Књижевне новине

ПЕБА РИСТИЋ пак БЕЗ КОРЕНА је исто што и уметност 05 вредности. У миту, поред уметности, треа тражити н корене, Нација без мита, није

нација, а лажни митови обезвређују народе, мада је у миту можда најзначајније дубоко духовно понирање, које такође спада у аутентичност мита, Мит је процес који пе може одједаред ни да се уздигне, нити да се унизи; напротив, брзо уздизање неког мита са сумњивим коренима доводи до комедије. Тако су Бугари у Пиринској Македонији подигли споменик Спартаку који је наводно био родом баш из овога краја! Споменик је у соц"реалистичком стилу! Да ли овај споменик служи на част Бугарима или радничкој класи уопштег .

Југославија такође има своје митове, велике ни аутентичне. Неки митови припадају историји, јер нису имали своју аутентичну подлогу. Они такође могу и данас да стоје ако имају неке друге вредности, али само као споменици свога времена. То је случај, рецимо, са Илирским покретом који је избацио вредна уметничка дела, значајна за наш даљи развој. Да би се створила митологија једног народа треба да се у потпуности сваки његов аутентичан део сачува и сврста. Митологија се не ствара у сваком периоду сасвим испочетка, јер нас то враћа у период дивљаштва и варварства који нема изграђену, већ само замишљену митологију. Упоредо како народ гради државу тако гради и монументе митологије, им, тако рећи, докле год ти архитектонски монументи постоје, постоје и ти народи. Благодарећи нашим средњовековним задужбинама ми смо преживели легендарно петстогодишње робовање. Вук Караџић забележио је аутентичне митове у народном предању. Наше је било да у слободној земљи сачувамо и испитамо аутентичност тог блага, м да га средимо по духу и стилу у ризници наше духовне силе, како би.се што боље могло да користи. Лепо сређена ризница приступачна је свима, па се за њу боре и отимају сви људи света.

За Јерусалим се отимају многе цивилизације света, и он је једна општа вредност.

Југославија, која се декласирала у Нишу 1915. год., славила је мит победе својих јунака у Мештровићевом споменику Незнаном јунаку на Авали. Споменик је несумњиво успео, уопште немамо намеру да га критикујемо. Он служи м данас као главно место где се одаје част целом нашем народу, али морамо да констатујемо да је ту начињена једна труба грешка, а то је непоштовање аутентичиости чињеничне историје. Наиме, прилуиком зидања споменика срушен је стари средњовековни град. На тај начин осиромашена

из наше већ толико скрнављене прошлости,

"и то не од непријатеља већ од нас самих.

Данас, када је прошло од тога доста времена, п када се та грешка боље сагледава, можемо да тврдимо да Мештровић није имао смисла за континуално понирање у векове преко аутентичних чињеница. То, наравно, не умању“ је његово генијално дело, које нас снагом своје уметности увршћује у токове светских духовних збивања тога времена. Рецимо да се тај покрет назива сецесија и да се врло

ДО

Моша Пијаде о Мештровићу

МЕЦНЕР је био вајар који стилизује, Мештровић је стилизатор који ваја. Најсилнија покретна снага у њему, његова безгранична амбиција, довела га је до претензије да створи не дело у коме има стила, него стил, и то стил за целу једну нацију. За такву славу био је пристао да у своме делу угуши сваки глас уметничке личности, и најмањи свој инстинкт је успео да потчини „општој ствари".

жкхж" Мештровићева заблуда при „изградњи"

новога стила састоји се из више заблуда у сноп. везаних. Њима је с једне стране извор

· у оскудној уметничкој. интелигенцији покре

навЕ: __-- УУ |||

ЦЕ

ИТЕКТУРА И МИТ _

често инспирише Египтом. Постоји и такозвана египатска сецесија, али постоји и мађарска, па и српска сецесија. Мештровић је можда био изнад свих ових локалних покрета и он се уздигао до древних митова, зато је и југословенски, Међутим, то му није давало право да не поштује туђа дела и да их руши у духу кинеске културне револуције. Данас можемо да жалимо што Београд нема у шпици свог ТВ програма поред калемегданске тврђаве и авалску тврђаву са Мештровиће-

тача, а с друге стране његовом оскудном осећању нашег расног карактера.

