Књижевне новине

DANA O aio e,

Nastavak sa 1. stranć

nost akvarela, Poslednjih nekoliko godina svedoci smo uskrsnuća crteža, koji je dupo vremena bio zapostavljan kao likovni rod, zatrpan enformelističkim vatrometima. Stojanović pripada onoj vrsti umetnika, koji bez crteža nc umoju da misle. Zbog toga srž i kičmu njegovih slika, upravo ı sačinjava taj crtež, tako precizan, ponekad lirski raspevan, s vremena na vreme drhtav, nežam ili razbarušem. ;

T ova izložba kao i mnoge a na RO aebaaju šaloos u javnosti onoga koga zaslužuju. Evo, javljuje se jedam mlad, šopa i talentovan slikar — njegovu izložbi

posećuju prijatelji i slučajni POJetoci bioskop: skih LOSA u ar'cu, objavi se nekoliko novinskih vesti, a zatim 0 on ponovo prepušten sani sebi u vremenu do sledeće izložbe. Izgleda da je krajnje vreme da se nešto menja u našem likovnom životu i da prave vrednosti dobiju potreban publicistički prostor, kako bi se pažnja široke javnosti svratila na njihovo delo. Uloga umetničke kritike, treba da dobije novi, afirmatorski značaj.

Ka.

STUDENTI I POLITIKA

8. MAJA 1968. podime vođen je ma Pravnom fakultetu, u okviru »Tribine 5«, razgovor na temu: »STUDENTI I POLTTIKA« — sa posebnim osvrtom na studentske pokrete u Poljskoj i Čehoslovačkoj. Izlagač je bio novinar »Borbe« Jug Grizelj, a u razgovoru su učestvovali dr Ljiuba Tadić, dr Svetozar Stoianović i dr Stevan Vračar, profesor! Univerziteta u Beogradu.

· Tema razgovora rczultat je sve Čcšćeg i svc snažniieg buđenia studentskih pokreta širom sveta, Prateći sve ovc događajc i amalizirajući ih, dr S. Vračar jc pokušao da odgovori na pitanje: Kakva je uloga studentskog pokreta u svetu danas i kakve su njegove mogućnosti. Ako se uzme u obzir lančana reakcija studentskih nemira širom sveta mora da se konstatuje da nije več o slučajnoj koincidenciji, već'da"Sdu u pitanju pokreti koji su po Svojim uzrocima i ciljevima organski povezani. Koje su zajedničke tačke u ovim studentskim zbivanjima? Studentski događaji u Poliskoi, Zapadnoj Nemačkoi, SAD, Italiji, Francuskoi, su pre svega autenfični politički pokreti. U njihovoj osnovi je spontanost, ali nedovoljna programska i ideološka definisanost. Njihov stil delovanja, iznad svega buntarski, sastoji se u reagovanju na društvenu situaciju, na poiedine važne probleme koje data situacija izbacuje na površimu, Iz tog načina delovanja proističe i jedna posebna fizionomija tih pokreta. Oni u sebi nose izvesne elemente romamtizma 1 ekstremizma. (Romantizam, kao svoistvo mladih koji se progresivno angažuiu, uvek je igrao veliku i pozitivnu ulogu, o čemu svedoče i najsvetliji trenuci naše novije istorije — dr S. Stoianović; romantizam shvaćen kao svojstvo mladih — »duhovnih role-

iera« — Jug Grizelj).

Govoreći o rezultatima i perspektivama ovih pokreta dr S. Vračar jc istakao da poslednji događaji pokazuju rušenje postojećih struktura kroz akcionu kritiku. Autentičnost i spontanost čini tc studentske akcije duboko progresivnim _Određeme akcije studenata u našoj zemlji koje bar do sada nisu evidentirane, imale bi isti karakter.

