Књижевне новине

Izet i SARAJLIĆ

Zena ulazi u drogeriju

ŽENA ulazi 3, drogeriju i kubuje Yuž za ume.

Moja žema. Vaša žena, Vaša kći.

· Žena, ima potrebu da je lepa i da se mekom sviđa. 1530

Žena želi da vmo. svog Aleksandra Bloko. Postajem, taj Aleksandar Blok. SŽLAJ u Postajem, to semo da bih rekao mešto. nežno

o ženi koja ulazi u drogeriju i kupuje Yuž za usne.

Pero nemi, mwištti, protiv da je ma usluzi dobrim, stvarima.

Imam, staro pamčemje mada neprekidno govorim. o mladosti, Žena četrdeset druge godime ovog veka wije ulazila u drogeriju.

Žana četrdeset dyuge godine ovog beka,

ulazila je u koncentracioni logor ili u tek osvojemi bunkeY

i zajedno s muškarcima raspravljala, kako se

bocom, benzina može majlakše likvidirari neprijateljski tenk.

Lenjingrad, 1903.

* * *

AD sam daleko od, tebe ti misliš. dobro mu .je

Prag, jesem 1964.

neko je pozvonio

Neko je

POEZIDOA ~

Evo upravo jedhog dok čekam, vYeme polaska \ ONESVRR OKA Čekam, i molim, nebo da, mi 1 susYet pošalje zvezde koje-k ti pledaš”

Tako se vraćamo zajedno kao što smo zajedmo i putovali Umesto svog velikog imena imala si samo obično malo ljudsko

ime čežnjc.

· PA

zZvonioO.

KAD smo već mislili da niko meće doći ni na sankomoa | · mi u, vetrenoj kočiji

Želja. sa svojim, Klodijen,

edo Radđonići?

_ Okružem opštom, pažnjom može opet da bude samo pesnik

Ponekad, ga, zadesi kiša kiša dyugih država,

Tod uđe u kafanu, i kiša sačeko, pred vratima, da mapiše o mjoj poemu,

Onda ponovo grume sumce wa. stablo, slete phice

Proleće iz parka dođe za njegov sto da: zajedno ispi}u oproštajnav votku

Mođ sam, daleko odi tebe ti'i me slutiš

koliko važan, postaje svaki tvoj pokret o kome me niko ne obabeštabda. Zbog službe čoveku izmislilš su telefon, poštu vozove a u, vazduhu samo

Novine na deset, stramu, prognole liriku, sajedno s uhkrštenim, rečima. Koliko para da bi specijalni dopisnici pisali o smakt sveta, Med. sam, daleko od tebe avaki čas meko među nas može bacati bombu Du.

Kad sam daleko od, tebe ti misliš dobro mu je „Svako voli da se Wpozna s čobekom, koji je juče ixljubio devojčicu 'i krenuo. n put s velikom, rečju, mir ma usnama

Kad sam, daleko od tebe pesme postaju pisma

koja se šalju po pticama po snegu po oblacima,

VOZ JURI kroz ravnicu, i onom ko gleda iz voza, dugo je sve obično; letnji dan, na putu, pa šta? No, tada se nešto desi, to jest — ne desi se hišta, a ipak se nešto promeni: onaj nepokretni svet okolo, najednom počne da se pomera i. kreće. Sunce počne da iskače iz svoje svetlosne matice, i brda, onamo daleko, da se falasaju i njišu, = kao neki davni, zamišljeni starci, šta poslednji put igraju neko teško oro. No najčudn je je sa žitima koja bujaju svud po ravnici: ona počnu da se koviftlaju i pretvora se u zeleni vrilog.

Da, t jedam mah nastane neki ogroman i tisklobučao vir, U vrtoglavom i zaglušujućem ritmu, niz sjajnozelenih krugova, većih ili maYij!h, celih i iskiđanih, navali da se vrti·i okreće ~ Yavnica zaista postane ogromna vrteška, sa svetlosnim stožerom negde u sređini, do sunca. I još nešto: katkad se učini da je to okretanje počelo ko. zna kad, da se sad samo, nastavlja, i da se nikađ meće "hi" produži da se zabavlja na način, na koji to nije činio ran'je. Na primer, ti krugovi: posmatrajte ih samo, prislonite uši i čujte. Često nisu to, nego zelena sazvučja, sa glasovima kakvih nema nigde: postoje, a ne čuju se uopšte. Brzina pak kojom se okreću, drugačija je od jednog do drugog; najbrže se okreću, oni nedaleko odavđe, a što se ide dalje, okretanje je sve sporije, a glasovi sve tiši, Tamo daleko, u podnožju bregova, okretanja gotovo i nema — onde su oni kao široka platna, od zelene svile, na vetru, a glasovi — neko čudno mrmljanje.

