Књижевне новине

Đakomo Skoti #.

Obale dišine „Bagdala“, H(ruševac 1965.

DJAKOMO SKOTI je vrlo interesantna ličnost u našem literarnom životu. Rođeni Italijan, Napolitanac, dolazi u Rijeku privučen hekom magijom Istoka („oda brao sam put Istoka ja ciganin drugoga neba“), i tu mastavlja da živi i stvara. Sjeđinjujući u sebi latinski intelekt, napolitanski temperamemt i slovenski šarm, Skoti počinje svoj grozničavi rad na prevođenju jugoslovenskih pesnika, žureći da zapadnoj čitalačkoj publici plasira skoro nepoznatu lepotu našeg poetskog tkanja. Preveo je veliki broj pesama i objavio po raznim, pretežno italijanskini listovima i časopisima, Nizom članaka i cseja po časopisima upoznao je našu čitalačku publiku sa savremeniW. italijanskim literarnim preokupacijama i putevima. Skoti je jeđam

od organizatora Susreta prijateljstva jugoslovenskih \.

italijanskih pisaca, koji se održava svake godine u Pistoji. +: „18. ·

Njegova treća knjiga pesama u srpsko-hrvatskom prevodu, otkriva jednu specifičnu interpretaciju sveta, pomalo morbidno osenčenu naturalističkim detaljima („sve će nas zelene požderati iste gusenice u istom vrtu“), i nekim enigmatičnim pasažima u kojima Kroz čaroliju bajki plasira poetsko +filosofske sentence. Skoti je asocijativan, brz, luciđan, njegov poetski nerv je stalno iritiran nekim yvacionalnim naponima. On sažetim i gipkim metaforama pretače svoju plastičnu lirsku materiju u fino izrezbarene poetske mini” jature, Knjiga ' „Obale. tišine“ nosi u sebi tri teme koje se uzajamno prepliću u jednoj čudnoj, pomalo nadrealističkoj orkestraciji, koja njegovoj latinskoj poetskoi kulturi daje ponekad gorki i opor ukus, jednu interesantnu aromu koja fascinira. Prva tema je nostalgija, očiščena od emotivno-sentimentalnih boja, druga je prijateljstvo, lirski topla, meka i sočma, a treća je tema smrti, tema jednog intelektualnog pre svega, ne emotivnog, suđara sa fenomenom ništavila, iz kojo Slkoti izvlači neke ironične tonove sukobljen sa zagonetkom koju ne može da reši.

Poetsko-emotivni svet Đakoma Skotija, njegove pti ce, i svetlosti, i narandže, ceo taj čipkasti svet mediteranskog ukusa, krvari zasečen jednom intelektualnom oštricom koja ga ranjava, jednim intelektualnim ne” mirom suočenim sa apsurđom i ta preokupacija uvek izbija u prvi plan bacajući u pozađinu nemirnn igru boja i emocija. To racionalno jezgro njegove poezije nosi i pesnikovu poruku i ima neku čudnu efikasnost u svome, pomalo nadrealističkom kazivanju.

„Obale tišine“ su jedna zanimljiva knjiga pesama, pre svega zbog interesamine sinteze latinske po» etske Vvokacije, francuskog avangardizma i slovemskog varvarskog šarma, sinteze koja je dala jednu Kvalitetno novu i vrednu poeziju i čitalačkoj publici prezentirala jednog talentovanog pesnika.

Msei o poeziji Djiakoma Skotija, štampan na kraju knjige, napisao je vrlo studiozno i ihformativno Antonije Marinković.

Audre Preno KPoezija „Mladost“, Zagreb 1964; preveo Zvonimir Mrkonjić

PESNIK: ANDRE FRENO stoji nekako po strani od grupe na koju obično mislimo kađa se povede reč o savremenoj francuskoj poeziji, jako joj vremenski pripađa. On nema Preverov sentiment, lak ton, dopadljiv, šarmantan i pri prvom čitanju jasan stih; njegova poezija. lišena je Klijarovog poetskog bleska, prijemčivosti za prve utiske, sposobnosti da se trenufno reaguje ma slepu svakiđašnjicu ukrasnom mee taforom, bpatetičnim usklikom; on nema moći samoispitivanja i rigorozne analize psihičkih stanja jeđmog Mišoa (kome je i pored toga najbliži većim brojem. svojih pesama); on je daleko od Persove retorike jskorišćene kao preimućstvo (iako ga za njega vezuje izvestan smisao za lirski razvoj epskog doživljaja); njegova poezija nije izrečena uličnim žargonom koji nosi vedru neobaveznu reč-vic Kao kod Rejmona Kenoa (pa ipak crni humor vibrira u pokretima i zračenju njegovih stihova).