Imajući u vidu molitičku situaciju u našoj zemlji dr S. Stoianović je iZrazio uverenje da je posle Brionskog plenuma trebalo održati vanredni kon: gres SKJ, Ovako smo došli u položaj da su neke konzervativno-birokratske snage iskoristile tu situaciju i da smo zbog toga došli u jednu »pat« DozICLJH, u stanje jedne privredne i političke stagnacije, Vrlo je važno da se oslobođimo idilične predstave o našem političkom trenutku. Treba otvoremo priznati potrebu za menjanjem konzervativnih ljudi »odozgo do dolo«, a nc samo za menjanjem odnosa, jcr »samo ljudi mogu da se odnose«. Evidentno je postojanje velikih razlika između proklamovanih ideala i stva!nog starja, Cela takva društvena SL tuacija odnosi se i na Univerzitet, Samim tim, Univerzitet ovakay kakav ie danas odgovara sadašnjem drušivu, ali ne odgovara proklamovaım principima.

Nastavljajući misao dr S. Stojanovića o potrebi jačanja studentske aktivnosti dr S. Vračar je primetio da zpačaj studenata kao političkog fak(tora u našoj zemlji zavisi od samih studenata. Uočena jc njihova pasivnost koja niz godina postoji i koja se kriva izvesnim »aranžiranin« oblicima političke aktivnosti. Osnovi Nastavak na i2, strami

TEHNIKA NARODU ·

HuAoRe5Ka

Puvalo — kako to zvuči naduveno!

U STVARI, ako uvaženo Puvalo iskreno uvažavamo, morali bismo o njemu sakupiti sve činjenice. Gde se Puvalo rodilo, Kada je ugledalo sveta. Ali ko kaže da mi Puvalo uvažavamo, pogotovo iskreno? Ja ga, efo, najiskrenije ne uvažavam.

Namerno nc utvrđujem gde se i kada Puvalo orvi put oglasilo detinjim plačem da bih ga možda lišio onih podataka bez kojih se, na današnjem stupnju nauke, više u istoriju i ne ulazi. Koga će đavola još i Puvalo da traži po istoniji! i

| Umesto da navedem gde i kada, mogao bih pitati zašto se Puvalo rodilo. Neću. ipak da terani inat. Saopštiću samo kako je bilo Puvalo od dana rođenja. |

Puvalo se rodilo upišamo.

Upišano iznutra!

Biti upišan, upišan izutra, to je tužna sudbina, ali ne za Puvalo.

Puvalo se, dakle, rodilo i lepo živelo upišano. Dnda su iznenada počeli da ga naduvavaju. tog trenutka, bez obzira na njegov matični miris, Ylavno je da je Puvalo naduveno.

Da bi ostalo naduveno, Puvalo se sad moralo italno naduvavati. Radili su to ljudi vešti u naduvavariju — visokostručni naduvači.

Naduvaju Puvalo, mnaduvaju, i ono sve veće, lice mu svakim danom šire, nasmejanije. Osmeh ie mio, blagonaklon, okrenut onima koji su silnim naduvačkim radom to zaslužili. Što god ga lepo zapitaju, ono pristane lepo da odgovori.

Duvači: Molimo vas, za sejanje krastavaca treba li upotrebiti seme od bundeve ili od duleka?

Puvalo: Od bundeve mipošto. Ni od duleka. Kad sejete krastavce, bacite slobodno seme od krastavaca i, videćele, ili vam neće nići mišta ili te vam nići krastavci. : .

Duva či; Molimo vas, recite. koliko je točko-

za najbolje ugrađivati u dvokolice. Da li tri ili tetini?

Puvalo: Za dvokolice dva točka. Tri ili čev\ri, to bi već bilo rasipanje.

Naduvači su ljudi koji su našli sreću u naduvavanju Puvala, Ono je sad ne samo veliko i široko nego se vinulo i visoko, stremi da daje odyovore na pilanja današnjeg sveta. Nadđuveno Puvalo puva se nad ljudskim glavama. Na sve ljudke glave izliva se Jedna blagodet.

Našao se čovek koji sc rukom zaklanjao,. Neka se blagodet izliva na druge; ne mora na nJegovu glavu. ;

Čovek koji nije hteo da primi nezasluženu jlagodet, prolazeći ispod nađuvenog Puvala, držao se 1 za TOS.

