Књижевне новине
||" ji |, | ) j||
Nastavak sa 1. strane ·
gih sličnih profesionalnih organiza~
cija“, a ne ono o čemu je bilo go-”
vora u prošlom broju mašeg lista. Čak su, u dva maha, citirani tekstovi objavljeni ranije u „Književ-
nim novinama“, da bi se dokazalo
da „Književne novine“ dele, ili su bar delile, mišljenje „Ekonomske politike“ o tom. pitanju. i . Cilj napisa „Ispeci pa reci“ nije bio da ospori ozbiljnost teme, nego ozbiljnost činjenica na kojima se tema zasnivala. Ni posle odgovora „Bkonomske politike“ njihove staklene noge mnisu pmpostale nimalo stabilnije. Da bez pouzdane argumentacije i neporecive dolkumenta– cije nijedan tekst ne može preten-
đovati na ozbiljnost nepotnebno je .
dokazivati. Da mišljenje „Književnih novina“ o pisanju „Ekonomske politike“ nije usamljeno potvrđuje i napis objavljen u „Telegramu“ od
28. januara, u kojem se o „Književ-“
nom esafu“, kako ga vidi „Eko“ nomska politika“ ma osnovu svojih, činjenica, kaže sledeće:
„Ne znamo kako bi stručno ispa= lo kad bi pisci „stmučno“ pisali o našoj ekonomskoj politici, ali kako jedan amonimni ekonomist piše o društvenom položaju današnjeg pisca — to vidimo iz ovog Žalosnog: primjera „Ekonomske politike“. Ako isključimo mogućmost da bi damas i ovdje mogao bilo tko objaviti članak uperen protiv bilo koje vrsti profesije ili javnog rađa, onda moramo zaključiti da anonimnom. piscu članka naprosto nije bilo jasno o čemu piše. A i to je još sasvim
_ blag zaključak: on naprosto nije
imao pojma o temi koja je bila pred njim“.
ipak, dakle: Ispeci pa reci.
ODUMRLI ČLAN
MARKO RISTIĆ u intervjuu objav= ljenom u „Vjesniku“ od 283. ja= nuara izjavljuje, između ostalog, da
sebe smatra „već poodavno odu>
mrlim članom Udruženja književni-. ka Srbije“. Ristić, prema sopstvenim
rečima, ne učestvuje „već poođavno . . u Životu Saveza, još davnije .u ži“ . „: votu Udruženja književnika. Srbije“ ·. ne prisustvuje skupštinama, i .kon». „ ' gresima, a: o književnom; kulturnom, ~
idejnom i ljudskom nivou diskusj='
ja i preokupacija. književnika u 7
njihovoj organizaciji ima krajnje nepovoljno mišljenje. Nije li nor= malno da Marko Ristić od odu> mrlog postane „umrli“ član Udruščenja književnika Srbije, kad su se njegovi istomišljenici od živih članova pretvorili u žive nečlanove, preskačući fazu „odumiranja“, Utoliko pre što tvrdi da ne misli dobro o poslovima u kojima godinama uopšte ne učestvuje. Taj aristokratski odnos, međulim, njemu će, kao i obično, biti oproštem. PISCI BIRAJU UPRAVE
DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA Hrvat-
ske. i Udruženje književnika Srbije. |
održali su ovih' dana svoje godišnje skupštine, I za jednu i za drugu
· skupštinu karakteristično je da su
trajale veoma dugo i da še najbur-
nije i najicrpnije raspravljalo o lič« ”
nostima koji će u godini · koja. je
· pred. nama, kao članovi uprave..vo-
diti svoja udruženja. Sem u referatima, gotovo da i nije bilo govora o svim onim nerešenim pitanjima
koje ·pišci već godinama, sa malo ·
