Књижевне новине
OR... JRTPJOV OVAN.
MARESISTIČKA Književna kritika danas doživljava svoju drugu renešansu,
Prva njena renesansa pada u četvrtu decenija ovoga veka. U to vreme ona je cvetala ne samo tu Sovjetskom Savezu već i u mnogim ka pitalističkim zemljama, gde je težnju za UpOoznavanjem i primenom marksizma u svim oblastima izazvala ili bar pojačala velika ekonom~
ska kriza oko 1929. godine kao nesumnjiva pot~ ,
vrđa njegove tačnosti. U tom periodu u američkoj književnosti čitava pleiada kritičara smatrala je marksističku analizu najboljim pristupom književnosti (Grenvil Hiks, RBamund Vilson, Majkl Gold, Filip Rav, Džems T. Farel itd.) U engleskoj kritici javila se težnja. da se čak u okviru vladajuće „nove kritike“ usvoje neki elementi marksističke „Književne analize (kao što pokazuje slučaj Viljema Empsona u đelu „Neka tumačenja pastorale“)., A u Fran cuskoj, gđe su mnogi istaknuti književnici pri padali komunističkoj partiji, marksistička. književna kritika je bila još više cenjena. Ovu prigrženost marksističkoj Kritici oslabili su, mećutim, neki neshvatljivi potezi kako unutrašnje tako i spoljne politike Josifa Staljina pred početak drugog svetskog rata, odnosno stvaranje ličnosti“. j "WROZGAK vehesahsa bila je takođe podstaknuta istorijskim događajima. Pobeda socijalističke revolucije u mnogim zernljama. širom sveta krajem drugog svetskog rata izazvala, je ne samo u socijalističkom već i u kapitalističkom „sve“ « veliko interesovanje za sve oblike marksističkog shvatanja, pa i za marksističku estetiku { kritiku. Tako je danas marksistička književna kritika svakako najrasprostranjeniji kritički pravac, jet njen glavni rival „nova kritika stoji u preoema Đlanu uglavnom u okvirima anglosaksonske književnosti. Ali, za razliku od prve renesanse, u drugoj renesansi većim uspesima marksističke Kritike ne smetaju politička zbivanja koliko neki nedostaci njenih Kriterija rezultata. : | i slabosti marksističke kritike dolaze dobrim delom od tumačenja njenih polaznih tačaka, naime od izvesnih shvatanja marksizma kao naučne filozofije i ideologije radničkog pokreta i od pbosleđica koje iz tih shvatanja proizlaze za književnost. i . x Shvatfajući marksizam kao haučnu filozofiju, miarksistička Kritika je tražila da književnost tačno odražava istinu o životu, ne pokazujući mnogo razumevanja za njenu specifičnu ulogu u duhovnom životu čovečanstva, Po mnogim marksističkim „Kkritičarima,. ojiževnost predstavlja jednu „vrstu saznanja, Koja.se od filo| i mauke razlikuje samog, po, formi saopštavanja. U tom pogledu oni elementi književnog dela Woji ne doprinose saznanju odbacuju se ili nipodaštavaju kao suvišni, nepotrebni „ili čelc štetni, Zamemaruje se, naravno, činjenica đa umetnost nije samo saznanje nego, kako je govorio Imanuel Kant, 'slobodna igra mašte i razuma, odnosno i jedno zadovoljstvo više Vr= ste. Zbog toga je i književnost ranijih · epoh9, Tkoja se zasnivala na teološkom ili metafizičkom bogledu ma svet, postizala vrlo visoke domete jako nije pružala uverliva . sazmanja o svetu, čoveku i njegovoj sudbini. Primer Homera ili Dantea, koji su verovali u natprirodni svet i njegovu suverenu moć nad ljudskim. Ži-
votom, u principu dokazuje tačnost ovog ivrđe-
