Књижевне новине

Nastavnk B& M. Wtrane ve 'kuliure. Ima. Ji smisla ponavljati ova tvrđenja damas? Ješu li Bodle#, Beba: Prust zaista „literarne MKamčatke“, kao što je davno misljo za prvog od njih Sent-Bev? Ili oni obeležavaju glavni put razvoja francuske knji„ževnosti novijeg doba? .. .

_Tromislav Ladan isuviše dobro ma u čemu” •

je stvar, tako da bi bilo besmisleno ovde bramiti od njega, jednu literaturu koja nije! direktno, neposredno shvatljiva, racionalistički jednosmerna. On dobro zna činjenice, ali prema njima zauzima krit:ki stav i njemu ne moŠe:niko osporiti pravo da tako, poskupa, Bolje je, prijatnije i plodnije, uostalom,.i ne slagati „6e.s jednim ovakvim briljantnim duhom, nego načji se na istoj strani sa poluobaveštenim, smu– šeim' i vručim glavama koje &u od ŽžiVog „duha moderne književnosti načinile dogme. | Ovaj ogorčeni proklivnik literarnog „vizantig#ma“ u smislu u kakvom ovu reč upotrebljava 'Žilijen. Benda „u „Vizantijskoj Francuskoj“, čuveni esejist i pamfletist na koga me, donekle, po stavovima, klasičnoj kulturi i temperamentnom pisanju, dosta podseća lLadan), zaziva negodovanje, ali isto tako i,odobravanje; jer on piše duhovito, energično i sugestivno, čak _iT onđa kada je uzak, netrpeljiv, jednostran. ' Govorio sam najviše o dugačkom eseju „Po· malo o pontčemu“, dok sem ostale tekstove · („Bohema“, „Piramiđe“, „Tijelo“, itd.) zapostavio TI oni sadrže dosta zan'mljivih ideja o kojima bi se dalo raspravljati, Ali centralni esei „Pomalo o pcnečemu“, za mene je najsadržajniji, najkarakterističnjiji i najiskričaviji, duhom i mislima, i zato. sam se na, njemu najviše i

zadržao. · Pavle Zorić „o: FM „kruga: poezije,

' stično vidljivim. Iz ovog kruga, i iz cele, khnjige, isključene su rodoljub've pesme u užem žnačenju reči, koje su:mahom bile eksklamativme i retor'čne, a rat je predstavljen samo pes~

mama realističkim· do jezgrovitosti i istimitim .'

:· do naturalistinosti.

0. Pesme trećeg kruga, poezija lirske kontem· placije, veoma su raznorodne. Sudeći po izvesn'm pesmama može se reći da Mladenović

nije refleksivni pesnik po svojoj vVokaciji.' Pe-'

snička misao u njima nije iskovana trajnijim i kompleksnijim poetskim jezikom... Mladenovićeva kontemp'acija često je elegičnog tona, iptimističkog karaktera, lirična u negativnom smislu reči. Leksički ton asocira sentimenta~

_ Mistički i dubljom refleksijom neoplemenjeni štimimg#, uprkos pesnikovoj težnji za zasnivanjem stoičkog pesimizma. RMRacionalističko · režonoVanje („Glupo je govoriti za smrt da ·je prerana i iznenadna“) dož'vljuje se kao surogat poetske refleksije. Spoj liričnosti i eksplikacije pokazao se kao podvodna stena za mnoge pesnikove po= kušaje, . - i E · 7 i

#m mO AV, s dydge BtFane, niz: pesama ·ovog”kruga 'sveđočanstvo: Suž*o"ostuaremom pesničkomi. standardu. Hramovi i spomenici štate Grčke, le-

' pota koja je ostala uprkos pogubnom :đejstvuU, vremena, koja kao da je :znikla iz izvora ve='čitosti, ili kao da traje na samom „dnu Vremena“ bila je plođotvoran podsticaj..za pesniRovo' lirsko mueditiranje o prolaznosti smrti, večnosti, egzistenciji. Za razliku od bojedinih savremenih pesnika koji oživliavaju grčki mit, pojedine egzistentne mifske situacije i likove, izdižući saznanja i iskustva mita do opšteg važenja, spomenici antičke kulture, kamen koji je „upio ko sunđer epohu“, kamen koji je izlo-

