Књижевне новине
LIRIKA UJ [PTR&yEVOXD0]
· CEZARE PAVEZE
Paveze je rođen 1908. godine u mestu S. Stefano Belbo u blizini "'orina. U tom gradu provodi veći deo života i izvršava samoubistvo 1950. godine, Autor većeg broja zbirki pesama, romana. Vređi pomenuti njegov dnevnik „Umetnost življenja“ u kome se objašnjavaju mnogi problemi Pavezovog stvaralaštva i mnoge stvari iz
pesnikovog života.
Prevodio je savremenu američku prozu i zajedno sa Vitorinijem najdublje označio razvoj italijanskog neorealizma.
Deoline misli
DptonLAa provodi jutro sedeći u kafami. I niko je ne gleda. U tom, času, svi u gradu žure pod suncem još svežim, od. zore. A Deola mikog me traži, samo mirmo puši i jutro udiše. Sve dok je bila u pansiowu morala je u ovom času spavati da bi snagu povratila; pokrivač na krevet, koji su vojnici i radnici oprljali svojom, obućinom, mušterije koje wam lome krsta. Ali, biti sam, već je dyuga stva: možete raditi neki finiji posao; tek malo umora. Gospodin od juče budeći se u pravi čas, obgrlio je i poveo (ostao bih rado u Torinu sa tobom, draga, kad bih mogao) sa sobom ma stanicu
da bi mu poželela srećam but.
Ovoga puta ona je premeražema ali čila,
i raduje
je što sme slobodno da pije svoje mleko
i jede zemičke. Jutros oma je gotovo dama,
ako gleda prolaznike, to je samo da se me dosađuje.
U ovom času w pansiowu se spava i stajali vazduh, vomja — gazda ide u šetnju — treba biti budala pa ostati tamo. Da bi radila u toj moćnoj Yupi potrebno je da ima pokrete a u pansionu ostalo ih je malo sa trideset godina.
Deola je sedela pokazujući svoj profil u ogledalu i posmatrala se u svežini okma. Lice mešto bledo:
dim se me diže. Ona mwšti obrve.
Da bi se izdržalo u pamsionu potYebna je volja
kakvu ima Ma?yi (jer, draga moja, ovde dolaze
da kupe uživanja koje im ni njihova žena
ni ljubavnica ne znaju da priušte), i Mari
nmeumoYno TTadi, puna živosti i dobrog zdravlja. Prolaznes pred, kafanom mne zanimaju Deolu
koja radi samo wbeče lagano osvajajući
u muzici svog ćumeza. Bacajući nežan pogled
na mekog mušteriju ili tražioca mogu, ona voli oykestre koji čime da bude malik ma glumicu u ljubavnoj scemi sa nekim, bogatim, mladićem. Jedma mušterija za veče dovoljna je; da ima od čega da živi. (Možda bi me gospodin od juče poveo sa sobom iz časnih pobuda). Ostafi sama
kad joj se prohte
jutrom, i sedeti u kafani. Ne tražiti mikog.
Očinstvo
AM čovek pred nepotrebnim, moyem,
očekujući veče, očekujući jutro. Tuda se deca zabavljaju, ali ovaj čovek bi hteo da i sam ima dete i gleda kako se igYa. Veliki oblaci grade duvorce na vodi koje svaki dam vuše i opet grade, i koje boji lice
dece. Uvek će more postojati.
Jutro zadaje rame. Na opom, mokrom, žalu sunce gmiže uhvaćemo u mreže i steme. Čovek izlazi ma mutno sunce i korača
duž mora. On me gleda mlitavu pemu
koja vrvi obalom, i mira nema. U ovom tremu, deca, još samjaju
u mlakosti kreveta. U ovom času
meka žena sanja u krevetu i rado bi se podala da nije sama. Polako čovek se svlači i go kao daleka žena silazi u more.