nja, mađa bi se fo, možda, moglo pravdati činjenicom da su ovi pisci živeli u epohama veoma uliudaljenim ođ našeg vremena. Ali Lenjin je.još 1910. godine pisao: „Za stvar proleterske umefnosti Maksim Gorki je ogroman plus, 1. poređ njegovog simpatisanja za mahizam i odđzovizam“. Vrednost književnih dela ne može se, dakle, meriti naučnošću ili tačnošću stavova O svetu i životu koji se u njima nalaze kao manje ili više nebitni momenti njihove umetničke strukture. i iti} Shvatajući, 'međutim, marksizam i kao. ideologiju proletarijata, marksistička kritika je često zahtevala od književnosti da se potčini zahtevima političke borbe radničke klase, pa čak i da ispunjava zadatke u konkretnim takftičkim akcijama. A da bi se opravđalo ovo potčinjavanje književnosti politici, po pravilu se potrže princip partijnosti, r i klamovao u članku „Partijska organizacija i partijska Književnost“ napisanom 1905. godine, WINCMRGHL vrlo važnom za okupljanje svih proleterskih snaga u pripremanju socijalističke revolucije. Međutim, kada je revolucija uspešno završena, Lenjin je vrlo toleranino dopuštao da se uporedo razvijaju mnogi književni pravci, ističući da „o shematizmu u toj oblasti najmanje može biti govora“ i ne nastojeći da ih sjedini jedinstvenom, opštevažećom i nežnom fiormulom kao što je docnije učinio Staljin. U takvoj situaciji, u kojoj su se preplitali i sukobljavali razni književni pravci, kritika je imala snažne podsticaje za ispunjenje mnogobrojnih svojih zadataka i zato je lako razumljivo što je u Lenjinovo doba bila smela, borbena i puna novih. ideja. i
Kada je, pak, na skupu u đomu Maksim
koji je Lenjin pro-
y-
ij
Gorkog 26. oktobra 1932. godine Staljin odlučio da se metod kojim će sovjetski umetnik, verno odražavajući stvarnost u kojoj živi, „pokazivati ono što vodi socijalizmu“, nazove socijalističkim realizmom, marksistička. kritika je stavljena u službu jednoj normativnoj estetici kakvu umetnost nije poznavala od vremena klasicizma i njegovih feoretičara. Boaloa, Gotšeda i Poupa. Umetnici su bili dužni da stvaraju po unapred utvrđenom „metodu“ kao da se u umetničkom stvaralaštvu radi o nekom strogo proračunatom postupku, a kritika je u toj prinudi umetnika da stvaraju po određenim normama trebalo da igra ulogu stražara koji bi osuđivao sve pogreške u odnosu na postavljene norme. S jedne strane, to je štetilo književnošti a, s druge, onemogućavalo je pravu književnu kritiku. Suština delovanja kritike je: da omogući i podstiče slobodnu, višestranu usmerenost Uumetničkog stvaralaštva i zato, rukovođena jednim. jedinim principom, oha je prestala da vrši svoju pravu ulogu i na taj način umetnost lišila svoje neophodne pomoći. č
Mormama socijalističkog realizma Kritika je bila još više pogođena od same umetnosti, U umetnosti se, bar u principu, govorilo o potrebi novatorstva, a bilo je neophodno priznati i individualnost umetnika. Kritika se, međutim, pretvorila u bezličnu primenu datih, „fobože nepogrešivih normi umetničkog stvaralaštva i pravo kritičara na lični ukus nije se ni formalno priznavalo. Kritičari su, po pravilu, govorili samo. u ime marksističke estetike i socijalističkog realizma. A budući da se lični ukus nije mogao stvarno odbaciti ni zanemariti, on je če-
RUŽIČASTE. NAOČARE ILI, NEZ
kata eo. bi
JM Y# y Mr NME ye Mita ON o: sto dobijao snagu principa i zakona ako je bio dobro' prikriven opštim stavovima ili pripađao nekoj autoritativnoj ličnosti. Tako je, na primer, Maksim Gorki smatrao da je Boris Piljnjak „rđav literata“ i to mišljenje je svakako doprinelo da/je ovaj izvanredni pisac dugo bio potcenjivan.' Ne priznajući ulogu ličnog ukusa, teorija socijalističkog realizma je pod vidom objektivnog suda, u sfvari, pokrivala i oprav-
. davala miz ličnih, subjektivnih i pogrešnih sta-
vova ne samo najviših državnih rukovodilaca Staljina i Ždanova, nego i raznih drugih, više ili manje uticajnih javnih i kulturnih radnika. A u fakvoj mešavini objektivnih normi i subjektivističkih stavova književna kritika, naravno, nije mogla da stekne neophodnu samostalnost, stabilnost i autoritet.