"uspeha, nastoje da reše. Prema: tome na novim upravama ostaje da se odlučnije pozabave omim za šta pisci, na svojim godišnjim skupšti-· nama, nisu pokazali· veliko interesovanje, NEI
Za predsednika Društva književnika Hrvatske izabran je Vlatko Pavlatić, za „potpredsednike Pero Budak i Vlado Gotovac, a za sekretara Slavko Mihalić. Dušan Matić je izabran za predsednika Udruženja književnika Srbije; novi potl-'
predsednik je Petar ĐDžažić, a na me ·
stu sekretara ostao je Mlađen Oljača; u upravu su ušli: Desanka Mak-
simović, Radonja Vešović, Antonije
Isaković, Danilo Kiš, Branislav Petrović, Branko Radičević, Ljubomir
Simović, Blažo Šćepanović, Brani- | mir Šćepanović, Pavle Zorić, Petar
Gudelj, Mile Stanković, Grozdana
Olujić i Vojislav Čolanović, Sekciju. · Udruženja književnika za Vojvodi- . nu u upravi predstavljaju Draško
Ređep i Pal Šafer, a sekciju Udruženja knijževnika za Kosovo i Me- , tohiju T. Hatipi i Azem Škrelji,
Nastavak ma 13, stranl
DANA |
· pravcu „i:.dalje nego nam 'j- društvene odgovornosti, pa i društvene hrabrosti, a
U SVOJE VREME I JA SAM SRELA NEROLIKO OVAKVIH ·
ZO
ZA arpzname ŠTAMPE
SENZACIONALIZAM,
ALI
KORISTAN
Božidar BOŽOVIĆ
ČITAJUĆI ove beleške na marginama naše, uglavnom prestoničke, štampe, čitalac, ako je iole neobraziv, mogao bi da donese jedan od dva podjedđnako pogrešna zaključka: ili da je naša štampa tako puna smrinih grehova da se o njoj ništa dobro ne. može reći, ili da je pisac ovih privremeno (i nadam se ne još za đugo) njemu ustupljenih redova neki namćor kome baš ništa nije dobro. Nije jasno koju bi od takve dve zablude bilo teže. razbiti, ali se nadam da su podjednako — zablude, ukoliko ·je premisa uopšte tačna.
| Da naša štampa,.pa i onaj njen deo koji je
_ objektivno najpodložniji negativnoj kritici, itekako vrši' mnoge od svojih funkcija, zaista nije ·botrebno„» dekazivafi. Ali vYedi: se:pozabaviti "ne."
kim prinerima kn, „pokazuju, da :ona |ide- u: tom. -d: dalje: nego rnanšjs, : da: imao.višecinvencije,
\ošobito više upornosti nego ranije. Nema nikakve sumnje da je sve to odraz promena u društvenim
·odnosima kod nas, odraz dalje đemokratizacije, ali
je ipak od značaja da i, recimo, večernja štampa, kojoj su pretenzije pre da ukratko informiše i zabavi čitaoca, nego 'da ga podtsiče na ozbiljna razmišljanja, počinje da deluje kao ozbiljan društveni faktor, :
Proteklih nedelja bilo je nekoliko zanimljivih slučajeva, Još se razvlači polemika, stručna i ne samo stručna, oko izbora lokomotiva za elektrifikaciju naših železnica, logičan nastavak zanimljivog i takođe nejasnog, ili bar do kraja nedoteranog spora između generalnog direktora jugo= slovenskih železnica Dermastije i jedne grupe istaknutih i od njega ništa manje društveno odgovor~
„nih naučnika — a na žalost i podjednako logičan
ni kraj ni početak idiotske zbrke oko tarifa u železničkom saobraćaju, zbrke koju samo naivni mogu shvatiti kao „logiku sistema“ ili „normalnu posledicu reforme“,
Druga su dva primera podjednako zanimljiva.
