Књижевне новине

_ ПОЂУНА | БЕКСТВО

(лободан Новак: „Мириен, злато н тамјан“

Матица хрватска, Загреб, 1968.

НЕОДУЖЕНИ ЛУГ

Тодор Манојловић: „ђланже Великом (унцу“

Културно-просветна заједница,

Зрењанин, 1968.

Дик

__НА ЈЕДНОМ далматинском острву

четрдесетогодишњак, ратни војни инвалид, са женом Драгом, негује Мадону, сенилну старицу која је некад била богата и угледна. Зашто њих двоје воде бригу о Мадони2 Међу њима нема рођачке везе ни Љубави, нити осећање дужности или захвалности гони јунака да проводи дане поред њене болесничке постеље. Ово питање које нам се упорно намеће, питање на које добијамо поступно одговор, никад до краја јасан, води нас ка средишту дела. Тек ако покушамо да на њега одговоримо, бар донекле, и да одгонетнемо необичну везаност тих тако различитих људских судбина, схватићемо и праву природу овог романа.

Дело садржи много реалистич. ких описа средине и личности, Дијалози нису нимало стилизовани, Понекад имам утисак да Слободан Новак чак и претерује са дијалектом и локалном вољом. А опет, кад се „Мириси, злато и тамјан" посма трају у целини, то није реалистички роман. Конкретни животни ликови неосетно се преображавају у симболе, читава атмосфера постаје, како дубље продиремо у унутрашње слојеве текста, кошмарна, тра гична, препуна опште стрепње, стра ха, осећања неуспеха и немоћи.

Јунак романа (који у првом лицу прича свој живот на острву) је добровољни изгнаник из друштва. Згађен и огорчен свим оним што се збива на јавној сцени, повукао се са женом на острво, у пустош и мир, где је мегујући једну старицу у агонији, нашао последњи смисао свог живота. Тај период, о коме највише говори, траје десетак година. У великом граду оставио је де цу. Са целокупним друштвеним жи вотом, у чијем је грађењу и он сам некад страсно учествовао, потпуно је раскрстио. Побегао је, разочаран, м усамљеност, да ту покуша да сведе све своје животне рачуне. Напустио је и презрео градску буку, свет колективних циљева и масовних акција, званични оптимизам. Његово бекство је нека врста немоћне побуне условљене, поред разочарања, и сазнањем да сваки потхват води неуспеху. Овај изгнаник отпадник, аутсајдер је типичан при мер модерног човека обузетог сумњом и замореног великим речима и крупним обећањима. Он полази од

У ЗРЕЊАНИНУ је 27. маја 1968. умро књижевник Тодор Манојловић. У свом родном граду умро је тога дана писац чије песме нису одјекивале естрадама, есејиста чије речи нису улазиле у анегдоте, путописац преоптерећен јасним сећањем и обиљем знања, драматичар чије драме нису изазивале овације публике. Књижевно дело Манојловићево, у критици увек високо цењено, није имало публику ван релативно уског круга читалаца склоних тихом уживању у лепоти, каквом је и сам писац био склон.

Својим суграђанима, међу којима је провео детињство и дечаштво, и последње две и по деценије живота, Манојловић је изгледао као особењак. Вршњака, с којима би друговао, у Зрењанину није имао. Саговорнике је налазио међу интелектуалцима млађима од себе, понекад знатно млађима, који су често умели да буду захвални слушаоци његових монолога. Његова извецана одела, изгужване кошуље, од дуге употребе излизане и усјајене кравате, одавали су старца самца, који пре због скромне пензије, него због аљкавости, није могао бити кицош. Изазивао је мрзовољу келнера у ресторану зрењанинског хотела „Војводина“ када је поручивао кифле са белом кафом, подсмех глумаца у позоришном клубу (тде је готово свакодневно навраЋао), опет због тога што је поручивао кифле са чајем или јогуртом.

А сасвим особењачки изгледала је многим Зрењанинцима његова притужба што у књижари, у главној улици, нема његове књиге песама, збирке „Песме мога двојника", коју је Матица српска издала 1958. године и дуго имала на лагтеру. У књижари у Зрењанину, уосталом, очигледно нико није схватао да би, бар ра ди задовољења песникове сујете, требало имати увек неколико тих књига, па макар се оне из године у годину преносиле у инвентарским листама као „некурентна роба".