Dugo je marksistička književna kritika bila opsednuta i principom popularnosti, koji je vidno figurirao ne samo u estetici i kritici ruskih !revolucionarnih demokrata MBjelinskog, Černiševskog i Dobroljubova nego i Lava Tolstoja. Polazeći od shvatanja da književnost treba da se obraća najširim narodnim masama, ona se rukovodila shvatanjem da književni izraz tre" ba da bude jednostavan, jasan i na nivou čitalaca kojima se obraća. Međutim, ovaj princip je ne samo jednostran nego u sebi krije i re-
gresivan karakter, koji je i imao kod 'Folstoja.'
Lenjin se ovom shvatanju nedvosmisleno pro-
tivstavio kad je, govoreći o Demjanu Bednom, ·
rekao: „Ide za čitaocem, a trebalo bi da je nešto ispred njega“. Socijalističku kulturu freba shvatiti kao masovnu, ali i kao nastojanje da se najširi narodni slojevi uzdignu do razumevanja najsloženijih dela i uživanja u najuzvišenijim proizvodima ljudskog duha. Očigledno je da u književnosti jasnost može biti posledića ne samo uzvišene jednostavnosti nego i banalne površnosti, kao što nejasnost može proizlaziti ne samo iz konfuznog Tasuđivanja i neprikladnog izražavanja nego i iz naziranja ili sagleđavanja dubokih vbivanja u životu i ljudskoj duši. Tražeći jashnost po svaku cenu, mark-
AMAGLJEN POGLED NA ISTINU O, ŽIVOTU
re
+ /
ih | | Dragan M. JEREMIĆ ~
esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej
V
sistička „književna kritika je književnost ograničavala u izražavanju, a sebe lišavala jednog važnog zadatka: tumačenja smisla najvećih književnih dela, koje praktično predstavlja neiscrpan predmet kritičkih razmatranja, kao što pokazuju mnogobrojne studije o delima Šekspira, Dostojevskog, Dantea, Servantesa, Getea, Balzaka itd.
Nastojeći đa opravda principe ma kojima Je počivala, marksistička kritika 'je isuviše isticala specifičnost socijalističke književnosti i, bez dovoljno razloga, tretirala je kao jednu gotovo sasvim novu vrstu ili čak višu etapu književ“ nog stvaralaštva. Ali činjenicom da se u socijalističkoj Književnosti zastupaju mnajnaprednije društveno-političke ideje i uverenjem da je napredak književnosti najviše uslovljen baš tim idejama ne može se dokazati da je socijalistička književnost već sada na višem nivou od' građanske i ranije književnosti. Visoko mišljenje koje je Marks imao o MKshilu, Engels o ·Qeteu i Lenjin o Tolstoju pokazuje kako mo= žemo ceniti umetnika i kada se ne slažemo s njegovim „pogledom na svet i prevazišli smo epohu u kojoj je oh stvarao. Izdvajanje socijalističke književnosti kao. apriorno više po vređnosti ođ književnosti ranijih epoha,.u stvari, predstavlja shemaisko prenošenje socioloških principa na ideološki plan. U osnovi, ovakvo
shvatanje, koje nastoji da između socijalističke književnosti i, posebno, građanske književnosti stvori provaliju, predstavlja kulturno sektaštvo, koje je neko vreme vladalo među marksističkim estetičarima i kritičarima iako je Lenjin u svo=Proletku]t je vreme odlučno odbacivao kao
SOJA Ka n SOyar VA Bik ot TO OT [21% 35% id težnju ža neopravdanim izdvajanjemi proleterske od svekolike ranije kulture. ·
Na stvaranje ove provalije znatno su uUulicali politički razlozi u doba zategnutih odnosa između socijalističkog i kapitalističkog „sveta“. Međutim, sve većom saradnjom ova dva „sve-= ta“ radi održanja mira i jačanjem njihovih
·kulturnih i ekonomskih veza, nestaju i fi van=
književni razlozi za postojanje ove provalije. Osećajući to, Đerđ Lukač je pokušao da u svom delu „Današnji smisao kritičkog realizma“, polazeći od ideje o mirnoj koegzistenciji i sarad=
- nji između socijalističkih i kapitalističkih zema”
lja, opravda relativnu vrednosti Kkritičkog rea> lizma pored apsoluine vrednosti socijalističkog realizma. Ali zar pojava jednog novog umetničkog stila ili pravca ukida ili umanjuje vrednost prethodnog? Nije li Marks u svoje vreme isti-
cao da helenska umetnost u izvesnom smislu ~
još važi kao norma i nedostižni uzor? Onda to utoliko pre važi za umetnost jedne epohe mnogo bliže nama. A pravi put da se otkrije i utvr= di vrednost književnih. dela svih epoha jeste da se književnost posmatra u svojoj specifičnosti, aneu svetlosti društvenih i političkih zahteva, koji se menjaju isuviše često da bi se prema njima menjali shvatanja književnosti i kriteriji kritike.
