Књижевне новине

Povodom 50-godišn jice smrti Milutina Uskokovića

i Dr Radomir IVANOVIĆ

USKOKOVIĆ je najmarkaniniji simbol svoje intelektualističke generacije u literaturi. Za njega su vezani svi epiteti „modernog pisca“ u periodu kada se vrši evropeiziranje naše kulture uopšte i umetnosti posebno. Takva orijen= tacija nameće prevashodno psihološku nijansiranost, po čemu mlada pripovedačka generacija zaslužuje naziv nove i smele (Milićević, Ćipiko, Stanković, Kočić, V. Petrović, Uskokoković i drugi).

Književno ime Uskoković je počeo da stiče stihovima, odnosno impresionističkim crticama koje su se odomaćile kod nas nekoliko godina pre njegove pojave. One su bile naročito pogodne za uobličavanje trenutnih raspoloženja, budući da nisu zahtevale inspiraciju dužeg daha, da.su bazirane kao lirska ispovest na uzgred zapaženom detalju, poenti, oko koje se kasnije nadograđivalo njeno ostalo fWkivo. Lirski sažeta, ona predstavlja formalno moderan izraz u ritmičkoj prozi.

Očekivalo se od Uskokovića da će se u nastavku baviti isključivo stihovanom rečju, ali je on odstupio od ie pretpostavke još prvom zbirkom crtica „Pod životom“, izdatom 1905. godine. Pretenciozno crno ukoričena, sva misteriozno simbolična zbog te crnine, zbirka je morala, po autorovoj sugestiji, pri prvom susretu uvesti čitaoca u podzemlje ljudske duše, u njene nepoznate predele i pojave koje su tu na domaku u preobilnoj i prozaičnoj svakodnevici iz koje freba ekstraktovati zrnca poe= zije, ali su neprimetne, neuhvatliive, skrivene u pitoresknom svetu egzistencijalnih . problema, dostupne samo hipersenzualnoj pesničkoj duši. Ranjava i nađasve osetliva pesnička duša pokazuje iz kakve je složene materije sastavljen život, koliko disharmonije ima u njegovom ustrojstvu. Ganutliv fon služi da se preobrati sabesednik u onoi meri u kojoj je sam pesnik preobraćen. Preokupiran brigom za druge, pisac ne primećuje „koliko se ta briga reverzibilnim putem svodi na njega samog, a njegova ukazivanja reflektuju i sužavaju narcisoidan fokus.

Osnovni sastojak svih početničkih crtica je — poezija. Ona je odgovarala piščevoj ispovednoj prirodi, pa iako će se kasnije baviti samo proznim „stvaralaštvom (novele, pripovetke, romani), čime je ispunio Skerlićevu anticipaciju, u njima će ostati, kao lirski manos, sklonost ka poetski kazanoj reči. Uskoković je jedan od refkih Književnika koji u celom svom delu misli i oseća na poetski način.

Dvema zbirkama crtica („Vitae fragmenta“ su se pojavile 1908. g.) Uskoković je crticu obogatio formalno i sadržinski, „predstavliajući uzor mnogim, piscima crtica, jer u njima ima poetski vibrantnih pasaža koji se ponekađ gube u banalnostfi teme kojoj su posvećeni. Tpak, da je Uskoković ostao samo pri tim pokušaijima, danas bi naše interesovanie za autora bilo negđe na periferiji nesvakidašnjih, akribijskih literarnih interesovanja.

Dok su u poeziji početkom XX. veka podiednako zastupljene sve njene vrste, dotle se u prozi izdvaja kao dominantan oblik proznog stvaralaštva — pripovetka. Negovana i ranije mnogo ona u periođu o kome je reč po kvalitetu i kvantitetu doseže krajnju granicu „ra zvivši se moždđa u naisavršeniji rođ naše Književnosti“. Naša književnost ma tom stupnju razvoja nije mogla imafi u onoj meri razvijenije epske forme u kojoj su ga imale Kknjiževnosti sa đužom tradicijom, jer su stvarane u većem vremenskom intervalu i pod povoljnijim prilikama. ~

Pripovetkom se ftađa reprezentuje srpska Književnost. Posle brojnih prevođa na češki, bugarski i slovenački kao i nemački, italijanski i francuski itd. Skerlić opravđano zaključuje: „Pripovetka je postala jedan nacionalan rod srpske književnosti, ono što ima najtipičnijega i najboljega. Ni na jednom polju nije u-

činjen toliki napredak, i nigde se ne mogu polagati veće i opravdanije nade“. Paralelno sa crticama Uskoković počinje da objavljuje

najpre novele a zatim i pripovetke koje je sakupio i objavio 1911. godine (zbirka „Kađ ruže cvetaju“). To je njegov najveći doprinos, pored izvesnih delova romana, jer je tim izborom pofvrđio svoj književni talenat i uvrstio se u malobrojne pripoveđače koji su značili vrhunski domet u pripoveđačkoj prozi.

