Књижевне новине
Jirži HAJEK
prevedeni esej preve
JIMI |
·
|| Specijalno za dd || „Književne novine“
5 SSC
esei prevedeni esej OE: NOO i ae OV
Rnumanizma
PERESNIČEI LTK Ladđislava Novomjeskog ne može se u potpunosti objasniti nijednom Književnom paralelom, ili uthicajem, već samim Čppesnilcom, njegovom unutrašnjom sazdanošću i osnovnim činiocima njegove biografije, koia mimalo ne liči na bilo koju. biografiju slovačkih ili čeških pe» snika njegova vremena, a vrlo malo sličnih našli bismo i u istoriji modđeme svetske lirike. To je pesnik za koga je neko izračunao da je do početka pedesetih godina, kad je postao žrtva nezakonite upotrebe sile za vreme kulminacije staljinske deformacije, napisao „samo“ oko sto pegama i približno 2.500 stihova. Zato je om tako neobičan i samosvojan što nikad nije samo pesnik, što je pesničko stvaranje u mjegovom životnom delu 'uvek samo sastavni deo šire i mmogostranije životne aktivnosti, što podseća ma onaj vidljivi deo lednika slcrivenih ispod morske površine za devet desetina. Tih devet desetima i jesu delo komunističkog novinara i publiciste razasuto, od polovine dvadesetih godina, po raznim slovačkim i češkim novinama i časopisima. To je njegov politički rađ koji u vreme priprema i tokom slovačkog narodnog ustanka postaje važan činilac u istoviji maroda. Novomjeski, u poređenju sa svojim pesničkim drugovima, nije komunista samo Bo ubeđenju, on je daleko više angažovan, neposredno polišički, Polilički rad je njegov nasušni hleb. Kako ie ozbiljno i poštemo celoga Života shvatao dužnosti revolucionarnmog movinara i · političara, svedoči jedno biografsko mesto u „Vili Terezi“:
„A zatim, .sve vreme misliš na lokalne listobe, na odgovarajući maslov u movinoma,
na privlačne rečenice za letke,
na ubedljive tekstove ža kalendare,
ma stihove Wu vcčeri,
na one samo ovde + onde“ (stY. 22)
U služenju revoluciji za njega nijedan zadatak mije bio suviše običan i mali da ga ne bi izvršavno sa odgovornošću, žarom i talentom. Za poeziju ostajale su, za najveić đeo hjegovog Života, samo večeri i to „ovde i onde“. Godinama je ostavljao pero, gođinama mu je ono bilo istrg= nuto iz ruke za vreme robije. Doživliaji sa robije su bili stalni motiv kome se vraća u svome ipak su stalni motiv kome se vraća u svome
stvaranju: počinju sa zaivorima. prve. .repul like
i nastavljaju se za vreme tzv. Slovačke države a Ihlavi, da dostignu vrhumac u godinama Dro=> cesa tzv. slovačkim butžoaskim nacionalistima.
Pored sveg toga Novomjeski je pre svega pesnik: to nije primer revolucionava koji u slobođnim časovima Diše stihove. To je pesnik koji je iz svoje pripadnosti revoluciji izvlačio kon= sekvencije. To je revolucionar za koga je poc= zija najviši instrumenat integracije celokupnog ljudskog iskustva, najcelovitiji izbaz čovekovog stava prema svetu.