жтж

Њега је стилизација довела ка садржини, не унутрашња. идеја спољној форми. У стилизацији коју је узео из туђине, и коју је он још даље заоштравао, нема ничега што би се икаквом анализом могло довести у везу са нашом народном психом. Садржина, разуме се, одговара тој форми, јер је од ње учињена

зависном. | ккх

Мештровићево · видовданско дело јесте уметност у којој форма рађа садржину, обрнуто природи уметности.

(М. Пијаде: Иван Мештровић и тежње за стилом. наше уметности, 1919)

неимлретво

ари, можемо да кажеровићу недостајало то што није ше, урбаниста. То се осе-

вим спомеником. М ств мо да је Мешт

архитекта и још ви Ћа ло још пре рата, ла се васкрсавање наших !

митова поверавало и архитектима, али, авај, на том пољу није било Мепшл ровића уметника, Већ смо на овом месту оштра При НИ арх. Крстића и цркву светог арка 5 7 граду која је требало да Заскроне наше Ко. сово. Што је најгоре, У данашње време та се грешка и даље спроводи. Недавно су преме-

штени у њу остаци цара Аушана. Ово би могло да се оправда само као привремено решење. Залажемо се да кости цара Душана остану на аутентичном месту, али у потпуно аутентично обновљеним Светим Архангелима. То је данас потпуно изводљиво јер су за вршени истраживачки радови и реконструкција др Слободана Ненадовића. Примером обнове манастира Градца полази се сада у обнову Бурђевих Стубова. Још читав низ мапастира у полуразрушеном стању чека своју обнову, као што су Свети Никола код Кур. шумлије, Давидовица, Бањска и још колико непознатих и неиспитаних. Ми смо увек пре за један аутентични мит нето за неку неизвссност У шунд-копијама препотептних раскоши, ако за то постоје услови. Наравно, и де Ла нових епоха као и сваке старе епохе ну. жно је довршити ако су недовршена, и обновити ако су порушена. Зато смо и за довршење свих недовршених дела Мештровића и зато се залажемо да се два његова најгранди. ознија дела доврше. То су Видовдански храм, и Његошев маузолеј, најзначајније теме у ми товима наших југословенских народа, и на родности. На Видовдан, на истој линији бор. бе, нашли су се први пут Срби, Босанци, Црно. торци, Хрвати, Албанци и Мађари. Пуцањ који је одјекнуо на Видовдан покренуо ·је и свет и уједињење и ослобођење свих ових народа; Видовдански храм био би и једини споменик нашим епским народним песмама, исто као што би Његошев маузолеј био споменик нашем највећем епском песнику. И за једно и за друго постоје исти почетни услови — тотове Мештровићеве скулптуре, за које је потребна још једино да их архитектура по. стави у простор.

Ми смо се још одмах у почетку изјаснили да смо за то, али у овом тренутку "пак мора мо да констатујемо следеће чињенице. Мештровић, сагледан после једног историјског периода, може само да буде признат п узди. зан као вајар, архитектуром се готово није ни бавио као битном делатношћу, већ само као допунском. Међутим, у међувремену је

Наставак на 15. страпи

је чиста истина, избијен је. још један беочуг

Чубурска песма

СЛОБОДАН МАРКОВИЋ

Своме покојном другу Ганету РАНЧИЋУ

Помрли су бунари Београда, и, жуте фасаде кућа бачених у дна Чубуре,

у веселе баште липара и тужних столова

где нема више оних белих људи.

О, ово поподне јануарско, сиво

као Варшавски аеродром, смрт најављује.

Нека жена, која мучније од покојника изгледа, певуши као да је луда.

М њеном зембилу, искрпљеном плавом чојом, вири нога кокошке на самрти.

Нека јој девојчица узалуд каже: „љубим руку!" Одлази жена, погнута као моје мисли,

које све више граде чедна вешала.

Обесићу себе,

или ћу повешати оне који то заслужују!

У име народа, обичног народа,

који се ослања на своје слатке мисли о другарству.

Са цркве Светог Саве звони.

Два олеандра увијена у џакове,

Стоје и стражаре.

Лађа црквена личи на апсану.

Полулуди звонар бере недогореле свеће,

и, преноси их помно на место где ће опет добити у својој дужини.

Ваљда тако и ми, људи, Чубурци,

родољуби, Баци, и, сулуди играчи

ДОМИНА, МУНТЕ и РАТА,

исправљамо своје вратове кад груне пролеће, као што су грунуле КАЋУШЕ

са положаја, иза Рипња.

Пио се чај, пресипали се тигањи

последње залихе масти,

ла уштипци црни буду слађи.