· Jedno je slučaj sa duhovito nazvanim „ratom za
petrolej“. Za one koji ne čitaju redovno beogradski večernji list „Politika Ekspres“ više članaka iz Jedne serije o ovoj temi može se rezimirati ukratko ovako: u SFRJ postoji nekoliko preduzeća koja se
|. bave prodajom, a neka od njih i proizvodnjom „nafte i njenih derivata, odnosno goriva za motor-
na vozila. Umesto da jedna drugima konkurišu kvalitetom robe i cenama, ta pređuzeća, čiji su
. benzini itd. podjednako loši i obično ispod pro'pisima određenog kvaliteta, često i zagađeni pri'mesama iz prljavih cisterni (što sve kao potrošač
znam i po. ličnom iskustvu), a čiji svaki proizvod, bez obzira na kvalitet, ima maksimalnu dozvo~
'ljenu cenu, pronašla. su drugi način konkurencije.
Taj drugi način se zove monopol ili ekonomsko
siledžijstvo, a potpada, dobrim delom, i pod onaji.
termin koji se u kapitalističkom, anglosaksonskom, zakonodavstvu naziva restrictive practitčecs
i koji predstavlja ozbiljno krivično delo.. Naime, ·
ova preduzeća. jedno drugom podmeću nogu gde
· god mogu; gledaju da spreče saradnju i uštede u
izgradnji benzinskih stanica, skladišta i sl. i čak
· Rastoje da. „protivniku“ onemoguće izgradnju no-
vih pumpnih stanica na teritoriji „svoje“ republike. Navedeno je nekoliko očiglednih primera gde
su ovakvi postupci bili od očigledne štete po pol·rošače, po jugoslovenski turizam, pa i od direkine
štete po bezbednost saobraćaja (onde gde se na drumu sa znainim saobraćajem spreči izgradnja pumpe sa obe strane druma, te vozila iz jednog pravca moraju da seku saobraćaj ako žele da dođu do pumpe), List je javno naveo nedemantovane (znači — tačne) primere o tome da „hrvatsko“ preduzeće INA nije uspelo da dobije lokacije za svoje benzinske pumpe u Beograđu i Svetozarevu
„lako ih je dobilo „srpsko“ preduzeće „Jugopetrol“
da opet ovo, nije dobilo terene duž Jadrana, a da
'bosansko-hercegovačkom preduzeću (!), to jest ra-
fineriji iz Bosanskog Brođa, dozvolu nisu dalč prve komšije iz Slavonskog. Broda, a tlu se čak umešao i nadležni republički organ.
Bez obzira na io što neki detalji iz ankete koju je napravio. list možda nisu tačni, ili o njima anketirani nisu rekli celu istinu, očigledne su dve
stvari: da se politika i lokalizam (a ko zna, možđa i šovinizam) mešaju u ekonomiku na način koji bi morao biti apsolutno neprihvatljiv u našem društvu, da takve pojave treba javno razobličiti i prikazati u svoj njihovoj političkoj i ekonomskoj monstruoznosti, i da je list „Politika Ekspres“ u ovom slučaju to i učinio (pri čemu bi bilo dobro da se na temu povremeno vrati, da vidi posledice svoje akcije, a ako treba i da iščeprka pojedince koji iz nekih takvih pojava stoje. Jer, šta to znači nadležni republički, ili gradski, organ?).
Drugi, sličan, primer opet se odnosi na .ovaj list. To je neverovatna (i, moram priznati, ni do danas ne potpuno jasna) kriminalna priča oko bu-
„:garskog brođa sa. veštačkim ~đubrivom. koga, su... _se odricala .razha naša. preduzeća,.a \koje je bilo. :xMapućeno oči u „n 7 -
je.,ı
novljeno jedino io da se radi o "Belo , svakako ne
usamljenoj, malverzaciji iz oblasti spoljne trgovine...
i poslovanja sa devizama; neko je hteo, svejedno da li za „svoje“ preduzeće ili za sebe lično, da ućčari nešto preko dozvoljenog. Afera je još u toku i treba se nadati da će stvar biti isterana na čistinu. I u ovom slučaju bilo bi korisno da list koji je uspeo da iznese pred javnost nešto što je lako moglo biti zataškano ostane dosleđan, bez obzira na eventualne (ovo je zaista pretpostavka) pritiske, i u ime javnog mnenja iznudi tačne informacije o tome ko je za malverzacije kriv i šta je za njih dobio (a tako je i sigurnije đa će za njih odista dobiti što zaslužuje).