Moktivi Uskokovićevih pripoveđaka su: lju'bav, najčešće nesrećna, đački i činovnički život, i gradski ambijent u savremenom frenutku. Junaci pripoveđaka imaju identičnu suđDinu i najčešće su došljaci kao i sam autor. Kađa dođu do prečage koja im garantuje uspeh oni se po ftragici događaja i neznanom „putu sudbine, sunovraćuju u pakao iz koga su hteli jednom da se izvuku,

Nošeni durašnom motoričnošću svojih planova izdržavaju golgotan put uspinjanja da bi se razočarani onim za čim su fežili, ni izbliza ne sravnivši uložene napore sa širinom horizonta koji im život sa te tačke pruža, sunovra»> tili u ambis razočaranosti. Odlazi galerija razočaranih junaka, pogruženih, porušenih ideala, slomljenih „u krvi i suzama, u srči srca“ S teretom mučnog saznanja, obezvoljeni grubošću života, obespućeni, zapanjeni užasom i ha-

osom koji njihove iluzije za trenutak pretvara u deziluzije. Deprimirani upućuju se u palanačku ča-

mu, tonući u bespovratno sivilo kao u živo blato. Taj prelomni momenat u psihologiji svojih junaka Uskoković mestimično ne obrazlaže onom neophodnom silinom sirove umetničke snage. Međutim, ono što čini umetničku vrednost. njegovih pripovedaka izlazi iz okvira ove shematičnosti. To je onaj međuprostor koji ostaje od momenta polaska na taj sizifovski put pa do njihovog povratka, prostor kojim pisac ispunjava obiljem novih, stečenih saznanja o životu, Taj međuprostor je ono čime danas

(du

zavređuje pažnju i čime je izmamljivao pohva-– le savremenika. i

'xwskokovićeve pripovetke bave se isključivo gradskom tematikom na kojoj su doživeli krah i tako snažni talenti kao što su bili Veselinović i Matiavulj, jer su nedovolino srasli sa gradom, nedovoljno razvijenih čula za uočavanje novih promena u tom prelomnom trenutku prerastanja Beograda iz palanke u modernu, urbanizovanu varoš.

'xskoković ima sposobnost da opservira najtipičnije i najkarakterističnije, i po tome je zaslužio naziv prvog i svojevremeno najboljeg beogradskog pisca. On je sav okrenut novim pojavama koje nailaze, iako je bio nepodjednako prijemčiv za njih, pa je u zavisnosti od onoga što je propuštao kroz filter egocentrizma i davao nevelik broj pojava. To doba je Uskoković na svoistven način shvatao. i transponovao u umetnički tekst. Otuda ona čvrsta duhovna srodnost između njegovih junaka: Kremić („Došljaci“), Ilić („Čedomir Ilić“), Slobodan („Kad ruže cvetaju“), Veljko („Pod Arnjevima“),

MILUTIN USROKOVIĆ

Đanilo Perišić („Život i đela Danila Perišića“),

Mladen („Potrošene reči“), Stanić („Kraj roma= na“), Neško Subotić („Pre ljubavi“) i drugi.

Izvestan determinizam vlada u životu njegovih junaka. On predstavlja dug romantičarskoj predisponiranosti. Uskoković je izraziti pisac slovenski sentimentalne duše za sve nevolje koje donosi život. Tu slovensku bolećivost prenosi na svoje junake, kako je još svojevremeno primetio Tin Ujević upoređujući ga sa Milićevićem. U fome treba tražiti razlog što ođređen broj pripoveđaka deluje snažnije svojim pojedinostima nego celinom,

Vreme balkanskih ratova uticalo je na ob-= novu rođoljubive lirike (Šantić, Rakić, Petro= vić, Pandurović, Korolija), ali istovremeno i na obnovu rodoljubive tematike uopšte. Zbog svog velikog „patriotfizma, za koga Uskoković ne pronalazi adekvatna izražajna sredstva, on piše pregršt rođoljubivih pripovedaka o Kkoji-

ma do sada nije bilo reči u književnoj kritici,

Ova grupa pripovedaka zaostaje za prvim dvema (onima u kojima opisuje đački i činovnički život) ali je interesanina utoliko što pokazuje piščev optimizam i životnu vitalnost, osobina retko sretana, neđovoljno zapažena i pominjana.