Tako čovek gleda satima, i, čini mu se, jedva šlo pojma, Eno, u tom čudnom viru, postoji i neka tačka u kojoj se svi oni krugovi st'ču. Međutim, ta je tačka neuhvatljiva, i uzalud je tra> ži: stalno izmiče pogledu, i pogled nije u stamju da je zadrži, Odskoči iznad ravnice, do pod

samo nebo, poput čudne lopte, raspline se por.

tom, a onda se opet javi, samo sad promenjena, kao movo biće: gromulja, „gusta i crnozelena. Neodređiva je, znači, sasvim i ona, kao što su neodređive i granice između krugova; dodiruju se evi, mešaju se i lete jedan preko drugog, ali gHđe počinje to dodirivanje, i gde se završava, ! me zha niko. Neprek'dno je sve Stari, ludi vir —-golem selen požar veje svud okolo. Uskoro pak, pokaže se da je to obmana. Čim se voz zaustavi, vrtloga mestaje, kao da je rukom odnesen, i ravnica &e vrati svome bravom biču, Dabome, i krugovi se gube, iščezava i gromulja, isto biva i sa onim gazvučima. Tad se pojave bulke, između vlati, lako ktile i kao krv crvene, a pojave se i različkovi cvetovi, plavi poput lana, poput nebesa nad ima. U stvari, vrtlog traje još neko vreme, had se, sve stiža, mada izmenjen, kao nevidljivo talasanje koje je još tu, kao jedva čujan odjek. A zatim, čovek se upita, neprekidno malo ošamućen: je li zaista bila obmana ono od malo» čas, ili je to ova nagla tiš'na, ovo nemicanje sa hiljadama neprimetnih pomicanja, tamo, i dole, među vlatima? Ili je nešto treće, nešto deseto? · Da, najednom dođu neka, sasvim neočekivana pitanja: zašto se voz zaustavio baš ovde, na otvorenoj bruzi, kad nigde nema naselja, u blizin!, mi karaule ili postaje, ni čoveka sa CrVe” nom kapom i u beloj bluzi, kad izgleda da je pred njim širok i otvoren put? —— zaista, jedan ovako veliki voz, ne saustavlja se tek tako, Ili: da nije izbio poslednji rat, da se na svet nije sručio zemljotres, golemiji od mora? O ne, da vožu nije ispala neka čivija, da ga nije zaboleo trbuh? ; Wepit-0 - Tako je, dabome, kad se putuje vozom, uleto, krož polja puna bujnih žita: ponešto se doživi i vidi, a i kojekakve. besmislice padaju na um. BaraWon. 003 , ; ZAMINU li se poslednje kuće, evo groblja ako je udaljeno iri stotinak koračaji od sela, ne više, Mrtvi su, znači, i ovde blizu živima, a i

živi njima, kao što obično i biva. Groblje je na

jednoj zaravni, imad samog puta, što vođi ka brdima gore, i dalje u kliguru, i niko ne zha

| E KNJIŽEVNE NOVINE

„Sta, B. | „vremena, Čudno. ali na izvestan.način, ovi drugi, ili manje privlače · pažnju, takvi, ili njima slični, a ”

višiti. Čovek, dakle, ,-

Željko wije mogeo doć} Već treći mesec kako ga bod. injekeijamea tamo w, lečilištu

Tvam, Ivanović odavno we dolazi

Ipak, neko je zvonio

loše vesti

mada, uvek kaže eto me sutra,

Lepo se videlo kako + Puškin, u, vitrini živu, među. koricanm/,

Možda, je neko ko voli Jambove Možda neko ko ılme dugo pričati o ženamo

ali pred. vhyatima nigde mikog

Mila večeras mas me uwole posete

Ipok ja ću zapisati Neko je žvonio

i stihovi se Yađaju, kad, se sastaju, ljuđi

Slobodan DŽUNIĆ

otkada je tu. Možda to nepamćenje nije smišljeno, a možda i jeste: ako ne zbog toga da bi se i tako manje mislilo na smrt. a ono zato što pre nje ima da se pamti toliko tog. Dabome, sem krstača, svežih ili već pocmelih i trulih, po groblju su razasuti i mnogi spomenici, stari, vrlo i iz skorašnjijih, ili, sasvim „skorašnjih