О, како су јаукале мајке

што им синови не дођоше кући, Много пута, каснили су они са теревенке. А сада,

кад застава партизанска вијори на Славији, они закаснише заувек!

О, па и оне износе уштипке, за слободу и за душу! Тамо где; „ВУКУ СРПСКИ НАРОД", пред питомим кестенима,

испред Парка студентског,

говори Пеко.

Његове речи као митраљески меци

паради су октобарско небо!

А сада је, друже мој, јануар, 1969,

и, Чубура се бацила пред зелене ЛЕЈЛАНДЕ,

да деци долазећој

буде лепши балкон на висини, м, звезда У даљини!

Нема Топличких зелених ложа, уоквирених ружама.

Нема ни свирача.

Ни Шангаја са дрвеним тасом ушећереног воћа.

Какви певачи:

бербери, стаклоресци, јорганџије, адвокати, лекари,

робијаши, комунисти, оџачари, композитори,

морнари, лађари, ленштине, обућари, студенти, уметници.

Нема ни путујућег бурека над вечним жаром.

Ни акробата. Ни мађионичара.

Куд одоше ти кловнови Чубуре,

који су само мислили на каранфиле, на музику и на Отаџбину!

Где ли су сахрањениг2! Обијени! Убијени!

Малена моја Чубуро, зелена земљо, распевана крајино, на брегу! Диши!

Остани бар још мало, док живим. | Још који дан сиви. Још који дан благи. Остани да те видим под небом мајским | кад свићу девојке нове, и за мене и за тебе! Девојке, кћери наше бујне!

Остани, да још једном раздрљен, испред оркестра, промарширам са цитанком у наручју! Цитанком, каква се неће родити!

Циганком, од чијег даха полуди чело,

а срце оде странпутицом!

Циганком, за коју је травњак црквени, постеља раскошна!

Циганком, коју су одвели и убили Немци!

· Циганком, која ми је ране видала,

која ми је, зими, промрзле гуске пекла на пекари, ту, десно, с угла! Циганком маленом, шареном, златном, сићушном, а тако огромном!

Циганком, за коју свећу палим,

и, Свету Василицу молим

да јој грехе, ако их је имала, опрости!

Јер, и ја ћу једном стићи на њено румено небо, и сешћу међу лимене анђеле,

као гараган Џек Донахју,

који је чамио у Ботани Беју!

О, Чубурци, ако вас још мало има,

чувајте своја топла недра! Дишите!

Дишите дубоко, Чубурци!

Ви сте нада земље ове! Ви, скромни младићи,

који лутате бреговима преосталим!

Ви, за које не важе правила Националног парка!

Ви, који берете руже немилице,

а оне од радости цветају још луђе,

још брже, још теже,

да би пале на косе драгана ваших,

које босоноге трче, у подне, са бокалима пива!

ДАишите, Чубурци, надо Домовине!

Ко ће као ви, са свећицом од Великог Четвртка, У

| постави,

јуришати на непријатеља!

Чубурци, ви који нисте скидали мртвом непријатељу

ни сат, ни чизме, ни шињел!

Чубурци, ви који сте непријатеља укопали на сред Чубуре!

Да се не види! Да то никада нико не сазна,

А да ипак почивају у земљи, у туђој земљи!

Јер, дошли су незвани!

Ви, који незване презирете, дишите!

Покажите како се дише и умире

за малу башту, за собу и кујну, и резеда креденац,

са будилником који сто пута иде на поправку,

и много пута не звони и не буди у прави час,

а ви сте будни пре њега! |

Дишите, моји Чубурци! Мала, али смела војско!

Недисциплинована војско! Ратничка војско!

Дишите, и живи и мртви Чубурци! Дишите!

Нека сви виде како се дише са чанком скромне леће!

Дишите, Чубурци! Помрли су бунари наши

а можда ће и жуте фасаде кућа ј

бачених у липаре, међу ниске ограде!

Дишите, Чубурци! Ви сте време овога града! Најбољи синови Београда!

Вама пристају и памучне кошуље и гумене чизме и стари револвери.

Ви сте смели возачи оронулих камионета!

Ви сте луди другари! Дишите!

Покажите људима, дошљацима,

где је извор ваздуха и где су бакље јутра!

Дишите, Чубурци безазлени! На сваком месту!

Будите орни и храбри! у

Дишите, браћо моја, другови моји! Дишите, диттите, | дубоко!