И ево сада, родни град показује жељу да се преминулом суграђанину одужи, издајући у једној књизи и» бор његових стихова нп есеја, коме је прикључена и драма „Центрифутални играч“. Књигу су приредили Тихомир Савић и Лука Хајдуковић, опремио је Здравко Мандић, а пред: хтовор о Манојловићу написао је

тога да је настао расцеп између речи и дела, да стварност није ништа Аруго до понижена _ идеја о њој. „Ми смо били своји велики преци,“ каже он; сада смо дегенерирано ло томство". Тај уморни, јетки човек, чија је исповест исто толико жучна _ Кодико је и несрећна, спасао се од владавине фразе. Он се буни против сивила и мртвила идеологија, чијим је творцима све јасно и који за све имају лек, обећање и утеху. „У сваким вечерњим новинама кревељи се редовито барем по један сентиментални коментатор са психологијом тете из дечијег врти. ћа... А ја управо видим како многи појединци окрећу леђа свима који им се обраћају као чопору, свима који их позивају преко плаката, преко прогласа, разгласа. Окрећемо леђа и не слушамо нити са пола уха све те ласкавце, улизице, демагоге, трибуне и сљепаре народне, напросто зато што нитко паметан не сврстава себе ни у које од оних стада што се називају грађанство, публика, бирачи, читаоци и тако да ље.." Он жели да буде сам, да не дозволи да га обмањују; прибетава понекад и будизму. Пасивност, свесна опредељеност за чисту контемплацију чини му се бољим избором од површне, бучне активно. сти коју му други намећу. То је инДивидуалистички протест — против свеопштег притиска на људску је Аинку, на њену савест и свест у име тобожњих највиших циљева историје. Новаков јунак је циничан, независан посматрач збивања који се није одрекао још само вере у „древна правила свијета": љубави пре свега, која једино човеку мож обезбедити опстанак. Иначе, све оно што савремени управљачи у свету препоручују као спасоносно средство њему изгледа неподношљиво лажно: „Оно нешто мало у што се још може вјеровати толико је опћенито прихваћено, толико је данас већ универзално добро, да практички припада у приличној мјери свим цивилизираним људима и заједничко је свим религијама и свим идеологијама. Нитко нема посебно пра во на то, и не мора се човјек на то заклињати, ни покривати се застава ма, ни обавезивати завјетима, ни жртвовати уротама, да би се изја_ снио за' оно мало у што вјерује. Амблеми и партије служе данас, на жалост, у друге сврхе, а најмање да

Драшко Ређеп. Наслов књиге је „Ближе Великом Сунцу" и он је узет из стихова песме „Извиђачи“, као што су наслови три циклуса песама („То плаво — неко небеско блаженство“, „То жуто — пијанство чула“, „То зе лено — брсни сан детињства“) преузети из песме „Фебруар, цвеће, светлосне рекламе“. Као издавач, књигу потписује Културно-просветна заједница Зрењанин.

Деп је гест Културно-просветне заједнице у Зрењанину што се прихватила покровитељства над овим издањем. Допустимо себи и мало патетике, па рецимо: племенити гест. Пример за углед, чак, јер је доказ да у Зрењанину неко ипак брине о песнику који је готово МЕАОВИКУ живота провео у родном граду. Племенитост и лепота издавачева поступка нису, на жалост, у равнотежи са начином презентације Манојловићевић текстова.

Судећи по уводној напомени, потписаној иницијалима АЛ. Х. (један од приређивача је Лука Хајдуковић), стихови су одабирани још за живота Манојловићевог. „Песме су раздељене у циклусе уз Песникову помоћ“, вели се у тој напомени. И затим, после цитирања стихова по којима су дати наслови циклусима, закључује се да у метафорици тих стихова „дрема суштина Манојловићеве поезије“. Таква неспретна формулација у уводној белешци последица је, свакако, приређивачеве невичности јасном писменом изражавању. Чак и мртав песник има право да буде увређен, ако се за било који његов стих каже да у њему дрема суптина његове поезије. Ако дрема, значи да ће ускоро заспати; а приређивач то, вероватно, није желео рећи.

