Књижевне новине
pucanja, a j | Da nešto kritiku treba ređukovati na dijalog autora recenzirane Imjige i recenmenta, i da ne cemim instituciju od „Moje primam platu, ovim povodom bih prepisao svoj tekst iz 1962. godine o. knjizi stihova ištog autora „Jedina nada“, S istim razlogom s kojim je on objavio · staru Imjigu s novim naslovom dopisavši joj desetak pesama, (Biće da je komeroijalni efekat prethodme dao za to podsticaj, Kako se pesnik mođernizovao i aktualizovao (pesma „Busole“ u ovoj zbirci zove se. „Kompasi“ i vraz> meštaj. pesama po ciklusima je drukčiji) i me> ni ostaje đa krenem njegovim putem, 8 što Ču citirati samo deo pasusa iz prošlog teksta
· uz molbu blagonaklonim čitaocima za izvinjenje, WU zaključku svog teksta, dakle, napisao sam tađa: „Krajnji efekat ove zbirke, u jednom određenom smislu, pođuđaran je efektu kojim se Worlisti rokn rol. Beskrajno insistiranje na jednom malom broju tonova deluje na centralni mervni sistem tako da dolazi do „tramsa“, mišići lica izobličuju se u blaziranu grimasu, a slušalac poWinje da se klati u ritmu, Ovđe, ko izdrži do kraja, ošeća se kao da je bio u vlasti jednog teškog i preteškog sna, u kWwome se kretao kao somnambul, raširenih ruku, trašžeći oslonca i svetlosti, pokušavajući đa nam se otme na šsVe mogune načine“, (Aktualizacije radi molim da se umesto rokmn ro! čita međison ili surf)
Ma kako ovo izgleđalo var predmeta o kome je reč, ja mi danas nisam w stamju đa poetiku ovog autora konđemzovanije prikažem. Nisam pogotovu zato čto, ne verujući šebi sa» momće i proveravajući svoje zaključke, đospem po ko zna koji put'i đo ovakvih stihova koji bi mogli da nagoveste da je mjihovom pesniku, ipak, dovolino stvari u jasmim predstavama ragpoređeno;
i nakoncu opet mi je kao i brije kao suza jasno kao bol znamo
da se ruše i DIŽU GRADOVI
đa teku rijeke i. duvaju vjetrovi
DA SE NJISU ŽITA i da jeleni gome
da se kopaju, bunari i DA SE SVIJET OKO NJIH GURA
šsrco i đa se pružaju . noževi š DA MAJKA NARIČE i da djevojke laže
+ da se mbružaju,
ali STA SE POD OVIM NEBOM OD MENE RADI
sa mnom događa TO MENE BOLI...
šta, se tu
Poenta njihova, međutim, večito preteže i primorava na povratak prvobitnim stavovima. U centru ove verbalne i verbalističke negacije sveta i gotovo svega postojećeg u mjemu, po jednom veoma čvrsto građenom sistemu (sistematičnost, uostalom, nije u suprotnosti sa opsenarstvom, a ovđe je opsemartvo u pitanju) pri svemu je jedna hipersenzibilma lišnost, Drugog „objašnjenja nemš, Kađa bi ovi stihovi davali „ mogućnost čitaocu da, prihvati jednu, ma kako | pesbmističku, evokaciju svega što je čovečanstvo -:BrBBe ili viziju onoga što ga čeka, ili da se 8 njima ne složi, bila bi to sasvim druga stvar, Tađa bi čitalac morao bar da respektuje sna gu pesničke evokacije i viziomarske pokušaje. Ovako, čitajući stihove wu. kojima waslučćuje darovitog pesnika, sposobnog da neke fragmen» .te uzđigne i do groteske, prisiljen je da pred maletima Kkuremtom i verzalom štampanih stiTova, ,pređ falasima · uzvika, usklika, jauka, uglavnom uzmače. Za. jednu pesničku ž#birku . maista je isuviše pretemciozan pokušaj da se obuhvati sve Što subjektivno i objektivmo,. O mišljenju pesnika, dokazuje dezintegraciju Čo» veka i čovečanstva; od ličnih obmama 1 samoobmana do spiska. nauka koje. pokazuju pri-> vidnost opšteg duhovnog. napreiha.,
\
•...
