Књижевне новине
Desimir
| AJ
Pod mahovinom SVI TIHI, Br BUGONB LEPI
o ponoći.i stava godina mine,
a patnja duši ne sma reći išta: kuđa god pogleda, mvači se, — he sime žar davne sreće & pepelišta,
O ponoći hita ko i druge što 5u,
bez suza za domom što se gaši;
izgnani ne traže ma?/L, ne čekaju T06,
— utrnule su očl, a srebre se vlasi, /
O ponoći nam se madamje kao auvei ruga: kdko smo kod očiju bih slepi,
na pustoj stazi baš istoga kruga, \ — sovi smerni, tihi i samvrino. lepi.
Of KRUGLI ČASOVNIK s kiinjastimi kae
zaljkama otkuca deset časova, Njegovo ~ dugo odbijanje nađoveza se ha čegrtanje Kašičica iz kuhinje, Delovšalo je kao zov, kao poživ koji se uvek. pohavlja u isto vreme, : odmah, čim se šve smiri, pojavi se stara VC vođićka noseći tacnu. .crmog sirupa.
Ona kolenom gurnu vrata i otkri ugao. Na kožnom kanabeu, iza vitrine s pravničkim knjigama, na. kojoj 8#e nalazila jedna izgdžvana fotografija grupice ljuđi u uniformama španske republikanske vojske i bila oslonjena ta topovsku čauru 8 ugraviranim matpisom: TLA, VIOTORIA. SERA NUBSTEA +— ANU: ROS! Madrid 1987, ležao je Vuk Vojvođić, dkočen i ukoso opružen, Ležao je nepokretno, uteg“ nut u usko crmo odelo, skoro sliveno s tamom koja ga je okružavala. Glava mu je počivala na sastavku naslona i oslonca za ruke; njegove lakirane cipele behu pobođene u izlizani sarajevski tepih.
Nije se pomerao. Nije se znalo da li diše. Njegova glava, mala kao pesnica, ćelava i slićna okrugloj gljivi, bila je uklještena kaučukovim okovratnikom s leptirmašhom, izvinutom ustranu. Ruke je držao u krilu, iz rukava su virile uštitkane manšetne i zlatna đugmađ. Bio je nepokretan, disao je nečujno; nije moglo da se zna đa li spava, jer su mu oči skrivale crne naočari, Daleko od njega, na suprotnoj strani kanabea, ležala je u uglu francuska Kapa. Uz naslon za ruke bio je oslonjen štap od abonosovjhe sa srebrnom drškom. | : Žena mu priđe i jedno vreme odstaja nad njim, gledajući ga umormo.
— Hoćeš li recelj? — upita. Nije ga gleda“
la ti naočare, kroz njih nisu raogle da se sagledaju oči; posmatrala mu je prste koji počeše
da drh e: _50n ne xečć išta: Nije · se pomerid,-nije me
jaki. niegovog do guše zakopčanog žaketa viđe= lo se da je dugo ležao tkoso stropoštan preko. kanabea.
Vojvodićka se saže nad njegovu malenu glavu i on oseti njen dah. na svom licu. Usne otvori nevoljnom kretnjiom u kojoj se istovrćmeno krila apatija. bolesnika i staračka ma laksalost. „Propađa“, mislila je žema, zagledana u neprozirne naočare, osećajući se izgubljenom. „Propada... i ja ću ostati sama.“ Tzanad njegovih usana lebđeo je težak bazd alkohola.