Zatim, noću kad, more iščezne,
velika praznina ječi pod zvezdama. Deca
u crpenkastim, kućama tonu u, sam,
jedno od mjih me plače. Umoran od čekanja, čovek
diže oči put teških, mebesa.
Ima žena koje w, ovom trenutku svlače dete
i spremaju ga za spavanje. Kroz crni prozor dopire potmulo dahtanje, ali ga niko nc siuša osim, čoveka kome je poznata sva, dosada mo?a.
Nokturno
B
REG SF comi spram, mračnih, nebesa. Glava ti blago podryhtava prateći mcebo
i u mjemu, se oocrtava. Nalik si oblaku koji se mazire kroz grane. U očima ti se smeje sva čudmovatost neba koje ti ne pripada.
Breg od zemlje i od lišća
svojom, crnom, masom zaklanja tvoj izmemadni bogled, tvoja usta imaju mabor blage dulje
među dalekim brežuljcšma. Kao da se igraš oponašajući veliki breg i mebesku svetlost:
no moju Yadost obnavljaš stavi obzo»
i Činiš ga čistijim.
Ipak ti me živiš ovde. Krvo tvoja nije nastala ovde.
Reči koje izgovori me odmose se
na oporu, tugu ovog neba.
Nisi ništa do oblak, tako blag, beo,
neke moći obešem, o lamjske grame.
%* * *
RVENA zemljo, coma zemljo,
dolaziš od mora, sagorelom, travom, gde su reči stare i muka krvava i zdravci između, kamenja ti ne znaš koliko reči i umora donosiš od, mora, ti bogata kao uspomena, kao golo polje, fi reči surova a tako blaga, stare Krvi, nasleđena u očima;
I0
mlada kao blod EST
koji je uspomema i godišnje doba —
tvoj dah počiva Đod mebom, avgusta,
tvoji maslinasti pogledi
more stišavaju, ·
a ti živiš i dalje živiš
ne čudeći se, postojama
· kao zemlja, mračna,
kao zemlja, muljačo godišnjih, doba i smova koja na mesečini izgledaš tako stara kao YTuke majke tvoje, ognjište sa mamgalama. Preveli: Žana i Milan KOMNENIĆ
PIŠU: LJUBIŠA ĐIDIĆ, MILOŠ I, BANDIČ, ALEMSANDAR, A. POPOVIĆ I STANOJLO BOGDANOVIĆ
em ri E a IT tar a TT i ri rar area a ara ia ia aaa
REVUE D'BSTHETIQUE
Uvod u teoriju tragedije
GLAVNA TEZA koju Loran Stern dokazuje u svom ogledu „Uvod u teoriju tragedije“ (objavljenom u jednom od najnovijih brojeva ovoga časopisa) jeste nepotpunost svih postojećih teorija tragedđije,
_ njihova preskriptivnost i neu-
saglasivost s umetničkim mafterijalom koji treba da formulišu i da posluže kao smer. nica za njegov budući opstanak i razvoj. Što se tiče pesnika tragične umetnosti, autor od njih, fako reći, i ne očekuje neko ozbiljnije rešenje ovog problema.
Jer, kaže on, Artur Miler je najpre, povodom svoje drame „Smrt trgovačkog putnika“, izneo teoriju tragedije po kojoj je i ovaj komad {ragedija a zatim je (1958) „objavio članak u kome tvrdi da ni „Smrt trgovačkog putnika“ ni bilo koji drugi savremeni američki pozorišni komad ne mogu da se nazovu ftragedijom jer im nedostaje ono što se zove „mefafizička dimenzija“.“ Aristotelova formulacija, zasnovana na primeru „Cara Edipa“ je, kaže Stern, „logička kontradiktornost“, jer ako je hamartia, uzrok junakove nesreće, onda je ona zaslužena, a ako je nesreća zaslužena — ne može da inspiriše sažaljenje. S druge strane, ako je sažaljenje opravdano, onda hamartia ne sprečava da njegova sudbina bude ne= zaslužena a, u tom slučaju, osećanje morala je ugroženo. Uz o, sažaljenje isključuje mogućnost da je hamarftia uz– ročnik nesreće. Suprotno Aristotelu i Hegelu, Šopenhauer dozvoljava „nezasluženu patnju“, ali njen glavni efekat vidi u tome što ova uzrokuje rezignaciju, „apstinenciju Životne volje. Naprotiv, kaže Stern, svi Šekspirovi komadi buđe nadu i optimizam. Stva– Yralačka praksa je, prema njemu, poricala i poriče i. Kroćeovu postavku prema kojoj je „tragedija sve što tako zovu ili će zvati oni koji su upotrebljavali ili će upotrebljavati ovu reč“.