— Šta time hoćete da kažete?

— Njišta — odgovorno je čovek.

Čovek je, međutim, očigledno imao neka skstravagantna shvatanja O mlrisima.

— Kakvo je, je li svinjsko? — pitao je mršteĆi se,

Mrštili su se i naduvači, a i Puvalo,„ koje je u međuvremenu zaboravilo na svoje SVInJSKO DOreklo. Primljene

Adam Saf: MARKSIZAM ] LJUDSKA JEDINKA, »Nolit«, Beograd 197; preveo Svetozar Nikolić, predgovor

Veliko Korać, strana 316.

„Suzana Langer: FILOZOFIJA U NOVOME KLJUČU, »Pro-

8 0, |} \

XJ %/7/ : \žt

NJI |}

\ o o | i i

& [1 ODO

za WO :: : O

O SL

# [7

NIN DI

iti Or

n Pa WANNA

ada NULA BA WAN ala OČpa LUJ

_ i,

= - i : ZN kN IO vi, 9.9, ananasa

PTREOJUNUVN

i . ON

~ i || //7/ Ia w W

ki 77777 NO TA NAI Celika o

S |[/5} \ OP \X 3

SN NO ; |

Paa

||} |

ILUSTROVAO MOMO KAPOR

Da zataškaju iskrslu neprijatnost, još življe su naduvali već naduveno Puvalo,

— Čoveče, vi imate nešto protiv Puvala!

— Nje.

— Onda pustite taj svoj prokleti nos, pa najuvajtc Puvalo.

— Nje mogu, Njeću! — reče čovek. — NJE „ja

volim da ga naduvam; radije bih ga malo pecnuo, malo bocnuo... u : #0000

— Šta kaže? — zapita Puvalo. ; SH

—K Ništa, ništa.., — uzmuvašc sec naduvači.

— Pecnuću ga, bocnuću ga... — Ssmejao sc šovek.

— Hu, hu... — hukali su naduvači u Puvalo. % Ra. MUH..5 UJH=>-

— Puh! — reče Puvalo, kojo od tog trenutka aije bilo naduveno i nije stajalo visoko nego ga je trebalo tražiti negde u prašini.

— Pršte! — jzbezumiše se naduvači, pa. se ustremiše na čoveka, — A, hoćeš da pecneš, hoćeš da bocneš?! Uhvatili smo te, kriv si!

Dok su jedni naduvači uzimali čoveka ma odzovornost, drugi su već dalje odatle bili našli {edno novo puvalo, koje su nađuvali 5 poletom »reostalim od naduvavanja bivšeg Puvala.

— Hu, hu... Hu, bu... Uh...

— Puh!

Pršte i to drugo puvalo, iako onaj čovek koji bocka i pecka ne beše blizu. -

Jasno, krivi su mnaduvači. Suviše nađuvavaju. Ako hoćemo pošteno, od toga prskaju puvala.

Ljubiša Manojlović

knjige.

Ectih Auerbah: MIMEZIS, »Nolita, Beograd 1968, prevod i pogovo” Milan Tabaković, strana 576,

MARULIĆ, Hrvatski Književni zbornik, Društvo Va Cirila i Metoda, Zagreb, 1968, strana 436.

Jozo Mršić: USPRAVNE JADIKOVKE, Zajednica samo stalnih pisaca »Tin«, Zagreb 1968, strana 64,

Krih Marija Remark: CRNI OBELISK, Matica srpska, Novi Sad 198, preveo Boško Petrović, strana 404.