Voivodička zahvati lepliivu mrnelasu i pažljivo je izruči u jamu njegovih usta. On ih zafvori i bprovavolii ilicama. anka koža iznađ. grkljana zanjiha se kao petlova kresta. Žena” ga je posmatrala pogleđom trainog očaja, Ča>. sovnik je tiho i monotono dobovao svoj put. —- Hoćeš li još? To je rece}lj od grožđa. «> Ona -pftinese opet tacnu njegovim tištima, Vojvođić progufa i zakašlja se praskavo, uz frzaj celog tela. Ženi se učini da gleda agoniju dotraialog stroja. ; :
'Kađ se umiri i kađ se opet nije znalo da li diše, da li spava ili je budan, čak ni da li je živ jer je i dalie ostao u heudobhom krutom položaju, Vojivođić iznenađa poče đa govori, Glas: mu je bio visok i hrapav, tekao je istrža= no, dužih pauza između reči ali istog intenziteta; govorio je bez podizanja i spuštanja gla“ sa, načinom govora gluvih ljudi koji samo žnaju ali ne čuju ono što drugima kažu.
— Bilo je to u Kataloniji, jesen 1936. Nađ našim batalionom širilo se beskrajno nebo, Zaspali smo doeckan, pre toga Kosta i ja pevaii smo dalmatinske pesme. Sećaš li se? „Stari ribar plete svo-ju mri-žu...“ — i on hemoćno zapeva, a glas mu še prekide posle prve fraze.
Žena ga je pledala, sklupčana u sebi od tihog bola. „O, neće dugo“ mislila je gledajući u ruke koje su odložene ležale u mjegovom Krilu, drhteči. Kao da mu hisu potrebne i kao da su mti strane, one su podrhtavale same za sebe poput fek rođenog laneta, ' )
— Plieskali su nam i smejali se iako nisi razumeli miiednu reč, Ujutru me je probuđiloe sunce Video sam đa spavamo ispođ čokota i
đa nem nođd plavom nema šatora. Prnest i Pran> ·
soa znsmeipli su se čučeći krai švarćlozea. "TO beše drogarska šala i ia im mahnuh rukom. Gleđan nm u viningu immad svoje glave, grožđe se blistalo ođ jvtarnje rose. A tvoja kćerka je kurs —- reče i ućuta. v \ Čili sti se koraci u drugoi sobi. _jE993, — Prišai mi đalie o Španiji — promuca. žena, osećaiući prčeve u svojoj mlohavoj utrobi Yagsteženoi od rpđanja. y a Vojvodić je ćutao, a ruke su mu. podrhtavale. 0 } |— MHaide, nastavi — reče žena molečivim glasom iako .joj se nisu slušale jedne te iste priče koje je znala napamet i u kojima: ie Vuk obave»no pominiso njenog Drvo muža čiju je seri oqećala da lebdi iznad njihovih tela. Pričai mi kako si postao Treći heroj Španije molila ga je, držeći besmisleno tacnu ı sebe i njega, a glas joj je zvučao kao jauk ha
+ psa. — "To je bilo pređ mostom na Arganđi —
poče on iako je čuo kad su še vrata od sobe otvorila, Na pragu je stajala bosonoga devojka
KNJIŽEVNE NOVINE
. udalji, Stajala je, nepotrebna, “Svom. olinjalom
AL o ponoći neće stata boljka da umime,
i stare godine biće ko zvek starog movca: mi madigrasmo lude harlekine, Ć
i jedno drugom ne umemo Treći wi šlouća! Pa meka bude povorka mestvavna ko sema, sa jecajima što su gorko propevali:
— ko utvare!nmas vodi uspomena
na tajna mesta gde smo bili mali... (1940) '
JAVA KRATKOTRAJNA
V ne pojmiste što glad, mi detinjstva, kraj . : |O skuta nenahranjena, beše snovima, zelenim, ko
biljke;
zašto imađah, ko od %eriga KkYvbabe, modre ko onaj što tminom basa kad zaluta.
} niste magli zihatt da žipot minu. stazom, između Sunca i polutame;
da pregršti su žudi ostale ućutanme, same, a spomen. na, njih — tavam, ČivOf,
u crnom. kombinezothu. — Tvoja kćerka je kurva —, bonovi on he promenivši jačinu svog, glasa, Glava mu se ne pomače, uklještena podavijenim trouglovima široke kragne od kaučuka, Z: Viđeo sam je sinoć, Ljubila se s jednim tipom ispođ jasena na uglu, .