· žen medđiteranskom suncu, žestokom plamenu ' leta, OVORE pesnika zaljubljenog u svetlost po-

. buđuje na duboko subjektivno razmišljanje i emocionalno iskazivanje. I Mladenovićeva pes= ma ostvaruje poetsko značenie i važenje uvek Rada se ir pesmi oseti spoj slike, slike konkretnog objekta, neposrednog emocionalnog doživ= ljaja. i refleksije.

i Dublja dijalektika spojeva tih elemenata ostvaruje se u nekoliko . pesama iz ciklusa '„Predeli“, Ako simbolika cveća razasuta u nizu Mlađenovićevih pesama deluje stereotipno, ne= RWoliko biljnih pejzaža ostvarenja .su istinske poetske anutentčnosti. Svojim leksičkim fonom pesme „Pređela“ asociraju ms parnasovsku Dpoeziju ili parnasdvskocsimbolističku poeziju, ko=

“ja je bila karakteristična u našoj poeziji 8 po= četka.ovog veka. „Biljni pejzaži“ Tanasija Mla> denovića· imaju. svoje preteče u Dučiću i Ma'tošu., Asocijacije na Dučića iz niegovog. požnog perioda naročito izaziva pesma „Burjan“. Pesma „Buža” više je simbolističkog fona, gde je ruža simbol postojanja na ivicama dva sveta,

' kao oličenje mister ja objektivnog sveta. Re-

„kao bih da je ta pesma napisana u matošev-

skoj tradiciji, Pesme „Kopriva“ i „Kaktus“

·. iskazane su autentičnom leksikom ovog Došnika: reči su precizne, plastične, vizuelne i nepoetčne. Slike su konkretizovane kao slike "pojavnog sveta, a istovremeno su i metaforične i Rkhompleksnog značenja. Senzibilitet tih pesama karakteriše se oporošću i čvrstinom. a istovremeno i retoričkom uzvišenošću i bogat' stvom emocionalnog sadržaja. ? NAS}

. Svojstvenost Milađenov'ćevog poetskog DOstupka mogla bi se najpreciznije uštanoviti analizom „Kaktusa“, najhomogenije i najcelovitije. pesme njegove poezije. Slika kaktusa nađojena je bojama i konkretizovana nizom detalja. Kvalitet i funkeionalnost detalja su VeOma vaznovrsni. Raspon. je: od „objektivnog“, „konkreinog“, „flaktografskog“ detalja, do me taforičkog, u oblasti obiektivnog, do simboličkog, do inkarnacije. Refleksija se iskazuje kao slika, kao eksplicišlna misao i kao imbpl'citna m'sao, kao imaginativni korelativ. Kaktus je raspaliena misao (eksplicitno), Misao koja je zatvorena za sve razloge (eksplicitivno). Kakvi razloz? Smisao razloga? (imbplicitmo). Kaktus kao imkarnacija afektivnog, čulnog. (slika). Vid moguće egzistencije u svemiru (imaginativno).

u poeziji svakn je pesma posebna realnošt.

Prisustvo u pesništvu može se obeležiti i samo nekol:kim pesmama. i :: Mopas UI Ca Aleksandar Petrov

•e.•.s-

· 10006 KNJ

Vidosava Nedomački

Stara jevrejska umrećmost m Halesćimi

Savez jevrejskih opština Jugoslavije, Beograd 1964.