Poezija i politika su u njegovom životu uvek povezane, no zato jedna oblast nikad ne zamenjuje već samo dopunjuje onu drugu. Ovaj neumorno aktivni, požrtvovani, u odsudnim istorijskim tremucima veoma hrabar revolucionar, celoga života istovremeno piše upravo neverovatno „fiihu“ poeziju, koja na prvi ili površam pogled većinom nema nimalo veze & njegovim revolucionarnim rađom, U mjoj čemo haći vrlo malo apela i nijednu proklamaciju. Ne stavlja u stihove političke parole. Svoju pažnju pogvećuje večinom na izgled nevažnim stvarima, ljudđskim sudbimama i životnim vrednostima koje su e gledišta divekine političke akcije prolazne 1 neosnovane, skoro zabavne i „odvojene od'života“. I to ne samo u svojim prvim dvema zbir= kama, u „Romboidu“ i „Otvorenim prozorima“, već i u svom glavnom delu „Svetac iza sela“, koje je postalo u vreme neposredne političke opasnosti i trapične istorijske raskrsnice. Pored istorijskih refleksija koje dopiru dalje i dublje nego što mogu da pronilmu bilo kakva momentamna taktičko-strategijska politička raznmišlianja, pored refleksija koje ocenjuju situaciju čoveka | čovečanstva u vreme kad se sve što je ljudsko našlo „glavom nadole“, kađ po čitavoj Tivropi počinju svoj ludački ples balerine eksplozija“, tu ima vrlo mnogo sasvim „nešavremenih“ pesama. Nalazi se tu fantastična pesma o letnjoj kiši: U scenaio jesenje prirođe nije prodro ni najmanji odjek savremenosti („Šetnja“). Tu je i raskošna, boetski ćudljiva pesma sa palanačkog vašara, Vraća se ovamo i sasvim mirmodopsko sečanje ma Paniz („Utisak“) i svi mofivi skitanja i daljina, hipični za prethodmu Timjigu (pesma „Mrak pred očima“ i dr). Vraća se u punoj svojoj vređnosti, u punom. ljuđskom
značenju sve Što znači ogromnu, nenaknmadivu
cenu Života. Vraća se u situaciji kad „su uzaludne. uzaludne sve liubovi / poliupci i zaptTjaji...“, jež „grobove kopaju granate kanonadđa“ (pesma „A gitaciona”),kad je sve lutrija, sve podložno sumnjama. U situaciji kad pesnik hoće zajedno sa onima koji sebi postavljaju sasvim neteorijsko staro pitanje danskoš kraljevića biti ili ne biti — „stajati, sa njihovom „glavom u rukama pred protestima grobova / nežno đunuli na taj tren bez straha, / biti sav za njih / biti jedan od njih i u njima, biti u njihovoj krvi i kostima...”, u takvoj situaciji treba slaviti pred ugroženi život, kao potporu njegovoj samoodbrambenoj snazi, najpuniju sliku vrednosti svega. što je ugroženo. Treba izmeriti dubinu svih strahovanja i beznađa da bismo shvatili da ni najtragičnijem vremenu U istoriji nije iremutno glavna smrt već ono zeleno lišće oko nas na drveću, cvrčci koji i dalje cvrče bez razloga, beskrajni život koji ide dalje (pesma „Pre, pirka sa pticom koja odbrojava život“).
/
iu tom.stavu iz koga bptoističe sva.
sazdanost 'Novomjeskog, izražena je ista koncepcija poezije s kakvom se srećemo, u još zre= Tijoj formi, u pesnikovom stvaranju poslednjih godima. Socijalizam je za Novomjeskog nastojanje da život bude pun i jedinstven, Mar ksov realni humanizam na delu. Dakle, nikad samo ovi ili oni aktuelni politički zadaci datog momenta. Poezi/ji, znači ne pripada uvek i u svim prilikama uloga deklamatona svakodnevnih parola, već, pre svega, funkcija integracije, Videti i iza toga trenutka, preko svih jednosmernih utilitarmih povezanosti dnevne političke prakse. Ukoliko je glas političkog agitatora glasniji, UulolikO, često, glas pesnika mora biti tiši. Predmet njogove društvene odgovornosti drukčiji je od predmeta odgovor nosti praktičnog političara — samo u rezultafi=
oni su, ili treba da su isti: pesnik je odgovoran za sadržaj ljudskih normi socijalističkog života. Pesnik „agituje“ za postojanje lepote na zemlji, za mogućnost ljudske sreće llprkos svemu. S gledišta čovečnosti pesniku ne sme da bude nijedan, čak ni onaj najsitniji član ljudske gomile „Gqualitč nćgligeable“. Služavke, prostitutke, skitnice i zatvorenici, koji se pojavljuju u poeziji Novomjeskog već u prvim njegovim Kknjigama, jesu isto tako malo literarnma dekoracija kao što su to izmučeme seoske žene i stare palanačke zanafljje bez razloga i prevre> meno isključeni iz aktivnog života, 5 kojima se sretamo iu hNhjegovoj velikoj poemi iz godine 1963, „Do. grada 30 min.“ Da li je saosecanje, osećanje potpune ljudske solidarnosti sa svima izopćenima, društveno možda i teško unpotrebljivim ljudima starog i TIOVOBS života, nekakav suviše veliki luksuz za revolucionara? Ne, odgovara Novomjeski celim svojim delom. Klasnost nije antiteza već jedina realna jstorijska forma čovečnosti. Klasno “vodi optšeljudskom. Ne postoji gledište po kome su ljudi važni, ma=nje važni i sasvim nevažni: Svi su ljudi i imaju ista prava na puno, neuskraćemo dostojanstvo.