Bitno je u svemu fo da moramo shvatiti neke istine: prošlo je vreme kada, u „opštem interesu“ (a bilo je mnopolisanja na određivanje šta je to opšti interes), štampa nije iznosila pred javnost neke stvari o kojim je itekako trebalo pisati, jer, zaboga, hije dobro po našu zemlju da se prljav veš iznosi pred svet, Ova naopaka logika, po kojoj se suzbijaju posledice i odjeci, a ne uzroci, danas više nema prava građanstva. U to ime štampu ne treba osuđivati za senzacionalizam ako digne glas i viče na sva usta kad naiđe na aferu: treba goniti one koji afere prave, i one koji gledaju da se preko njih pređe ćutke, jer smo, eto, „naši“. Jasno je da u tome listovi treba da imaju smisla za srazmere i da od komarca, što kaže narod, ne prave magarca — ali je jasno i to đa je bolje da magarčimo magarce nego da oni namagarče sve nas.
* * #ž
Nadam se da mi se neće pripisati u pristrasnost što posle ovih redova, pohvalnih po jedan od dva beogradska večernja konkurenta, moram da napišem nekoliko uspuinih reči, manje pohvalnih, o onom drugom. List ugleda „Večernjih novosti“, i rubrika popularna kao što je „Takoreći nezvanično“ ne bi smeli da sebi, osim nepotrebne malicioznosti, dozvoliavaju neobaveštenost i nekulturmmost. Pre neki dan, pod naslovom „Veran originalu“, napadnut je zaista niskim udarcem naš naibolji koreograf, i jedini sa zaista svetskim ugledom, Dimitrije Parlić., Naše balerine, citira ih tobož list, na probama Parlićevih novih baleta imaju „uglavnom iste pokrete kao na vežbama kod peđagoga iz Lenjingrada Kumisnikova“, „Ko koga prepisuje?“ pita se, „duhovito“ autor ove crtice, A ne zna da se, upotrebliavajući, kad je reč o baletu. reč pokret olkriva odmah kao totalna neznalica \oja nema prava da.o tome sudi. Inače, ako ko to ne zna, balet je umetnost u kojoj se tačno znaju, i ime imaju, koraci, skokovi, i koreografska rešenja. Mogli bismo optužiti i bilo kog kompozitora 4a se služi istim notama kao i Mocart — pa Ko, mnda, koga prepisuje? U broju, opet, od četvrtka (3. TI 1960) daje se „duhovit“ savet riječkom w0zorištu kako da postupi pošto mu je na zahtev AMutorske agencije obustavljen rad zbog neišpla*enih dužnih tantijema. Greška je jedino u tome što nije zatvoreno riječko, već pulsko pozorište (ako autoru to što znači). Šteta je, ponavljam, da omiljen list i duhovita rubrika ne paze šta pišu a pri tom još i, neopravdano, druge vređaju.
[eo
ŽIVOT OKO NAS
(Ik0 (rad
Ljubiša MANOJLOVIĆ
Razvoj kritike
PRILIKOM POSETE „Politici“ i „Ninu“, u razgovoru s urednicima ova dva lista, Milemtije Popović je, govoreći o razvoju kritike, izjavio:
— .. . Mislim da smo prešli Rubikon.