Ovi pesnici postavili su sebi i svojim čitaoelma celi niz pitamja. Wađa pitamja'ne bi: bilo, dakako, ne bi se ni odgovori tražili. (OQO mjihovom slučaju neprijatno je jedino to što đe 1 većina čitalaca postavljati pitamja i, ma kako ona bila jednostavna, odgovora, bojati se» neće biti. Prvo pitanje je» đa li je mogućnmo da postoji neko ko se umetnošću bavi a još je wa dilemi o' osmovnom njemom. smislu? Je li Zna samo afirmacija ili samo megaeija' Života, ili je nešto mnogo više, šire i homplehshije? Bekrencija jedne više, đuhovnije životnostj koja wi u kom slučaju me isWljučuje i tamme strane čivota. Drugo je pitanje: šta je u umetnosti osobenost a šta privatnost, šta. umošemje elememata umetnikove Wiografije s šta dizanje hirpertrofirano osetljivih emocionalnih fizlenov ila ma stepem „opštosti ma Wemne im' nema opstanka ier opštost iskliučuje ijedmoštvamost.
Pitajući se i sam, čitalac će se tako, Osečajući potrebu da se posle tolikih pročitamih stihova ovbređeli, privoleti pesništvu. a MWoiem widl mogućnost za pProđor m& vazduh esničke žice pritimute i zagušeme debelim slojevima suvišnih ialoga, Ta je pesnička žica u lmijizi Nađe Iveliić čista 1 plememita forma” limskog kretiia kao što je, na primer, „Majstori i ruže“: i
Onaj tko je žao tistinu Žao vlađati materijalom, mdje samo zidao
ziđao amo meco i Tušio. pYeziđabao Kliktao i očajavao
Kamenorezac pravi wije wu kamem prenio tek svoj san i smijeh već i svoi stvarnu turu: mu dao On nije birao samo kamen bijel beć + kamen cr,
Ružu i trn
3 neki stihovi iz ciklusa „Toložba Wllka= Co Mto je đobro u toj Imijizi i što ostavlia otvorena
vrata madi za buđućnost ove besnikinje, sbsđe u tu formu. ;
Bogdan A. Popović 4
*
_e9.9.0.•.
_•_•..
—_
„e 9400%#1{•9•990eo0o eo 0 o 00 0000 000 00 0 0000 00000000o•0•o••.•.
·.900%B [eee 9 09 0 O 0 S e 6 w' s ” 6 0.0.90._0_9.0 *
· IDIOC KNJIĆA
WA ERENBURG
Framenuske sveske
„Matica avpska”, Novi Sad 1965; Preveo Živojin Boškov
PRE PETNAKST GODINA francuski ministar Žorž Bido odbio je da izda' ulaznu vizu Erenburgu proglasivši ga za neprijatelja Francuske, Kakva ironija! Tija Erenburg je bio i ostao jedan od najvećih prijatelja 1 poklonika Francuza i francuske kulture. Došao
·je u Pariz 198. kao seđamnaestogodđišnjak, zavoleo
Ma 1 saživeo se sa njim. „Stranac se u Francuskoj ne oseća usamljen“ — kaže FErenburg i zatim citira ruskog pisca Karamzina: „Ja želim đa Živim i umrem u mojoj otadžbini, ali posle Rusije za mene nema prijatnije zemlje od Francuske, gde stranac često zaboravlja da nije među svojima“. Erenburg i Karammim misu usamljeni primeri. Dugačak je spisak književnikha, filozofa, nmaučnika, muzičara, slikara i običnih )judi koji su u Francuskoj našli svoju drugu do movinu, Šta ih je privuklo i zadržalo u njoj? Kao odličan poznavalac političkog, društvenog, MWulturmog i umetničkog života Francuza, Erenburg je i sam razmišljao o tome, a kao sfranac mogao je lakše i pravilnije da Izveđe zaključke. Neposređan rezultat nje govih zapažanja i razmišljanja o Francuzima, &a DOsebno o mjihovoj kulturi, predstavlja knjiga koja se pod naslovom „Yıramcuske sveske“ pojavila u Moskvi 1958, 'Bodine. Njome se on odužio Francuskoj i Francuzima za sve što je kođ mjih viđeo i maučio. A toga ima toliko da ova knjiga predstavlja i značajan prilog izučavanju evropske kulture uopšte,
