Књижевне новине

tarci treba da budu rima

ishaji\Wači ~

NA VEST O SMRTI TOMASA GTERNSA RBLIOTA KNJIŽBVNI DODATAK LONDONSKOG „TAJMSA“ OBJAVIO JE TEKST O OVOM VELIKANU SAVREMBNE LITERATU-

RE KOJI OBJAVLJUJEMO NA OVOJ STRANI. PREMA

KONVENCIJI KOJU OVAJ LIST NIJE IZNBVERIO, SVI ČLANCI SE. OBJAVLJUJU BEZ POTPISA AUTORA

esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej eseji esej esej esej esej esej esej esej esej eseji esej esej eseji esej esej.esej esej eseji esej esej esej esej esci

VRLIKA pojava, veliki pisac, otišao je od nas. T. S. Eliot imao je obilje godina i počasti i, u poeziji, u drami, u socijalnim“ i religioznim komentarima, u kritici, napisao je ono što je želeo da napiše. Za njega se gotovo može reći da je sa svojim prijateljem i savreme= nikom, Ezrom Paundom (Ezra Pound), pronačao ili stvorio „moderni pokret” u anglo-američkoj poeziji. Za njega se, takođe, može reći da je u nekoliko semenih eseja udario temelje gledištu o engleskoj pbpesničkoj trađiciji koje dominira Uuniverzitetskom nastavom u Engleskoj i Sjedinienim Državama tokom poslednjih trideset ili četrdeset godina. Preocemjianje dž P. R. Livisa (F. R. Leavis), na primefF, veoma mhnogo duguje u svojoj obradi ideja tradicije i „linije razboritosti“, nekolikim ranim liotovim esejima. Dobar deo tekuće kritike poezije čita se kao fusnote uz MBliota ili kao proširenja i ilustracije ideja koje je on konden·'zovao u jednoj rečenici, U svojim gocijalnim i religioznim spisima on je promišljeno zauzeo jedno, po njegovom mišljenju, strogo i hepopuM1amo gledište, sigurno konzervativno gledište. A ipak, kao izđavač, u triđesetim godinama niko nije davao više ohrabrenja od Eliota mlađim pesnicima levičarima, Odnu (Auem), Spendđeru

i Luisu MekNisu (Louis Mac Neice); a pedesetih godina radikalni kritičari književnosti i društva, kao što su Hogart (Hoggart) i Rejmond Vilijems (Raymond Williams), viđeli su da im Tliotovi pogledi o kulturi, ukorenjeni u naviku i predrasudu, daleko bolje odgovaraju od libeYalnog individualizma. Madđa mu nije pošlo za vukom da zasnuje novu tradiciju drame u stihu, i wpada se nekim kritičarima činilo da razvođnjava svoje Čisto poetske darove, on je, kao dramski pisac, uspostavio, u poznim godinama, dodir sa daleko širom publikom od one koju je zadobio svojim pesmama ili svojim kritikama: i on je to učinjo ne ugrožavajući svoje dostojafistvo, ne zamagljujući oštricu. svojih ideja niti pokazujući bilo kakvu neveštinu ili oklevanje u medijumu koji je za njega bio nov. izvesna otvorenost, simpatija, spremnost. da uči bila je druga strana onoga što je izgledala kruta. dogmatična i možda netoleranina srž njegovih stavova. Rliot je bio sramežljiv i gord čovek, i neki Tritičari misle da je njegovo insistiranje u ranim Rritičkim esejima na bezličnosti pesničke umetnosti, na irelevantnosti romantičnog iđeala pe= sme kao duhovne autobiografije i samootkrivanja, na oštrom razlikovanju čoveka koji pati i umetnika koji stvara, bilo delimično odbrambeni manevar, iskakanje iz opreznosti kojia gOVO= ri kako jie on. potpuno, čak i u ranijem delu, otvarao svoje srce. Iz iste te sramežliivosti možda potiče niegovo odbijanjć;sVe do Pepelnice, da se lično pojavljuje kao „ja” u nekoj od

esama. Sigurno da je sada lako. čitati ceo niz

pjegovih ozbiljnih i važnijih nedđramskih pesama kao neku vrstu duhovne autobiografije, gde najranije Đesnmie predstavljaju ponekađ lakomisleno raspoloženje skepticizma i nelagodnosti koji se produbljuju u gađenje i · Užas, gde Pusta zemlja i Šuplji ljudi obeležavaju tačku duhovne krize, a Pepelnica i Četiri kvarteta beleže proces prihvafanja religioznog uverenja i laganog i bolnog disciplinovanja svoga ja. Ipak je sam bol ovog procesa gamootkrivanja odveo Eliota, u njegovim poznijim godinama, ka drami. Njegove drame još uvek gn otkrivaju, ali sa indirektnošću koja je pogodovala njegovom femperamentu. On je bio veliki kritičar, ali je njegova Veličina možda imala mana usled izvesne eluzivnosti, On sam nije ni pisao niti ponovo čitao svoju kritičku prozu sa zadovolistvom i, mađa je nabijena i ljupka, naročito je eliptična ili nagla u kretanju svoje misli. Od dva velika to-

KNJIŽEVNE NOVINS

SUMORNI PEJZAZI „PUSTE ZEMLJE“ \

PRELUDIJI

i ti začula, orapce ma, olucima,

s mirisom pečenja u prolazima. imala si takvo priviđem,e ulice i kakvo wlica jedva razumije;

Sjedeći na rubu kreveta, gdje

oduvila, si papire iz Kose,

Xi} obujmila Žute tabame

dlanovima svojih, prljavih Tuku.

