Књижевне новине
LIRIKA UJ [PTŠR]EV/OJDIUJ
PAUND ·
BZRA PAUND, jeđan od najznačajnijih pesnika ovog veka, rođem
(Indijana, SAD) 30. oktobra 1885. godine. ·Neobičmo · Wwrusod WrUOUIOIAES W[ToeIroue8 ONT[OMoU BU of ogonn oBotur kao se aktivnom odbranom i štampanjem dela prokaženih Književnika kao što su T. S. Mliot, Džems Džojs i drugih. Osnivač je imadžizma u poeziji. U svojim pesničkim delima mnogo se oslanja
' na jantičku i srednjovekovnu liriku, a isto tako bio je u' živom kontaktu, sa pesničkim ostvarenjima svojih savremenika. U svojoj poeziji. obrađivao je najraznovrsnije temč. Traži kraikoću i
je u Hejliju
EZRA
sažetost izraza, a naročito RKkonkretnost slika i zavisnost od sadržaja. - y
Ovđe donosimo dve pesme inspirisane starom francuskom lirikom. Prva je balada po ugledu na Fransoa Vijona (1481—1480?), pisana. starim stilom i jezikom, „što joj priđaje posebnu draž. Za motivi. prvi stih ove balade uzet je jedan Vijonov le, koji je Paund dalje . sam razrađio. „Rim“ je inspirisan poznatim sonetima ŽZoakem đi | . Belea (152—1560) i ovđe je Paumd njegova „žaljenja“ preneo na da- ~ we
našnji Rim.
Villonaud za ovogodišnji Božić
) Rim
uOy 40}UOUUOy| IB}UOUNOX| | XUO}UOUION| | JU}UOGIOX| - JO}UOUNO„ | 36}0O0WOy|
RED NOEL u taj gluhi morte saisom ı (Hrist mek posveti pastiske darove!) Onđa kada vuci sivi pod, vetrom Ispijaju tonkog piva, mehovc I skaču bo snegu tražeć hYame dom Svcem, mi bruje božićnje pesme ove (Nazdravlje' sa talogom, mek se pije grom!) Gođine lanjske vimwujuć duhove.
Pitaš o kakvom, duhu sanjam, tom? i: (Gde li su maga mirisme spreme ove?) Duhovi mrtvih, ljubavi mili su svakom, Od čega strah, prožima vetrove
Dok. ljubav se me vrati sa sumcem, Joisom I smrvi vesele uspomene nove ,
(Kao kad pijem, po ukusu svom)
Godine lanjske tvinujuć duhove. #
Gde bh su radosti što pružih, srcuf!tom? (Saturm, i Mars Zeusu bliže putove!) Usne sad moje leže li aa kom
Da! gde li to dadoh, smele gledove Što hrabri jek daše srcu mom Nazdravljam, očima tmunne cehove (Ko zna čiji je to paragon?)
Godine lanjske vinujuć duhove.
~
Kmneže: ne pitaj kakav je to ton Nit šta kod Boga žayi besme ove Već bolje pitaj šta bi sa vetrom Godine lanjske vimujuć duhove.
wa i 97
+
ti što u Rimu tražiš Rim, došljače, A u Rimu ništa što bi rimsko bilo; Lukovi trošni i proste palače, U vama se danas ime RBima skrilo.
Gledaj kako ponos sada je zatečen,
Onoga što nametnu zakon svoga Yeda,
Nekada bobedmik, sada je potučem, '\pyJi Plem je Vremena, a Vreme sve izjedđa. at
FBime ti Rima zadnji spomenik si vrli,
Rim, koji jedini osvoji grad Rim,
Samo Tibar, što teče i ka moru hrii, [0
Ostaje od Rima. O mepostojami mim!
Ono što je čorsto zub Vremena ti. grli,
A ono što se kreće spasava se tim. ; Preveo Vladimir ŽUNJEVIĆ
(de Wait Be Ak O
/ Na -,. aa Pe 03
\
- /ALORSANDAR POPOVIĆ,
}
~ |
THE OBSERVER
: N i v . o Džonu Ozbomu KADA. JE nedavno „u Kra-
nu, a premijera nove drame Džona Ozboma „Rodoljub za mene“, engleska
i sukobila u svojim ocenama ove drame, koja je u
Ta
ma nama već' poznatog Ozbornovog dramskog prosedea.