Kao svaka sveška, i ova Mrenburgova ima više listova, Prvi „O mekim ertama francuske kulture“ plod je njegovog peđesetogođišnje# posmatranja i izučavanja {framcuske Mwulture i predstavlja samo delić svćga što bi Erenburg mogao da mam ispriča o njoj. Pišući o njenim pojeđinim periođima ili pojavama, on dočarava duh tog vremena, a ocenjujući ih Istorijski dolazi do originalnih zaključaka. Listamo đalje .i na» ilazimo na „Poeziju Fransoa Vijona“, „Staru franpušku pesmu“ „Pesme od XV do XVIT veka", „Poeziju Joahima di Belea“, „Stenđalove pouke“, „Tmpresioniste“, „Povodom crteža Pabla Pikasa“, „O poeziji Pola Mılijara“. Ovi članci, studije i eseji o umetnosti, knjižševnosti i slikarstvu, kao i prevođi Vijonovih i Beleovih &tihova upoznaju mas s Wremburgom čovekom. pesnikom i filozofom, — otkrivaju čoveka neizmernih znanja i interesovanja, ličnost snažne deskripcije i Wprefinjenog osećanja za umetnost, Posebna draž ove knjige je u tome što je autor česta sveđok događaja i prisan pbrijatelj ljuđi o kojima piše.
Prva Krenburgova knjiga izišla ie 1910. godime w Parizu. Od nje nas' đeli pola veka i brdo ispisanih stranica 1 čitava biblioieka objavljenih knjiga. Treba M onda posebno isticati Erenburgovu veštinu pisanja, ?Tanimljivost i aktuelnost mjegovih tema? Ili stil izs građen ma majboljim trađicijama francuske bpublici» stičke proze? Naravno, ne. To su Mvaliteti karakte= ristični za sva mjegova dela 31 davno su uočeni i priznati, Samo, po svoj prillci, usled želje da mas što bolje upozna sa vremenom i problemima o kojima razmišlja ponekad je u davanju pođataka i svedo> čamstaVa izdašan do te mere, đa io zamara čitaoca,
Vrednost. ove lepo . opremljene knjige mešto je
' umanjena „brojnim štamparskim: greškama. ·
Zoran BOŽOVIĆ
PITER RENUVEN
· Evropska kriza i prvi svetski rat
„Naprijed“, Zagreb, 1965, Preveo Wikola MBerus
PJER RENUVEN pružio nam je diplomatsku istoriju evropske krize koja je dovela do prvog svetskog ra ša | vatničku | diplomatsku istoriju prvog velikog međunarodnog bokolja u istoriji čovečanstva. Renu> ven je svoju Kkmjigu prerađivao mekoliko puts, dopunjujući je uvek movom arhivskom građom 1! DO» dacima iz ličerature, koja je wu međuvremenu, Izme> đu dva izdanja ·mjegove Wmjige, slazila u svetu. ŽZbOR svega ·'toga mjegova knjiga predstavlja jedam sintetički pregled istorijskih đogađaja prve dve de cenije dvadesetog veka | može da posluži Wao DD=> uzdana imformacija e tim događajima svim onim ljudima koji se istorijem prvog svetskog rata ne bave kao specijalisti. Ona može isto tako da posluži ! 8 rokoj publici kae jedno od aredstava da o istorijskim sbivanjima stekme | formira svoj pouzdam sud.
NEPREVIEDPNE KNJIGE
RVSZARD PRZVBVESKRY
Dostoiewski i ..Przeklete problemy“
Warszawa, PYW, 1964.
U PREDGOVORU svoje knjige Ričard Pšibilski pre Svega daje pregled literature posvećene stvaralaštvu Dostojevskog. Broj studija i eseja O Dostojevskom pokazuje da je njegovo stvaralaštvo sasvim ispitano.
