulturnoj tradiciji, sađašnjem tako heleno!

rišćanstva; OGI Ali hebreizam žalio, imao ričkoj kulturi; različita pomešala da završi ŠVOJU najrnači,j-

#itš 58] altizijom na ; biju latinsku DešT a osi, osnivajući Collččć

COOUEE ć uvećava F ; | u 75 stale irojezične koledžć ponosi Ki še jshim isto

druga kolekcija ekumenski rastud

10. zavet u verzijama ana kao Stari (0 o Novi

mogao je ušsvojii sikomparativne o grčkom stilu udrugom muestu, ko i na oheč U tonjizi

ostaje proizvodi

Status drugih; on 5Č ne stremljenjem: š tu se zmeđu biti klasik i biti

đusobno bili khlasičar, I Groi su međuš0i 0 epikdove

školi Heladć,

planbobrasovanja na Zapadu, nija Ka fđenie preporođa klasičke drevnosii. nb da je reć bila ptimenjena. iako holeklivno a ; i Rima: oho šio nas može ižme- . nađiti jeste to đa ta primena nije bila Hietehiia, Upoiteba je konkretna, mnogo fioga malikujiući na

stu jiHdžiju.

je obećavao

asltonoftije,

poivrđivVao Meres, tražili

većina nas

slepenu sVO- Shaltespearč.,

centričan kao izgleda maje-

je u svojoj ŠVOkoja je đolazil jedna sirana V

ić | viđela progres,

„šlonski lif-

Ghristi i 0~

mio pteđanost K

umetnika: „Mao đu Greima, tako je skim pesnicima“. oči Njegova „Albionova Mngleska“ jedva dn je preživela tu kvagzi-arištofansku konktrencijtt, s ostaje kao važan i mladog ečngleskog suparnika Ovidđiju, Plautu i Seneki koji je nosio prilično barbarsko

Međutim. Mere

Pristaše modernizma su, dela i sihbiolla, WVOORVaI | Na ton vi i suprotstave poređenju sa sta [0 mineninijem helenisti. Helenizam „je vaista kao aa va 807148 Proba njih, ppedštRVIJRIR suštini obnavljanje neprekidnog rivalstva između priznafih a 54 Svojim vremenom. Iako je iđela đekađenciju gde je druga i jeđna i diewga, pozivale st 66 na iste stanđarde vialjanošti. Neki mođerhisti DO Kišavali su da budu klasičniji od samih klasičara, 4 chesterfielđovsko prečišćavanje opiu-

šivalo je MBomerove junake zbog pokazivahnja

niskih manifa, vraiara. i šta je pravilno, osim nekim većim auloritetom. mije mogle su imafi upliva na javno mnenjć:

jednu pričina-

#08

tito JEHirMO

Istina, je, zajedljivo potvrđena epitafom Le onarđa da Vincija, da punosti povratio antički sklad: „Đefuit una mihi symmetria priscać, navlja na isti načim; bila savršena, ona se pokazala glasnikom nove instauracije, U svojim ma đa oda pfti*namnie ne nnaBoj Vlastitoj, gospodin 'oyvnbee poloeenjuje važnost kontinuiteta Mi smo nitničavi, a ne humanisti, ojiof St se oni bosšvelili obnavljanju fehstova. Blepa iraženja koja su Wsleđila, na narodnom jeziku, mitaclje, bila su naivno ; vodna. Pored svega toga Novo uzbuđenje osećalo Be u zraki jedni s drugima jasan način ma fFancuskom bo prvi Dtf, jjemli o pliačkanit ojlju da polože

% (dirljivom gorljiwošćui, O Gupaae su elisabetinske kopije priznatih

Cinauecento nije u pot-,

Istorija se nikada ne poi mađa restauracija nije

dobronamernim napori drugim civiligaćijama #š

i ukrBtenog oplodenja. ako me cemi-

pođ zaštitom brevođa i idoslovna ako ne nepri-

kađa SU se pesnici ftalraičili da pišu na pretenciozan i ncili hvakamenja iz Frimske vreće u temelic đomorodnog poetičnog. Meritičarfi Mhao Franćis

što je MBuripid najmtidriji mič-

Warner među našim engle-

Ali avaj, jadni William War-

svedok za ime

kako st se njihova bili podsticani da seč

pisaca i generacije

Pojam o tome šta priliči doličnost, nije se moglo večiti Privatne akade-

GEVEO UAH s moći karđinala Ricčhelieua, koja je stajala iza ačiješ Ma- nje, Francuska akađemija obrazovala je dr o drug ; žavhi Sud koji ie imao za zadatak fa Kon

troliše jezik, uijedinjuje umetnosti i sistemati-

iknjii dija, ka-

hjasika,

svesni ižVćkon- ili nekorisnog

primernim.