„O, bože!“ žena zavapi u sebi ostajući Babijena u mestu. Trnule su joj gihtizirane ruke ođ prejakog grča; znala je čemu sve to vodi. Bojala še da joj ne isklizne tacna iz prstiju, ali se ne pomeri,
'Devojka pređe predsoblje hođajući nečujno; ođe u kupatilo i tamo ostade neko vreme. Zatim se-·ču žubor vođe iz slavine na lavabou. Ona izađe gledajući izazovno i tamni ugao iz kojeg su blistali odsevi sa crnih naočara, „Počeće, opet...“ zastrepe žen8š8, ne smejući da se pogrbljena u
džemperi,
— Teci joj — reče Vuk svojim štropotavim glasom, — kaži joj da se primljene obaveze moraju održati, ~ Says
— Šta hoćeš da kažeš...
.— Reci joj da je svoju reč dala Dragiši i da to nešto znači. Barem kod poštenih ljudi. Govorio je staroj Vojvodićki. Nije se znalo da li je gleda ili ne. Časovnik se više nije čuo. ~ Ne trpim tog glupana — govorio je kao navVijen gramofon, ali su mu praskave reči letele kroz vazduh kao kuršumi. — No njegova oholost ne daje joj pravo da podmuklo izigra po-
. verenje. Ona mu je verenica.
Žena vide raširene nozdrve ha kćerkinom
licu. Iz stisnutih usana virili su joj kosi zubi. .
kao zubi veverice.
— Dokle ću da slušam brbljanje ovog bijanice? — Yeče i steže Vojvodićku za ruku. Ako ti imaš nerve da trpiš njegova blablotanja kao i ohne barabe kod „Darđanela“, onda uživaj u tome Rkađ ja nisam ovde, A pružiću vam Ve češće briliku za to. Smučilo mi se sve ovo, ovi zidovi, ove fotelje na kojima on drema kao jarac želeći đa buđe božanštvo zato što
nas. a i
„O, dolazi ono“, strepela je žena gledajući očajno u kćer, „I pored ; sveg đrugog“. Negde sa sitane lepršale šu se Vojvodićeve ruke kao krila ranjene ptice.
— Ne govori tako — reče ona tiho, preklinjući kćerku đa se smiri. „Zato se sve ono đesilo, jer ovđe je užas...“ Mislila je na sina. Ti znaš da se on iz Moškve i doveo naš ovamo samo zato što je tvom ocu đao u Madriđu obećanje đa će voditi računa o njegovoj porodici. ~
— On je pijanica — prekiđe je kći. — On je pijanica, i mi od njega nemamo nikakve koisti; imao je zgodan izgovor da se uvuče međ pas kao kužni u bolnicu. Da, u bolnicu, jer ova
se žrtvovao za
· kuća i nije drugo.
— O, čuti — zavapi Vojvodička. — Ne govovi tako kad znaš šta je sve za nas učinio. Koako bih ja sama izašla ha kraj da has on četrdeset pete nije doveo ovamo? Zar bih mogla da kažem đa mi kćerka studira da nije njegove penzije... . ; ,
— Tvoja kćerka je kurva. Video·sam je sinoć u bomoć kako se cmače 5 jednim tipom ispod jasenova, a kiša je padala — štektao je ne pornefajući felo. Niko ga nije slušao. Od zasopljenih glasova, niskih i podmuklih kao psšeći ujedi, predsoblje postađe tesno. Jedino je ežak nameštaj ostao miran i prigušeni refleksi iskrili #u se postojano pod sumornim svetlom
ješen. đana. ar A njegova pemzija, đođavola i ova
kuća, dođavola sve! — reče Cica i zamaha svoO-.