RRA Ak lepši, mogu se videti i u drugim me 'stima. Ć js

Zato oni stari nateraju čoveka đa ih duže gleda. Od peščara, grubo otesani, pomodreli na studeni i kišama, na vetrov ma i/suncu, nenakinđureni, nebojađisanih ii nevešto rezanih slova što se jedva razaznaju (razjelo ih vreme, ili su ·utonula u lišaj i mahovinu), najčešće nahereni — bića. za sebe. Nekako su prilegl: uz tle, i čini se da se sa zemljom došaptavaju, da su deo nje, one okolo: crveničave i posne, mučaljive, zemlje, koja teško i nezgrapno hođa., Izrezani izjedmo, bez postolja, sa kratkim pljosnatim stubom ukopanim u zemliu j, srazmerno, ogromnim i teškim, zaobljenim glavama koje su nešto po= sebno, na rubovima, sa jedne i druge strane, imaju meka čudna, poluloptasta ispubčenja, ve> lika koliko đečje pesnice, a u uglovima gore, male ofvore, kao prozorčiće neke. Nekad izgleda, da kroz te „prozorčiće«, mrtvi i dalje, mepredno i uvek, posmatraju 1 iznova preocenjuju svet: ozbiljni i mudro zamišljeni, bez jada, sa 'tinom setom koja je u stvari razumevanje za sve, nešto izvan toga. Sa svojim nejasnim natpisima, toliko jednostavnim, da jednostavniji me mogu biti, nalik su na velike i čudne poskurnjake, na one proste i čudne drvene pečate, sa tajanstvenim i nerazumliivim znacima, na pečate, što se utiskuju u još neopečene hlebove,

»Sociološki | ekvivalenat« umetničke vrednosti

Nastavak sa 6, strane

tzv. lepe umetnosti, kao što smo prethodno napomenuli, nisu samo estetski poduhvat, one ima= iu i brojne ne-estetske funkcije, u kojima takođe predstavljaju i realizuju socijalne vrednosti. To su na pr. vaspitna, medicinska, rekreaciona, kor “merejjalna, istorijska vrednost. itd.

Sada še možemo zapitati, postoji li uopšte, i koji je „sociološki ekvivalent“ umetničke vrednosti? Ako se sam termin „ekvivalentan“ uzme doslovno kao „po vrednosti jednak“, onda Dpitanje glasi, koje socijalne vrednosti odgovaraju onima koje pokazuje umetničko delo, zatim kakva je &ocijalna efekasnost uspelog umetničkog oblika. Ili, opet, da li se kao kritepjjum vrednosti umethičkog dela može navesti njegova društvena delotvornost. Ako se pak termin „ekvivalent“ shvati u smislu ekvivaletcije uzroka i posledice u okviru jedme ieorije društvenog i istorijskog

deteyminizma, pri čemu se takođe ne mogu iz-'

beći mehanističke predštave o zavisnosti s#upraastpukture od njene baze u okviru teorije ekonomskog determinizma, onda pitanje glasi, koje su staleške, klasne, grupne društvene sile pot-

puno odredile pojavu određenih crta umetničkog

dela, koje (crte) onda deluju u tom istom smislu,

\\ \

umešene za zadušnice, a i druge dane, kad še spominju mrtvi. pero Inače, groblje je zaraslo u travu, i izgleda zapušteno iako to nije, ili bar nije sasvim: svako čisti i pazi „svoj“ grob, koliko i dokle to može. Tu i tamo ima i šiblja, kupina i divlje ruže, a nađe se i poneko rodno ili drugo drvo: kruška