Van zbirke ostavio je Uskoković veliki broj pripovedaka rasutih po listovima, časopisima, almanasima, kalendarima i drugim Književnim publikacijama. Od njih je koncipirao „novu zbirku „pripovedaka ali ga je rat omeo u izvođenju ove namere. Neke ođ njih („Uklješteni“, „Misli“, „Strah“) imaju | antolo= gijsku vrednost. Izbor za novu zbirku i smanjena prođuktivnost rečito govore o pooštrenom kriterijumu koji Uskoković poslednjih godina ima prema svom književnom delu, zatim od oslobađanja pesimističkog gledanja na svet i ujedno pokazuje onaj rapiđan uspon.

Ovako obiman pripoveđački opus stvoren u relativno kratkom vremenskom periođu morao je oslabiti piščevu moć diferenciranja likova i situacija. Njegove ličnosti nemaju „„mišićav jezik“ kao Stankovićeve, Kočićeve i Matavuljeve. Njihova snaga leži u tome što su oni nosioci atmosfere i duhovne klime svoga vremena. Snaga piščevog falenta nije u simpatijama koje pokazuje za ponižene i uvređene, ojađene i obespravljene, nego u opisu doba u kome je živeo. Rad na pripovetkama poslužio mu je kao pređsprema za romansijerski rad.

Poznat kođ nas kao prvi „beogradski Yromansijer“ Uskoković je eklatantan primer knji ževnika u čijem delu su se odražavale sve OsObine tzv. „beogradskog stila“ čiji je propagator bio Jovan Skerlić i krug oko SKG „tog stožera naše književnosti“. „Beogradski stil“ je bio izvesno vreme u centru polemike i rasprava ko-

je je literatura nametala. Vrhunsko ostvarenje .

„stila“, po zamisli njegovih feoretičara, morao je biti „beogradski roman“ ili „beogradska slika“. To raspravljanje postavljeno je na pogrešne osnove pa je odvodilo i na pogrešne puteve razrešavanja, jer je „beograđski roman“ morao biti adekvat za roman uopšte, tj. za roman koji je imao u cenfru svog interesovanja gradski ambijent.

Uskoković će se osim romana uključiti u ovu polemiku nekolikim Književnim člancima.

iz slarih dana

BEOGRAD SM

SITA TJ?

Treba odmah napomenuti đa se lako uočavaju razlike između Uskokovića-teoretičara i Uskokovića-stvaraoca romana. Međutim, „beogradski stil“, govor beogradske inteligencije orijentisane prema zapadu, dovodi je po rečima jednog od savremenikasdo „sterilizacije, sasušivanja emocionalnog elementa“.

Ako se naziv „beogradski“ zameni sa „gradski roman“ Uskoković ostaje njegov rodonačelnik. Prema tvrđenju pesnika Milutina Bojića i sam Uskoković je smatrao roman značajnijim od pripovedaka, premda takvo mišljenje treba podvrći izvesnoi korekciji.

Nagrađen, otkuplien i obiavljen u SKZ 1910. gođine prvi Uskokovićev roman „Došljaci“ izazvao je nesvakidošniu literarnu senzaciju pa je, zbog posebnosti vrste u kojoj se pojavio če„Sto i nezasluženo prereniivan (nisu retki eminentni lmijiževni Mritičari koji su ovaj roman bez irakvih ograđa stnmvliali iznad Stankovi-

ćeve „Nečiste krvi“, Ćipikovih „Pauka“ a da ne

govorimo o drugim manje važnim delima).

„Došliaci“ su značaino osvedočenie roman–sijerskog talenta (sublimne sinteze Jjudskog živofa), rompnsijevskih sposobnosti, kulminacija niegovog dotadašnieg rađa. U niemu ima poetskih uzleta, visina 1 padova, značainih dometa, pravih romansijierskih „dostignuća ali i efemernih Književnih stranica, literarnih promašaja bez kojih roman ne bi bio ono što ieste — dokaz svih dobrih i loših osobina piš-

. Čevih.