NAŠA STRUČNA i maučna Književnost, pre svega istorija i istorija umetnosti, dobila je m knjizi Widosave Neđomački konocizan. široko dokumentovan i veoma egzaktan pregled stare jevrejske umetnosti wu Palestini. Na relativno uskom prostoru ođ 150 strana autor je u šest poglavija teksta obuhvatio razvoj jevrejske umetnosti od doba prvih jevrejskih „patrijara• ha" iz XVII veka, pre naše ere do vremena vizantijske vlasti | širenia hrišćanstva, od IV do VII veka maše ere. To je dugo razđoblje preistorijske, antičke i jednog đela srednjovekovne prošlosti jevrejskog naroda, u čijoj su suđbini od njegove pojave pa, do savremenih dana ispisane majčudnije i mnajuzbuđilji, vwije stranice svetske istorije.

MU avodnom delu V, Neđomački dje pokazala i ob+ radila izvore materijalne i duhovne ku'ture Jevrejskog narođa, na kojima je izgrađi'a, sadržaj sleđećih šest poglavlja teksta, iscrpno snabđeveno i ustrativnim pri• lozima. Naučnu materiju svoje knjige autor je ohrađio metođom komhparativnih istraživanja osmovnih i bitnih elemenata 9isanih izvora i spomenika Koji sm wšli u sadržaj stare jevrejske wme{inosti. Zahvaljujući tome i takvom metođu, čitaoci ulaze mc samo u domen jeyvvejske umetnosti, ođlikx njenog sadržaja, mjenoe orginalnosti i njenih estetskih MNvaliteta, mego im se ocrtava i slika društveno istorijskih zbivanja za. koja je ta umetnost wezana svojlim postankom i razvojem, temama, ostilacijaman stila i sadržine, Rao što se vidi, autor nije išao samo va tim da prikaže stari jevrejsku umetnost ı jednom. dugom Yremenskom. Yaspomw. mego ı đa Je objasni u hontekstu Života, ispunjenog večitim strepnjama, nemirom i nejizvesnošću, Prirođuo je da takav rađ ne može nastati proučava~

mjem samo, literature, koja je u ovom slučaju, kađ je ·

reč o Staroi jevrejžskoj umetnosti, s&vedenn Wuobšte na oskuđan brojl opštijh đela i veoma retkih monogra+> Tiža, Bilo je potrebno viđeti, neposredno mpvomati doživeti w ambilentu u Rome su nastala, sva ta đela o kojima. zovori knjiga V. Međomački. Zahvaliujući upravo ftome maporu, V, Neđomački Je i mogla “dm sud i ocenu spomenika, ove metnosti izerađi | na sovtvenim opservacilama | immresijama, čija snaga izbija iz, mnogih ređaka ove Kkmjige, ma rapmiijanjima koja „su se rodija na peskovitom tlu Palestine, ma ruševinama sinagoga, u mraku Kkatakomba, pređ diynim mozafeima u kojima živi va lepofa faiumskogs, 'helepističkog, pompejlanskog 1 vizentiiskop slikarstva, MW mjizi je bosebna ppžmila takođe mnoklnnjema i ke-

ramici, reljefu 1 okrusloi p'astici, Prirođno je da šu ·

ma, uskom prostoru ove Kknjiee fa obnveštenja, impresiie i suđovi dai m majgsažetijem obim, ukomno=movani, poput mo?zalk&, u celinu wW Wkoloj je, i poređ objektivnih teškoća, ostvarema ravnoteža mnomehroj„raznovrsnih „podataka, NKojima se osvetljava

sfroeih" biblifskih Rkanonh, da se miše: smeh

"smis)u mlenih granica, Pored užih i specifična stručnih podđataka koje nam tbruža, Mknjiga VW. Neđomački ima i Mire značenje za sve ome Wojl proućavajnu najstariju kulturu i

, umetnost. Njen značaj Je naročito m tome Bto če pomoći da se bolie 1 šire upozna ne samo suština stare i majstarije jevrejske umetnosti, nego da se preko je, kao Jednog od ma{jintimnijih izraza osećanja jeđmog narođa, potpunije i mneposređnije shvati i dum toga naroda, koji pa mnogim svojim osobinama zauzima posebno mesto u kulturnoj istoriji čovečanstva.

Dr Branko Gavela

Robert Neumann

mosf, m kob se 'dipo vremena, smanfralo, nA, 08%

(Hymnla „Zora“, Zagreb 1964.