7 IMSKO se veče sliježe

Šest sati

Dogorjeli opušci dimljiih dama. I sada olujni pljusak ovija kaljave ostatke

sveloga lišća oko vaših nogu

i novine sa pustih trgoba; Mlazevi tuku IV razbijene kapke i pjetrokaze,

a mo, uglu, ulice

usamljeni fijakeyski konj bb UŠA mu se mategla preko mebesa što mestaju iza gradskog bloka,

ili je gaze Yeuvnosne. mnoge

u, Četiri i pet i šest Sdti;

II i kratki uglati prsti pumeći lule, +

i večernje novine, + oči

sigurne od izvjeswih izvjesnosti,

„9 OSM : svijest pomračene ulice

od, blago ustajalih mirisa piva wyestrpljia da preuzme svijet.

se puši i topoće a onda se Dale.sujetiljke.

J UTRO dolazi u, svijest

iz ulice sa wgažemom piljevinom, sa, svim svojim, blatnim, nogama, što jure

ko, ranim, kafanama.

Sa svim, drugim, krabuljama, koje vrijeme poprima,

čovjek misli ma sve Tuke

što podižu mutne sjeme

« Mijadu mamještemnih, soba.

III trgovima.

svjetovi se okreću, ko prastare žeme

BACILA si pokrivač sa kreveta, ležala, ma. leđima, i čekala; kunjala si, i gledala kako moć odaje hiljadu, gnusnih, likova, od, kojih, ti je duša satvoremG. Oni su lepršali ma stropu. A kad se sav svijet povratio, i svijetlo se ušuljaAo između kapaka,

—

rijevska i hrišćanska pesnika i kritičara koje ie voleo, Kliot je podsećao na Drajdena (Dryden) po očigledno uzgrednom i neformalnom kre tanju njegove misli pre nego na dr Džonsona (gohhson) po njegovoj sređenoj argumentaciji i. ra;obornoj žustrini. On je možda na Drajdena više ličio i kao ličnost. Iz Drajdena je, prema Kongrivu (Congreve), čovek morao da izvla=či, mrzeo je da se pojavljuje da bi se nametao; niko ne bi mogao biti ljubazniji i strpljiviji od Eliota sa mladim pesnicima. koji su došli da se s njim bosavetuju, ali je u učtivoj rezervisa= nosti njegovog ponašanja bilo nečeg blago zastrašujućeg, i on je imao veoma malo prisnih prijatelja. Plemenito se pređagyao službenim društvenim obavezama, ali nije posedovao dar lake i neformalne druželjubivosti, Razgovarao ie tiho, zamišljeno, lapidarno; bio je to razgovor nagoveštaja i implikacija. Neke od ovih ličnih

osobenosti uočavaju se u njegovoj ž(kritičkoj prozi, gde je uvek više voleo sugestivnu frazu ili afomizam nego trudno eksplicitan argument; ĐBliot je trudno eksplicitan bio, obično, tamo gde je definisao šta me želi da kaže. Njegove ranije, ali ne toliko njegove kasnije, eseje oživljavali su tragovi drskog i zajedljivog duha; čak i u docnijim esejima, koji su pisani kao preda vanja dok su raniji bili pisani poglavito kao

Pokreću me utvare što se ovijaju, oko ovih likova, i lijepe: zamisao meke bezgramično blage bezgranično patničke stva.

Obriši rukom usta, + smij se; što skupljaju gorio bo bustim

(Preveo Tomislav Ladam

"Tomas Sterns BLIOT

OVAT PORTRET T. S. ELIOTA, OJI JE NASLIKAO DŽERALD KELI,

VISIO JE

U PESNIRKROVOM STANU U LONDONU

članci za časopise, izvesna čedna đavolastosi često se skriva ne vrlo daleko ispod površinske ozbiljnosti. U njegovoj kritičkoj prozi, kao i u njegovoj poeziji, on se pojavljuje iasno velik onim što drži u rezervi. |