Istoričari književnosti su u čitav problem uneli nov momenat: oni izraz „tragedija“ upotrebljavaju u širem i u striktnom smislu. Tako A. 1. Ričards tvrdi da u svetskoj književnosti postoji samo šest Šekspirovih tragedija „u strikfnom značenju“ reči a sve OStalo što se naziva tragedijom svrstava u „pseudo-tragediju“. Bila bi Stern, tretirati užem smislu“ kao generički izraz, a „tragediju u širem smislu" kao normativan izraz. „Trageđiju u širem smislu“ ovi istoričari književnosti tretira ju ili kao „Kkvazi-tragediju“, „Dpseudo-tragediju“ ili kao marginalnu pojavu „iragedije u užem smislu“. Da bi se io izbeglo, on predlaže „preliminarni kriterijum koji bi zaobišao i apriorističko rezonovanje Hegelove i Šopenhauerove teorije i teškoće induktivnog proseđea“, Polazna tačka ovoga kriterijuma jeste činjenica da je tragedija OZbiljan pozorišni komad, pisan da bi se prikazivao u Dpozorištu. Aristotelovu tezu O kultivisanom i vulgarnom Uukusu Stern tretira kao Kkritiku i publiku. I, po njemu, komad može ili da odbaci i publika i kritika, ili da ga primi publika a da ga odbaci kritika, da ga primi samo kritika ili konačno, da ga prihvati i publika i Kritika. Prvi slučaj nije ni po čemu interesantan, u drugome je reč o „vulgar– nom“ komadu, a {reći propada u pozorištu. On može da se čita ali u fom slučaju je „književni dokument“ a ne pozorišno delo i, prema tome, ne može da se ubroji u tragedije. Publika i kritika ne prihvataju komad iz istih raz-
„tragediju u
zabluda, kaže.
loga i na isti način (četvrta mogućnost). Ali to obostrano prihvatanje je reagens, indikator vrednosti koje komad sadrži. „Prema fome, zaključuje Sterm, možemo da zadržimo preliminarni Kriterijum da Je trageđija ozbiljan pozorišni komad koji se završava patnjom i čiji su kvaliteti prihvatljivi za sud publike i za sud kritike".
(8. B.)
PROBLEMI
ee srp zre ir Oneya E rermuuran gara area
Novi roman i stvarnost
AVGUSTOVSKI broj „Problema“ doneo je tekstove predavanja koje su autori francuskog „novog romana“ održali nedavno u Briselu. Natali Sarot i Alen Rob Grije izneli su neke osnovne stavove i objašnjenja na kojima se temelji „novi roman“. O pojmu stvarnosti u knjigama „novog romana“, o razvoju tog pojma u svetu govorila je književnica Natali Sarot. Ono u čemu se nalaze osnovne biti literature, to je traganje, kaže ona. Ljudi su stvorili sliku o romanopiscu kao čoveku koga proganjaju tamne sile, on nije svestanm samoga sebe, on je neki demijurg, neka pitija. Vreme je već da se izađe iz mejasnosti. Henri Džejms, Prust i V. Vulf su objašnjavali sami sebe. Ona zatim „dalje govori o svojoj ubeđenosti da istraživanje kod pisca predstavlja veći deo nje govog rada. On zapravo, poRkušava da odgonetne i prizo= ve u Život nepoznatu stvar= nost. Deo svdz lrzlaganja ona posvećuje romanopiščevoj stvarnosti. Za romanopisca je ' stvarnost to što jedino on vidi, do čega je jedino on dosegao. Pomoću čega, pita se ona dalje, neko novo delo koje otkriva nevidljivu stvar= nost, može da pobedi otpor koji stoji pred njim? Upravo time da ide što je moguće dalje u traganjima. Pisac tako ulazeći u novo, odbacuje nepotrebne navike, konvencije, traži efikasnost, A ukoli ko je novija stvarnost, novija je i sama forma.