rima | pozvao američkog kritičara i
| we GOO ARO X „drams! stvaralaštva, j ra 6 početku Mere Makarti konstatuje da je Kiplingov savet piscima „da nera'de ono što. r | me mogu“ koristan ako se Si | _- trezveno i razborito shvati. ) Svaki pisac koji sledi ovo mnepisano pravilo neće pasti u onu fatalnu grešku sopstve| mog ponavljanja i samo-plaŽ gijata. Svako je sklon ovoj grešci, a naročito pisci OSObenog „glasa“ poput Ozbor-
ljevskom pozorištu u Londo-.
kritika se žestoko podvgojia. mnogo čemu ostala u okviri-. 'Zato je londonski „Observer“ romansijera Meri, Makarti da
ona oceni ovo delo u svetlo- · Ozbornovog.
mogu, već ono što ·
PIŠU: JOVAN ANGELUS, FEDOR ŠEŠUN,
TRAG PROTIĆ
i
_ IZLOG.
Meri Makarti dalje đe ako se i čini da je Ozborn jedini „engleski ac koji „ulazi u posed tragične teme“, onda je to pre svega za-
to što podređenost njegovih
heroja zakonima inercije ne samo da u izvesnoj meri odigovara staroj fragičnoj sudbini, već je i sama po sebiistinita u životu sumorne ličnosti. dvadesetog veka“, Ta
“ličnost je, misli Meri Ma-
karti, kao i Ozbornov heroj, bezvodmi čovek dobre volje, koji je u stamju da zabeleži svoj protesb na marginama života. Ali, taj protest ostaje
BB objava njegove nemoći. ie
Xx 8. ~ f
e:
J. A.
Delo Karolja Sirmaija d no~ ' binu, stavlja nas pred čitavu
„galeriju likova u svojim no· velama, od. kojih meke samo
UVODNI DEO juhskog broja ovog renomiranog časopisa jugoslovenskih Mađara bo= svećen je 40-godišnjici književnog rađa i 75-godišnjici rođenja Karolja Sirmaija (K4-
· roly. Szirmai). Niz mišljenja,
prikaža i ocena iz pera knji-
kaže
sti, bije toplo, ljudsko srce čo-
veka koji vapije za čovekom, drugom, ali koji istovremeno, sa užasnom izvesnošću zna da ga uzalud traži 'Sirmaija Yrevoltira civilizacija koja, kao kakav žrvanj,
melje, proždire ljudsku dužu,
stvarajući od nje bezobličan i hladan sastavni deo svoje
'svemoćne, blistave, ali'jalove
mašinerije. Otuda mestimično i apokaliptična snoviđenja koja se graniče, pa prelaze međe iracionamog. Olkbudđda 'i ljubaV prema onima iz kojih
. je svakidašnjica * iscedila i
-
na. Takav pisac pre ili kaš". ževnih kritičara i književni- ·
. nije otkrije. svoju ograničemost sopstvenim doživljajima koje je već zabeležio „prema ~ svom glasovnom dijapazonu
ya SO _ 1 tembru“. On piše po diktatu svoga uva, osluškujući
muzičko raspoloženje. u ko-
me će dostignuti svoj domet.
· Zato nam Ozbomov JLuter,
\ u jstoimemoj drami i poverava. svoju tajnu: „Nikad nisam. siguran u reči dokih glasno ne čujem '·#izgovorene“. Ovakvog pisca u isto vreme Vreba opasnost iznenadnog zamora od glasova sopstvenog govora. Njima je, misli Meri Makarti, njihov sopstveni glas izvor uvek novog osećanja sigurnosti; govorim,. za. mjih znači postojim. Strah, da na kraju niko neće slušati, najveća je mora i opgsesija Džona Ozborna. Njegov itragični heroj, smat ra Meri Makarti, uvek je zabavljač; a celu trageđiju Ozbom zamišlja kao neumitni gubitak publike žbog prisilno ponavljane . uloge „glavnog glumca. Volja i htenje zapravo i ne postoje u Ozbornovom delu, čak mi eventualna zla namera koja bi bila aktivni pokretač svesti glavnog heroja. Tekst je ovde naDpisan ispređ vremena, odavno, i On se sađa ne: može da izmeni jer je „sađa“ za Ozborna vreme u kome se ništa ne može da dogodi. Protest i revolt Ozbormovog, heroja šačinjen je od podsmeha i izliva retoričnosti koji se redom “ponavljaju ako nigde
Ono
komentar komentar komentar komentar komentar komentar komentar komentar
ka o životu i rađu. Karolja
Sirmaija svodi se na ovo. Po-,
sle duge memaštine i mesre~ -
.đenog života, relativno kasno, godine 1933. om objavljuje prvi knjigu novela „Kodben“ — „U magli“.. Posle rata, je“ dnu za drugom, izdaje još tri knjige novela” (1952. „Viharban” — „U oluji“; 1960. „Mar
~ mem jon senki“ — „Više ni-
ko ne dolazi“; 1962, „Orveny“ — „Vrtlog“), a 1958. gotovo faktografski romcen iz seoskog života „Katlanban” ., „U kotlu“. .
