Књижевне новине

Branislav PETROVIĆ .

Dobrovoljni prilog za nacionalnu istoriju

p RIPUSTILI na ženu, su Dčelu,

zaražemnu poljupcem, Demona š sad trči vrišteći Do selu i nasrće na starca Egoma.

Starac Egon vičas umiranju, živo pile čupa u dvorištu baca pile i nasrće na nju —

sad su majzad ma svom Gubilištu!

Isto tako kad je sebar Luka za Dušana reko da je pseto seđam, movih izmisliše muka

i mučiše Luku celo leto.

Prebiše mu i mnoge i fuke Dušan lično pi njegove krvi sađa Dušan leži pored Luke davno su ihizmirili cri,

A Jelena Dušanova žema, vitka: ko mlad vitez stegomoša. krikom, sebra tajno obljubljena rodi caru mejakog Uroša,

Nejak Uroš kao svi mejaki zločin, uže sebi ža zastavu

al stigoše konjanici laki

žedni pravde bo njegovu glavu.

Sluga meki bo imenu Lazar skupi vojsku vlahe i vatare

nayod neuk nesryećam, i hyaba? . dobra gozba beše za TataYe.

Gostiše se nekoliko dana ko gavram kad stignu stroinu, —d neki Miloš ubi im, Sultana (dobro došlo sultanovom, sinu).

On obnovi tamu i pomoYe koje Dušan, u zakom unese i zabyami suvltanja i žore i naredi sunce da obese.

Neki Višnjić posle mnogo leta u, mevidđdu svome sunce mađe

i reče mu: Budi vodič sveta!

I gle: sunce me ume da zađe!

I gle sunce me ume da žađe usred, noći smrtonosno žŽeže jadni Bgon we može da mađe dok mu, žena hlače ne odveže.

4 te hlače strašno zapetljane žena kida zubima kamave —

Da me sutra Yastrgwu ko ženu

gorki sebri pred, licem, Dečana, · Ti ostani — čuvaj Vaseljenu,

Ti ostani — mudra i svečana.

Kad konopce đonesu i đaske i prinesu klješta i eksere putujem ti bez srca i maske putujem, ti bez made i vere.

U pređele sa očima zmije

u, predele sa šapama lava

u DroTeće iza, pogibije

gde Nivana s Ništavilom, spava.

Monja jašem, konj mi poigrava a zvekeću, zvezđe ma prsima moga dora čuvena je slava, om se zoba budućim ljudima!

U grivi mu sto gromoba moći iz nozdrva modđar šaka suče

ežim „zatvorenih „očiju i ćutim, a Katarina misli da spavam i, hodajući na prstima, posprema sobu već punu predvečernjih glasova ulice i gustih sutonskih semki po uglovima. Zatim oštar miris sagorelog ben= zina ulazi kroz otvoreno okno, čuje se tutnjava teretnjaka i zviždđukanje studenta iz susedne sobe, Mogao bih da mu kucnem o zid i on bi

ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA,

KNJIŽEVNE NOVINE

PRICA KNIIŽ E NBEH NOW IN ZA“

prestao sležući ramenima, „Ah, taj matori“ — rekao bi stiskajući neku od devojaka koje mu uvek predveče ispune sobu svojim crvenim usnama, cvetnim haljinama i mladim glasovi» ma punim nestrpljenja. |

„Ah, taj matori!“ — zatvarajući oči viđeh ga kako svojim bezobraznim kolenima i šakama gnječi čvrsta tela devojaka, zabacujući glavu punu raščupane kose, dok mu se po obrazima širi zadovoljstvo. Taj matori! Kakav ludi krug sam morao da obiđem dok nismo stigli do ovoga. A ipak! Koraci Katarinini, njeno lako zađuvavanje i frenje papuča o pod, smetaju mi da mislim. Ili ja to, možda, sam pred sebe stavljam kao prepreku, sećajući se istovremeno jedne rečenice, ko zna gde u letu uhvaćene. „Pakao, to su drugi!“ Ah, kako je mudra i prepredena bila ta rečenica i kako se na nju moglo sve natovariti, a ipak mi je nešto smetalo da je prihvatim sasvim. Katarina? Deska pre Katarine za koju sam verovao da je VOHm? Ivana: iz mojih:, sedamnaestih?. Ruža..kad

mi: :je:bilo: već pedeset i, dive? „Već“, bože sveti .