"Tema Alena, Rob Grijea. bi-
la je objekt i objektivnost u 0,
savremenom romanu. On kaže on, što je najviše čitao=ce iznenadilo u stvarnosti koju opisuju neki moji prijatelji i ja sam, besumnje je masovno prisustvo predmetnoga sveta: čitaocu se činilo da su naši romani napravljeni samo od stvari koje smo popisali radi njih samih, bez ikakve veze sa čovekovom prisnošću. Da bi dao odgovor zašto su njegovi romani tako frapirali čitaoce, Alen Rob Grije je upo redio svoj svet sa Balzakovim svetom. Predmeti Balzakovog sveta, sveta buržoazije koja je pobeđivala, bili su pre sve= ga čovekova. svojina. Čini se da stvari u našim romanima ne pripadaju nikome, i da nisu ničija svojina. Naime, od= nosi koje imamo oko nas sa svetom nisu više odnosi posedovanja od pre sto godina. Tada su stvari bile mi sami, bili smo ključ vasione, njeno opravdanje, njen najviši smisao. Danas nam svet oko nas više ne pripada, nauka nam dopušta da ga upoznamo i da ga koristimo, ali radi se o tome da mi više nismo njegovi gospodari ili njegovo konačno obrazloženje.. Rad romanopisca je sve više taman Tad: to je traženje, pisac nema nameru da privuče nov smisao stvari koji bi ga ofkrio, već traži značaj koji još ni sam ne poznaje. Ne verujem da je kompozicija, slika ili roman, aplikacija unapred poznate ideje. To je traganje koje samo rađa sopstvena pitanja. Ako bi pisac unapred poznavao ftaj smišao, čini mi se nekorisnim da fo delo piše. Tu je razlika između sveta u kome je živeo Balzak i sveta u kome živimo mi.
(Lj. Đ.)
SLOVENSKE POHIPADY
rernu unIn i am emu al urı ri mu auu ru: II IAA AO ur suuEPIANNIS,
Razgovor o romanu
OBELEŽAVAJUĆI dvadesetogodišnjicu (1945—65) nove slovačke književnosti ovaj časopis je u nekoliko ovogodišnjih brojeva doneo materijale koji tai period Kritički prelresaju 1 osvetlljavaju. Nastavljajući tu praksu, osmi (navgustovski) broj „Slovačkih pogleda“ posvećen je romanu, svetskom i slovačkom.