Cornetlleova ne inspirisan ·bezpredrasudnom dramom. & odbačeh Meitim dokitinama alkademičara. Gotovo iri stotine i dvadeset godina nakoh fopa, akhađemsko je postalo gotovo sinonimno orfiođokshnom i često međiokritetskom. đok je klasično bilo sve više i više iđentifikovano 8 francuskim. da Henri Pevreova, jezgrovita stuđiia „Le Classicisme

zuje kulturu. Predmet rasprave bio je „Sid“, izmerno popularna tragikome-

Bšpanshiom

franeais“ predstavlja Yroširemo i popravljeno izđanje jednog ranijeg dela pod naslovom „Qu est-ce ome le olagsioisme?“ pokazuje 56 sasvim

(Nastavak u sleđećem boju)

Havarđ Fast nije. majstor romansirane biografije iz reda Stefana Čvaj ga i Andre Moroa, ali njegovo delo nosi mnoga. bitna obeležja i Kkvalitele specifične za ovaj književni rod. Ono je u podjednakoj meri slika

jedne epohe. vremena koje Kuša čovekovu dušu, i slika jedne istaknute, . ličnosti, ı tom Vre-

menu, uz siniezu i simbiozu čoveka i Yremena: ćas se čini đa se to vreme meri čovekom, nJegovim stremljenjima i delima. merama i dimenzijama, a čas opet da su Život i 5mrt svakog čoveka odmereni težinom jednog izuzetnog, prelomnog doba, u Momce se voli i pati, pije i gine, 5a-

HAJNRIH GERLANH

mja i luta, U kome se rešavaju istovremeno egzistenina, pitanjm ljudi i zemalja, u kome e kuju zavere, pišu proklamacije i deklaracije. 8amo takva epoha mogla je da d& toliko značajnih ličnosti, kao što su američki i francuski xevolucionari, Peln je jeđan ođ njih; on se borio perom, tražio nove puteve i naslućivao nove horizonte. U pojeđinim ftrentcima genijalan, on se ubrzo zatim pokazuje kao nespretan iđealista, izdiže se i pada, uspeva i biva poražen. Njegov odnos prema revoluciji nesumnjivo je primer nesebičnosti i žrtvovanja, i Havarđ Fast pronalazi najbolji put hoji vođi ka srži te izuzetne ličnosti prikazujući ga kao čoveka koji je svoj Život Woistovetio sa revoluclonarnim stremljenjima. Treba, ipak, napomenuti dm se ne moramo uvek složiti sa Fastovom ocenom istorijskih zbivanja i pojedinih Wičesnika u njima. (I. Š

Izgubljena armija

(„OTORAR KERBOVANI“, RIJEKA,

SAVREMENA literatura oboc Nemačke obiluje romanima, hronikama i memoarima o drugom #vetskomi ratu, Naročito o debakMi „Drang mach' Osten“ plana u drugom Sšvetskom ratu. U obilju ovih i ovakvih Knjiga nalazimo neke koje su intomiranhe psihologijom revanšizma, ne* Wu pak žele đa objasne smisao mitova koji imaju korena još u ngjezdi Tevtomaca ma Istok, neke su opravdđanja, poraza, ili nova huškanja... UW Stvari, malo je Knjiga koje, kao ma primer,Plivijeova trilogiia „Mo-' skva“ — „Staljingrad“ — „Berlin“ do nose pređ čitaoca tragičan apsurd „istočne avanture“ Vermahta i surovit sliku nacističkog poraza. Malo je takvih MKnjiga Moje, kao mezaDorav• na proža Volfganga Borherta „Gene racija bez milosti“, jesu, pre svega, anatomije nasilništva koje nosi svoj sopstyeni apsurđ i nemihovnošt kraha. Mnjige sa takvom moralnom porukom, Knjige koje ništa ne opravđavaju, već Koje optužuju masilje i ratnu avanturu, takve knjige postale su slavne i po svojim piscima kao šio su Hans MHelmut Kirst ili Volfgang Itramer, Ginter MHofe, da ne nabrajamo dalje... Njima se pridružuje i Hajnrih Gerflah Tomanom „izgubljeha armija“, tom surovom slikom, štnljingrađskog: pakla u, kome. od gladi, ima ii sovjetBhe“/.8h i očaju pojavljuju~kao, prva milošt i sreća, spasenje od života — neživota.