Njegova dva kasnija izđanja i prevođa na češki (u potpunosti) i slovenački (delimično) samo su potvrda ovom &«mišlienju. Roman u najvećoj meri, odaje uticaje koje je pisac trmeo (Baresova teorija o iskorenjenima). Na sreću, umetnik je uvek preovladđavao ideologa i Uskoković jie ostao dosledan svojoj umetničkoj pri rodi. Glavni junak romana ne razlikuie se mno= go ođ junaha pripoveđaka. On jie više intelektualac zapadnjačkog tipa mego što je predstavnjk gorštački vitalne rase. Naša sredina nije dostigla onai stepen dezorijentaciie, pesimizma i inđiviđualizma do koga je stigla zapadna Evropa. Na tom nesastavljivom delu zapadna prenošenja, nastaje pukotina u piščevom obrazlaganju, nemotivisanost i literarna konstrukcija. ·

Miloš Kremić je samo beogradska varijacija Ničeovog natčoveka „ier on nema onu svireDU odlučnost natčoveka, lomi se, koleba se, nema smelosti đa donese odluku i smelo je saopšti jer je isuviše patrijarhalac đa bi bio Ničeanac, isuviše Srbijanac da bi bio kosmopolita“ kako je već jednom primećeno.

Nesposoban da njiihovo razočaranje u dru-

štvo saobrazi sa njihovim unutarnjim, intimnim ~

svetom, pisac okreće svoj interes ka tom unutarnjem svetu, iznosi ga u podrobnoj amalizi vezujući ga pri tom, rađi veće uverljivosti, za društvena zbivanja. Junaci su natprosečni intelektualci, talentovani radnici (književni kao Kremić ili naučni kao Ilić) i sva tragika njihovog života, izvorni nesporazum i uzrok sukoba sa društvom koga se odriču ili koje ih se odriče, potiče iz te činjenice. Oni su u kontinuiranoj borbi emotivnog i racionalnog nesposobni da reše apodiktički sfinks života. Želia da se ne povredi egoističnost a da se istovremeno zadovolji altruizam, predstavlja težak teret koji su njegovi junaci poneli na svoja slaba pleća.

Prikaz društvene sredine jedna je ođ fundđamentalnih komponenti umetničke draži kojom njegovi romani danas zrače. „Došliaci“ su pogodniji za utvrđivanje „piščevog emotivnog

Gregor STRNIŠA

MRT dolazi tiho, brzo, koracima, koji šušte. Videli smo prugastu tigricu,

tešku od ploda, u travi.

Tik nad glavama našim,

na svodu plave šupljine,

plivaju bele nmemani,

zlatan kukac puzi i opet se izgubi.

Slušali smo šavenu, Dticu,

u, moći smeh nepoznate veri, smrt dolazi tiho, brzo,

· koracima koji šušte.

A ENSKA kontura u tammoj travi na svetlijem moćnom, mebu.

Sa oštrim, mačem, kose na ramenu,

sa tamnom Yukom, na kolenu.

Hroz sumrak su išli jelemš na meznanom dugom putu. Daleko u moći veje pepeo, kula vatrema iz vulkana.

Došla je po smegu u zimskom, mraku i još je tako malo poznajem,

s tim telom ko u dalekom slabu,

što zvoni kao instrument drevni.

III

OŽDA smo krstili stvai njihovim, imenima: oni što dolaze za mama, lakše će razumeti —

VetaY koji plaši drveće, VO smrti, zvezdama riba,

stava dok je „Čedomir Ilić“ (najpre objavljen u nastavcima pod naslovom „Hromi ideali“, Delo“, 1911/12. g., a potom u izdanju Cvijanovića 1914) pogodniji za analizu njegovih ideoloških. socioloških, etičkih, fjilozofskih i „političkih vova.

ONO suprot junacima V. Milićevića koji žzapo> činju svoj pravi život tek po razočaranju u velegrad, Uskokovićevi junaci zauvek razočarani odlaze u provinciju đa se živi sahrane, iako su tek'na pragu života. Tako je za njih život postao teža kazna od smrti.

Oba romana su jednim delom vezana za provinciju, tako da poput pisca ostaju razapeli između tih krajnjih tačaka, Slikovit prikaz velegrađa, pored uspele kompozicije, čini nesumnjivo njegove pmnaibolje stranice. Iz stranica posvećenih Užicu doznajemo za dosad neuočen uticaj koji su vršili na Uskokovića naši knji ževnici (Veselinović. Rakić, Dučić, Skerlić, Kete, Stanković a najviše prvi knilževnik Užica D. R. Đefinski). Oba romana služe kao izuzetna potvrda njegovog kreativnog postupka. Uskoković je pored navedenih dela ostavio niz prevoda sa francuskog i bugarskog. doktorsku disertaciju obiavlienu u Ženevi 1910. godine, niz lmjiževno-istorijskih, teoretskih i kritičkih rasprava, članaka, napisa, beležaka, osvrta, komentara, izveštaia, a uz to i nekoliko usko stručnih radova iz prava i ekonomike. Dopri+ nos van književnosti. iko ne naročito značnjan, karakterističan je za dublie poznavanie ličnosti. Time je upotpunjen njegov književni i ljudski portre.