Tako nije autonomna, književnost, kao i ostale umetnosti, predstavlja „jednu specifičnu formu stvaralaštva u koju ljuđi utkivaju sve svoje sposobnosti — falent, emociju, imagina-
"ciju, um — i zato, čak i kađa društveni uslovi
nisu pogodni i kada je politička i idejna usmerenost pisca regresivna, one mogu da stvore zanimljiva i vredna dela. Tvrđehje da društvena ili lična regresivnost nužno dovodi do proma– šenih književnih dela, u stvari, znači duboku sumnju u tvoračku. moć ljudskih sposobnosti ako im ne pomažu spoljašnje povoljne okolnosti. Ne ' mogu se tako lako odbaciti dela u koja su pisci velikih sposobnosti uneli sve što su znali i umeli, kako je, na primer, učinio, Maksim Gorki, kada je (iako je imao tako mnogo razu-
mevanja za stvaralaštvo Anatola Fransa i Ro> mena Rolana), na pitanje kritičara Aleksnandz, Voronskog šta misli o delu Marsela: Prusta, l1akonski | odgovorio: „Prusta —. ne podnosim“. Ozbiljna književna kritika može da ukaže na
velike slabosti jednog književnog .dela samo”
ako u njemu utvrdi nedostatak stvaralačkina. sposobnosti, a ne na osnovu ličnog nedopadanja ili zaostalosti društva u kome njegov tvorac stvara. d
Granica: od 'koje je marksistička kritika obič“ no en masse odbacivala svekoliku građan= sku književnost bio je simbolizam. Sve od pojave Stefana Malarmea, Pola Verlena i Ariura Remboa osuđivano je za dekadenciju bez dđub= lje analize dela. Izgledalo je da su, na ovoj Sta– nici duh, talent i genijalnost odjednom. nabpti= stili. sve umetnike jedne društvene klase i pre= selili se u umetnike druge. Klasa je, prema to= me, dobjila smisao „demona“ koji nadahnjuje umetnike, a' ostalo u umetničkom stvaralaštvu smatrano je sporednim. Marksistički Kritičari su isuviše često povezivali književnost sa njenom društvenom osnovom i izjednačavsli smi> sao jedne i druge, ne vodeći računa o upozorenju Marksa i Engelsa da se društvena osnova ne odražava neposredno u ljudskoj svesti, nego se njeno delovanje u oblasti takozvane nadgradnje zapaža tek u poslednjoj instanciji, A
zato što nije neposredan odraz svoje društvene ~»
osnove, i socijalistička književnost, pre svega, predstavlja nastavak svekolike ranije Kknjiževnosti čČovečansiva. O tome je, uostalom, Ber= tolt Breht, u jednom razgovoru o svojoi dramaturgiji, lepo rekao:. U odnosu na snažne promene svoje osnove i svoje funkcije, dosad nastale promene u pozorištu i nisu tako velike. Ispostavilo se i ovde da je ovo sasvim, novo bilo ipak istovremeno i ono staro u promenjenom obliku. Umetnost, i oslobođena, ostaje umetnost“. i ;
Međutfim, izuzimajući Antonija Gramšija i njegovo vidovito i blagonaklono tumačenje dela Luiđija Pirandela, marksistički kritičari tek u najnovije vreme ispravljaju svoje zablude o piscima koji su, kao Dostojevski, Kafka ili SenDžon Pers, uprkos svojim društvenim i idcjnim. zastranjenjima, dali đuboke vizije čoveka svoga vremena, pa i više nego samo svoga Vremena, i stvorili značajna književna dela. U
knjizi „O realizmu bez obala“ Rože Garodi je.