'MilvimiA se, Gđakla, češto i zeleni pred očima, 'kako kaže poneko, a ponekad oni mogu đa slušaju i plice, i zvon klepetuša, samo ako im to srce zaželi, dabome. Da, ovce i jaganjci često navraćaju u groblje, kad je po njemu zeleno, a brave nema u blizini i pastiru se ne ide daleko, jer: mu je stado malo. Naravno, najčešći su posetioci starije žene: donesu ponešto za dušu, zapale tamjan i sveću, očiste malo oko groba, kleknu onde ili obgrle kamen, i — plaču. Natiču nekim. piskavim i pocepanim glasov'ma, tako da se do gluvog boga čuje. Dešava se i da proklinju život, sebe, sveti, mrtve što su ih pre vremena ostavili. A ponekad se i ispoveđaju pokojnicima, i kazuju im ono što ne bi n'kome, u razgovorima. najistinskiiim od svih: bez laži i obmana, bez varki. Ponekad samo ćute. Jasno, sa muškima je sasvim drugi slučaj: oni retko navraćaju ovde, uglavnom kad treba da donesu nekog i bace mu šaku zemlje u grob, Pa i put, onaj kojim se dolazi do groblja, nije nezanimljiv, ili se bar tako nekađ učini. U stvari, to je običan seoski put: prašljiv, i, u svako doba, pun balege i brabonki, zasut snegom jli blatom, kad su zime ili kiša, } senom, ili žutom, foplom slamom, uleto, pre i posle žetve. Ali ima jedno mesto na tom putu, ša kojeg kad še gleda, ponešto promeni izgled, dobije nesvakodnevna gmačenja. Naime, na samom izlazu iz sela, postoji jeđan brežuljak, odatle se

' begnađežno vezane za strukturu određene dyruštvene grupe u određenom istorijskom času. Već iz samog postavljanja pitanja, očigledno je da u ovom drugom slučaju nema i da ne može biti „sociološkog ekvivalenta“ umetničke vrednosti, pre svega zbog brkanja slere vrednosti i društvenog bića, kao i zbog neadekvatnog prenošenja uzročnosti iz fizikalnog sveta (u kome jedino važi ekvivalencija uzroka i posledica).

Zavisnost, umetnosti od društva je različita i

kreće se od pukog davanja povoda, preko uslovljavanja do određivanja umetničkog dela (Liitzeler). No, principijelno, umetnost, može imati ili jzvojevati i raznolike „slobode od društva“, što onda pokazuje „neravnomernosti“ u razvoju umetnosti u odnosu na društveni razvoj, tako da društveno povoljni uslovi ne znače u isti mah i samim tim pojavu značajne umetnosti itd.

Ali, ostajući uz prvo značenje termina „ekvivalentan“, ostajući u sferi vrednosti, mi možemo zaista doći do naizgled parađdoksalnog zaključka, da ukoliko je umetnost više umetnost, lj. ukoliko je formalno savršenija, da je onda utoliko veća i njena socijalna efikasnost, — saznanje do koga se uzdigao već Arisflotel i koje je u naše dane obnovio s novom snagom. največi marksistički mislilac u estetici Đerđ Lukač. To, naravno, ne znači da je u pitanju neka mehanička ravnoteža vrednosti, već samo to da umetnost po svojim unutrašnjim vrednostima može socijalno biti delotvorna, što je ovde i bilo potrebno dokazati, Jer tamo gde je umetnost socijalno delotvorna po svojim ne-umetničkim dejstvima, na pr. vaspitnim i drugim, takav odnos uopšte i nije problematičan, pa se onda mo» žemo jedino pitati u kome smislu ili u kome in-

POST SCRIPTUM ~

l ubamiš i

samo at We žvoni kad, ulaai u, domove ljudi Uđe kao da je to mjegovo pravo .

j Fr BOT .

Ljuđi prestanu, čekati dobre susrete

Ti sediš sama s kćerkom, i između dve uzbune čntaš joj očevu, pesma, Neko. je zvomio.

Kroz četiri godine neko bonobvo pozbomni Prevrmuvši stolicu, ti poletiš prema vratima

Tamo } ; žarastao u čekbimje meki nepoznat čovek % Prošlom bremewu, govori ti o memi

Februar 1965. LJ LL «

D OLAZI vreme životne pyore, Imaš trideset četkhi gođime. Imom trideset četiri godine. Ne priliči mojoj pesmi taj tom violine.

Ne?

Evo sa svake sštrote naWm, se ghože oblaci, buđućih dann.

Je li ovo boslednja stranica mog „Đulistana“ slučajno w hitom, Pragu mopisana?