Sirmai je prevashodno pi·'sac osećanja, uzbuđenja, snova i sećanja, koji sa osobitom ljubavlju oživljava me= sta u kojima je nekada boravio, opisuje ono što je dožiživeo, viđeo, čuo, ili, u krajnjem slučaju — nmaslutio.
U velikom broju mjegovih movela događaja gotovo da ne=
ma. Kao nekakvim čudesnim ·
foto-aparatom, pisac fiksira najminimalniji đeo vremena,
ali ono što je ostalo zabele-
ženo ma traci sećanja Kolorisano je takvim obiljem zapažanja, obrta, asocijacija i psihološkog analiziranja, da čitalac i ne zapaža nedostatak značajnijeg fizičkog zbivanja. Fabula, dakle, kao da je tuđa ovom piscu beznađežne usamljenosti koji se davno pomi= Tio sa neumiftnom prisutnošću smrti. Ali, suprotno očekivanju,. patetike nema. Sve je dato hladno, gotovo kao konstatacija, čak i onda kada Sirmai piše u prvom licu. Međutim, ispod tog sloja, reklo bi se nezainteresovano-
u skučenom
poslednje sokove, i koji sađa otaljavaju svoje „poslednje dane ı kakvom staračkom domu, u kome nalaze osnovne životne potrebe i — poražavajuću „ravnođušnost okoline. Sirmai je rođeni, nepomir= ljivi borac koji ne može i neće da pruži ruku nepromenljivosti. Prepun grozničavog imteresovanja za ljudsku sud
požaliti može što nisu roman.
„!I mada je, završivši Pravni
fakultet u Budimpešti, đuge decenije službovao u Vrbasu, 'okviru srca TBačke, originalno delo Karolja Sirmaija, koje čitaoca ostavlja zamišljenim i tužnim, no-. si trajan pečat sveopšteg,
"Pored ovog Pbprikaza svakako treba istaći rukovet slovenačke lirike između dva rata, u'izvrsnom prevodu Ferenca Tehera, Karolja Ača i Ištvama „Domonkoša. „Čitaocima „Hida“ predstavljeni su Alojz Gradnik, Srečko rel, Pavel Golija, Mile· Klopčić, Božo Vodušek, Igo Gruđen, Mimam Jarc i Amtion e 8
MERKUR ~- . eye ei UNET ai a ae ee mera ati iET- 50 Smisao i besmisao antologija U NEMAČKOJ Saveznoj Re-
publici se u poslednje vreme pojavio veći broj, antologija
možda čini teškoće njegovom zubalu. ) 'Bleker kaže da danas stojis mo pred fenomenom. antolo= gija proze. Lirika kao kompresiona umetnost, kao stra= tegija, odnosa zvuka i smisla,
kao alhemija govora i čaroli- A ja „formula — to je stvara=
nje sveta na najužem prosto.ru, to može da dođe do izra» žaja i može u jednoj pesmi,..pa čak i u jednoj jedinoj strofi potpuno da bude prisutan pa se tako može dogoditi da. ose= ćajno sastavljena kolekcija stvarno daje nešto kao poetski kosmos, lirski zbir određenog vremena. Ovako nešto se mo» že koncedirati na polju narae proze samo kod novele i
ratke priče. Međutim, ima — a to karakteriše nemačku situaciju — talenata kojima je, da bi se mogli razviti pra= vilno, potreban zalet, zaobi« lazni put, žurba i zadržava= nje, materijalno obilje i šis rima. Kako bi se— pita Bleker — nešto ovome slično moglo pružiti u antologiji čiji obim freba samo dđa reprezentuje?