OVIM ROMANOM bisac je nameravao da, raskrink:L svet građanskog morala u predvečerje prošlog i osvić našeg stoleća i da razgoliti laži Jednog sterilnog sveta koji je već preživeo svoje zvezdane trenutke, ušavši u fazu opadanja, Ali piščeve namere nisu u delu ostvarene wa najbolji način; postupak kojim se om

poslužio (pričanje, odnosno memoarsko beleženje po

jeđinih ličnosti mogaa je za trenutak da bude efi-

kasan, da mas direktno uveđe U shvatanje jedme sre- · dine i jedne epohe, ali upornim ponavljanjem, js stra- .

nice m stranicu, on je sve više gubio od svežine i izr menađenja i tonuo u ponavljanje, Autor se uzđao u humorističko senčenje teksta, ali upravo W iom DpOogledu majviše je zatajio, a njegova 5e duhovitost (ne humor!) scrp'jule uw vicevima, i dosetkama poznatim iz međuratne i još ranije bulevarske štampe. . Olympia, junakinja oevog romana, riča svoju po+ west, odnosno prezentira pojedine fragmente iz svoje burne prošlosti. Ona je dobar poznavalac banja i otmenih turističkib. mesta svoje enmohe. oha 66 razume u običaje „finog“ sveta, Pisac, međutim, umesto da ovo mjeno pikhantno ćaskanje prođubi i proširi. počinje đa, se ponavlja i varira iste motive mw stilu već poznaje sređnjoevropske operetske trađicije, Samo jeđan pri> mier: Olympia, zaboravlja imena, svojih ljubavnika. me raz'lide ih međueobno., Što m prvi mPh {f može biti · smešno, ali kada se počne ponavljati bez pravog uzroka ı organske veze sa tekstom S5Vć o postaje otužno. NE isti način misac se služi i dugim monolozima nijeitć Wkčeri i brata, ostnjući w pranicamn prevaviđeme Žurnalistike, bez pravog književnog Žara | inspiracije. Xritikujući malograđanski moral sa pozlcija tog

istog morala, ne suprotstavljajući svetu patimiranih

silueta nikakvu određeniju koncepciju na koju bi se ~

i sam mogao osloniti, Rtobert Neumann ovom knjigom mlie mružio ništa osim n"emera da se sa znkašnjenjemi obračuna sa jedmim vidom prošlosti, Zato ovaj ro» man ostzje u znatnoj meri tuđ ukusu | nervu đanak-

mjih čitalaca. Ivan Šop

Velimir Milošević Svetikovime

„Svjetlost“, Sarajevo 1964.

TEMA gotovo svake dobre poezje je odveđeni raspon u duhu pesnikovom između. postojeće# i fiktivnog, između nečega što se poseduje i mečega Čemu se teži i, u Kkrajnjoi liniji, između onoga što je poznato i onoga Što se želi da shvati, objasni, sawlađa. U pitanin je, dakle, jedna višecmanje svim pesnicima, zajednička duhovna tenzija. Velimir Milošević, takođe, u svojoi Knijsi stihova „Svetkovine“. ima mekoliko pesama koje eksplicitno govore o tom rasponu kao o jednoj. kontradiktormoj nužnosti koja. se nepresštano prevazilazi ali koja uvek ostaje, IH bar treba da ostane, meprevaziđena. Otkrivena tajna, OS+ fvarena ljubav, dobijena igra, utoljena Ššeđ, silazak u raj — o kojima Milošević peva — u.stvari

asku: 0. statičy

pod-· i obne kontrađiktorne,. ta akcija u iste wreme wvnači i nemir, mezađovolistvo, patnlu, Jeđina mogućnost da čovek ipak ostane u RKonftekstu fe akcije a da 50 istovremeno os'obodi unekoliko ođ njene težine, jedima njena spoliašnia ađekvatnost — jeste reč, Pesnička reč. Reč kao ođraz doživljala sveta i osećanja, reč kao svet koji se poseduje, svet čija Je agresivnost njenim posredstvom ako i ne sasvim umirenma 3 ono u dobro} meri umanjena

