Књижевне новине

. POZORISTH

VALJA ODMAH istaći da Sven Lasta nije samo sposoban i talentovani mladi glumac a ni ekstremni avangardista. On je mnogo više potpuno zreo umetnik čija se svaka uloga pamti kao izuzetna kreacija. Pa ipak, njegov primer niko e sledio. On se zbog toga nije oseć

usamljen i nesrećan. Nije čak ni ispoljavao želju za uticajem na ostale, jer, prema mjegovom ličnom ubeđenju, svako mora da sam odluči o sebi i svojoj sceni kao potrebi sopstvenog života. Tražio je uporno svoje neposredno prisustvo u svetu publike, ali, na žalost, pred njim su često bile gotovo nepremostive teškoće, pa se i sama klasična

pozornica ukazivala kao nedđokučiva „|

realnost. Pozorište nije pokazivalo znake popustljivosti i čekalo je da se umori, da u svom slobodnom i nezavisnom statusu samo oseti Dporaz u vlastitim zabludama,

Kada je protekla sezona, negde krajem januara, dostigla svoi vrhunac, Sven Lasfa je bio konačno spre man da se pojavi kao jedini akter u monodrami „Poslednja vrpca“ Sejmuela Beketa. Zahvaljujući jednoj srećnoj okolnosti, Sven Lasta je SVO ju solo kreaciju preneo na novu pozornicu Ateljea 212. Za naše bozorišne prilike uspeh je bio gotovo senzacionalan. Posle toga, došli su sami po Sebi reprizni uspesi u Zagrebu, na festivalu malih scena u Sarajevu, a, usput, i druga zvanična priznanja. Tako je Sven Lasta u nacionalnim razmerama proglašen za najuspešnijeg mlađeg glumca sezone, U čemu je suština ovog uspeha? Sven Lasta iraži pre svega da se njemu ne veruje na osnovu subjektivnih procena i pretpostavki, već isključivo na osnovu onoga što om na sceni stvarno jeste. U svakoj poiavi on izlaže celog sebe kao da mu je to. poslednje viđenje sa pozornicom i publikom. Ali, pri tome je svaki put drugačiji, svežiji, originalniji i izražajniji, bez posebno na= glašene želje za publičističkim egzibicionizmom i opsenarstvom. Sven Lasta nije glumac koji sanja o bu dućnosti, velikom repertoaru slavnih prethodnika ili nečem što, on sam nije. A i kako da bude kao Ostali kada je potpuno neizvesno šta

· će igrati već sledeće sezone? „Uosta-.

lom, prema njegovom „shvatanju, glumačka umetnost je suviše vozana za irenutak ljudskog vremena i njegovo ćelovito izražavanje. Samo u tome je njem realizam i postojamost. Glumac zato nema razloga da išta od svojih vrednosti zaboravu, ili da ih ostavlja za neku kasniju obećanu budućnost,

U osnovi Sven Lasta je karakterni glumac. sa izvanrednim sposobnostima za autentična, vizuelna i auditativna preobraženja. Ako to lik koji tumači zahteva — dogodiće

vam se da ga uopšte ne prepoznate.,

Ne možete da mu odredite sa pozornice ni godine starosti, privatne manire, stepen inteligencije, dubinu emocija ili lične sklonosti. To su vrednosti koje su nekad u našem pozorišnom životu bile na visokoj ceni. Danas su sasvim Yetki mlađi glumci iz Lastine generacije koji nastoje da budu takvi. Međutim, on je za kratko vreme postigao toliko da ga Već sada bez straha od preterivanja možemo porediti sa tako

. MARIJA DOMBROVSKA

velikim karakternim glumcem kao što je, ha primer, bio između dva rata Aleksandar Zlatković u beogradskom Narodnom pozorištu. Uz to, uloga Krapa u Beketovoj monodrami „Poslednja vrpca“ otkrila je i neke nove, sasvim nepoznate tonove u karakternoj igri. Naime, ovaj starac, koji kao da je u svojoj mračnoj sobi proveo stoleća a ne samo godine, toliko je autentičan i u najmanjoj pojedinosti, da se sa Ppozor”

N/LAS

ILI TRACANJE ZA ONIM TREĆIM.

nice nudi poflpuna iluzija izravnata u svim komponentama sa apsoluti„ nom istinom. ;