Uskoković ie literarni hroničar bez kopa bi istorija prve umemirene i burne decenije XX veka ostala neznheležena. Značaj njiewovog stvaralaštva ogleda se nrvenstveno u predmetu kojim se bavio, npčinu kniiževnog oblikovania, sposobnosti da osavremeni femu, uMWoliko već nile sama savremenost zphvaćena, n da pri fom izbegne banalnost svakidašnjice, Život je osnovni sastojak tog dela. On je impuls za uvođenie prve novine: angažovane lite> rature kojom polmšava da reši niz intimnih sukoba, trvenia i dilema. Kniiževnošću se Tazračunava sa životom. sa samim snbom. TUT tom često bolnom procesu ona mu služi kao azil od svirenosti i životnih grubosti.

Stavlien u granice svoga doba, Uskoković dobiia svu punoću značenja. Prekinut u naponu stvaralaštva, nije dostigao pun umetinički izraz. Da je stvarao još koju pgođinu duže. nesumnjivo bi ostavio dela frainije „umetničke vrednosti. I ovako rezultat njiegovog četrnaestogodišnjeg Mnijževnog rađa izneo bi nekoliko tomova. Kada se fome dođa rad na ličnom usavršavaniu, uspela činovnička Mariiera, učešće u omlađinskom „pokretu — onda se tek vidi

koliko je njegov život bio intenzivan i sadđržajan, sastavljen od danonoćnih naprezanja. Po obimnoj literarnoi prođuktivnosti ostvaremoj u kratkom vremenskom intervalu Uskoković spada među one malobrojne Kniiževne poslanike koji su dobili bitku sa vremenom.

U godinama posle rata Uskoković je sa čitavim nizom drugih književnika i Književnih dela zapadao sve dublje u zaborav, zatrpavan, „kao nekim strašnim samumom“, nebrigom i neinteresovanjem. Dolazak nove i snažne posleratne generacije, koja ubrzo stavlja jak pečat na svoje doba, ubrzao je taj proces. Poslednjih nekoliko godina učinjen je niz značajnih pokušaja da se ljskokovićevo delo bpreispitm, povrati interes za njega i postavi na odgovarajuće mesto. (Velibor Gligorić). Dimitrije Vuče= nov, Dušan Matić, M. Protić). Ono ne spada integralno u klasične strane naše književnosti ali im je jednim delom veoma blisko.

Da je proveo još nekoliko godina na literar• nom poslu koji je tako uspelo započeo, danas” bi sporih pitanja o njegovom mestu u našoj književnosti bilo manje. Ono bi bilo fiksirano i bez sumnje bi se nalazilo iznad onog koje da-

nas zauzima. Sudeći po ostvarenom Književnom delu Uskoković predstavlja lestvicu više u ju-

goslovenskoj književnosti, značio je i znači dobit za nju.

GRO-MAGNON

kukac što leti kroz crveni mrak; beli sneg, tamna, planina.

U zemlji je teški trag zverinja što ga nikad me upozmasmo., Oni što dolaze za mama

maći će za njega ime.

OŠLA je po snegu neke zime, s vetrom što plaši drveće,

u —— TT <

otuđa, gde vulkan se blješti, sa licem tamnim od pepela.

U ruci grona crme smreke, što Yaste ma međostupnim, brđima. Na ramenima visoke senke, kao da su sedela tamo duva orla.

Mimim, pokretom je spalila smrekovu granu, strvmih, padina. Na busenu je bela pega ostala, stražare joj senke tamme.

v LEMENOM vladaju grdi snovi skriveni u šupljini majviše planine. Nad njim ko istrulelo vuho, haraju bolesti i tamme more.

Tako živimo w velikoj jami.

Na plavičastom, svodu, se svetluca zlatan kukac sa mnogim, nogama, dimni stub vulkana tiho sivi,

U velikoj jami gde živimo, stvarima smo dali imema. Sad smrt dolazi. tiho, brzo vetar bežeći plaši drveće.

Sa slovenačkog preveo T,inbiša ĐIDIĆ

o IT OC

KNJIŽEVNE NOVINE