kako to posmrtno zvuči! Oštar i nestrpljiv cilik tramvaja na nizbrdici kao ubod električne igle prolazi mojim telom. Zatim se frenufak ili dva zadržava u vrhovima prstiju podsećajući me da živim, i odlazi. Ne: rasplinjava se u vazđuhu mimom i biljutavom kao čaša ustajalog piva. Morao sam širom otvarati pluća da mi se već negde u dušniku ne bi zaustavio, a srce mi se skupljalo u tvrdu i tešku loptu uvek spremnu da se zaustavi i nestane, a ipak jaču od svega što postoji ili može da se javi. To čovekovo srce! Kako brzo i kako glupo mislimo da mu znamo početak i kraj, a kako uvek nađe načina đa nas iznenadi. Je li to bilo ono što sam pomislio kad je umrla Deska ostvarivši tišinu punu pitanja i prekora iza sebe? Nešto drugo? Ležeći zatvorenih očiju mogao sam da vidim kako iznose mrtvo Deskino telo, i sebe iza sanduka dok se negde iza leđa, kao toplota iz zrelog žita, diže podozrenje i nestrpljivo, upitno šaputanje. Možda je mogao đa je sbase? Možda se još nešto moglo učiniti? On je lekar. Zar je smeo dozvoliti da Deska ode kao da je neko ispustio čašu? On je lekar.

Hteo sam đa zaboravim te reči, zaboravljao sam ih. Kad pestanem da radim i obilazim bolesnike, zaboraviću ih sasvim, obećavao sam sebi, a, ipak, one su tu. One se vraćaju i kao što se svakog novog leta na rđastim krunieama dragoljuba menja samo raspored bega, ohe mehnhjaju oblik, ali je ukus prekora isti, i ja ih, iako izmenjene, prepoznajem. Možđa sam mogao? Deskine oči pune poverenja u frenucima kađ je, iza nasilnog „porođaja život zajedno s krvlju izlazio iz nje, verovale su da mogu i đa Ću učiniti nešto, A ti si mislio kako ćeš patiti posle — rekoh sebi — i kako će u toj patnji Deska biti večito mlađa. Ti ei već video sebe kako patiš i kako ta patnja opravđava sve ivoje buduće promašaje. Naježen do srži u kostima slutio si kako nećeš ništa učiniti da se zaustavi to strašno oticanje koje ju je izbacivalo na obale smrti kao što oseka izbacuje praznu školjku. Znao si. I, posle, kad je bila već mrtva, nisi se začuđio obliku svoje patnje, jedino što je bilo neobično bila je naglost kojom se sve fo dogodilo. Način na koji su te žalili dokazivao je da će u svemu što kasnije budeš učinio deo krivice padati i na pleće te mlađe žene koja se usudila da umre i ostavi te sasvim samog u svetu koji ti se činio nepođesan. il

Naglo zaustavljanje Katarininog hoda delovalo je uznemirujuće, Nešto se dogodilo? Neko je ušao, možđa, Ona mora da ođe. Ona odlazi uvek u sedam, a zatim nastupa potpun mir koji ne podnosim.

— Kako bi bilo da jednom ođeš kuči u osam ili devet, Katarina? — govorim, još uvek ne

otvarajući oči. — Misliš li da će se kuća sru-

šiti ako ti ne stigneš u seđam? "Tvoje kćeri su već odrasle, dovoljno odrasle, čini mi se...

— Naše kćeri, dnktore! — kađ bih otvorio oči sada, viđeo bih Katarinin ugašen pogled i lice koje postaje sve sličnije licu stare kornjače. Zatim bi se mom pogledu nametnule njene ruke, ne: njene šake, njene osfarele šake; ali ja ne otvaram oči,

~— Pa dobro, Katarina, idi! — ja to kažem

ODJECI

Grozdana OLUJIĆ

kao odobrenje, jer tako izgovorene te reči uveravaju me da još uvek nešto značim, iako je sasvim sigurno da bi ona otišla i bez toga. Konačno, svi odlaze. Ne napuštaju nas samo naše žrtve. Deska nikada neće otići sasvim. Ni Ruža. Sam sebi i dželat i žrtva, ja ću, takođe, nastaviti da trajem. Drugi tu nisu važni, Oni su samo vrsta raja koji izmišljamo sebi; neko na koga se krivica može prebaciti: neko zbog koga naši promašaji izgledaju manje bolni. Život bez drugih, kako sam želeo taj život, a ipak, takav život bio bi teži od pakla. Život sa samim sobom, pa lepo! A sutra? A prekosutra? Trenje Katarininih papuča bilo je sada gotovo gnevno. Šta čeka? Spuštenog glasa i ne pokrećući se pitam je šta čeka. Nisam bolestan. Ništa. se nije dogodilo. Neka jde. sutra i sam mogu đa skuvam sebi mleko i otvorim konzervu. Nemam još sto godina, bogamu!

— I osamdeset i četiri nisu godine za bacanie, doktore! — lak Katarinin glas negde iza mojih leđa, trudi se da bude pravedan, ali nije. Osamdeset i četiri, Da li je u tom što ona govori tuga, prezir ili podozrenje? Katarina sc osmehuje. — Doviđenja!