••• plamen ti preti usno' ne prečuti more reči pesmu mole lepotu izmole

Jepota se istini uđvara

istina se Živa me osvaja,

plamen ti prefi usno me prečuti more,

Pevanje je, razume 56, 1 jedna neograničenost, melscrpnost. Milošević ato, kao novajlija u ovom poslu (lako mu je ovo treća, zbirka stihova) mastoji đa najpre pesmu đe{iniše da Di, potom, druge tajne odmeravao. Cltav se mali traktat može sastaviti od stihova njoj posvećenih, Onu, 5e mć može imenovati ao Što se me može ni uništiti. ona mora da „ljubi“ inače nile pesma, mora da „Živi“ inače je „ukleta“, đya „mlatnu decu rađa“ inače ne postoji. Drugim re-

· čima, ona mora da bude istog kova kao i pesnik, da

„poseduje čarobnu moć“, da „buđe sveđok“ ili da „umre“, \ f : š

To su, otprilike, okviri tb kojima živi Mi'oševićev temperamentan, eruptivan, u svojoj biti tragičan lir. ski bunt, koji traži i nalazi samage Wu sebi samom, Koji poriče da bi poivrđio, koji se igra velikim stvarima da. bi pokazao voj Yespekt prema njima, Po kome nema ni smrii ni večnosti, ni ljubavi, ni mudrosti ni svetinja, A'i, načinom ma koji on poriče, poriče se samo ono za šta se zna da je neporecivo. -

Poučan „primer. za, to su i Milcševićeva poigravanja sa narođnim stihom, koji je odavno u tradđicijl naše mmetničke poezije, Om uzima mhtđrosti, obrte, honstrukcije glačane vekovima ili, možđa, samo metar, ritam, ton. pa njima oblači svoju misao, švoju reč, stvara Svoju sliku, Rezultati su u najvećem, broju slučajeva veoma uspešni,

Stanojlo Bogdanović

Konrad Rihter

Miope dezve

„Svjetlost“, Saraievo 1964; dr Smiljana i Nikola Kršić

POJAVA SVAKE MWnlige koja za predmet ima na. sellavanje „anašnjinh Sjedinjenih Država uve ije pozdravljeha, „More trave“, međutim, jako je Mnjiga te vrste, ođuđara od sličnih pokušaja da se Čitala zabavi „i,zajedno sa, &vojim događajima i ličnostima, čini jedno posve izuzetno delo.

Rihterova. knjiga je puna životnog optimizma, sn mjenih stranica zrači snaga' jedne ličnosti (izvesni pukovmik Burton), kojo} se suprotstaylja snaga nove elvilizovane generacije {mladi ambiciozni advokat Cemberlen kao njeno oličenje). Čak i sam autor nalaži se u neprestanom sukobu 6a svojim ličnostima. WUwžarena prerila vaspitava ijuđe grube maravi, muških postupaka, ali Mjuđe Woji negđe u svojoi surovosti Wriju sentiment. U \ome Mihter i pranalazi opravdanje za postrbke svojih ličnosti, heie su i bolemne i čudne i grube; zato njihovi postupci nose nekakvu pa,tetiku, zato je 1 njihova svest intonirama tugom. To | jeste razlog Sto pišac ulazi manie u dognđaje & wiše u kayvaktere. U osnovi dela je borba za egzistenciju a ona se Vezuje za zakone uvek prisutnog sunca, Borba sa suncem m tim delovima Beverne Amerike bila bi isto tako apsurdna kao 1 borba sa prikrivemom senftimeptalnnšću, Roja se ne izražava

"preveli

| meso %8e živi, Otud u omnmisima ličnosti i nema psiho-

Joškngq najšameirnpia, Ttibfer svoj deekriptivne moći svodi u pojednostavlienu snagu čoveka suočenu sa suncem koje sve prži. „Ni kornk da)je neće se otići silom, ni korak đalje neće se otići mirovaniem“, Autor je — ne možnmo đa se otmemo ufisku — svojim „junake postavio um jeden krug, eni svi ad?hža! nRićudua 4 vraćala se tu, ha igtu, zemlju, okrutni, opišenu, _ vweYičanstvenu, ČPaNaC. Tate U snBtini, ceo roman je, figmrntivmo rečeno, jeđnn oloina noć wi Wošdoi se ”?ičmensti ramotkvivemı Ti n otoi autor, had želi đa izbegne lični suđ, pribegava opisu prirođno# fenomena...