Gerlah ništa me objašnjava, ne mudrijaši i no teoretiše uprazno. On ne buđi revanšistička osećanja; samo želi đa govori o tragici ne nemačkog vojnika Već pre svega he-

mačkog čoaveka Koji se nije blagoviemeno odupro ahtiljudskoj stvar1i08ti maćizma, Ger}ah želi da moralnost pamćenja produži do u Nnedogled, Oh he može i neče da hipertro-

SIMON VEBTDIJEK

T\WEĆ PETI PUT holandski romanmopisac Bimoh Vestdijk nije dobio Nobelovu nagrađu, madđa.je opet bio jedan od četiri ili pet kandidata tihkda je napisao oko dvadeset ne Salmo vcoma đobrih već i u inosfrahstVu došta poznatih romana, mađa je, mnajŽad, samoga sebe maveliko reklamitko. Jer, Simon Vestdijk mijće samo dobar pisać nego i prilično sujeta čovek. Unapred je razdelio novac Woji bi zajedno Sa Nobelovom nagrađom dobio, Veći deo novca mamienio je fondu za hagrade holand shkim piscima, Na žalost, ovi Disti, Wao i Simon Vestdijk, na taj novac moraće još da čekaju.

Uprkos tome, Simon Vestdijk je ičđdavno objavio svoj — po mome miš ljenju +— majbolji roman, kojim je ponovo doladžao dna Ve stavlja na jed mu RhartdM: na Mnjikevnost, kojim je opovišao tvrđenje jednog hNritičara đa on piše zato Što me želi da živi. Život je, kao i WVek, i u ovom roOniant smisao Vestđijkovog stvaranja,

Njegov Maihoviji Toman, „Ubistvo. iz sfjiiilostić, nesumnjivo mosi njemov ličmi Pečat. Prvo, možemo sa prebornati po veoma inteligentno i., gotovo bež mane, izgrađenoj inirjgi, U romanu je, najme, reč o živoinomni putu austrijskog autobuskog Ššotera Vorbrota koji pokušava da savlada, i potisme svoju ratnu prošlost, pob. deoljenu u poglavlja što opisuju i DOvezuju prošlost i sađašnjost. U prvoi glavi Vorbrot vozi nekolicinu Yal-. nih invaliđa i, putem, ne može da no misli na vreme drugog SVetskOS rata Mada nije bio samo Šofer kod

mncističkog Gruppenfirera Balavatera fiego 1 mjegovV saučesnik u aten= tatu ma „opasnog za, državu“ Faschaunera,.. Bem raftnih invaliđa Vorbrot

1964, PREVEO MILAN SLANI)

fira užas staljingrađskog Kotla, jer taj užas često je bio i van dimenzi-

Ja imaginarno. Covek, sam, sam 5A

sobom, ogoljen do životinjske borbe za očuvanje golog Života, suočen sa apsurđom poštovanja suludih zapovesti „u ime slave nemačkog oružja“, čovek bez ikakvih iluzija o smislu jednog umiranja koje mesecima traje ispod nivoa i najbednile smrti, ispod smrti u borbi sa oružjem u ruci, — la} i takav čovek u GerlaDovoj proži jedini je ! glavni junak koji se pojavljuje u raznim manjfestacijama koje su samo fenomenološki različite a kao tragika suštinski iste.

„Izgubljena armija*, — fo mnmijć po• ema o herojstvu Šeste nemačke ar mije već, pre Svega, svitebo sumorna povest o licu | naličju ftragićne situacije čoveka pred kojim se, uporedo sa ranama, ludilom, glađu i uuištenjem, ruše i mitovi normativ+ nog generacijama usađivani u glave ljudi koji su, prihvatajući Hitlera, prihvatali negaciju svih humanistićkih iradđicija jedne druge, đemokratske Nemačke,

I ova potresna Gerlahova poema, u stvari, nije ništa drugo do jedna od najdramatičnijih ošuđa rata i Čitavog niza hasrtaja na narođe koje su Gebeis „i Hozenberg proglasili đubrivom ža Gvetanje velikog nemačkog cveta.