— Doviđenja. Mislim da ćeš dobro sbavati, Katarina. Mislim da mi sutra nećeš pričati svoje užasne snove. Ja posle pola dana mislim ma njih, a u mojim godinama, znaš, u mojim godinama dobro je napraviti izbor onoga što se sanja. Laku noć, Katarina! Ja ću se truditi da sanjam lepo! — kažem podrugljivo, ali to je istina: ja se trudim da sanjam lepo, jer to je jedino što mi preostaje.

Noćas ću, to znam, ponovo imati osamnaest, ne: sedamnaest gođina. Ponovo će mi Ivana dolaziti, a ja neću imati hrabrosti da učinim ono što ona očekuje od mene, i tako će ta ljubav — neostvarena — uvek imnfi nešto od slasti i nevinosti prvog voća u sebi. Zatim ću vra=> titi sebe u dvadeset četvrtu i biću lekar u Marselju početkom, ah bože, početkom ovog veka. Kako je još sve bilo mirno tađa, ali nije tačno da” nismo slutili to što dolazi, nije tačno. Pokušavao sam đa se vratim u dvadeset četvrtu, ali moj san bio je nepokoran, nije hteo osamnaestu, hije hteo dvađeset i četvrtu; on se zadežavao u uskom prostoru između pete i osme. Hodalo je tako stazom neko malo stvorenje, kratko podsečene kose, a lišće je padalo sa grana: morala je biti jesen, ili je šumom (kojom šumom?) naglo protutnjala oluja, jer su sa lišćem i pokidane grančice ležale po stazama. Mrtva tela postradalih ptica mešala su se sa olrgnutim plođovima divljih jabuka i oraha, a đefe ih je posmatralo sa radoznalošću i grozom. Bile su, letele su, više ih nema, je li to uvek tako? Osećanje napuštenosti i užasa plavilo ga je i ono je grčevito steglo jednu veliku ruku koja ga je vodila (kuda? zašto ne može da se seti čija je bila ta ruka?) Hajdemo! Hajdemo! — reklo

je dete, ali se ruka nije obazirala i ono je mo- ~

ralo da iđe vučeno voljom te ruke. Viđeo sam sebe kako koračam. To malo biće tankih kostiju i velikih osetljivih usta bio sam ja. Onaj momčić od sedamnaest mršavih laktova, i lepi mladi lekar u Marselju, bio sam takođe ja. U meni je ži-

POEZIJA

kad, u njima! — dve brastare Yant divni znaci staye srpske slave.

moga dora Čuvene su moći njega, munje ko azbuku uče!

Moga dora po bespuću love i tuku ga književnici huli da otkvrije naše tajne move koje no smo u Bihaću čuli.

Znaš li draga u Bihaću sada u Bihaću ma dnu štarog sveta mene tuku starešine grada u Bihaću kad bagrem, procveta!

Mene tuku pivom i čelikom mene tuku vatrom, i pčelama a vidaju cigankom velikom, što trguje otrovnim strelama!

Čopor novih rvastrže me čuda! ni proleće bez oružja mije —

ti si moja žadužbina luda pravi Yazlog moje pogibije.

U Bihać ti pbadoh kao veče žzoma zvone a džamije gore na Cetinju bosle strašne seče! draga moja prezire nas more.

ere aeiraBaz—la; ya NaYrr Ktaa atra era ryr ar Or ae aey FrOL

veoijedan četrđesetpetogodišnjak koga je užasavalo salo na stomaku i jedan pedesetogodđišnjak ushićen tankim telima devoičica; zatim ieđan sta rac od osamdesetčetiri zavaljen u naslonjaču, i.je= dan mrtvac neudđobno smešten među cveće kakav ću uskoro biti. Jedni preko drugih, jedni u drugima, svi oni su postojali i svojim postoja=njem omogućavali moje; ili je, možda, bilo obrnuto? Nisam se trudio, nisam hteo da znam.

Kad sklopim kapke, ja mogu da pozovem. bilo koga od njih i više nisam sam, ako ponovo ne varam sebe, jer veština prizivanja bivših sebe nalik je na prizivanje duhova: nikada nc dolazi onaj koga ste zvali i nikada onakav kakvim ste ga zamišljali. To dete, to užasnulo dete u šumi preko koje je prešao vetar, šta hoće to dete? Sađa pa već čujem kako hoda pazeći da ne zgazi meku od odlomljenih grana (mrtvih ptica, možđa?) a iza njega ostaje odjek koraka. A onda ništa više; samo fo, te staze, to lišće, fi odjeci. Tek zvuk kapanja sa lišća, malo zbunjen glas dečaka koji pita nešto i šum vetra u najvišim granama fopola. Zašto ne mogu da se setim šta je pitalo dete i zašto se to bonavlja? Ja sam hteo, ja hoću svoje vreme između dvadesete i tridesete, šta će tu neki dečak od pet ili osam gođina? Sve te žene koje sam voleo (a voleo sam, bože moj!), sve žene koje sam za+ boravio, mogle bi da svojim toplim telima i glasovima, ispune bay jedan deo sna koji hoću da sanjam! Sa osamdeset i četini čovek ima bravo bar na jedan deo prijatnog sna, šta traži tu dečak? Otvaram oči i palim svetlo, ali iz ugla moje sobe uporno i dugo gleda me jedan dečak. Oči su mu smeđe, a usta ose{ljiva i velika, Preko čela još uvek ima pramen kose vlažan od kiše (znoja, čega 1i?), a dah mu je kratak kao da ie trčao veoma dugo.