Treno, iako sadrži neke od kvaliteta poetskož Wazivanja gotovo svakog od spomenutih pesnika, 'Bto ga pomalo čini mnedoslednim i povlači sa sobom sumnje u samosvojnost sopstvenog sveta, „viđenog i izraženog različitim sredstvima (ne toliko različitim načinima), najbliži je, po jednoj moglo bi še „reći idejnoj poruci koju njegova poezija mosi i afirmišć, začudo, ne svojoj braći po senzibilitetu, već jednom

filozofu — Sartru i njegovoj teoriji egzistencijalizm8.

Ovaj ozareni zatočenik, „koji trune u nebu“, „op“ sadnik večno suzbijan“, pod opsesijom smrti, uzaludnosti trajanja, puta i rađanja ima SVOE sagovornika

wu fRokantenu, junaku Sartrove „Mučnine“. Ako je .

Sartr imao u vidu ne filozofiju rasuđivanja, no stanja čovekove matcerijalnosti na koju je, osuđen jer biva svestan nje, ne misleći je no osećajući je, Yrenoov junak poema, pesnik sam, koji peva, upravo je onaj lirski deo iste filozofičnosti, jedna od njenih iskaznih mogućnosti.

Sledi izvesno pretvaranje biblijskog mita o tri

kralja koji polaze na poklonjenje Isusu, preobraćanje

u misao o samoopredeljujućoj i apsolutnoj svrsi puta, putovanja po zatvorenim zemljama bez ljubavi, pro-

'Kletstvu i sreći pustolovine: To je Freno koji se ras-

pinje između idile i cinizma, poruke i izvrgavanja podsmehu svakog nastojanja đa se savlada ličnost,

u mjenim htenjima i patništvu. Ono što ga prati je |

zapravo svest da je saučesnik"jedne mesrećne pesme.

Tamo “de je bio svet, Duh iščezava, a ono Što ostaje, to je ovaj prigušeni glas, prožet prirođom, i urbanizovah.fakođe, koji đoziva iza vizije pariskih bistroa, prčvarniča, trgovčića, bogafaša koji „obavljaju wu hitnji ljubav gonjeml svojim '#pozlaćenim

vremenom“, Kkolibrića-tipkačica, jeđan čisti, ZVUM,

pasmešen i veseo:

„Gle jesenje guske \lete put Francuske!“

No iznad svega uznemiren, nespokojan, upućen na druge, a izolovan, pripremajući mestio gde će se

MONE,

zZvezđan JOVIĆ ·

. igrati budućnost, okružen svojim belim pogledom,

stvarima u koje je sahranjem, u koje može biti

sabranjen, Freno se još jednom, javlja pitanjem da

upozori, da ne obmane ni sebe ni svoje čitaoce: i „A: vetar, pećine i smrt, kome pripadaju?

' Aleksandar RISTOVIC

Matija Bećković ” Tako je sovomrio Matija „Prosveta“, Beograd 1965.

DVADESET PET PESAMA druge sveske stihova ovog

simpatičnog pesnika obelodanjuju drugi njegov ma

por da se uvrsti u juniorski razred beogradskih bpesnika koji se trude da ostave — neki irenutno a neki trajno — svoje tragove u pevanju ove nacije... Kako izgleda taj napor i po čemu se razlikuje od prvog?