jom belom fmekanom šakom. — Ko je on? Koga Oh Večito glumi tokom svog „promašehog života? Ko je dn, reci mi! Ne možeš. Ćutiš, Znaš
i šamia: On je Gđanas niko i ništa, i znaš da za ·
to niko. nije kriv i đa ga niko nije nagovorio đa
. odbije kuću koju su mu đali i đa u znak uvre-
đenosti bodnese ostavku na položaj načelnika u Ministarstvu pravosuđa. ; n diše Ali tebi je poznato... — zausli Vojvo-
ožiljke.
slična. grome opr<,
sveg drugog, i poređ ~
oženio mnome po povratku
I niste iskru vatre poklonili duhu žarkom kad bol se razlipaše ko prolećna reka;
kad snevalo se da bolniku ima veka . čim se od, drevnih voda spasavaše batkom.
Vi i ne pojmiste gde su se skrile zore moje, ma koju. stranu njim, othuja polet, ni gde ću sanjati kako odolet
tim, utvarama davnim što se gusto roje, ,
I ne slutiste što me samoća ho. vimo upnoBi, 'mi šta je bila, šta je moja tajna, TOpNORA. NW. — što. mir već sipi, 966 OSI...
Ne mari! Java beše Kkratkotrajna...
(1940) 00
PUTOVANJH
N#!“9u2d6hI u vremenu, mudri po ljudskoj meri, okleva smo da stupimo u noć tamo gde. ono, izaiTe; asovi nepouzdami, u ljubami, smermi bo mnaznačemju, oklevali smo da koraknemo u noć
PIZIČA bICNJIŽIEN/ NIE NOVINA
Živojin PAVLOVIĆ ·
— Šta? Reci: šta?”...
— ... Dbožnato ti je da oh nije mogao đa se pomiri s tim. On nije mogao da dozvoli da se revolucionaran rad plati jednom borcu, i to đa se plati na taj način što se konfiskovana dvospratinica stavlja u njegovo vlasništvo. Zato je počeo da pije.
·— „Njegovo vlasništvo“... Dobro si naučila ovu lekciju. Dosta mi je svega. Ćuti. Dovoljno je što slušam njegov plač nad sudbinom. revolucije, valjda neću to da slušam i iz tvojih usta? Glumi svest kao da ne znamo u čemu je vid...
Ona zaćuta. Osetiše da su skoro goli i đa še nalaze u stanju ludila, Ali čim se začu toplo
ii-+451-052 ČASA AA AGO (TA Am ar?ny mvAn Wii
ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA
rukom kao da hita da nadđoknađi trenutke koji su otišli mekud uzaludno. Telo joj je bođrhtavalo u čudnom bestijalnmnom gnevu. ,
— Počeo je da pije i od tad on nikom. nije potreban. — Ona spusti glas i zagleda se u majku pomamnim pogleđom. — Počeo je đa pije još ti Moskvi i kad se vratio ovamo nije bio nizašta.: Zato je tu penziji, zbog toga, i ti to znaš. A njegova uvređenost i njegovo zgražanje nad onim šta se rađi, njegova moralna čistota, njegovo odđržanje reči pokojnom ocu koji je po njegovom pričanju patetično izđahnuo ispred Madrida ne njegovim rukama, njegovo tcbožnje oduženje duga svom drugu koji mu je pre ioga spasao život negde na španškim ratištima, to je gola laž. On više nije nizašta, postao je škart. Zato še uvukao međ mas kao bolesni miš, i iruje nas, zar ne vidiš, zar ne vidiš?
Disala je halapljivo. Njene ogromne i polegle dojke talasale su se burno kao jezero pod vetrom. Žena je ćutala.