I Zato „Izgubljena armija“ Hajnriha Gerlaha mije samo u sferi darovite romaneskte đeskripcije staljingradske drame, već u sebi sadržava najneposredniju i surovu osudu jed hog iragičnog tevtonskog marša Koji je pred Moskvom napukao, a u Staijingrađu postao početak opominjuČepr poraza i njegovih stalno opominjućih moralnih korektiva. (B. P.)

vozi i grupu patuljaka iz cirkusa, Razgovarajući sa Robertom, stareši. om patuljaka, Vorbrot ponovo. ose• Čh prisustvo prošlošti, jer Roberto

'je snajperista Koji u ćiykusu igra

ulogu Vilhelma Tela a sam Vorbort

50 u vrementi rata pokazao Mao pri

rođni streljački talenat zbof#: čega ga je Balaviater „izabrao“ za saučeshik& u Alentatu.' Taj atentat đefinitivno Če obeležiti Vorbortot život. Njegov hitac opašno jć ranio Mtefaniju, Ženu PFaschaunera, Kađa je, posle toga, posečHje wu Kuči w Kojoj se skriva, Vorbrot ne samo da Ookeća sdučešće nego i, prvi put u životu, naklonost prema „drugom «čoveku. Njegov odnos prema šefu menja su u smritnu mržnju, pogotovu kada mu Balavater naređuje da umori tefaniju. Pokušaj da je spase ne us“

·Meva i om, na očigled Balavaterovih

saučesnika, sfrelja Btefaniju izbavljajući je logorskih patnji. To nijP više obično zvločinačko ubistvo. to je ubistvo iz samilosšti, Spolja gleđano sve je saglasno sa maredbom lala vatera, ali u samoj stvari to je bilo duhovno Vorbrotovo samoubištvo. Njegov poslednji pucanj ubija Balavatera, ali ta smrt ne može da 08 veti Stefaniju.,

Na početku romana imu samo ne“

koliko Kontakta između phošlošti i,

sadašnjosti a, na kraju, hađa Vov-

'brot upoziaje Stefanijinog sina, proč-

iost i sadašnjost su defimitivno Sspojene. Btruhkttra Vestđijkovog romana je takhva,da sve višć vezuje pažnju čitaoća, Vorbrotovn 1160o%t postepemo dobija sve više krvi i mesa, više ljuđskošti, kao ukrštene reči koje se PDostepemo opunjavaju. U po-

SN eyes Md li ay epi plivači „PROSVETA“, BEOGRAD 194, PRE VEO DRAGOSLAV ANDRIC) /

BERT ŠIHRBEM kz: 0 1 ;

NE MORA 5SE poznavati biografija Berta Sirbeka pa đa še, na Osnovu ovog izbora njegovih pesama, zaključi đa je om snažma pesnička liče nost 5 velikom moći asimilacije 1 još većom snagom reprodukWćije Wmetnički · trasformisane &ećvernjačie klime. Njegova poezija još jednom potvrđuje đa poezija oblika nije jčdina mogućnost odražavanja širokih · duhovnih „preokupacija i šuptilnih · emotivnirn stanja. Nijedan ređak ovih niegovih pesama nema deskriptivan karakter, a ipak su ohe pyć-" uaseljene mnoštvom majrazličitijih oblika i pojava, obavijenih specifićnom almosferom Koji se uklapaju u jeđan opšti štimung. U klimu surovog sevefa. Buperiornost ljudskog bića kojć 806 tu obrelo nije U tOffle šte bi ono moglo da memja detalje, dm pomera planine ili prekraja leBende, nego u njegovoj moći primanja, doživljiavanja te ćelokupnosti, · koja, hosdći sobom svoju đramatiku 1 dinamiku, proces srastanja :5 čovekom, uklapanje u njegovo bilo, čini Još dramatičnijim, Uveliko čak traglčnim., . |