Glumac polazi od pretpostavke da je nužno probiti se do suštine lika koji tumači. To zahteva veoma studiozna proučavanja i veliki stvaralački napor, jer tek od trenutka kada uspeva da se saobrazi sa njegovom bitnošću, može da deluje«s na celokupnu sfrukturu ličnosti. Tada

njem spoljnih gestova, jer oni će. · biti izvorni i pravi sami po sebi, bez obzira da li su izraz ili forma, ako

hoćete, te i takve ličnosti. Pri tome

glumac kao što je Sven Lasta ne

teži za hipertrofiranjem izvesnih utisaka radi pojačavanja same ekspresije, pa otud nema ni opasnosti od mogućih izobličavanja, karikature i banalnosti. Za njega je ošsnovno da se postigne jedinstvo između spoljnih oblika i unutarnjeg doživ-

prepušta ·

on više nema potrebe za oponaša=

ljavanja, sa posebnom pažnjom da ova sihteza ostane do kraja nerazlučiva. Na taj način osvajanje lika nije nikakav krajnji cilj, kao što se to obično misli, već samn vrednost koja omogućava njegovo umetničko prevazilaženje i otuđenje glumačke ličnosti. Sven Lasta tako postaje istovremeno kreator i posmatrač onaj treći, čije je prisustvo u modernom teatru neophodno ako želimo đa afirmišemo na sceni prave i istinske kvalitete života. Jer, kakvog bi imalo smisla ulagati toliki trud da bi se samo stvorila predstava o nekom starcu koji više nije u „stanju ni da se seti onog što je neı kad bilo? Lasta izvanredno shvata Beketov protest protiv beznađa u ovom zatvorenom krugu životnog apsurda i, zato u svojoj distanciranosti od Krapa i nastoji da izrazi ono stalno prisustvo tog trećeg pravog čoveka koji svoj ljudski smisao fraži i mora đa nađe u ovom i ovakvom svetu. Taj večno treći, o kome govorimo i za kojim na kraju i iz samog gle= dališta tragamo, je Sven Lasta glumac što traži na pozornici pravo da bude slobodan i da celokupnim svojim potencijalom izražava Oošećanja, misli, dileme i potrebm naše stvarnosti. Zato je on toliko atraktivan, uzbudljiv i moderan.

Petar Volk

tr GK <<<=<=<<==Z==>==

KOLUNDŽHA ce izgleda, neće

Moja ženo jedina, kao što lovac, kao što radmik, 'osećam bolešt., ·

SNAGA LJUBAVNIKA

BOLEST

Kao što lovac,

lep posle ljubavi,

oseća. da će mešto ubiti

i gle, zaista,

iz grma izleće uplašena životinja š on, biva mepogreši?b,

Iz dma, iz dna dubine lovac mepogrešio.

Kao što radnik u bolnici,

oće li sumce MSDETi

da vastavi ljubavnike, Dpitale su Tmmoge gore

svoje podme.

iz dna, iz dna dubine osećam, bolest.

Dragan

dna,

Večernje pesme ljubavnika koji

dići sa zemlje

SVE JE PROŠLO

Se je prošio sa odlaskom, leta

iz njiva pod pustim, nebom. Radnik, koji je išao ma, godišnji odmo + koga je bilo divno gledati, dok se žurio đa poljubi svoje,

vratio se ma gradilište, u baraku,

iš sada, ponovo, svako veče, navija sat koji,

uzgred, zuvomi u, četiTi.

Sve je prošlo sa odlaskom tvojim, Na železničkoj stamici, ko u ludnici, masa, se gurala ispred šaltera:

jedam, prosjak i jeđam oficir

hteli su preko reda. Napolju, ništa bolje :

voz je već bio bostavljem

okružen lekarima i sestrama,

oseća mostalgiju za decom, i pita za svoje TYOame,

A SIN

Iz dma, i

iz dna dubine žm svoje rame.

KNJIŽEVNE NOVINE

(1889 — 1965)

arije Dombrovske

među ljudima se to uopšte i ne zove tako, ali za Nikođema to je bio komadić života“; a onda mu je pas uginuo. Neki pokušavaju da traže posla u gradu, što je opet, u kapitalističkom poretku, bilo bezizlazno rešenje. Neki od njih postaju svesni i pitaju se: „Gde bi mogla biti takva zemlja koja ne bi bila preskupa za siroma– šne ljude?“ Oni postepeno dolaze do. svesti da zemlja koju rade i obrađuju mora biti njihova, a ne vlastelinova... Samo do konačnog rešenja bilo je tako daleko — ono se nije videlo, na | molu. Život prikazan u Ovoj knjizi neposređno je viđen i dđoživljen. To je isečak stvarnosti na iednom vlastelinstvu u ruskom delu Poljske, krajem XIX veka. Spisateljica ga slika neposredno, realistički, sa socijalnim osećanjem i razumevanjem, proživljujući svu težinu života svojih ličnosti. Uz najveću škrtost i štedljivost reči, postiže punu umetničku vrednost poetske slike. Opisi su kratki, ali daju tipične pojedi-