Robert Openhajmer: NAUKA I ZDRAV RAZUM, »PROSVETA«, Beograd 1967, prevela Milica Mihajlović, predgovor Branko Pavlović, strana 134,

Karel Kosik: DIJALEKTIKA KONKRETNOG, »Prosyela+, Beograd 1968, preveo dr Krešimir Georgijević, predgovor dr Mihajlo Marković, strana 256,

svetac, Beograd 1968, preveo Aleksandar 1, Spasić, strana 432,

Karl. Jaspers: FILOZOFIJA EGZISTENCIJE, Prosveia«, Beograd 1968, preveo Miodrag Cekić i UVOD U FILOZOFJJU, preveo Ivan Ivanji, predgovor Miladin Životić, strana 272. :

Mihajlo Marković: HUMANIZAM 1 DIJALEKTIKA, »Pror sveta«, Beograd 1968, strana 452,

Vilijam Vajt; ČOVEK ORGANIZACIJE, »Prosveta« Beograd 1968, preveli Slobođan Đorđević i Nikola Mišić, predgovor dr Zaga Pešić Golubović, strana 3582.

| umetni

ja i

Božidar BOŽOVIĆ

OOU aga bad

U VREME kada se, verovatno sa. dosta razloga, govori o Onoj deci i omladini koji se trenut. nim Žžargonom mazivaju »tatnom decom« (a među kojom onaj najviši imovno-društveni sloj predstavljaju mladići i devojke sa luksuznim kolima), imao sam dva susreta koja govore da se ni o ovim, kao ni o drugim pitanjima, ne može tako uprošćeno govorili. J-

Prva priča ima predistoriju. Prc tri ili četi.

ri godine, putujući, privatno, kolima, prolazio

sam kroz jedno Žživopisno planinsko mesto u Srbiji. Na izlazu iz mesta, n“. uspulnoj uto. buskoj stanici, nekoliko mališana čekalo je, sa školskim torbama u Yuci. Zaustavio sam sei pitao ih kuda idu. Rekli su mi ime jednog se la ma drumu, desetak kilometara. udaljenog, Da li će ih primiti autobus? Nekad hoće,' nekad nećc, zavisi od toga ıma li mesta, a i od ćudi konduktera — ponekad autobus i ne stame, Naravno, potrpao sam ih u kola, koliko ih je stalo, kao glavice kupusa. Usput je prorađila njihova dečja radoznalost: pitali su me ko sam i šta radim, kuda putujem i zašto. Ja sam im savesno odgovarao ma šva Pitanja, a opda razgovor okrenuo na, drugu iemu. Znao sam da u mestu u koje idu u školu postoji ma, JB, ali odlično uređena i vođena biblioteka, Tra· žio sam da mi pričaju šta čitaju, mimo Škol. ske lektire; zatim sam ih pitao da li šta slušaju na radiju.i gledaju na televiziji. Odgovori o njihovoj privatnoj lektiri bili su običmi, ali ne loši, Odgovori o yadiju i televizijj su bili nešto drugačiji. Većina dečaka je sluša. la, na radiju, u prvom redu marodnu i nešto zabavne muzike, i, naravno, &•m!s1e Za đećči. Televiziju ih je malo imalo prilike da gleda. Svega jedan dečak me Je iznenadio nekonven: cionalnim weodgovorima. Slušao je Ve dečje Yadio-emisije, i umeo da da ozbiljnu kritiku; slušao je iakođe sa jnteresovanjem, Neke od kih i rabpvno-humorjstičkih emisija, Pokazivao je sklonost ka pravol Tuzici, naravno na Njemu moguć mačim. Kritikovao je radio, na primer, što daje te nekakve Hindemite, a ne daje dovoljno Čajkovskog; sviđala mu se »Aida« i »Karmen«, voleo je da sluša Čangalovića i Ružđaka. .

Sa ovim dečakom sam produbio pozna stvo i sreo 5c još jednom, pa šsmo še neko vreme i dopisivali. Posle smo prestali, jako se pokazalo da jedan drugoga nismo zaboravili, Pre dve nedelje zadesio sam se, sa nekoliko prijatelja i kolega, u selu iz koga je moi mali prijatelj. Nisam ga video četini godine i, poka zajo se, postao je jedan smrtno ozbiljni dvan#estogodišnjak sa naočarima, bez ranjje neposrednosti i živosti, i veoma svestan Odgovornosti Našeg Čoveka za Sudbinu Sveta.