Poenta, zahvat, kondenzo= “vanost, težnja cilju, štedlji= vostf, ekspresivnost, strogo te-
matsko #švocđenje, obrađena kompozicija — to bi — po Blekeru — u Nemačkoj ođ-
govaralo kod eseja i kođ ap< soluine proze, kod one forme između pripovetke i PZ#“eseja, koja sama utvrđuje svdaju SRRROTIJE onako kako ju je Gotfrid Ben postavio za Nemačku — a samo izuzetno bi odgovaralo samoj pripoveci i njenim „odlikama. „Nemačko
pripovedanje je — završava
proze. Dajući recenziju o. se.
dam fakvih svezaka, Ginter Bleker (Giinter Bločcker) u junskom broju nemačkog časopisa za evropsko. mišljenje „Merkur“ konstatuje da se literarni život njegove zemlje već duže vreme odvija u antologijama. Već pre više od jedne decenije Gotfridđ Ben je govorio o eri antologija, o eri „oferata, ponuđa čari i pravljenju ukusa“. Ben je tad bio mišljenjh da se nalazimo u epohi „olakšanja teških stva=ri“: „sve treba đa buđe napravljeno ugodno, niko me treba više da žvaće svoju glavnu hranu, koju je sam poručio i sam ocenio, a koja
komentar komentar komentar komentar
Nesporazum oko krize
I ad
' JULA MESECA ove godine kultuma rubrika
„Borbe“, beogradska televizija: i Savez ustano=va 'za širenje knjige organizovali su diskusiju o problemima novinske književne kritike. Diskusija? nije došla slučajno. Definitivno je shvaćeno ono što je godinama naslućivano i
· 'nagoveštavano: da je novinska, i ne samo novin-
ska, kritika u akutnoj krizi, Pretpostavke au, dakle, bile jasne, tačnost zaključaka obezbeđena; trebalo je samo umeti odrediti i stvoriti konstruktivno teorijsko-idejno polazište za praktično poboljšanje stanja celokupne naše književnosfti i kritike unutar nje.
toku poslednjih nekoliko nedelja imali smo'
pri ke da se na stranicama „Borbe“ upoznamo s mišljenjima, stavovima i tezama nekih književnih poslenika, uglavnom žRritičara sred-
nje generacije, koji su učestvovali u toj disku-.
siji: Zorana Gavrilovića, Zorana Gluščevića,
Svete Lukića, Raše Popova i profesora Voji-
slava Đurića. I. šta se, tom prilikom, dalo ot'kriti? Upravo to — da nikakvo konstruktivno teorijsko-idejno polazište nije stvoreno. Ponavlja še stara bolest učenog verbalizma, propedevtike i zamenjivanja suštine prividom. Mi smo se svi, u ovoj našoj nevelikoj književnosti, već dobro potkovali, po mnogim školama 'negovane {raze, da znamo kako nešto treba uraditi ili promeniti, čak šta treba uraditi i promeniti, ali kad razgovor dođe do fačke i
komentar komeniar komentar komentar
I0
.
| znam — kaže
književne kr itike Dragoljub S. IGNJATOVIĆ
problema kako, do realne. konstruktivnosti, onda, odjednom, otkažu sva znanja i spremnosti, Šta treba — znamo, ali kako treba — ne znamo, ili ne želimo .da znamo. A ako se, ipak, poduhvatimo 'ođgonetanja i. te zagonetke ispadne nešto, što niko, ni mi sami, nije oče= kivao, nešto sasvim drugo, ne ono što jeste, već ono što nije. Taj fatalni fenomen kako istera, tada, iz nag svakojaka opterećenja: i neiskrenost, i taktiziranje, i kukavičluk; umesto
istine — njenu senku.
T
“U SVEMU, u diskusiji rečenom, što. je objavljeno · — jedino 6u tačne pretpostavke. One, uz manja
ili veća odstupanja, glase — da je naša (novin=
'ska). književna kritika u krizi, u, ćorsokaku.
Ono bitno, međutim, iznalaženje uzroka krize
| okončava. se otkrivanjem posledica i njiho-
vim pretvaranjem u uzroke. To je osnovna greška koja dovodi do pometnje i zabluđe: uklanjaju se stvoreni defekti i deformacije, a ne štanje koje stvara razne oblike deformiteta, U daljoj perspektivi, to znači da se uzroci
ne znaju (ili ne žele da znaju) i da se, prema
tome, ništa i ne može izmeniti. Težiti izmeni, u takvoj situaciji, znači — obmanjivati se. Tedino · je Raša Popov izbegao draž samoobmane. „Ne on — tačno uzroke, ali mislim da bi ih bilo zanimljivo ispitati“. Ostali misle da maju uzroke. .