Tako je jeđan Sirogo lokalni amil lent propušten kroz izrazitu umefničku jnđividualnost Berta Birbeka, dobio opštosb simbola, poetskć metafore opš“ljudskog MKaraktera 1 zmačaja. a

maše su oči od leda koji se topi · jer stojimo po strani | plašimo fe' straha zadah iz Krila - bogova hitnjasto smo mi ostvaronje ” ti si liubavi planina moga glasa

ali čovek dje vreli

Koritseći se metaloričnošću reći i slike đo maksimuma, Šifbek tispeva ' da u lirski intonitanu muziku stiha ' ukomponuje prozu življenja i epiku” događanja, Koristeći 5c jednom filozofskom senlencioznošću, OM ostvVa-– ruje jedno originalno slilsko jedinsUvo suprotnosti kodje osvetljava jistorijski smisao i besmisao bitisanja. U čitavoj toj poeziji stvaranja i propadanja čovek zžađržava mesto šubjekta i objekta koji se odnosi Ovd- ' ko ili onako prema onome čemu sam daje pečat sopstvene egzistencije.

Ttazumljivo je po sebi da takva jedna široka vizija nije mogla đa irpi tiraniju teoretskih oblika metrič-, le strukture. Širbek je dozvolio reči. da se smesti tamo gde će najpotpu- * nije da zazvuči i da odrazi svoj pot- · pun smišao. Stoga se mogu nači Des-

MOV a

me koje su po formi proza, ili tak-

ve ČIJI: stihovromne mig i Se 'smeste preko čitave straniće. Hi šu. pak, sastavljeni ođ jeđnc jedine reči, Prva pesma u ođeljku „Iz ostalih imema“ je kombinacija svih tih muetričkih MKrajnosti. Takođe je Tazumljivo da velika zasluga Što su nam ove retke vrednosti dostupne pripada Dragoslavu Andriću koji je ovu osetljivu i Rhwompleksnu gfađu pre* neo na naš jezik. (B, BJ .d

PIŠU: GAVRILO ATANASIJEVIĆ, IVAN ŠOP, BRAN: KO PEIĆ, STANOJLO BOGDANMOVIĆ |

Het Genadesehot

LEO'.VAN VIIJMEN

(UITGEVERIJ NIJGM & VAN DITMAR, DEN HAAG, 1964)

četku om je bezbojnihi ličnost koja se, tokom događaja, pretvara u poćepanit ličnost koja je sama izabfala sVO. ju sudbinu. U toku romana, zapravo. Vorbrot postaje čovek. Vestđijk, kao WakavV slikar, sve više i više fotmlrA Vorbrota. : OE

Vestđijkov pečat možemo Dptepoz* mati i ı detaljima romhma, Veoma karakterističan je isnmijansirani ogdnos između. Vorbrota i Balavatera, Površno, u prvom. sloju, ta imamonodnos gospodar-sluga. Vorbrot ja Dre. vo „mali stvor" a Balavnter njegov. sivaralac, uzvišeni vladar, veliki o lac. Vestdiik često piše: „u to Vreme, kad Balavater...“, „Rada ja Balavater još bio živ“ itd, Sve to pod« . „ seća pomalo nu intonmaciju Bvetog pisma, No, uzvišeni gospodar Bala water ne stiže do cilja. Na kraju ro». wiana ispostavlja se đa ot nije stvotio Vorbrota. Na protiv, kao li genije 'on ga upropašćava: Vorbrot po staje ubica, i kada, docnije, postaje SsVestan toga, ubija i svog „Sstvorifelja“, „Mali sivo se Sveti „Velikom ocu.“ Vorbrot mieđutim, poštaje Čo« vek ne Mbistvom, Već „ubistvom iz samilosti“, Na taj način om se Oošslo- i bađa dđoliadskć faze svog Života, Vestđijk to žove reintegracijom Vor+ brota, ĐBalavater je umro. Stefadija je umrla. Na Kvaju romana ostaje ioš jeđan čovek: novi čovek 'Vorbrot. ak ; "8

Pre nekoliko gođina Vestdijk je.

objavio zbirku pesama, ur MWojoj.se6 +

između ostalog, pita: Čebu waspita- ++ vati i odgajati čoveka? Da bi šez» deset gođina mogao izgovarati svoje ime!? WU svom najnovijem romanu Vestđijk zna odgovor: zato da bi wogao da kaže ja sam čoveK,

(E WAV [70