smelo i tačno rekao: „Jedno delo može da bude samo delimično i čak vrlo subjektivno svedo= čanstvo o odnosu čoveka prema svetu u đatoj epohi a da ipak bude autentično i veliko“, 'Neophodno je shvatiti da se uprkos jednom sub-
esej “esej esej i
jektivističkom i pristrasnom ' svedočanstvu “e · životu i čoveku može stvoriti žnačajno književ- ”
no delo, ako je ono poneseno strašću, ispunje« ·
no snažnim emocijama, izraženo muašfovitim slikama, kao što, na primer, pokazuje delo jed“ nog Dostojevskog, Piranđela, Kafke, Fokmera, Bekefta, Joneska, Direnmata. U tome svakako i leži specifičnost estetskog odnosa prema stvar-
nosti, za razliku od. naučnog. Ako se, pak, o: ) ne shvati, negacija književnih dela ove vrste,
'spojeha sa zahtevima za tačnošću i jasnošću,
favorizuje suprotnu tendenciju u MKnjiževnosti, a koja vodi publicistici, novinarstvu, .reporter= .. stvu. Može se čak tvrđiti da je fa tendencija, ·
koja je
socijalističkoj književnosti nanela isto toliko
vrlo jaka u socijalističkom „realizmu, .
štete koliko i „dekadenina književnost“ sa sVO= .. jim „formalizmom“, „amoralnošću“ i „natura ·
lzmom“, mađa je teško upoređivati, s jedne . strane, „dekađeninu“ viziju izvitoperenogz čo=
veka a, 5 druge, publicistički nedostatak vizije. (Nastavak u sleđećem broju}
%*) Ovaj tekst, u nešto skraćenom obliku, pročitao
je Dragan M. Jeremić na Međunarodnom simpozijw» . mu ,o marksističkoj književnoj kritici, koji je odr= ·
žam 10, i 11. februara ove gođine u Pragu,
Releže"eTe"elojejogeje!oejeyohlejeYojeTeVoe"oToTele e:e-e- e eeeeeeo0oeo0o Oe 0 .:.
Veno
TAUFER
t i more što valovima, sričeš glasove
+ daješ imena, stvarima. fi more što dolaziš obali u, susret
ali ma nju me obraćaš pažnju i vraća, ti more što vodiš balove ma obale peska što govori i nazad iza vidika kuda nisi sakYilo
ništa osim, samo sebe
ti more što otvaraš oko da tonu lađe Kroz tvoju zemicu
i ležu ma bok u bezvetrovitu šumu gde ih plaše metalna priviđenja
MO RE II
što ih, čuvaš od, nekodđ, + koji but sastopljoš od, nJIH
š se opet samo
penaste krugove i vremena - :
more ipak ti ga me odvraćaš od, njegove mame?e · ne prezireš ga jer veruješ da zna i kako si previše beskrajno i veće od, majvećeg
sy: | · da bi moglo u sebi. očuvati red i tišinu
. more prihvati onog što dolazi ma put đa bi probo onog što ograđuje slike ogledala. t»ojih
i spasio slobodu whvaćemwu, za, gbozdemim, vratima tame
ti more što prezireš svoj plem, + Svoju 50
+ samo posećuješ potomstvo neman, koje wrlaju što usamljeno umiru megde vw, grmlju korala i algi Orfej ulazi u, tebe i zaboravlja svoje lepe reči ćuteći ulazi, u tebe i njegovi koraci sve dublje „, O stopama, tvojih, talasa bude sve zvomkije jeke tvoje ljutito ime NEPRISTRASNO OKO SOCIJALISTICKOG more u, tebe ulazi bezbrižam, + drzak Euyvidiku zove ·
|___REALIZMA ti se ljutiš jer razbija slike LO i Sa slovenačkog preveo Ljubiše ĐIDIĆ ·
more već ih čuje kako ih zvonko zaključavaš i gomilaš veze bromzame žalosti e : ; more nosveti ga mačem, svoje srdžbe . a ar UA IMONAJA čuj ga kako već sriče ı | fvoju prvu Teč
O Oaa:a
KNJIŽEVNE NOVINE