-— To je jedino što on ume — nastavi. Držala je majku čvrsto za ruku. Okrete glavu i zagleda se u Vojvodića, u njegovo mršavo telo jedva vidljivo u polutmini, u njegove ruke koje su se tresle kao đa hoće da odbace žlatnu đugmađ sa marčšetni. — Bogotadi nad sudbitiom revolucije, pije i ništa drugo ne zna. A jeđina korist bila je ta da je Lale počeo da sumnja. — Ona primeti da se stara Vojvodićka trže, da je pogodila u skrivenu rahu. tište je, još jače se osmehujući, — Slušajući njega, Lale je po verovao Rusima. I ti znaš, I znaš da je Lale pobegao zato što je svoje sumnje proveravao na njegovom lažnom ožčajanju. I ako tražiš kriv=
. ca za Laletovu grešku, imaš ga pred sobom.
“Žena se Otrže, islhrivljena bolom.
— Ne, to nije istina — prošapta..1 njen va-'
paj ne beše ni odbijanje ni potvrda. kćerkinih | ~ a |
\
| nije trpelo odlaganje.
| 3 vi tamo gde ona Wvire; — trebalo nas je uzeti za Yuke i privesti do izvor-noći; — tbaljalo ftuas je brivešti i Tukom, pokazati uvir-noć...
Unakrst preplivasmo zavičajne vođe, i negde oko Ivanja i
me #ahvatismo mw kapi što byođe · tamo gde deca tonu. | j Nepouždani u sazdnju, mudyi po ljudskoj meri, ·
|| oklevali 8#mo, probidni WM. hebešnom, zuonu...
IMA LI JOŠ SJAJA NA RUŽI
· oko grada i
' podmuklo Kfuži...
Jedina mi je mada. : da pođem i vidim:
ima li još sjaja ma Yuži?
AL se zastidim,
zbog ozbiljnosti tame
— oči su 50Gme...
reči. Bila je daleko od svega, izgubljena u svom skrivenom očaju, Ohkrete se i pođe ka Kiuhinji, naporno prenošeći telo s noge ha nogu, Devojka je išla za hjom, nečujna kao mačka,
— TI oh to zna, zna dobro. I takođe zrna da ia to znam i da ću sve reći jednoga dana. >= Stajala je kraj dovratka gledajući u bledoželeni džemper koji je visio niz Vojvodićkina povijeha bleća. — I zato me ob KlJeveta me zato što se boji. On strepi! Plaši se da ne otbađne 1 odavde, pijani slepac! Da ne buđe potpuho škart, Ali Plašae| — reče. — Mene nije brigu veruješ li Wiu ili he, Čuvaj ga. On je tvpj, Ti ga cehiš, Ti ga slušaš, prijaju ti njegove priče. Nemam ništa protiv. Udaću se i otići ću iz ovog pakla. Dragiša diplomita januara i tad ste 8lobodni. 1 ja. Otići ćemo negđe, u Zehicu, u Trep• ču ili Bor, a vi ćete ostati samil. Onđa neće rdo> vrati da strepi i da me kleveta. I tad ćeš moći da slušaš njegove priče za koje je on uvek spreman. Paži!
Ona še okrete, ođe u đubinu pređsoblja | sede u jednu ođ fotelja. Vojvođićka ostađe ne pomična, okrenuta joj leđima. Sve se gubile u velikoj tamnoj đalihni. Nije znala gđe su, da li su tu iza njenih leđa ili u mutnom bešlerafu. Nije mogla đa odredi razdaljinu između sebe i drugih. „Znači i ona se .ničemu ne nađa. Znači i za nju je on izgubljen...“ Mislila je na kćerku kad je rekla da će ostati sama sa Vojvođi« ćem; nije pomenula brata. Nije pomehula brata. „Znači i ona ga više ne ubraja u po> stoječe.ć“ J ;
— Pazi! — govorila je kći, 8li ona se nlje čula. — Pogledaj — nastavila je, ali se nije osvrtala ka kuhirji da vidi gleda li je maika. Oslonjena rukama o naslon fotelje, ona DOloži bradu na svoju mekant podlakticu, i pahosno se zagleda u odsjaj crnih Vojvodićevih hadcča<' fa. — Pogledaj! Volela bih da viđim da li Će i sad, kad je čuo sve o sebi, moći đa obrće svoje stare ploče. — Oma zastade, žatim irže glavom u znak pitanja, gledajući ušilieno ti nepomičritt siluetu koja je ležala koso stropoštana reko kanabea. — Hajde, pričaj nam sad kako si bostao Treći heroj Španije, to bih volela da čujem!