Mada je bio važan kao kritičar, društveni

mislilac i dramski pisac, Eliot je kao pesnik najdublje obeležio svoje doba. Verovatno nijedna pesma u istoriji književnosti, izvesno ni jedna pesma približne dužine nije prevedena na foliko jezika za piščeva života kao Pusta zemlja, ili podvrgnuta „iako iscrpljujućem komentarisanju. To nije najveća Eliotova pesma, to je možda na neki način pesma sa manama, jer ona još uvek izaziva isto onoliko raspri koliko Šekspirov (Shakespeare) Hamlet; ali to je Kliotova najzanimljivija pesma, kao što je Hamlet bio Šekspirova najzanimljivija drama. Eliotove pesme sve do Puste zemlje i kroz bolesno cviljenje Šupljih ljudi jesu. kao što je to on rekao u svojoj poslednjoj i najvećoj dugoj poemi, pesme „ogorčena duha“, pesme ranjene đuše. Njihova vizija sjedinjuje užas, sumorno saučešće, tragove histerične veselosti, sa kratkim trenucima izvanredne nežnosti. One su sadržavale glasove mnogih stvarnih ličnosti, bile su suštinski dramatične. Ove rane pesme bile su delo pisca gotovo rastrgnutog u komade nekoherentnošću i brutalnošću iskustva, nemogućnošću znanja, a ipak sa frazama i kadencama velike afirmativne poezije prošlosti koja odjekuje, često očigledno besmisleno, škripavo, ili preteći u njegovoj glavi. Ako je

vizija bila nova, bila je i tehnika. Staloženi en~

gleski jambski stih bio je preobličen džez sinkopacijom ili neobičnom mimikrijom jakobinske drame. U dikciji autentični sleng zamenio. je učeni pastiš. Neki osorni kritičari, kao Ričard

Oldington (Richard Aldington), natuknuli su.

da su sve najbolje Eliotove , stihove napisali drugi ljudi. A ipak, kao u prvih nekoliko stihova Pepelnice, gde se Eliot u tri ili četiri stiha poigrava sa donekle pogrešno prevedenom rečenicom iz Gvida Kavalkantija (Guidđo Cavalcanti) da bi otišao ka donekle. pogrešno citiranom stihu iz Šekspirovih soneta, stvarno posuđeno zlato preobražava se u novo, jednako stvarno eliotovsko zlato. Čitalac koji otkrije aluziju dobija ključ đa će ova. duga pesma govoriti o odricanju od zemaljske ljubavi i ambicije, o odricanju na neki način: gorkom i neha·: dom; i, ovde kao i drugde, Eliot nameće, čak i velikim pesnicima koje potkrada, ritam, opot, neodlučan, ftanano iznijansiran, naglo promenljiv u tempu, koji je potpuno njegov vlastiti.

Bliotov glas, bat u njegovim poznijim godinama, imao je suvu, kreštavu boju, blago đuhovnički ton. Njemu nigde posebno nije bilo

mesto sem u Kljiotovim ustima, nije bio ni jasno američki ni tipično engleski, Ipak, njegovi snimci njegovih pesama savršeno beleže pauze, požurivanja i opuštenosti, unapred smišljene ili imspirisane promene tempa i fiona u kojem leži toliko njegove veštine komponovanja. Suva tuga toga glasa, gorđa, spokojna, oštroumna, puna poštovanja, formalno uglađena ili suptilno ironična, ugrađena je u bit pesama. Bliot je imao revolucionarni ulicaj na opšia tehniku angloameričke poezije ali on ne ostavlja. za sobom ništa što bi se moglo nazvati „,Eliotovom školom“. Poput Miltona, koga je najpre napadao a docnije obazrivo hvalio, on je bio odveć individualan i u svojoj umetnosti i u svom osećanju života da bi se mogao veoma efektno podražavati, osim od strane patodista kao što je Henri Rid (Henry Reed).

O veličini Eliotove poezije može se dalje reći da ona leži u usredsređenosti, u neposrednosti i u dubini, pre nego u obimu. On nije imao ničeg sličnog ljudskog zamahu i buinosti svoga velikog starijeg savremenika, Jejtsa (Veats). Njega su zanimali, kako je sam rekao,

. užas, dosada i slava sveta pre nego njegova Je-

pota, mada se izvesne slike lepote, zumbuli, žen= ska kosa, i docnije slike pejzaža iz njegovih dečačkih' sećanja na Ameriku, borovi u magli i granitna obala Rta Kn, slike pejzaža naročito u njegovim kasnijim i otvoreno hrišćanskim delima neprestano vraćaju. Ali njegova velika snaga bila je da uvek uzima život i dušu i njemo usmerenje sa dubokom ozbiljnošću, i da meri, uznemirena srca, navešćenja besmrtnosti:

A okovi prošlosti i budućnosti Utkani u slabost promenljivog tela, „Stite čovečanstvo od meba i propasti . Koje put ne može da izdrži.

Još nešto treba reći. Ponekad se zaboravlja kako je mlad on bio, kako nov i svež za komplikacije ljudskog iskustva, kad je počeo da piše velike pesme; ni jeđan pesnik našeg veka ne znači više mladima koji su dovoljno srećni da na njega nailaze u svojoj ranoj mladosti. On je do kraja ostao izložem šokovima iskustva kao mladić: „Starci treba da budu istraživači“. Za mnoge čitaoce smrt MEliotova biće kao smi, jednog dela njih samih, smrt uzbuđenja i raz-

veseljenosti čovekovog prvog zagledanja u stru-

je i visine, zbunjujuće pretnje i obećanja, Živo= ta; i može se desiti da Eliotovi najmlađi i nsjnoviji čitaoci budu oni koji će ovo najoštrije osetiti. a