Pre svega po jednoj za čitaoce, uzbudljivoj borbenosti autorovoj, Naime, u prvom mjegovom pokušaju veliki primeri kod kojih je šegrtovao nisu mu dozvolili da proviri ispod njihovog skuta. Danas, me= đutim, stvari više ne stoje tako. Odmah nam postaje jasno da se njegova lektira znatno proširila (bravo!),

. kao što nam je jasno i to da je on čvrsto odlučio

da ne dopusti njenu dominaciju. Otuđ, na primer, kod njega nema stolice o kojoi peva Vasko Pop, stolice koja je zaboravila stablo i vesele ruke obrasle zelenim očima, ali postoji („Vođa u cevima“) „voda u cevima što struji vodđovodom“ i, pesnik se pita, možda „čezne, za rekom i njenom slobodom“ (stvarno: u misaonoj konstrukciji'ne može biti bitnije izmene!;. Miljkovićeva metrika, način pravljenja metafora, ritam, igra verbalnim paradoksima sad služe u polemičke svrhe i nisu, tek tako, preuzete veštine. Pored toga, još je jedna vrlina ispoljena: brzina rea-

“govanja. Raičković, gotovo, još nije ni objavio svoju

knjigu distiha „Stihovi“, a Bećković (u „Varijacijama na istu temu“) već dokazuje da i on može tako da piše. I ne samo da piše, već i da omogući čitaocima jednu zabavu: pokušaju li njegovim stihovima iz druge strofe spomenute pesme da produže Raičkovićevu pesmu na četrnaestoj strani njegove knjige, uveriće se đa to i nije tako riskantan eksperimenat, Gotovo, munjevito reagovanje uočava seu činjenici da je Bećković među prvima zapazio talenat mlađog pesnika Branka Banjevića, kao što je nešto zakasnio sa otkrivanjem Vitmena („Dosta' je bilo“), Osim toga, nikako ne treba gubiti iz viđa njegovo dirljivo na=pajanje na zdravim irađicijama srpskog stihovanja iz koga je (kao u pesmi „Dva prijatelja“) proizišlo rimovano pevušenje poput Nenađovićevog: „...domaćine brale neštp sam ti željan razgovora, šale“,

No, kad se sve sabere i oduzme, to jest kad se ljubavne pesme iz ove knjige dopišu onima iz prve, jer kođ njih je sasvim svejedno gde će se prekinufi a gde nastaviti, i kad se zanemari plemeniti ali neuspeli truđ pesnikov da preteranim hiperbolisanjem, estradnim jednim postupkom sugerira čitaocu svoje, reklo bi se, novo shvatanje života i dužnosti poezije i pesnika, ili, što je još teže, da učini đa ova pes-

nička figura preraste u parabolu, viziju gotovo (što

Branislavu, Petroviću u _„Gradiličtu“ izyanredno:.polazi.. za, aukom) ce ostaje. celina-.koju „nikako ·ne treba ..

zapostavljati. Ostaje opus u Koji bez razmišljanja treba uvrstiti „Veru Pavladoljsku“ iz prve Knjige i pesme „Zatvorenikova pesma“ i „Japan, Java, Majorka, Madđagaskar“ iz ove druge, opus koji govori da, u uvodu spomenuto mastojanje, može da ima i svoj dublji smisao i svoje trajnije opravđanje.

Bogđan A. POPOVIĆ

~ Ed

France Pilipič Nebo za žejne oči Založba obzorja, Maribor 1965.

KADA SE JEDNA PESNIČKA ZBIRKA; pojavi sa

novim doživljajem sveta, sa novim" izražajnim mogućnostima, onda ona razvojnoj pesnikovoj liniji donosi bitne i suštinske promene To je slučaj sa Pilipičevom najnovijom zbirkom „Nebo za žejne oči. Pilipič je doduše, i u prethodnoj knjizi „Ptice letijo

v daljavo“ ukazao na akcente koji će izmeniti njegovu

klasičnu poetsku koncepciju, da bi je sada izrazito prožeo novim „osećanjem Onc što ga motivski i sada povezuje sa dvema pmranijim zbirkama jeste sećanje na rat” i ratne strahote — inspiracija koja je bila presudn5s za PFilipičevu poetsku viziju. Međutim, ovog puta "je njegova metaforika dobila svoju novu dimenziju: ovakve pesme karakteriše novi, savremeni izraz i osećanje sveta današnjeg čoveka. Ona strana Pilipičevih inspiracija u kojoj se nalaze motivi tegobnog. mračnog, uokvirenog — nije samo đaleki odjek na rat (Talci), i nije samo pesnikova slutnja novih strahota (Nadgrobnik atomski vojni, Balađa o strašilu 5 čelado). Novi momenti, upravo, njihovo evoluiranje koje je kod Pilipiča najlakše pratiti kroz temu rata,

upućuju asocijacije na opšte mračne strane čoveko- .