А као ова реченица у уводној напомени, тако је и цела књига пекритички и ненаучно остварена. Повод књизи свакако пије смрт песника; цитиране речи из уводне напомене, уосталом, казују да се на његову смрт није помишљало у часу када је прављен одбир стихова. Осамдесет пети рођендан, који је Манојловић прославио три месеца и десет дана пре смрти, био је, вероватно, повод књизи. Али, независно од по вода, књиге издате с циљем да репрезентују дело писца, морају гмати из весне податке који тим књигама и дају репрезентативни карактер. То су биографски и библиографски подаци. И не само они о датуму рође-

приведу људе доброј вјери." Али тренуци наде у Новаковом јунаку. су неупоредиво ређи од тренутака очајања. Његов песимизам је одговор немоћне јединке притиснуте зва ничним оптимистичким идеологија. ма које владају светом.

Овај човек нема имена. Знамо само колико има година, да је инвалид, да је некад био борац, и то фанатичан, и да је у време када се збива радња у роману _ далеко ОД свих илузија и заноса. Умирањс сенилне Мадоне изражава симболично и његово властито умирање. То су два животна слома која се употпуњују: он, ратни војни инвалид, и она, „хисторијски инвалид" (бивша патрицијска госпођа којој је сва имовина конфискована), налазе се у истом положају. Негујући Мадону без љубави, он излаже себе самомучењу. Осећа грижу савести, мучи га осећање кривице; жели да се искупи за све зло које је починио, да надокнади изгубљене године. Старица која умире симболична је слика и његовог пропадања. Тру. љење тела и труљење мисли само су два вида једног истог света у агонији. „Самоћа. Предворје гроба.

Живот с кадавером", описује оно свој положај. Безимени јунак „Мириса, злата

и тамјана" оградио се сумњом и певерицом од околног света. За тај свет он има само саркастичне речи. Кључна сцена у роману налази се при крају; то је дијалог инвалида и његове жене која се, провевши божићне и новогодишње празнике „торе", у граду, у друштву, вратила на острво. И она се придружује ра зочараном и огорченом мужу. Живот се проституисао, све је изложено на продају, савест је ишчезла; завладала је окрутна борба за положаје: то је њен закључак. Ово двоје несрећних људи, носећи обалом мора дугачку канализациону цев, изражавају блиским речима своју заједничку одбојност према друштву у које нису хтели ни могди да се уклопе.

Роман Слободана Новака је антиконформистички до краја. То је по полемичком тону најстраснија и најдоследније писана књига код нас у последњих неколико година. Критички усмерен, роман је у исто вре ме и уметнички чврсто организован. Суморна исповест јунака разот

ња и смрти, о датуму када је писац завршио школу, када је наруковао, када је ступио у службу и када је пензионисан (којих у књизи има). Овакво дело морало би да има исцрп ну биографију писца, као што неби смело бити ни без потпуне библиотрафије, што значи дабиу њему морали бити не само подаци о објављеним књигама (који су дати, али непотпуни), нето и о објављивању сваке песме, сваког огледа, сваког путописа, сваке драме. И, уз њих, дакако, неизоставна је библиографија текстова о писцу, што је могуће потпунија, која може да послужи колико као путоказ будућим истраживачима пишчева дела, толико и као доказ уважавања писца у књижевној критици, Уместо библиографије радова о писцу, на крају књиге као нека врста анкете, штампани су кратки фрагменти из текстова четрнаест писаца, који су у разним поводима оцењивали Манојловићево стварање. А ни уз та мишљења нису донети библиографски подаци. Једино је уз есеје Манојловићеве означена година њиховог објављивања. Али, само година, не и публикација у којој су објављени, нити наслов текста из кога су одломци извађени. Као што су само година и место издања, али не и име издавача, објављени у оном попису Манојловићевих књига.

Овим манама придружују се и мањкавости предговора, У њему, доиста, пошто је писан импресионистички а не научнички, не мора се налазити и песников сиклешшт уљтае. Али, сиглеиит роезјае је џ оваквом _ предговору сопашо зе диа пол. Уместо аналитичког приказа Манојловићевог књижевног дела, овде се дају карактеризације чија вредност често пада чим се логично рашчлане изречене речи,

У Манојловићевом естетском ин животном ставу, вели се ту, било је „Типично медитеранске избалансираности“. Значи: типично _ средоземне уравнотежености. Које то и чије средоземне уравнотеженостиг Да ли грчке из Перикловог пили АлексанАровог доба, да ли римске из доба Августа или Клаудија, да ли уравнотежености Шпанаца или Турака, ла Ат Млечана, Арапа, Сицилијанаца пили Француза2 А таквих, привидно Аепоремих, али без значења категоризапија, у овом предговору је више. По писцу предтовора, Манојло-

крива недостатке, изопачености и ограничености друштва, али је. ма не примамо као памфлетски обра.