Nastađe tišina. U njoj se nije ništa čulo. Časovnik je tiktakao odmereno i upormo, a #a+ tim je jednim zvonom označio bola jedanaest. T tad se dogođi ono što je devojku prinudđilo da se trgne i što joj za magnovenje žbrisša ci« ničan osmeh sa lica,
Njegova se lista otvoriše. Bezglasna, okrugla kao rupa iz koje je iščupan kolae.: Čulo še kako časovnik na zidu odmeretho odbija čestice vre mena. Čovek sporom kreftnjom pođiže drhtavi desnicu i na podvaliku stište mlitavu kožu oko grla. Poče đa govori:
— To je bilo pređ mostom ta Arganđi, Govorio je spoto i iskiđano, a reči su mu bile tvrde kao metalni novac. Njegov glas je tekao ravno kao i pre, ali je svako izgovoren6 šlovo nosilo naboj krajnje odluke iznad koje še više he bi moglo, Te njegove reči nizale su se jedna na drugu upornošću koja se nalazila na ivici ljudske moći, . ;
— Kopali smo rovove za istureni položaj «govorio je, a Cica je preneraženo gledala bo drhtavanje zlatnih dugmeta na njegovim manšetnama.,. — Bili smo slooro pri kraju kad su iz golog grebena izronili tenkovi. Nismo mogli da se povučemo. Nismo mogli da pućamo. Naše puške su bile nemoćne. Čekali smo ih, sl smo kako raste buka njihovih motora. Brojali smo ih. Bilo ih je triđešet i šest, Kad su đošti na rastojanje od petnaest metara, pojurili smo u rov. To je bio jeđini način da se zaštitirno. Oklevao šam trenutak, gledao sam u tenk koji beše nađa mnom. To je bilo sudđbonošno. Ho: nije bio đovoljno dug. Nabunili su ga, ja nisam mogao preko njih. Tađ nisam znao šta da radim, Oikačio sam sa paša dve granate i pošao napred, svega pet koraka. Udario sam kabpisle i bacio ih pođ levi lanac. Legao sam. Čekao sam đa Te Ssmožđi. Ali odjeknula je ekspložija i fenk se zaljuljao. Potom sam čuo brujarije i se udaljavalo, ali se nisam pomerao. Drugovi su me digli. Videh neverovatan prizof. Tenkovi su zalazili za greben, ođstupajući, bež ijednog puchnja. Vratili smo se bataljon. Drugovi šu vikali ođ rađosti, General Lukač, komandant XII brigađe, skiđe orden sa svoje bluze i okači ga o moje grudi. :
On ućufa. Po nausnicama mu izbi znoj. Ižgleđalo je da nikad nije govorio, zakovafi i krut. Cica ga je gleđala zaparjeno, piljila ft je u okrugle naočari, ali su one bile nepro> bojne kao oklop. Zatim joj bogled bostađe pod~ · smešljiv i radozmao. Prsntu u kikot.
— Hefoj! — uzviknu, otvarajući širom svoja usta. — Da li i ostali heroji hođaju po svetu u crnim žaketima koje su nošili kao štđije okružnog suđa u Podgorici još trideset L..
Ne dovrši. Električno zvonce, zakovano iz. nad vratiju, zazvrča prepadno i drsko. U njegovom “ćiliku bilo je nečeg zapovedhičkog šio
(Odloniak iz romana „Lulke“)
: ||