Ta f pored toga mi o jednom od glavnih romans
Dostojevskog ne postoji makar jedna sintetička studija, Mnjiga Mritičara i izvrsnog poznavaoca ruske
. Mievature wu Poljskoj Rišarda Pčibilskog ima, premn
teme, stvarnih razloga za svoj nastanak. Iz spomenu-
| Šog predgovora autora knjige može se videti da ll-
teraturs O piscu sama po gebi predstavlja nešto po-
tebno što zahteva još mnoga rasvetljivanja, Studije ·
nastale Wu devetnmestom i početkom dvadesetog veka daleko &u od naučnog objektivizma. one su pre bro jekcije strasti, subjektivnog doživljaja dela MDosto-
. jevskog. To je, naravno, normalno s obzirom na duhovne potrebe epohe, Za predrevolucionarnu, razdrtu ,
\
ža one druge 'oje istorija prvog BvetsKog vata
interesuje šire i dublje, Renuvenova knjiga je značaj.
na pre svega zbog toga što pruža obimnu bibliografiju o istorijskim događajima. Renuven govori o zbirkama objavljenih izvora i O najvažnijoj literaturi, Al se ne ograničava, na to; navodeći literaturu om
istovremeno daje objašnjenja i obaveštenja sa kog
su aspekta ta dela pisana, da li su ona tendenciozna, u pronemačkom {ili proengleskom, recimo, amislu ili
predstavljaju pokušaj objektivističkih prikaza 1 oživ-
ljavanja događaja. Zbog toga onaj koji želi da se bavi specijalističkim studijama istorije prvog svetskog rata u Renuvenovoj knjizi nalazi ne samo neophođan priručnik mego i pouzdanog putovođu kroz
· obimnu literaturu koja o ovim događajima postoji.
Objavljivanjem Renuvenove knjige maša istorijska prevodna literatura dobila je nesumnjivo mnogo, Zbog toga ireba odati priznanje dr Nikoli Berusu koji je ovu značajnu knjigu preveo na srpskohrvatski književni jezik i učinio je pristupačnom ne samo naučnim „radnicima nego i, širokaj masi čitalačke publike.
Predrag PROTIČ
l
PF. W. 1. SCHELLING
Sistem (ramseemden= talnog idealizma „Naprijed“, Zagreb, 196.
SVE DO POJAVBE ove knjige Šeling kao Yilozof bio je prilično nepoznat našim čitaocima. Čak se može reći da za njegovo učenje nije postojalo gotovo mikakvo jnteresovanje, što se da lako objasniti ako se zna da. maročito posle drugog svetskog rata, Šeling pije mogao privući onu pažnju i interesovanje koje je, na primer, privlačio Hegel. Jer, polazeći od či» njenice da je, posle smrti Hegećlove,.Šeling bio eonmaj filozof koga je reakcionavma pruska vlada požvala da preuzme katedru filozofije u Berlinu da bi se suzbio uticaj opasne MHegelove filozofije 1 da je Šeling, baš zbog ove svoje aktivnosti ,bio predmet žesiokih napada mladoga ngelsa (u mapisima „ŠBeling o MHegelu“, „Šeling i objavljenje“ i „Šeling, filozof u Hristu ili Preobražavanje svetovne mudrosti u božji mudrost“), kod nas je njegovo filozofško · stvara> laštvo ostalo sasvim zanemaremo. Međutim, da je to Wio razlog što se dobila prilično metačna slika We samo o značaju koji je Šeling imao za Hegelov filo-
zofski sistem, nego još više za razvoj onih filozofskih
shvatanja koja su izvršila presuđan wiicaj na meke savremene pravce u filozofiji, veruiem da posle objavljivanja ove knjige mije potrebno maročito isticati.