Tli bolje, da navedemo iz Fopovićevog izlaganja celo mesto u kome je reč o Rubikonu:
— Demokratizam je, inače, već dosta ojačao i učinio da se mneposrednije i jasnije ispoljavaju sve političke i idejne tendencije. To je takođe karakteristika momenta u kome se nalazimo i u tom pravcu će se proces i dalje odvijati. U vezi s tim, kada je reč o našem daljem razvitku, to jest o razvijanju kritike, mislim da smo prešli Rubikon.
Da se podsetimo: Rubikon je antičko ime jedne italijanske reke, Prelazak te reke za rimskog vojskovođu i državnika Gaja Julija Cezara značio je, pre dvadeset stoleća, trenutak krupne odluke („Kocka je bačena!“),
Da se reši ma prelazak Tiubikonma Cezaru nije bilo baš tako lako, Preći Rubikon nama je sva« kako Jakče. Jer, prešli smo mi i gore reke i rečice. |
Takav slučaj
LA ROŠFUKO je kazao da su mnogi velikani nalik na umetničke slike. Da bismo ih cenili, ne treba ih gleđati izbliza. Ali u našem narođu retko se ko razume u umetničke slike i slabo zna šta je savetovao La Rošfuko. Zato mi naše velikane
gleđamo i izbliza, |
Saobraćajna nesreća u Beograđu
DA BI OLAKŠALO život, svojim radnicima samcima, Gradsko saobraćajno pređuzeće u Beograđu je podiglo za njih poseban hotel. Hotel, to je možda neskromno rečeno, jer mnogo što-šta tu nije kao u hotelu. Ali činjenica je da samci i samice zapošleni u Gradskom saobraćajnom sada mogu da stanuju zato bolje i, što je važno, nekoliko puta. jeftinije nego ranije kod raznih gazdarica. Zato će odluka da se dvađeset i tri samca i samice hibno isele iz hotela predstavljati za ove ljude ozbiljan udar,
Kažnjeni samci su, kako se izjavljuje, činili i stvari koje nisu u duhu socijalističkog morala.
Ne treba sumnjati da su lanovi Radničkog šaveta Gradskog „saobraćajnog „pređuzeća imali duboke razloge .i da su dobro promislili pre: no što su odlučili da. svoje: drugarice i drugove udalje iz. hotela. Samo, s~druge- strane, atvar nije. tako jednostavna ako se razlozi, na primer, u bližem iznošenju, sastoje i u tome što su „U zgrađi za samoce, a. maročito u ženskom delu, zaticani muškarci“ ili što su „pojedine drugarice u providnim Spavaćicoma, pored otvorenih prozora, igrale U? muziku gramofonskih ploča“, U kakve li povrede socijalističkog morala tako nešto može.do spada? U ime kog. socijalizma u sobi jedne šene radnika, slobodnog čoveka, ne bi smeo da # zatekne muškarac? I šta socijalizmu i so0ijalističkom moralu može smetati ako Ona u toj svojoj Sobi zaigra, pa baš i u providmnj spa« vaćici, i baš Mmaj otvorenog prozora (koji je, možda, zaboravila da zafvori)?
Svi se, mislim, jako slažemo da ireba učvrščćivati 8ocjjalistički moral, U mnogo čemu mi, međutim, ne znamo šta je to, ili se pravimo šašavi. Znamo ipak da on nema rogove. Što onđa đa ih PO o kad su u pitanju framvajske kondukerke?! · ;
Čudna mi čuda
SENZACIONALNA hronika dnevnih listova danima se hranila đubretom, :
Ništa novo ni neobično. : a
Senzacija je u tome što hiljadu petstotina tona đubreta (veštačkog) sa firgovačkog brođa „Mir“ niko· u Jugoslaviji ne priznaje za svoje.
A opet, ko je pa tako nešto — mislim na priznavanje svoga. đubreta — kod nas i do sađa čiei S po čemu je, onda, to uopšte nekakva semzacija i Š
Onako, uzgred
PONEKO se uđavi u Moravi. Ostali u — rečimn
7 KNJIŽEVNE NOVINE iz; ko TčĆ lampa