Sve ono što je Novomjeski doživeo, bilo u ulozi jednog od mukovodećih organizatora slovačkog narodnog ustanka ili u ulozi žrbve DĐTO=tivzakonite upotrebe sile ma početku pedesetih godina, sve je to još dublje opravdalo komcep= ciju njegove poezije. Poema „Vila Tereza”, a još ivmravzjibiji
6 „Do građa 350 min.“, ne iscrepljuju svoj smisao fime što pesnik u njima za sebe i za
svdje savremenike polaže račun o svemu što je bilo. Pitanje se tiče svega što je i što će se desiti. I u stihovima u kojima se vraća svom ličnom iskusv”i, iskustvu zatvorenika koga su svim - sredstvima uveravali da je u interesu stvari za koju se celoga života borio, đa sam sebe okrivi za nikad meučinjene krivice i zlo> čine, i u situaciji kad je sve izgledalo besmisleno, izgubljeno, on hoće da „Kkrikne o ŽivotU, na nije bio uzaludam“ (pesma „Motiv 1950“, „Dobar dan vama“). Samo u trenucima kad smo
LL. NOVOMJESKI
–
(Tako korača istorija)
MENI se ipak čini da, je prirodno da samo tako korača, istorija,
pre mo zakorači do spoznaje, primi od, mje svoju , čast i značaj
i upiše u pamćenje sve svoje datume, samo tako,
kao da nema ničeg. I to dođe bez vizit-karte,. .
po tragu sasvim, svakodnevnih dama, nenajavljena, ličnim, ađutantom, bez fanfara, Ssvite potpuno obična,
bez imena, mepoznata, u deMu, svih, svojih tvoTaca
koji je me stvaraju.
Shwatite me, molim, vas: koji me stvaraju nji
već ono što je meophodmo.
najusamljeniji, iznevereni i nemoćni, kad nam izgleda da svoje Srce uzalud vučemo životom, sva herojstva, oduševljenje i smisao za listinu mogu nam izgledati kao tragično smešna donkihotijada (pesma „Izvestan Don Kihot. Ciprijana Majernika“). Ta, naše očajanje, naša tuga, naš umor, nisu merilo istine o svebu: pesnik u
svojoj prvoj poemi „koja svodi račune” crpi iz
čežnje i nade celoga svoga života. Nalazimo se
ma raskrsnici vremena u kome je bilo dovoljno samo ličiti, samo izgledati, samo se činiti, i na početku vremena u kome treba da počnemo bivafi ono što smo. Socijalizam ne sme samo da liči, ne sme nikad više da buđe, govorimo Zajedno s Desi ikom, samo vodovod koji ne teče: socijalizam, fo je „kađ ljudi postaju ljudi“, I kad bi se slagali svi spiskovi proizvodnih planova a ljudi pritom gubili oduševljenje i poet, umorni od mehanizovanosti života, kleveta i pražne žurbe, ostali bismo uvek isto udaljemi od tog velikog cilja. |
Pesnik, čija je poezija često u odbrani lepote istovremeno tražila i tragične sudare, izgo-
· varala teške tuge i gorke sumnje, pesnik koji se
svom snagom majtvrdoglavije branio od praznih ihuzija i udobnih #+rađicionalnih pojmova, postaje svestan kao malo ko da nas je tehnički i društveni.razvoj sveta doveo u vreme „maksimuma smrti i mogućnosti smrti“, Gde naći za život dovoljno snage koja bi bila jača od mogućnosti smrti koju su ljudi našli, u materiji? Jedina realna sila koja „kontinente spaja“, uprkos svim suprotnostima koje je dele, za pesnika
je ljudski „simah za ljubavlju“. Najdalekometnija khosmička raketa našega veka jeste „potreba, ta užasna potreba za srećom“, koja održava jedinstvo našeg „ovozemaljskog sveta“ i pored
. „hepremostive razdvojenosti“. Da li je ta si-
gurnost suviše slaba? Možda, Druga u ovom Tremuticu me postoji.