U svom pogovoru ovoj knjizi Danilo Pejović piše đa „mnogi tumači i poznavaoci Schellingove filožo> fije 8 pravom smatraju da je sistem transcenm> dentalnog idealizma u sadržajnom i for malnom pogledu mjegovo majsavršenije djelo“, To je, verovatno, i bio jeđan od glavnih razloga zbog čega
· je upravo ono odabrano, među Šelingovim radovima,
da budđe preveđeno ma naš jezik. Uz ovo, glavno Šelingovo delo, u prevodu se objavljuju i njegova. pi• sma o dogmatftizmu 1 kriticizmu, kojima je auto. žele0, po sopstvenim rečima, da predupredi „da 56' odi
. \rofeja Kriticizma sazda 'rov sistem ~dogmaticižima,
mojesto kojega bi svaki iskren. mislilac ' opet./Nelio staru građevinu“, ; . KA
I „Sistem transcenđemtalnog idealizma” | '„Pisma o dogmatizmu i Writicizmu“ imaju i jeđam „poseban značaj za one koji se bave umetnošću ili, tačnije rečeno, estetikom. Belingov filozofski sistem završava se jednom romantičkom filozofijom umetnosti, { u završmom poglavlju „Sistema transcendentalnog {dealizma“ izložene su glavne postavke te | takve filozofije umetnosti, dok se u „Pismima o dogmatizmu 1 Rriticizmu“, zapravo u poslednjem, desetom pismu, nalaze i mjegova razrišljanja o staroj grčkoj trage» dijji, čiji je predmet Šeling sjajne uklopio u Momtekst svojih tadašnjih shvatamja.
Pogovor Danila Pejovića, koji se gore mavođi, me samo da je potrebam zbog boljeg i savremenijeg va> zumevanja Šelinga | mjegove #“ilozofije, već | zbog toga što se Q mjemu, lako samo Wu mekoliko veči, 8DO> minju mastojanja mekih savremenih filozofskih | mm učnih radnika da, u pokušajima osavremenjivamnja Šelinga, otkriju šelingovsku komponentu fl u Mayrksovom učenju.
Najzad, treba reći da je prevodijme Viktor D. Šon> nenfeld, Wojili se prevodeći BŠelingove radove ovde objavljeme mašao pred izvanredno teškim zadđathom, USpeo da mašim čitaocima učimi razumljivim „ovog velikog filozofa epohe nemačkog romantizma,
Aleksanđar A. MW.YKOVIĆC
Rusiju Dostojevski je pre svega bio kar poiheta ljudske bede, pisac koji nagoveštava wreligijshku ve
voluelju“, Za Y\raneuze, koji su ga otkrili Početkom 20. veka, on je bio tvorac nekonvenčionalne pš&ihologije, vođič u iraciomalme a&fere ljudske ličnosti, svet me» jasnih težnji. Za mnoge evropske intelektualne Wrugove primer „meustrašivog pogleda u svet haos i nihilizma“, koji pustoše dušu savremenog. čoveka. Nekim savremenim estetičarima wjegova dela {zgledaju kao sveđočanstvo tendencija Moje imaju za eilj da u ime autentičnosti i direkfnog egyistencij4lnog iskustva dođu do ,maznanja“, Upravo zbog brojnih dilema koje je delo Dostojevskog izazvalo u predrevolueionarnoj Rusiji, zatim svojim suprotnostima i rospolučenošću, ono je bilo predmet interesovaniam Bjelinskog, Dobroljubova, Rozanova, Berdjajeva, Hesea, Žida, Kamija, 7. Mana i dr. Savremeni istoričar literature ne može mu priči kao nespecijalista. Knjiga Pšibilskog je koncentrisana pre svega na istraživanja geneze stvaralaštva Dostojevskog i Nnjegove Dovezanosti sa “filozofskim lidđejama epohe, a isto tako želi da „objasni genealogiju maše savremenosti“, Jer, knjiga je esejistički mapisana ali ! mBučno. To znači da je pisac zagarantovao sebi slobodu {zbora problematike i načim njene prezentacije | đa mije šeleo da se služi materijalora iz dela Dostojevškož za ilustrovanje vlastitog mišljenja { pogleda na moralne i političke probleme. Time je pre svega pokazao da su glavni problemi 1 iđeje u Yanom stvaralaštvu Dostojevškog uzeti iz evropske kulture. To 8U Dprob» lemi romantizma i socijalizma, „dva majvažnija pravca evropske misli 19. veka“, Kantova etika, ateistički humanizam PFojerbaha, gotovo sve fundamentalno na Zapadu toga vremena, Ovim je Pšibilski odgovorie