Najznačajniji akter ovog đela, pri sunce. Ono objašnjava zbivanie i nesreću, simbioru čoveka, i vremena, traganjie za sentimentom. u ikhoMavhanju muškosti, Sunce, čak, reklo bi se, zajedno sa Jičnostima pati, voli. žrtvuje se i gine, ono je mhudjbitniji činilac » jednom ambijentu kojim domi-

niruw, aktivistički životni princip.

Predrag Dragić

svemu, Je

egppnssrasazusyeWEWWSMSMNERABWNMPNBEMNFEMS#EPMHEAMRRWERNPRNWBERAaRRBMNCVOHEI| sus | kae , Pe Rraval SrevagaNsRBNNERHEHEsWpRNHBiawmgnwnnuWmWwmnnunemmeaMERaRaWWNHREEeHEWMPGBABBE\WbNREA#RWPASpuvEN0DGEPRBHNAMMWERHHDmAmNRRRRpRmunupunRROEMBNRH

NJEPIRJE: VIRI IKONICE,

Vladimir Tendrjakov

SVIDANIE S NEFER'TITI

„Moskva“, br. 10, 11, 12, 1964.

POSLEDNJIH MESECI prošle godine u Sovjetskom Savezu sm objavljena četiri romana o „stvaralačkoj“ infeligenedlji i mjenom mestu u socijalističkom druš» tvu. To su „Trulež“ Ivana Ševcova, „Septembar najlepši mesec“ Wwgemije MLevakovske, „Majka»mačnha“ Wladimirm, Solouhima, i „Susret sa Neiretete“ Vlađimira Tendrjakova. Mada su mastala w traženjima. različitih literarnih individualnosti pađa u oči jednž, mjihova zajednička osobina — izrazito naglašen pro» test protiv administrativnih metođa i sredstava, koja Ww borbi sa „nepokornima“ u umetnosti najveću štetu manose upravo onima u čije se ime ta borba i vođi. Po rešenjima koja daje } po umetničkim Kvalitetima najznačajniji je roman 'Tenđrjakova „Susret sa Nefretete“, '

Prilikom vođenja „sgodišnjih bilansa sovjetske _ RnjižBevnosti retko se izostavlja ime Vladimira Yjodorovića Tenđrjakova, pripadnika takozvane srednje generacije. Počeo je 1953. godine pripovetkom „Usređ šuma“ i crticom „Pađ vama Čuprova“, Od tađa je napisao weliki broj đela od Kojih su najznačajnija WU tuđoj Kući“, „Zamršen čvor“. „Trojka, seđmica, kec“, „Neobičao“, „Kratak spoj“ i „Nevreme“, Po rowanima „U tuđoj Kući“. „Zamršen čvor”, „Čudesna“ 1 „Suđ“ snimljeni su filmovi, i

U „Susretu sa Nefretete" Tendrjakov nas u okvivima strogo određene forme romana, u kome &ve ima svoje mesto, angažovano. na svoi način. upoznaje 53. svojim Woncepeljama wme{inosti, njene društvene ulogo \ mesta Koje a mioi pripađa samem umetniku. veyajući čltaočeyu, pažnja neođolivom privlačnošću Mike rečenice pisac ga omamljuje, nameće mu svole sšstavove | rešemia, Brzi vitam pripovensanja i žayki dah Polemike s vremenn ma. vreme se smiruju | \o pisac pruža priHiku čliaocu đa Se, zavisno od

evoja Wprirođe, utopi W. njegov tok misli, presliša, ša> patom, fli glasno umeša, u diskwusijlu.