A
IZLOG |
ČASOPISA .3
Na uvodnom mestu je sintetična stuđija Miloša Tomčika „O! modernom slovačkom romanu“ (koju ćemo u prevodu doneti u jednom od sledećih brojeva ovog lista). O romanu Alfonza Bednara Hromovy zub raspravljalo je u razgovoru nekoliko pisaca i kritičara, među «„Kojima Milan Hamada, Karol Wliachovsky, Jozef Kot i dr. Njihovo je mišljenje da Bednarov roman zauzima osobito mesto među ostalim delima o slovačkom selu koje je ovde dato u Hfakvoj autentičnoj i kompletnoj celovitosti materijalnog i psihičkog sveta kakva se dosad nije pokazala ni u jednom slovačkom roma-– nu, U napisu „Protivrečnosti neshematičkog romana“ Jan Števček postavlja u zaključku pitanje da li je za razvoj slovačkog romana važniji onaj oblik gde je formalno sve u redu, ali gde je sadržaj dela oskudan „{(„shemalijčan“) ili pak oblik koji je nedovoljno pregledan, složen, ali je sadržaj dela važan. Števček se opredeljuje za ovu drugu.al= ternativu, ističući da slovačkom romanu danas nije potrebno da se vraća klasičnoj romanesknoj kompoziciji i na= vodeći kao dokaz upravo roman A. Bednara čija mu je Taktografičnost i neapriornost znak da slovački roman preko svoje sadašnje „bezobličnosti“ traži svoju sopstvenu formu a da se pri tom ne lišava sadržaja. Sličnu misao izražava u intervjuu i poznati prozaist Anton Hykisch. Komukativnost proze on smatra neophodnom, a čitaočevo pitanje šta će se dalje desiti neizbežnim i potrebnim, bilo da je reč o klasičnoj prozi sa fabulom. ili o prozi bez fabule, koja postaje onda „svojevrsni napeti kriminalni roman spoznajnog procesa. Za njega je roman zapravo priprema
· spoznaje, izvesno rekognosci-
ranje terena u promenama Života. Savremenoj slovačkoj umefnosti Hykisch zamera jednostranost i nedovoljnu probojnost, nedovoljno Kkorišćenje sopstvenih mogućnosti. No postoje još u književnosti, kaže on, neke tabu-oblasti „kao što su, na primer, seks i religija — koje ne dopuštaju da se istinski govori o živom čoveku savremenosti.
„Roman, autor i čovek“ je napis Ladislava Tažkog (Tjaškog) u kome on iskazuje poverenje romanu kao najprikladnijem obliku koji može da izrazi naše revolucionarno doba. To doba ne čini samo revolucija klasa, sistema, već i revolucija čoveka, pojedinca. Otuda folika složenost i lična, unutrašnja dubina današnjih revolucija i shvatanja demokratije, discipline, poštovanja ili nepoštovanja vođa. Žudnja za svestranom slobodom je kod pojedinca tako velika da često smeta praktičnom ostvarenju slobode. To potom oVog pisca (inače autora ratnog romana „Amenmarija“ jednog od najboljih dela u posleratnoj slovačkoj književnosti) vodi do kritičkog zapažanja da još uopšte nema romana koji bi dao istinitu sliku tamnog perioda {izv. kulta ličnosti. Šteta je, veli on, što taj roman ne piše upravo političar — umetnik koji je još Živ a koji je sam u doba kulla pravio greške. U celini uzevši (kaže dalje) u odnosu prema kuliu još uvek ima ma lo iskrenosti i volje za „ispovedanjem“ (u partiji da, ali ne i kod pojeđinaca). Tema kulta je tako jedna ođ onih koje danas čine roman potreb nim i neizbežnim. — Među ostalim „prilozima. je napis Oskara Čepana „Poglavlje o fTeoriji savremene književno= sti“ u kome se govori o unuftrašnjem monologu, zatim tekst Jožefa Kota o genealogiji proze (osnovni princip moderne literature je, piše Kot, princip mnogoznačnosti, gde se običan fakt povišuje na fakt-značaj), potom eseji Jaroslava Šande o Andreju Bjelom i Jiri Konupeka o M. Proustu, kao i kraći tekstovi o romanu od Claudea Simona i Sigfrieda Lenza. I na kraju Nora Krausova (koja je počet kom ove godine objavila knji-
gu „Epika i roman“) piše o dvema poetikama romana, klasičnoj i modernoj, novoj
oslanjajući se uglavnom na francuski novi roman.
U feljtonu ovog zanimljivog i bogatog broja „Slovačkih ponmleda“ je i beleška Jana Fryrdeckog o dramama M. Krlaže „Gosboda Glembajevi", „U agoniji“ i „Leda“ koje su
neđavno izišle u Bratislavi, a preveo ih je Branislav Choma, prevodilac i komentator jugoslovenske književnosti. .
(M.LB.)