„žapostavljajući, čimi ham &e, hišta
RORCKaraoy
'
LEONANDO ĐA VINU
Traktat o slikarstvu
- Kultura“, Beograd 1965. Prevođ: Vera Bakotić | Mijušković i }NMGDE NA PRVIM stranama Leonardovog „Traktatae stoji: „Ono (oko) je prozor na ljudskom telu XKkror hoji đuša posmatra lepote &Veta i naslađuje se njima”, U tom 1,jeste moć slike po Leonardu, njena besko>» načnost u otkrivanju estetskog sadržafelja u pojava» ma koje su nam okrenute i kojima smo okrenuti, jedna evolucija koja vodi od oka ka duhu gde smo kao ljudska bića ispunjeni svetlošću oblika, materi Jalnošću 'sveta, · ; WTO a Interesantno je svakako i poučno pročitati ovu hnjigu i vratiti se delima starog majstora te videti kako su one zakoni'osti do kojih je došao jednim nađarenim i inteligentnim | posmatranjem prirođe + čovekovog tela „primenjene, oživljene i osmišljćne šamom umetnošću, Ono Šš'o nam se moglo činiti, đok smo čilali „Traktat“, hao peđaninost matematike, 'Weometrijska traganja, racionalan spektakl, sada + Bleda kao sredstvo da se dođe do sveobuhvatnijeg poimanja odnoša koji su ume'!nosti mužni kao mate» rijal, bez kojeg oma ne može, niti je u to. vreme htela,. e | EA LJ MOMIRA „Traktat“ je firemiipski majstor pisao iz godine u gođinu, 1 on. mije. ništa dru#o neso niz sređenih Zabeležaka·o mWtruktuYi, perspektivi, prostoru, Leo. nardo je sve vreme imao u viđu mlađe učenike svoje Milanske škole na čiju obđarenost je račumao. no sa iskrenom namerom đ& je usavrši, Mteo'je da ovim šDisom o jednoj zakonomernosti i valjanom trudu, uputi mlađe slikare na to da obuzđavaju svoju snagu
kako bi je svrsishodnije mogli upotrebiti. Mogu se
na prvi bogled učiniti đanas u mnogome prevaziđe.Đa 1 naivna shvatanja i postavke koje malazimo. u „Traktatu“, ali nam jeđno razumnije gledanje na re
Yesansu kaže kako je Da Vinči bio u prayu,.i ne
„amo za svoje vreme; „Truđi se, šlikaru, d&' voja dela ·praviš tako da ona-privuku gledaoće, pa da se oni zaustave pred njima sa. velikim divljenjem ~ i uživanjem, a ne da ih ona privuku, a zatim „odbiju, kao Što to čini vazduh sa čovekom koji po noći skače BO iz kreveta da vidi je li oblačno ill vedro, i koji še odjednom, oteram hladnoćom. vazduha, vraća u %revet iz koga je blo izašao. Neka, pak, tvoja: dela budu Mac vazđuh koji u' topla vremena izvlači ljude iz mjihovih kreveta i zađržava ih đa sa uživanjem udišu letnju svežimu. Ne poželi đa budđeš praktičay pre nego što postaneš wčen, a gpramzivost me treba da pobedi slavwn boja se ovom umetnošćti žasluženo stiče“, : Pa · "Ne , „Traktat e slikarstvu” .'