U centru zbivanja nalazi se WPjođor Matjorin, a put koji je on prešao, da bi od siromašnog seoskog mjadđića postao vlasnik dragocene Wmuetiničke istime, bređstavlja osnovnu liniju romana, To je put svakog umetnika, izrovan traženjima i nemirima, prekidam trenucima teških iskušenja i neuspeha, ispunjem mnevericom i sumnjom Wu sopstvene snage: a šta ako sam ja samo kao I ostali? Čak f w času trijumfa, kada u plimi nađahnuća. posle dugih preživljavanja i komačnog doživijenja, đevojko — mode! prenese Ydiš, Platio Rkao „modru devojku“, ističući tom bojom njenu tešku životnu sudđbinu, ostaje ono večito pitamje: a Sta ako drugi but me Ospem? i

Preneti na platno lepotu, bogatstvo i širinu ljuđske duše, maći boje za njene nemire i treptaje, bokloniti ijudima doživljaj te lepote, njenu istinu to je Fjođorov umetnički zavet, Ceo njegov život, od trenutka kađa je gapanlen žaštao pređ lepotom i unutrašnjim bogatstvom NMNefretete, preko divljenja Dervizi s detetom, pa do ovaploćenja. rumunskog vojnika ma platnu, predstavlja traženje najboljeg načina za ispunjenje tog zaveta. |

Fjođorovi ođnosi st drugovima +— meobđarenin politikantom Mišem, racionalnim mrealistom Černiševom i apstrakcionistom Slobođkom — pokazuju Tendrjakovljev stav prema slobođi umetničkog stvaraštvn.

Brana CRNČEVIĆ

nemilosrdno obesi. Nikada nisam video

na poslu,

Dosta mi je inostranih

domaće. O PE iza

oreiBBGUmIi

Pas laje, a ševrolet prolazi. _Proleteri svih zemalja uozbiljite se. ei | Pokvarenjak prvo pridrži tuđ: kaput pa ga onda

pepeo čoveka koji je sagoreo

ypdodoP ne samo Sto ne prezire Slobodka, nego u njećmu poštuje talewat, osećanje umetnosti i gotovost da 66 za Wja žrtvuje. Černišev prestaje da bude. Fjodo» rov iđeal wu času kad izjavljuje: „Zar ne vidite — mi se razdvajamo? Jedni — na jednu stranu, drugi — na druga. U umetnosti uvek postoje barikade. Ko nije s Mama — taj je naš neprijatelj“ Međutim, Fiodor je protiv barikađa u umetnosti, jer one Moriste samo takvimas kao MI. A Miš je fipičan proizvođ perioda %ulta, ličnosti, Jedan od onih koji su mnmeđostatak talenta nadoknađivall političkom aktivnošću” i dospe” vali na iz'ožbe slikajući Staljina đok stoji ili sedi, đu istinskih poklonika umetnosti i mesavesnih uljeza, __ Najnovije delo V. Tendrjakova skrenulo, je, DO ' običaju, na sebe pažnju i čitalaca, kritike, U 18. i 20, broju organa sovjetskih pisaca „Litevalurnaja. ga" ' zeta” objavljen je članak A. Makarova „Umetnik ' umetnost — vreme“ | to je prvi odziv na poglede i "stavove iznete 9 „Susretu sa Nefretete“, Ur njemu je 'rendrjakovu zamereno što ne postavlja iasno i tačno 'pitanje ob umetnikovim pogledima ma sivarnost, Što 'je pozielja njegovog glavnog junaka iznad” životnih · problema, što od'učno mne osuđuje apstrahkelonizam, "Sto gotovo ne učestvuje Wu sporovima o umeinosti i 'Što poriče nužnost postojanja barikada, Hzameđu ren"lista i apstrakcionista. · Pt Ta:

PISE NO a O „Zoran Hežović

grešaka, ja upotrebljavam

KNJIŽEVNE NOVINE