Svet pesnika koji se posle više godina tako fragičnim Okukama opet vraća poeziji, ponovo je svet vodeće profiviluzionističke wi boš zato nesalomljive herojske made. Od metode izvesnih munjevitih slika koje ogsvetljavaju većinom 3! namerno ograničenom, Rkamerno usredsređenom. scenariju osnovna fakta-.ljudske:sudbine, mefođkoji je bio karakterističan za njegove dve značajne lmjige iz tridesetih godđina, „Otvoreni prozori“ i „Svetac iza sela“, sada se penje ka većim leompozicionim celinama koje mu doz= voljavaju da sagleda širu povezanost stvari. TRefleksivni elemenat istupa šađa naročito jako u prvi plan. U odnosu na poemu „Do grada 30 maim.“ To me znači neko madikalno napuštanje njegove ranije poetike koju je B. Vaclavek još tridesetih godina u vezi sa „Svecom iza sela“ dobro okarakterisao kao „lirsku konkretnost,
| ___određenost raspoloženja i neobičnost frenutka, koji je... stegnut u zatvoreni oblik“, zajedno s karakterističnom „„razigranom iskričavošću stihova“. Izrazito refleksivni karakter celog dela i njen klasično čvrst i rimovani oblik podstiču stih Novomjeskog ka apstraktnijim stavo= vima: ali i ovđe metođom konkret= nog prelamanja lirskih vizija izmi.če svakoj ukrasnoj reforici. U „Vili 'Terezi“ eksperimentiše u drugom pravcu: u obliku, koji bi se mogao označiti kao izvestan veoma neobi= čan pesnički esej ispovesti, odriče se svog komplikovanog muetaforičnog gledanja i pravilnog oblika stiha i strofe da bi u gotovo antički smirenom jambskom slobodnom stihu mogao s maksimalnim inftenzitetom pesničke misli razvijati niz raznovtisnih refleksija. Ne varamo se: nije reč o tužnom sećanju na vreme u kome se.u vili sovjetskog poslanstva u Pragu skupljala intelektualna elita Čehoslovačke oko čudesne ličnosii sovjetskog naučnika, vojnika i diplomate Amtonova-Ovsejenka na godišnjicu oktobarske revolucije. Rekli smo da taj tihi pesnjk nikad nije pisao agitacione pesme sa parolama dana: ni ovo mije nikakva agitaci= ona boema. U podtekstu „Vile Tereze“ se ipak oseća apel: merila vrednosti koja su tu formu lisana, imaju sasvim aktuelnu važnost. Prirodna bovezanost poezije revolucije sa revolucijom poezije, majbliže veze društvene avangarde s umefničkom avangardom, kakve su postojale do druge polovine tridesetih godina, to je jedimi temelj na kome se može dalje izgrađivati. Danas fo muači ponovo objasniti mmogo toga što je u wWtaljinsko vreme bilo zastrto, prekinmuto, stavljeno ıl summju. To, dođuše, znači i osloboditi komcepciju revolucije i čoveka od pseuđoromantičnih mitova i uopšte svih mitova: i današnja istorija, kao i legemdarnih dana Oktobra, pretvara u delo „prosto, bez vizitkarte, / neprijavljena od svog posilnog / bez fanmfara, bez pratnje, obična, svakodnevna, / bez imena, nepoznata u delu svojih tvoraca...“
Istorija je najčešće sastavljena od običnih dela, ·
od hiljadama mprotfivurečnih sila, od ljudskog topljenja, oduševljenja, slučajeva, haosa. „Suverenitet revolucije“ ušao je u “istoriju Kao „pakt poverenja i prijateljstvo bez uslova i rokova“, kao „vlađino poslanstvo s velikim duplim pečatom toplog srca s osećanjem koje je sem toga umelo i da misli...“ Poezija nije ni danas
za njega „ljubav za udobnosti“, čarobna formula pomoću koje gomile vernika mogu preći preko mora „neokvašenih misli“. Ne prima „teze agitpropa za večemji honorarni posao“, već izrađuje „pesmu iz svojih vlastibih izvora“, Tai izvor može jeđimo biti bogato autentično čovečanmstbvo koje želi da se dskradđe „diktaturi ftrenuftika“, koje hoće da pobegne iz čarobnog kruga koji „gkazaljkama / u krug, u krug šaraju sate“, Poezija je „smeli skok preko začarane Jindje iz sudbine vremena, hjegovih navika / za nove mirise, boje, za ukug na jeziku / za novi dođi” prstiju otupelih od doticanja / za nikad ne ose=ćanim...“ To je sopstvena humanizirajuća funkcija poezije u društvu koje meće i he može da buđe izgrađeno na pukoj opseni niti automaltizmu maviljka.