Vog života i omogućuju njegovim pesničkim meditacijama šire pojmove. Tako će i centralna misaona težina zbirke, izražena kao donkihotsko traganje za ljudskim i humanim, biti ona osnovna potrebna nit koja pesnika proživljeno, istinski sjedinjuje i vezuje za stvarnost.

Pilipičev svet je jedno stalno prođubljavanje i tra-. ganje za životom na liniji ljudske topline, buđenja moralne čovekove snage, osećanja radosti na otkrivenom vrelu lepote, potrebe da se prepusti i nesmetano veruje u Život. Ovi momenti Pilipičeve pesničke poslanice biće mnajproživljeniji kađa simboli njegove intimne ispovesti, gubeći svoje spoljašnje značenje, postaju misao pesme, njena prirođa. Onda kađa se u mjima zabelasa ljudski bol i zaore svoj trag u njegovoj đuševnosti.

Svoj doživljaj Filipič smelo proširuje i na pojave svoga vremena i sredine, iz čijih će pojmova proizilaziti interesovanje da &vom poetskom oblikovanju da ton i boju lirske angažovanosti (Birokrata, Namišljena veličina). Otuda dolaze i novi momenti u njegovim izražajnim sredstvima: „groteska, ironija, humor. Filipičeva pesma se rađa kao ođabrana prijateljstva, kao prođuženje jednog susreta trajanjem kroz dugo sećanje, kao odbrana od prolaznosti. T kao da su sve te odbrane, kojima bi trebalo zaštititi

· život, odjednom probuđene ma ivici Bvirepog sudbo-

nmosnog trenutka koji nemo i fatalno prisustvuje u našem životu. Zato je i ispredanje njegovog ljudskog zanosa izazov onoj mužnoj suprotnosti u ravnoteži koju čine pesnik i svet koji treba preuređivati. Zbirka „Nebo za žejne oči“ pokazuja sve odlike sigurnog zakoračenja sa raskrsnice ma kojoj tragovi starog. odnosno ranijeg njegovog pesništva, vođe u nove pesničke mogućnosti. Otuđa, možđa i postoji neka skokovitost i nesređenost ređosleda pesama po ciklusima, fu i tamo nesazvučje fabule, motiva i njihovog uzđignuća u poetskoj inspiraciji. Najizra-

zitje „međutim, „Filipiča „sada karakterišu novi, „ele

menti njegove poetike-— ukoračenje u moderne to

kove savremene - slovenačke poezije. Čak i pesma lirske angažovanosti dolazi do svog specifičnog jezika a time i svoje samostalnosti, Iznad svega, prožeta tonom donkihotstva kao osnovnom. idejom koja se nalazi u pesnikovom osećanju sveta, Filipičeva zbirka kazuje jedno dublje jedinstvo u tom osećanju, brižljivo. i toplo ispredanom na osetljivim žicama humanosti i čovečnosti. U toj ideji je i mjegov stav prema životu i njegova pesnička poruka.

Ljubiša ĐIDIČ

E E=K=Z1zZzZzEi=1=1&5=<=<=zZ—<z————

NEPREVIRDIBNIS KNJ

Albert Drach

Bas Sposse Protokoli zšegčem Zvwetlselhkenbaums

Gesammelte Werke, Erster Band Verlag Albert Langen (Georg Miiller, Miinchen), Wien 1964.

IZDAVAČKA KUĆA Langen — Miler iz Minhena i Beča otkrila je nemačkoj čitalačkoj publici jeđnog doskora nepoznatog autora i odlučila je da njegovo dosađašnje stvaralaštvo objavi u osam svezaka. Taj autor: Albert Drah, rođen je pre 63 godine u Beču.

1938. godine ije emigrirao u Južnu PFrancušku, a. 1947.