Pokušao sam, pošto sam svoje prijatelje upoznao sa onim Što ste upravo, nadam sč, uspeli da pročitate, da verno rekonstruišem štimung i suštinu razgovora od pre četiri godine, Naročito sam insistirao ma onim pitanjima o slušanju radija, jer mi se čini da je radjo, kao mediium, relativno naišvi po svemu Ono. me što obubvata. Da, sluša radio još usrdnijć! nego pre, Šta mairadije? Emisiie »Iz \slavnih'% dana NOB«! Moram da priznam da nas je sve ovai odgovor konsternirao. Ne zato što neko ne misli dobro o ovim emisijama, koje su često zajsta izvrsne, meposredne i tople, Iz sasvim drugog razloga: · dečak je, mislim da mi tai zaključak niko neće osporiti, lagao, Kasniji razgovor je to i potvrdjo, ali i bez njega mislim đa je isključeno da jedan dečak od dvanaest godina, makar koliko umesno bio vaspitavan da ceni ono što su NOB i revolucija značili, jzx svega onoga što ukupni radig-propram nudi. može da izabere baš ovu emisiju. Odgovor je bio samo polovično iskren: njemu se ta emi sija zaista sviđa, ona očigledno pali maštu dečaka malo nadyaslog svoje godine, Ispostavilo se, u toku razgovora, uostalom, da je malome u ovom irenutku životna želja da doče na 8U'. diciju za pevača narodnih pesama, i da zna sva moguća imena bevača ove muzike, da sa na} većim žarom prati emisije narodme muzikć, da ga zanima ı bit-muzika., |

Zašto je onda dao svoj prvi odgovor? To je najbolje objasnila sama formulacija njegovog objašnjenja, koje ja ovde ne mogu prech zno da reprodukujem, ali koje je obubvatilo sve poznate klišee koje on očigledno uglavnom uopšte i ne shvata (sveili primeri, klasna bor ba, revolucionarne “tradicije i tome slično).

Nije bilo na kraju teško odgonetnufi o mu je reč, Jednog zaista izuzetno bis leća ka dočepao se neki »pedagog« i za OVO atko vreme napravio od njega malog: monstruma malog navijenog automata. Pitanje je da li ga je maučio da misli »kako · treba«, i da li je mali već brainwashed, ili je mali, S, obzirom na. svoju bistrimu, postao svojevrsni homo duplex, koji na odgovarajućem mestu i treba govori ono što je shvatio da »treba« go. voriti. Pitanje je, takođe, šta je od te dve alter native gore. ;

Nešto posle ovog, za mene lično vrlo tužno susreta, na drugom kraju naše zemlje saznaO sam za sledeći podatak, za koji mi je jamčeno na način u koji verujem da je sagvim taa, Jedan se čovek, direktor meke institucije, 104 če po struci pedagog, nudi da ide, makar VO lonterski, ma položaj prosvetnog inspektora (ne znam kako se ta funkcija tačno zove), Objašnjava to time što smatra da je došlo PO” slednje vreme jer su u našim školama odlika! pogrešna deca, Pogrešna? Da, pogrešna, ne ona deca koja dolaze iz »pravih« porođica, ili de ca na koju se može ulicatj, nego deca koja imaju nalviše talenta, inteligencije, radne ene! gije i ambicije. Na pitanie: pa kako bi se mo glo uopšte postići da odlikaši ne budu najbo lji, nego oni tuplji, gluplji i tome slično (na strani pitanie ko bi danas imao pravo da od lučuje koja deca treba da budu birana 24 gomdanu) — došao je odgovor neshvatliiv po svoioj monstruoznosti i cinizmu: znao bi to brzo da postignem. Ništa nije lakše nego dekuražirati đete od dvanaest ili petnacst BO dina, ako se samo dobro postaraš, -

Bio sam ovim ošamućen, i doveo to u neku vezu i sa slučaiem mog malog prijatelia kO)! se, očigledno, nije dao dekuražirati nego 1Č | gao na rudu — a opet: ne znam šta je b( e ıli·'gore,

~ KNJIŽEVNE NOVINE