· nosti; svojim lapidarnim. stilom daju „osobine

sredine ili karaktera. Dok je „Osmeh detinjstva“ prikazivao idiličnu stranu bezbrižnog detinj-

stva, ova druga knjiga dala je naličje života vlastelinske posluge, koja ima tako. malo radosti, a toliko mnogo patnja u životu. i Ali ni život „gospođe“, tj. upravnika imanja» (vlasnik, plemić, nalazi se u inostranstvu!) nc protiče u idiličnoj bezbrižnosti seoskog zatišja. Glavni junaci „Noći i dana“ moraju da iz osnova grade švoj život, da se za njega bore i da u

na moje Yuke.

pre sam, sam, grabio od, životd, Sađa smo mas dvojica, i mnogo je lckše. k

ritmu dana i noći — u osnovi jednakih — traju svoje zerualjske dane. Roman ima svoju istorijsku pozadinu: to je druga polovina XIX veka, kad je znatan broj sitnog plemstva, mahom učesnika u ustanku 1863, lišen svojih imanja pošao u grad u traženje službe ili se zaposlio na imanjima bogatijeg plemstva. Jedan od mnogih je i Bogumil Njehćic, koji samopregornim radom stvara sebi egzistenciju; to je doba kad se u Poljskoj događaju društvene promene, kad zemlja iz zaostalog feudalnog stanja, posle ukidanja kmefstva, polako polazi putem kapitalističkog razvitka. Te društvene preobražaje pratili su i drugi poljski realistički pisci, a osobito Eliza Ožeškova i Boleslav Prus, Dombrovska je taj proces zahvatila u nešto kasnijem periođu, pri kraju stoleća. Ona ga ne posmatra iz Prusove gradske perspektive, nego iz neposredne blizine: to je život oko nje same, život njenih rođitelja i porođice, Njen otac, kao šesnaestogodi+ šnji mladić, sudelovao je zajedno s ocem u Ustanku, potom se patio u nemaštini i beđi emigracije, po zatvorima i u Sibiru, vratio se zatim u domovinu i potražio sebi službu, našao je i zadovoljan je, u radu nalazi zaborav i spas. Njegovi životni zahtevi nisu veliki; on je tip čoveka koji radi tiho, ne stavljajući sebi oreol mučeništva za narodnu Bivar i pretrpljene muke. On fo smatra kao mešto sasvim prirodno, kao svoju ljuđsku i pafriotsku dužnost, pa o svojoj

prošlosti mnogo ne govori ni pred kim, pa ni ·

pred svojom ženom Barbarom. Pa i čitavo doba u skladu je s takvim njegovim karakterom, To je doba otrežnjavanja od romantičnih snova i revolucionarnih zanosa, prihvatanja stvarnosti onakve kakva je, pozitivizma u nauci i filozofiji, realizma u književnosti, a u društvenom radu

' tzv. sitnog, „organskog“ rada h narodu, pošto je

postalo jasno đa ođ ustanaka, revolucija i zanosa ne može biti ništa. NOVA3V

Nastavak na 8, strani .

ZABAVLJAČ

IMATI DVORSKU BUDALU — to više nije privilegija kraljeva! . i

Na svetu danas postoji mnogo više dvorskih budala nego što ima dvorova. Z

Jer kada se završi dan, naporan dan, pum računa, ozbiljnih poslova i uobičajenih irečenica pun cifara, telefona i sivih odela, dan kao i ostali dani, kao i Svih ostalih trista šezdeset i četiri dana, i kada pater familijas okrene dugme televizora pred zadivljenom decom, on želi svoju dvorsku budalu.

Dvorska budala se pojavljuje istoga časa. Dvorska budala nosi palicu smeha, praporce i smešne reči. Pater jamilijas je ražmažen, Za svoju ulaznicu koja se Wastoji od televizijske pretplate, on želi da ga dobro zabavljaju. Ako to rie učine, on piše gnevna pisma svim novinama za koje zna ili samom Giavnom, Glavnom, Glavnom Direktoru Televizije, A, ı

Ako se pošteno ismeje, Građanin odlazi u krevet. Sutra se budi kao ponovni „vlasnik ozbiljnog lica, Ponovo telefoni, cifre, ozbiljne reči, ponovo ozbiljan dan. h

Pošto ima sve više ozb:ljnih Građana, normalno je da treba sve više smeha, Gde da se nađe toliki *meh, kada na svetlu sem ozbiljnih Građana raste i broj ozbiljnih stvari?