“Ako to tom srcu, ne dosadi biću fwoj večiti Saadi.

e eeeaaaoeeeeennino eee remeeusnainmuae nemara nera amrirsmerruieimis–

spušta u omanju uvalu, posle koje je opet. brežuljak, nešto niži od prvog; odmah iza ovog je groblje. E, pa,.kađ iz bilo koj h vazloga čovek zastane na uzbrditi što vodi na prvi brežuljak, a pred njim se nađu ljudi ili žene, onda se desi nešto nejasno — možda je to zbog blizine groblja, a možda je i iz nekih drugih razloga, ko io zna. Bilo kako blo, gledajući odande, najpre se viđi kako se svet penje ka vrhu — kao đa hoće mnogo dalje đa ode, i više, da se otkine od zemlje: skupina sastavljena od telesa što se njišu, u belom i mrkom, ili crnom, No, najednom, umesto da odleti gore taj svet počne da propada i tone: ljudima potonu noge do kolena, pa do kukova, a onda im nestanu i leđa i glave, Učini se da su izginuli, za tren, mada nigde nema ni rata ni kuge, nit' se u blivimj zemlja otvorila. T taman da čovek poveruje

„die ana br'mer, dren i brest i bagrem, „ . da je baš onako, kako mu so učinilo, onai ljud'Miimih, |

ški talas se nanovo Javlja, samo sad obrnutim ređom: prvo izrastu glave i ramena, a tada ostalo, IT uvek se to vidi sa leđa, Na brežuliak, onaj drug', penju se, eto, opet oni isti ljudi i žene, njišući se, malo uđalieniji no maločas, polako } sporo — nema potrebe da se žure, pošto se sigurno stiže onamo kuđa su pošli, na najizvesniji od švih ciljeva, koji nije cilj. Odmah potom, učini se da. je svaka mada irgubijona čim i đrugi put počnu da tonu i propadaju. i da se gube. sa vidika, Bil ovog sveta, Želini i siti.

Da, ako, je priroda uđesila tai običn' seoski put đa sa njega ponešto može izgleđati i ovako i onako, Jer, kad se svet vraća otuda, kad dolazi sa one strane, od groblja, sve postane: drugačije, Još jednom! Onda se učini da .svet što ulazi u selo (posmatran uvek sa onog istog meSta), ponova postaje. živ, da je došao iz smrti, i da je tai povratak defin tivan, zauvek. 'oddše, za trenutak, ti su ljudi i žene gotovo nestvarhi, no ubrzo je jasno da to fako nije, đa je Sve ono bilo kao neko magnovenje. Začas., dakle, sve se Tazreši — sve postane gotovo veselo. Narnčito ispadne lepo, ako te neko, misleći da si žedan, i da sato onde stojiš, 1 amejući se zbunjenom izrazu na tvom lcu, ponuđi vodom iz testie: odmah iza groblja, pod jednom velikom sfenom, gotovo u njoj, do same reke, postoji česma iz koje teče vođa — nema takve vode u tri careya građa...

tenzitetu doživljavamo fakvo dejstvo umetničkog dela. . \ č Prema tome, ne postoji „sociološki ekvivalemt“ umetničke vrednosti, ali postoji umetnost, kao socjjalna vrednost i postoje socijalne vredmosti koje Su posledica mne-estetičkih funkcija. umetnosti. 4 , Konačno, na pitanje da li sociologija umetnosti može opstati bez estetike i bez estetičkih vrednosnih sudova u svojoj metodologiji kao posebnoj nauci, moramo odgovoriti da, nasuprot pozitivističkom shvatanju nauke koja i u ovom pođručju želi da operiše samo s golim faktima i đa neguje funkcionalni način mišljenja, u sa» mim tim „faktima“ umetničkih dela i u posto> janju umetnosti postoji nešto što prevazilazi te fakte (Adorno), i da je to „više“ principijelnog značaja, tako da se bez prethodnog sluoavanja, sa smislom umetničkog čina i karakterom umetničke vrednosti uopšte ne možemo ni naučno ponašati u odnosu na te „činjenice“, jer ih ne bismo mogli ni konstatovati kao takve, ni proceniti njihov pravi značaj koji se ne iscrpljuje u Sšociologiji. S druge strane, treba odbaciti Sva ona mišljenja koja iz romantičkog straha pred dostojanstvom umetničkog stvaralaštva odustaju od svakog naučnog proučavanja sociološki odredljive prirođe umetnosti, brepuštajući je sferi iracionalnog ili aracionalnog. Može se reći da je ovde zaista u pitanju tako složen splet odnosa koji uveliko prevazilazi mo> gućnost našeg racionalnog zahvata, ali to onda pre znači da imanmio posla s nečim „nadracjonn!nim“ (Thurnwa1d) nego li s mističnim. n

Milan Damnjanović

iri ||