še vratio u Austriju. Sad opet živi u Beču i bavi se advokaturom. Izđavači su ga predstavili čitaocima. ro manom „Veliki zapisnik protiv Cvečkenbauma“, Glavnu figuru ovog romana, mlađog Lajba Šmuca Cvečkenbauma, rođenog u Brodiju u Istočnoj Galiciji, pripadnika mojsijevske verske zajednice („24 godine, neožanjen, učenik Talmuda, bez određenog boravišta“) autor daje kao neku vrstu Hašekovog „dobrog vojaka Švejka“. I Cvečkenbaum, kao i Švejk, živi u mnogonarodnoj državi Austro-Ugarske monarhije, koja se raspada zar vreme prvog svetskog rata i u memirnim godinama. neposredno iza njega. Čudan je to šeret, koga stalno nešto vuče natrag u senku Ššljivovog drveta, gde i na početku i na kraju romana'biva hapšen. Ono što se između ova dva hapšenja događa to je lutanje tog bespomoćnog i pobožnog učenika Talmuda, obučenog u 'kaftan, sa zulufima puštenim niz obraze, proteranog. iz galicijske domovine, koji se ne snalazi u svetu i optužen zbog krađe, podmetanja požara i jatakovanja dospeva pred sud, u zatvor i u ludnicu. Na tom. tragičnom životnom putešestviju on sreće sudije, advokate, sudske stražare i ludničke 'čuvare, mangupe,. jevrejske trgovce i sumnjive žene u čije tremove ovaj bezazlenjak vazda nehotice upada, a svuda biva samo ismevam i pljačkan. Tako Cvečkenabaum u jednom skurilno viđenom i lako karikira nom svetu prava. i trgovine otelovljuje nešto slično „večitom Jevrejinu“, ali istovremeno . personifikuje i japaštanja tuđih grehova, zato što „i najmanji čovek voli da zgazi nešto od sebe manje“. ; U zatvoru se završava Cvečkenbaumova jstorija,. koja. je otpočela u ludnici. Njen pisac je, kako se to tek na kraju ispostavlja, jedan mladi sudski referent

kome je povereno da sastavi zapisnik o optuženom. Time se objašnjava čudan jezik kojim je napisan „Ve» liki zapisnik protiv Cvečkenbauma“. To je austrijski kancelarijski nemački jezik, pomešan. sa jidišom, koji nikad nije čist, nego uvek indirektno i isprekiđam beležem u preradi zapisničarovoj. Š Taj birokratski stil, konzekventno sproveđen do' kraja, ispunjava zadatak da ironično objektivizira sudbinu. Jevrejina Cvečkenbauma. Pritom, to je stil koji je potpuno adekvatan svame predmetu. Jer, kao' što Cvečkenbaum u svom životu ostaje stalno pasivan, kao što nikad sam ne dejstvuje već je uvek izložen tuđem guranju tamo-amo, tako je i govorno. žrtva svoga zapisničara, koji mu nikako nije naklonjen. U' opisivanju svog života om nikad sam ne dolazi do reči, Time se pokazuje opravđano ono što je u početku moglo da deluje kao manir i želja za postizanjem efekta: stiska parodija ima tačno proračunatu lunkciju, jedino oma je pogodna da rečima verodostojno predstavi Cvečkenbaumovu životnu sudbinu. Posle ovog prvog romana kritika i čitaoci 8 mestrpljenjem očekuju aviziramo postepeno izdavanje Drahovog obimnog životnog dela. Na omotu knjige iz~' davači objavljuju da će sledeća knjiga biti „Igra majstora Zibentoda i dalja prerušavanja“ (Das Spiel vom Meister Siebentođ und weitere Verkleidungen), a da već u jesen ove godine treba da se pojave „Mali zapisnici i gogel-knjiga“ (Die Mkleinen' Protokole und das Goggelbuch), dok za jesen sledeće godine obeća~+ vaju „Nesentimentalno životno putovanje“ | | Aleksandar POPOVIĆ

Brana CRNČEVIĆ:

preko prijatelja.

Naši preci živeli su veoma bedno, a prema najnovijim podacima neki uopšte nisu ni živeli. i | Zašto Luj XIV nije pravio više nameštaja u svom OE | - stilu kad ga marksisti toliko traže. _ Ako četiri kruške idu u kilogram a četiri čoveka u Pariz, pošto je onda kilo mesa?

jezika i doživljaja.

neprestane slutnje dobrog, i ~

·Svi se pitaju koliko im otadžbina duguje, a niko ko-

· liko je otadžbina dužna. Ne može se sve preko noći, mora nešto da se uradi i

Dragoljub

S. IGNJATOVIĆ

·Lađe i lomače

piši su cara. pošli da me traže,

“E. ı svite; dame pod velom, u mirisu Kkrina, bolne za mežnost u obruču straže,

kopljanici s mebom ma ustima,

__trudmi od, obećamih visina.

Hoće li naći dete užasnuto? Krajeve sveta obnažiće skiptar. Ali u zmlji cvet što ljubi ljuto, u Jaraowu kristalnom, od. smrti ostoji pogled, obasjan i hita.