Fotrebna je industrija smeha.

Pokrebni! su radnici, urednici, izmišljalći, cakisti, osobe bez kostiju u vilicama, ljudi od gume, hrabfi momci, oni koji riskiraju, oni koji se ne laše, oni koji žive od viceva — čitav jedan svet službenika smeha, i ·

Takođe je potrebno razraditi tehnologiju smeha: šta je to ustvari smešno od čega se pravi vic, gde je filozofija smeha, šta se sme, a šta Be ne sme, kako se može napraviti vic i onda kada čoveku nije ni do ćega. J

Mala istorija smeha

Izgleda da je u jednom frenutku istorije, ljudima postalo jasno, da pored tiužnih stvari kojima ih život nemilice zasipao, ne stižu da sami za sebe iamišljaju smeh. Tako je naštala profesija Zabavljača.

Poznajem jednog Zabavljača, Njegove oči su neprestano ozbiljne, dok se Svi Za, stolovima

za koje sede previjaju od smeha, Njegov pogled

je pun koncentracije — on ne može kao ostali svet da iziđe na ulicu da bi se prošetao sa prijateljima; on ne može da mirno sedi i pije svoje piće — on neprestano mora da bude smešan,

Gospode, kakav bpasji život!

Svi gledaju u Zabavljača. On, na primer, kaže: „Dobar dan!“ — svi se kidaju od smeha. Posle nekog vremena, otkrije se najzad, da je Zabavljaž stvarno rekao samo: „Dobar dam!“ Tađa se ljudi raziđu i govore kako je Zabavljač propao, kako se ponavlja, i kako je drugi Zabavljač bolji od prvog i kako više nikada neće otvoriti televizor kada se prvi Zabavljač pojavi na njemu. ~

Nema ništa tužnije od propalog Zabavljača koji se prstima hvata za glatku, ledenu santu tišine, pokušavajući da se popne do smeha,

Nema ništa tužnije na svetu od poznatih lica komičara, koja su nekada davno izazivala bure smeha, danas, kada nam izgledaju kao napuštene ljušture, istrošena od gegova, istrošena od grimasa i torti koje su im bacali među oči,

Smeh — naš noćni pratilac

Ali smeh je obično neuhvatljiv. Njega, je nemoguće pripitomiti kao kanarinca. Njega je nemoguće izazvati na silu. On se rađa na najneočekivanijim mestima i u iznenađujuće vreme. On se useljava u lica koja su do juče bila smrtno ozbiljna. ri

Nemoguće je imati monopol na smeh.

Jer on nije ničije vlasništvo.

Mi imamo dve prve violine smeha, Ostalo su svirači u velikom simfonijskom orkestru. i kada god treba da se na televiziji dogođi nešto što će nas naterati na smeh, urednici iz svoje smešne vreće izvlače ta dva komičara. Kada sam bio sasvim mali dečak, i kađa je reč Televizija bila sasvim strana reč, oni su nas zasmejavali preko radđio-apazata. Dobili smo novi medijum: mali ekran! (Ako postoje tri reči na svetu koje su mi, odvratne, to su svakako: medijum i mali ekran). Ali dobili smo taj mali ekran — i gle: dva zabavljača ponovo nas zasmevaju. Pošto su već bili na filmu i u DOozO» rištu, ako ni zbog čega drugog, ono zbog njih treba izmisliti još jedno novo.sredstvo masovne komunikacije. (Još dve reči koje ne podnosim).

Izgleda da su medijumi prolazni, ali da su Mija Aleksić i Čkalja večni. ,

Izgleda đa se moramo havići na njihova lica, jer će i naša deca takođe morati da se smeju. Izgleda da je potrebno izvršiti stotinjak plastičnih operacija ma ljudima koji su slični

ovoj dvojici estradnih umetnika, đa bi se ta · dva imena mogla pojavljivati i u onim salama

u koje još nisu stigla.

Jer kada bolje promislimo: idealan građ smeha trebalo bi da bude sastavljen isključivo od ta dva lica. Pe

Profesionalni sadno!

smeh — kako fo zvuči do-

VA,

Momo Kapor