— Dobro veče — kaže mi — došao sam!

—~ Žnam! — pokušavam da podignem ruku i mahnem mu u pozdrav. ali, zapreDašćen ntkrivam kako ruka ne želi da se pokrene. Dugačka i sasušena, oma leži uz moje telo kao nekakva tuđa stvar.

— A, možđa, ona to zapravo i jeste! — kaže Tečak knmo da ođgovara na moju misao. Možđa si je ti samo prisvojio. Ti si tako lako prisvajao predmete i ljude.

— Zanimljivo! — nabiram čelo kao da se želim nečega prisetiti. — A zar misliš da se išta prisvaia? — zurim u dečaka svojim smeđim ma-– lo suznim očima, pitajući se kako je dospeo u ugao. Morao je prvo otvoriti vrata, kako ga nisam čuo kada ih je otvarao? U mome glasu, s gađeniem to zapažam, senka je molećlivosti, jer ja zbog nečega odjednom užasno želim da mi on potvrdno odgovori. ı

— Ti misliš? — dečak se posprdno osmehuje. — Ti si to mislio. Ti si želeo sve da prisvojiš, čak i snove! — dečak se povlači u ugao i od svet log zida—- oštro ođuđara njegova mala smeđa gla«' va, dok se odnekud čuje odjek kaparija,šummeči« jih koraka i, kao huk u granama vetra veoma udaljenih, zvuk nečijeg.radioparata. A onda se opet vraća ona šuma, one staze, ono lišće i dečak u uglu se smeje; ovoga puta pobednički. Ja sam mislio, ja sam verovao da ću od svake žene s kojom sam bio zapamtiti bar nešto: miris kože, način kako ljubi, obli prevoj stomaka, bilo šta što ću kasnije, čim zaželim, moći da dozovem u sećanje, Šta si mislio? Šta si verovao? Dečakov kikot, vrlo jasan, vrlo oštar sad već nadjačava šum Rkapanja. Ti si, jednostavno, skupljao ljubavi kao što kolekcionar skuplja insekte, za svaku određujući posebnu iglu, una= pred svestan da ćeš ih izgubiti, ne previše ražalošćen, jer sećanje u kome si nameravao da zadržiš te ljubavi bilo je lepše od njih. A sada? Pokušai da se setiš? Pokušaj da dozoveš u sećanje bilo koju?

Jedino za šta još imam snage je da zaklopim oči, jer ne želim da vidim ni dečaka, ni svoju ruku knko nemoćno .puzi da dohvati slu> šalicu telefona, ispušta je i opet pada pored tela. Ali, dečak je i pored: toga tu, čujem ga kako korača preko lišća, zatim menja stazu a odjek koraka ga prati, kao da nije nestao pre osamdeset godina, kao da se ništa nije dogodilo. A onda ništa drugo do lišće, staze. odjeci, kao da nisam ni voleo, ni mrzeo, ni grešio, kao

da nisam ni postojao. Laku noć i dobro sanjaj Katarina! a

– _ ____-_ __ _________ ______ _ ___

Momčilo ĐERKOVIĆ

R eklama podseća ma klovna, nož se udvara grlu,

Dve pesme

zZ bilo se ono što mismo hteli, “ lepa ?eči prisustoujem tvom padu,

mrtvi se me dopadaju vazduhu, dan čuva semke ma okupu. Preko istoka vraćamo se u smrt, more ma besku crta sYce, masline podsećaju na, čežnje.

Ne verujem, u trajnost zemlje, i ne amaš što su smislili omi

Što su pboranik, pre nas

i uzeli u Yuke cvetne prašnike. Lepota je kažniema time

što mičemu me služi i moju. posuđenu glavu Sta?Ti,

što beše strast, sad je samo Glas, ma ploči moći sama u svom jadu.

Ko se to krije sred moga dažda, i strune mi kida nebozvan i stran, u ureloj struji gubi se moj bev, iz kruga ruku nesta jasni dan,

O blaga sužo u večitom Dadu, obale jezera minjuju kroz telo lepotom živom, prahom, usbomene što mnome ovlađa u svamućde belo.