L ICE mirisa na, tešku botkovicu.

Mirisa na, let banzemaljskih kiša. Ratniče, u mač udemut da se tuga stiša, srećno ti susretanje sa mom DO snu, naši dvoboji smrtni, naše ljubljenje po dmu.

Sliko milozvučna. Tek sad jesi boja: čeona, kost ubistvom, brušenih, siyomaha, kletva zveri jezero što ima za svoj oblik. u buru i brod lepo menjanje braha.

Čiji je ovaj vek koji mas spaja?

Tvoj pohod, propada kao mapuštema, kuća. Klečim. Ali srdžba maše prožirnim, laticama: laki su, pamtim, oklopi, posle svirepih klonučća, nežna su koplja bačena, zrelo, do kraja.

SAMI smo kao groblje mačaka i jato. Napušteni kao potonula planina.

Ali blista kamen w vlasima spavača,

i čelik klija vetrom, večnih mina.

Opran, sam vlagom, parastosnog plača.

Čist kao knjiga. Mirom, gorostasan. Ljubak na konju što je kap bistrime. Podvizima krotak, bolestima, jasan. Dok. hoda, šetnjom, preplašena bajka, i prsti srećnih, za mjom, kao hajka.

AXIV

M UDRE su, duše onih, koji žive. ·

Muday je smeh nad oblakovim, padom, nad, snom, o mleku, nad potopom, krvi. Mudđar je plač kad se plače kryadom:

na dlanu kad đete osvajače mYbvi.

Predsmrtni mered, u, meni bez glasa. Susrećem, gvožđe, vatru i kamjone. Očayavam, prostor vodama očaram, predak pobuma, potomak talasa što, kao vlat, u praznoj zvezdi 2bome.

I, pitom, me čujem, drevwi zvuk: dosta. 1, prek, me pamtim svoj skelet ma, kiši. Požarima vodič, ugrađem, u metu,

nežnošću glasam, uništenjem tiši — | već slavim" mwtvuo sunce, u, noletu. aza

23,5 „sa a

(GRADE, krta pesmo ugljenovog šloma,

u, pijačnom, času, u isprožniemom grobu, u, ženinom stidu pred dobrotom,

pozdravi u meni tamerlamsku zlobu.

Kao iver, budućnost zveči pod udarcem kiša. Blistava je mjena plovidba po pesku. Mimo je, samo, ma staklu otrovamo seto, lepo je, samo, drvo survamo u grotesku. ·

Urlik mrtvih, konja, stepom, ne liči ma mene. Nisu moja koplja, što drhte, još, u dojku zarvivena. Alti, u, daljini, vetrovi su stali da propuste tela, i brze noge tužnih, i moje strogo DTR : plena.

AZXIV

KAD se vrate legije sa Ponta,

u ODOm, času, goneći šipražja, steđenom stravom, ka podzemnoj Kkrumi, i kad, mesto blaga, pyoročamstva wvražja, ko začin, na trg spuste... I kad, u pobuni,

idolskot voća kućajući boju,

mramo?je morsko gazeći po sebi,

moli, i mlečno otkrivemi, pesmom, u zasedi, Matronu Slavlja, kitmo, ko tetrebi,

yazvale u bronzi portalnih, propovedi...

1 kad, uz reke, dugom, smrću složni,

pronesu pDožay, zvonko, mačjom, suvovošću, krv u ćubovima, dijamant u kazni,

visoki do znanja, osvetftnom, klonulošću

. ma lesečini jaki, kužni i porazmi...

A kad se vyate legije sa Ponta, tako, tamnim, maršem gospodstvenopg plača,

. šitom puklim, nabijajuć vrane, svoja mlađa meba,

svaku će majku pustoš da nmadjača, meće biti reči, i neće biti hleba.

(GUJTNJI

KNJIŽEVNE NOVINBS ·