komentar komentar komentaı komentar
Ali, zaista, kad Vojislav Đurić piše da su koreni, krize „nepostojanju „one prave, objektivne“ kritike „koja bi počivala na analitičkom postupku“ — onda on ne govori o uzroku, Već O. posledici, Kad Gavrilović piše da je naša kritika — kritika „manjeg reda“ između ostalog i zato što je zahvaćena i podređena „duhu koji se zacario, kod nas i koji je poguban“, „duhu konformizma i taktiziranja“ — onda ni on ne govori o uzroku, već o posledici, Kad. Gluščević ubozorava: „...Zrvanj naših klikaškogrupaških prilika koji deluje i sada, samo u prikrivenoj formi(...) dovodi do deformacije mladih talenata“. — onda on upozorava na · posledicu, a ne na uzrok. Kad, konačno, Sveta .. Lukić „otkriva“ da je za sve zlo krivo „odsu-. stvo ozbiljnijeg napora upravljenog ka sintezi“, tj. „nedostatak opštijeg stanovišta“ — onda on, za ono za šta su krivi uzroci, okrivljuje posledice. · č
Da su pitanja postavljena drukčije, da se zapitalo — šta, u suštini, uslovljava „duh konforizma i faktiziranja“, klikaško-grupašku zagriženost i apatiju, otkud nepostojanje „prave, objektivne“, analitičke kritike ili kritike sposobne da u sebi sintetizuje vrednosti teorije i isto ~. rije — mnogo bi što-šta bilo jasnije, a· prostor za akciju — čišći. e
III
ALI BILO kako bilo, i uprkos osnovnoj Dpogrešci, ne shvatajući da greše, učesnici diskusije · žure da nam ponude svoja rešenja, preporuke. i predloge za otklanjanje krize. Njihove su želje, nema sumnje, diktirane dobrim namerama, pa · ipak je to, sve u svemu, ciljahje u. prazno,' korak bez tla. 98 / Pretpostavimo da se, sutra, odjednom, i pot- puno, ostvari ono što preporučuje Raša Popov (društvu — da stipendira i školuje kritičare, novinskoj kritici — da izabere sebi odgovarajući metod, metod kondenzovane inžjerpretaeca Nastavak na 12. strani . ;
/
E komentar komentar komentar komentar komode hćntar 'KRoment
komentar komentar komentar komen - ji)
Bleker — neprijateljski ras= položeno prema antologiji. ı A. P.
PUTEVI.
Materijali sa diskusije o istoriji jugoslovenske književnosti
BANJALUČKI književni .časopis „Putevi“ objavio je ma terijale sa diskusije koju su, krajem decembra prošle godine, organizovali Savez slavističkih društava JugoslaviJe i katedra za istoriju jugoslovenskih „književnosti Ma Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Na tom sastanku uzeli su učešća mnogi istaknuti slavisti i ljudi koji se po svome pozivu ili po svojoj strasti i životnom ·opređeljenju, bave bilo istorijom jugoslovenskih književnosti u celini bilo isto= rijom književnosti pojedinih jugoslovenskih naroda u odre đenim vremenskim razdobljima. Teme o kojima se diskutovalo bile su raznovrsne i re ferenti su u svojim izlaganjima, izgleda svesno, išli na to
. da o spornim i neraščišćenim
pitanjima izazovu što veću, principijelnu, diskusiju.1 doista, diskusija je u mnogom po gledu bila, možda, i plodonosni ja noštose to prema referatima moglo očekivati i mnogo principijelnija no što je to uobičajeno na naučnim „skupovima ovakve vrste, kod nas. Raspravljalo se o problemima rada na istoriji jugosloven ske književnosti, o poetikama naših pisaca, o nacionalnoj tradiciji i internacionalnom eksperimentu u našoj posleratnoj književnosti, o odnosu između književne istorije i 'književne kritike, o MKnjiževnosti između ratova, o pokušajima periođizacije nacional. ne književnosti itd. TI ako se prihvate teze i ideje referenata, u potpunosti ili korigovane, ili ako se one čak i odbace kao proizvoljne ili iz ovih ili onih razloga neprihva tljive, ostaje neosporna da su ideje iznete u referatima i diskusiji neobično inspirativne i da će mnogo pomoći daljoj obradi istorije jugoslovenskih književnosti. > Treba pozdraviti inicijativu redakcije „Puteva“ da materijale sa ove diskusije objavi u svom časopisu i na thj način učini ih pristupačnim i širem. krugu čitalaca. Ovako prezentirani i objavljeni oni će učiniti da se diskusija O izvesnim problemima istorije književnosti u nas produži i
. a drugim tribinama i u dru-
gim forumima i donese, možda, određenije i pouzdanije zaključke no što je to sarajevski decembarski skup doneo.
P. P-ć,
KNJIŽEVNE NOVINE
antologijski. Liričar