(Trattato „della pittura) šlavnog Yirentinca sastavio je Frančesko Melci, sled» benik i učenik majstorov, naslednik njegovih knjiga, instrumenata i rukopisa, spajajući ono što je bilo ra. štureno, Pravo Je čudo koliko se i kako se Leohardov „Tvaktat“ zalaže za omo što je umetnost slikanj&, 'vehtina odraza stvarnog: i postojećeg, umešnost ko> rišćčenja oka, Treba videti te Stranice gde se slikay pomaže crtežom .da. ukaže ljudima, kojima se obr, “8, kako je 34 te kako važno rad{onalho- guaiiti, “Šogtih :ispitivati odhose“ijzmeđu! sve{losti” i'predmet&/" 'be i ı #6, hišta | LROP:O RM je” moglo \brM'oy&eet slike: RU fnatematičar on 'Mizira, raspoređuje, precizira, proračunava; kao iskusni esteta on upozorava m& ono Što je vrednost pređ-. mefa kao estetskog pojma, Ova rigoroznošt koju bokazuje govoreći na ošmovu ogromnog posmatračkog + slikarskog: iskustva & figurama, vrštama «tkamina, razmerama tela, o odeći, & sjaju 1 refleksima, brdima, lišću, vodi, oblacima i horizonfu, me smeta: onž je tu da nam pokaže kako unutarnji nemiri, jako:.su voditelji kičice, ipak su međovolini ako šoko nije o5posobljeno da procenjuje, & ruka poslušna 1 krotka da bi se došlo eo pravog majstorstva čiji je jeđap, i ne nevažan, deo: ~ zanat slikanja, On otkriva. ono što je bilo tek otkriveno 1 interesanino renesansi: peršpektivu, tu „uzđu { kormilo slikarstva“, | semku, kao elemente jedne move likovne ere Woja e ubrti trag 1 drugim raznovrsnijim 1 uzbudijivijim pronsTascima | tehmikama, „''raktat” je lišen religioznog "ushita; uzalud #ražimoe Woreme uzvišenosti mistifikovanih ·renesansnih likova; om je knjiga — priručnik Za Onog koji svoj đar želi da usavrši. Otkrivši. već da se slika brostire na svih đeset funkcija oka! tamu. svetlost, telo, boju, oblik, položaj. uđaljenost, blizinu(!), kretanje 1! mirovanje, Leonarđo podseća slikare „po khojem pravilu i wa Woji mačin treba svojor umetnošću vermo da predstavliaju ave ene. stvavt koje su delo prirođe — ukras #Veta“. .
Aleksanđar WISTOW}C
na pitanje, netrpeljivosti brema Dostojevskom, WrajeW, prošlog veka, Bvoj dokaz potkrepljuje poređenjem Doštojevskog š Bodlerom. To su gotovo jedini bisci (te Sa vremena, koji su se odlučili na pravi duhovni brčv+ Yat Njima, po mišljenju Pšibilskog, literatura % včka treba da zahvali što šu nam preneli in*člektualni zamah Bajrona | Ljermontova, FPoa | Nervala Zatim, Pšibilski
Ppobija Ysspyostranjemo miljemie e wehatu .Doštojev» skog prema formi i štilu time Što amalizom dokazuje da se Dostojevski Worikštio iskustvom wepistolarnog romana, prvom velikom evropskom žčkolom .euptile ne psihološke amalize. Knjiga PRibilskog je i reakoiis na naivni „biografizam“ i vulgarni sociologizam. dve beopularme metođe u interpretaciji Dostojevskog. „Svet formi, iđeja, slika, koneepocija su cen'ralmi U nje» Eovom šivotu | književnom vadu“ 'ime on zadhje uđarac ! svim prim'fivnim analizama patološkop u %l» Vvotu pisca Pšibilski je pe mišljenju mnopih . kr{> tičara, upravo wajsintetični? ada analizira bolnu i Potresnu dramu inteligencije izgnane iz stvarnosti degpotizmom, “
Poslednjih nekoliko aodinn u Poljskoj se poilavio
miz dela iz oblasti humanisiike mo „Istorija i profa-
slja? Zofije Stefanovske, „Vršninei, Miekieviča“ Alne Vitkovške, knjige M. Jamjom, A. Valiekog, keve su nam bribližile 1 yvazjasmite iedmo vreme di line epohe, „Čiji sađržaj se me može isćrpsti, a koja je pomm gla sova Wojil #ovore o nama mwna{važnije stvari“, karakteričući to wreme kao „epohu koja nadvisute «ve Shove i maštanja bogatstvom duha, koja u ·Brođima” DOsi stotine jevanđelja. apokalipsi, mudrosti, lepote...” U spomenute Imjige bez sumnje spada i knjiBe PšŠibilskog o Dostojevskom :
Biserka. RAJČIĆ
KNJIŽDBVNE NOVINNM