већ као израз једне трагичне

чун ) ноти која не прихвата свет у коме живи. Слободан Новак саоп-

штава једну од дубоких истина ко-

је се тичу основа а не привида наше савремености им које стога не могу никога појединачно да 4 сте јер су надахнуте жељом У саг ледавањем суштине друштвени здн вања. Натпросечна уметност оплемењује сваку стваралачку истину им бедљивом без оозира на то

чини је џ панка ћ иначе она сама по себи сурова.

У наца наших савремених рома-

ају много заједничких црта, атајуби. „Мирисе, злато и тамјан" сећао сам се Кошевих „Мрежа". И тамо један човек бежи из друштва на приморје, у сеоску усамљеност, заваравајупи себе да ће се спасти из мрежа лицемерја, лажи, замор. них и празних обавеза. Новаков ју. нак је нарочито близак Селенићевом Пери Богаљу („Мемоари Пере Богаља"). И један и други су инва, лиди (то има више симболично но конкретно значење); и један и други се ослобађају фанатичких веровања и различитих обмана; обојица се опредељују за улогу циничних посматрача одбацујући сваку помисао да се прикључе људима од акције, којима су некад и сами при

падали. Личности савремених романа су аутсајдери (тој групи припада и

Љуба Шампион из новеле Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве"). Оне живе далеко од најкрупнијих друштвених догађаја, „не желе да се такмиче у животној јур њави са својом сабраћом. Њихово издвајање не доноси им срећу, већ им само омогућује да живе у миру са својом савешћу. То су очајници који су себе саме прогнали из дру штва. Историјски токови пролазе мимо њих. Они су згађени од патетичних призора историје, жељни су мира, тишине и усамљености, Некадашњи актери или статисти у историјским спектаклима које прире_ Ђује свака генерација, они се пољлаче и постају гледаоци са галерије. Члан те породице јетких, очајних и оштроумних људи је и главтна' личност романа „Мириси, злато и тамјан".

Павле Зорић

вић је „умео да поентира наоко слу-

чајни разговор (...) мислећи увек у категоријама нарочитим и пзочнтим“ (тј. лепим, убавим!). „Био је,

попут оне смокве ижђикале уз високи зид у његовом зрењанинском врту, по много чему везан за југ, за Медитеран, и у овом нашем континенталном, често суровом и заборавЉљеном _ поднебљу — упечатљивошћу сопствене воље пропосио тај типик хеленских видика и средоземне благости, као своју једину заставу. Био је осунчани, јужни алиби за многе паше круте, континенталне, мргодне типике и антипатије“.

Дакле, тај песник, Тодор МанојАовић, што је ижђикао као смоква у зрењанинском врту, у нашем забо. рављеном (!) поднебљу је алиби (тј. доказ неприсутности) наших крутих, континенталних, мргодних типика (тј. црквених устава, или правилни“ ка о животу монаха у манастирима), али је, у истом том поднебљу, по сопственој вољи, он и носач тог типика.

Обиље оваквих слапова лепореко. сти не може да прикрије погрешно навођење податка, Ту се, па пример, налази овакво тврђење; Манојловић је био „савременик н сапутник Милоша Црњанског и Растка Петровића“. Савременик утолико, што су, не мали уосталом, део живота про. живели истовремено, као што би се МОГАО рећи да су Манојловић и не ки младић рођен пре двадесет, или неки дечак рођен пре десет тодина, такође били савременици. Ако се има у виду да је Манојловић рођен 1883, Растко Петровић 1893, а Милош Џрњански 1898, податак о томе да са ВИ тројица савременици добија

Арукчије значење. А сапут ници нипошто нису били. Подаци 0 Животном кретању њиховом може се наћи у свакој мало бољој нашој сициклопедији, У сваком предговору и потовору делима Р. Петровића Е . Црњанског, уколико, дакако,

'су писани као овај предговор.

бој расу вичности приређивача, би Асуства_ опсежно обрађених КЕ рафских података, због одсуства и о ографије дела Манојловићевих – оно 0 њему, због мана предговора, Пајзад, Књигом „Ближе Великом Сунду , којом се Зрењанин желео оду жити суграђанину Тодору Манојло вићу, дуг је тек делимично одужен.

«Миодраг Кујунџић