Zaista: „Vila Tereza“ nije samo Jedma poema sećanja između foliko drugih. To je shvatamje: jedno od majosnovnijih i najvažnijih koje je bilo. izgovoreno ti slovačkoj i češkoj Književnosti za svih profeklih dvađeset godina o stva bima umetnosti revolucije i revolucije umetnosti. A istovrememo je to i veoma tačno ftumačenje čitavog dosadašnjeg dela IL. Novomjeskog: njegov nehotičan pesnički autoportret, ako hoćete.
Dakle, kakav je to pesnik? Da li je zaista tako tih kao što smo kazali? Mislim da pri tome možemo ostati: veoma je tih i kad govori važne stvani, pni čemu još i .dovođi u sumnju običan poredak važnosti ovih stvari. Tako, recimo, jeđan zarudeo jesenji list koji padne ma sto na balkonu meke klinjankurske krčme nekad mu znači više nego sva istorijska slava i znamenitosti Pariza (pesma „Utisak“ iz „Sveca iza sela“). To je pesnik koji se teško može klasifikovati: ne samo u slovačkim i češkim, već i u mmogo šinim uzajammim vezama. Ne samo po svom Žživotopisu. Ne samo zbog doslednosti
\svoga integralnog bumanizma, I po svom pes~
ničikom kanakteru u kome čula i fantazija stalmo draže intelekt, koji voli distancije ironije i hu- ı mora, koji za uzvrat podstiče maštu, Te duhovne potfencije, koje se po pravilu uzajamnmno potiru i odvojeme su, kod njega' se harmonizuju i određuju naročihi kamakter njegovoj pesničkoj optici i metaforioi, Tome pesniku širokih povezamosti čovekove sudbine i mikroskopskog životnog detalja pojavljuje se, ma primer, u iednmoj od mjegovih majlepših pesama („Kiša“ iz „Sveca iza sela“) jesenja kiša kao gust pljusak, kao vojska prstiju koji otkucavaju ritam svih melođija ili kao jato krotkih pličića koje kljuca iz ruke. Dolazi mi na pamet jedmo pore= đenje — iako šam u početku odbacivao svako poređenje: fantastično — čulna i istovremeno produhovljujuća i wosvetljujuća muetaforističnost Borisa Pasternaka, Ali sa koliko drugih različitih kvaliteta mefaforika Novomjeskog prerasta i ovo poređenje! Samo jeđan primer: vašar izaziva kod pesmika sliku kao da su u gradić ušle sve pečurke iz šume, i sumcobrami prodavačica, i vrteška u pokretu, ta „luda pDečurka“, i nabrane suknje devojaka; kao da smo zajedno s pesnikom u „šumi otrovnih pečunba-
ka“ (pesma „Vašar“),
Odreknimo se, dakle, bar privremeno, UO= bičajenih navika da Kklasifikujemo. Uveren sam da nam to šezdesetjednogodišnji pesnik ni danas, ni u buduće neće olakšati. Tim gore po nas, tim bolje za poeziju! Zadovoljimo se makar veoma prostim ali i veoma važnim uopštavanjem: to je pesnik tih, jak i pametan. Pesnik čiji bi glas trebalo da dopre što pre i pre svega u zemlje koje su sa Čehoslovačkom spojene povezanošću igtorijskog sftremljenja i srodnošću kultumih tradicija. Neka u mjima nađe pesničke tumače što je moguće bliže svo» Joj neobičnosti!
Prevela Nada Đorđević
KNJIŽEVNE NOVINBEB a „A BU