DOZA LUULUKCCCCCCCCCLU"T""" TCO SINN UND FORM
Satira u socijali- . stičkom romanu
U najnovijem dvobroju ovog istočnonemačkog časmoisa za priloge literaturi, u podužem članku o satiri u socijalističkom romanu, raspravlja Verner Nojbert (Werner Neubert).
Sa svojim stremljenjima za punoćom i istinom u životu, i savremeni roman socijalistič kog realizma se — po rečima Nojberta — sasvim legitimno i zakonomerno služi komičnim ogledanjem. figura i pojava. Upravo u vezi s promenama koje duboko zahvataju u život ljudi, poslednjih godina je nestrpljivije {postavljano navročito pitanje o NOVOJ SA"TIRI, dakle o satiri koja se nastanila u nemačkoj socijalističkoj realnosti. Pri tome su mnogi ispitivači satire ima li u vidu uglavnom satirični model u kome je celo jedinstvo smisla shvaćeno u onom komično-oštrom načinu oblikovanja koji se odmah postavlja kao satira. To traženje zaokružene i potpune satire, prolazne satirične strukture Jednog literarnog dela, bezuslovno je opravdano, i to pre svega tad ako je reč o novoj satiričnoj tematici sopstvenog vremena i društva. Nemačko satirično-literarno bogatstvo — veli Nojbert — u tom pogledu je još skromno. Pritom ne bi trebalo prevideti realni razvoj satiričnog kao.linije uobličavanja, kao dominirajući 'elemenat uobličavanja i najzad kao detalj baš unutar većih, neprolaznih satiričnih dela nove narativne literature. Satirično u većim „narativnim delima nove nemačke literature — nastavlja Nojbert — zahteva očigledno intenzivni umetnički trud oko cele dijalektike u figuri; u tome se ono na određen način „wazlikuje od satire „konvencionalnog“ tipa, Ova druga satira na taj način ne samo da sme da bude estetski siromašnija, već ona — po mišljenju Nojberta sama sebi može da „dozvoli“, ona čak može i da polaže pravo na to, da odmah bude pre poznata kao hiperbolično rešenje, dok je satiričnom elementu: u većem „narativnom delu realnog velikog odnosa potrebna satirična figura, dakle i sopstveni dalekosežni totalitet. |
„Prolazna satirična linija. oblikovanja“, „dominirajući satirični elemenat oblikovanja“, „detalj ili momenat“ ko ji se nalaze u službi satire, veli Nojbert — nisu noviteti nemačke savremene socijalističke literature, kao što ni u kom slučaju nisu izbegavajujuća rešenja socijalističke satire. Oni su mnogo više intrigirajući elementi u većim narativnim delima i kao takvi odražavaju trud nemačke literature za prikazivanjem cele punoće života sa svim njegovim „komičnim, uzvišenim i tragičnim aspektima. Komični element u većim narativnim delima donosi pregnantnije do izražaja pristrasnu brigu pisca, njegovo opredeljenje za novo i napredno. Oslobađajuće međusobno delovanje između „prave“ satire, te u sebi zatvorene safirične struk= lure, i kosmičkih elemenata uobličavanja neprolazno komičnih dela, može samo da služi nemačkoj literaturi.
Nojbert zaključuje. da pored satire koja izgrađuje sop stveno jedinstvo smisla, satire. „u pravom smislu“. satiričnom elementu, satiričnoj liniji raste značaj unutar stru kture. Bilo bi netačno — veli autor — iz ovoga zaključivati da socijalistička satira napušta svoje sopstveno tlo i da de luje samo još kao elemenat uobličavanja unutar većeg jodinstva smisla, ali se može pretpostaviti da će u tom pravcu ubuduće pokazati više sklonosti.
„Prolazna satirična linija oblikovanja“, „dominirajući satirični element „oblikovanja“. i „detalj ili moment" koji su u službi satire jesu na svoj način žive grane na stablu satire, — završava svoj članak Verner Nojbert.
(A. P.)
KNJIŽEVNE NOVINE