Књижевне новине

ГРАД 2000. ГОДИНЕ

БОГДАН БОГДАНОВИЋ

СВАКА УРБАНИСТИЧКА фантастична визија, сваки „визионерски" пројекат садржи у себи три прекршаја. Први и капитални; недостатак праве маште. То што „визионерски" градови данас плове по води или силазе под воду, што пониру у земљу или лебде у ваздуху, ошшта су места књижевне фантастике још од Сирана де Бержерака или Свифта. И код једног и код другог писца сличне су идеје излагане на много даровитији начин и, пре би се рекло, са хумором а не као озбилна предвиђања о будућности човека и човечанства. Други је прекршај једна намерно изврнута „оптика". А трећи је прекршај у томе што се у игру, да би се спасла веродостојност немотивисане „оптике“, уводи гломазна техничка софистика.

Ствар је социолошких испитивања да одговори на питање: откуда потреба за овом врстом преокупација Проблем је психолошког реда: које су и какве су побуде ових наших „видовњака", који и какав ментални тип човека стоји иза тих по бида. Није искључено да ће неки сле дећи симпозијум на исту ову данашњу тему или неку њој сличну, моћи да се позабави и овим питањима. За сада, ми смо се прећутно договорили да једни друге не задивљујемо својим поетским визијама света и града у будућности. Реч је о реалној „оптици", реч је о сасвим другој преокупацији но што' је урбанистичка фантастика, и самим тим се полази и од сасвим других мислених схема. Пред нама свима је питање на које треба да одговоримо и које гласи: да ли су могућне, пи у којој мери, неке научно засновапе прогнозе о будућности града. Ако су такве прогнозе уопште могућне,' њихово постављање би (било посао веома значајан и остварљив само у неком дужем року. Једним оваквим разговором га не можемо обавити. Сем тога, овај посао је у најбољем смислу речи „тимски“. У њега се уносе и уграђују многа реална знања разних дисциплина, уносе се и уграђују многе индивидуалне опсервације. Слика која се добија није „визија", већ пре слика неког невидљивог брода који се, у дечјој игри „поморске битке", врло постепено исцртава пуним и празним погоцима. Х овој игри, заснованој на колико-толико провереним чињеницама, ја, са своје стране, желим да поставим само једно питање. Оно је, можда, и важније него што на први потлед може да изгледа, и гласи овако: да ли нам ретроспекција може да буде од неке помоћи и онда када размишљамо о будућности гтрада2 Може ли освртање уназад да се узме као неки важећи фактор прогнозирања»; Питање, разуме се, захтева и подробније образлагање, чак и нека извођења. За почетак, извршићу извесно суочавање, упоређивање нежих сасвим обичних речи, којима се у разговорима ове врсте богато служимо, а њихов смисао није довољно јасан или, уколико и је сте јасан, није истовремено и довољно свеобухватан. То су речи и појмови, као што су на пример: техника, град, цивилизација.

Не само да стари антички свет технику уопште није схватао на начин близак нашем, него је и већ увелико технизирани деветнаести век имао о њој сасвим друкчије представе. У великим вокабуларима ХТХ века реч техника је забележена још увек само као придев, и овај придев означава да је технички нешто што се односи на неку вештину, на неку уметност, на вештину састављања стихова, између осталог! И то у пуном јеку индустријске револуције, онда када је техника доиста, реално, већ мењала свет. Треба ли закључити да је тада, око људи, не само постојала него и дејствовала једна веома снажна сила, за коју они нису имали чак ни одговарајућу рече Тешко је, наравно, извести било какав други закључак. Треба ли, мало барокно, продужити исту мисао, па рећи да и данас око нас, врло вероватно, круже неки појмови-духови, које још не видимо, који у највећој мери утичу на наш живот, а забележиће их тек речници идућег века»

Није много јаснији ни појам — град Ако су градови били Јерихон, Урук, Ур, Библос пили Троја — и ако доиста једноставно можемо да објаснимо шта су они били онда је сасвим сигурно да то објашњење не може да важи за данашњи Париз, Лондон или Токио. Овима су, пс својим атрибутима, много ближе неке географске области као што су Ранстад Холанд или Рајна-Рур, нако ова подручја не називамо градовима. Или, ако узмемо да једна мала, рецимо наша, југословенска, агломерација од десет хиљада становника често може да стекне право да се назове градом, а да један велик град данашњице може да броји и десет милиона становника, онда је довољно разумети се У логику и „граматику“ онолико колико и кир Јања, па видети да појаве, на распону величине од један до милион, оне на почетку низа и оне на другом крају, не могу имати исте атрибуте — тешко чак да могу имати и један заједнички атрибут. Ако се и натегне нека довољно уопштена формална дефиниција, која би пам казала и доказала да Токио и, рецимо, Велика Дренова припадају једној истој врсти појава модерног света, онда таква дефиниција, бар за техничке науке, не може бити ни од какве вредности. И

И трећи је појам врло замршен. Шта је цивилизација2 До пре неколико година, бар код нас, раздел појмова култура и циви лизација изгледао је јасан. Данас је све очигледније да је појам цивилизација експанзивнији од појма култура. Много

бројне историје цивилизације или историје појединих цивилизација обухватају у потпуности и културну историју. Етимолошки, реч цивилизација у скривеном виду обухвата и реч град, па су можда јопт најјаснији они савремени археолози код којих појам културе садржи све духовне и материјал

ж) Мемено излагање на симпозијуму „Технолошки прогрес им трад 2000-те године“, одржаном у Београду децембра 1968. г. з

не појаве пре рађања града, а појам цивилизације обухвата исте појаве уколико оне долазе после јављања града. Ни ово, наравно, није потпуно јасно нити се увек може применити, али је бар довољно једноставно.,

Најзад, ни за једну од ове три побројане речи нисмо нимало сигурни шта ће све значити сутра или прекосутра. Техника, бар за овај тренутак, и бар за већину од нас, означава неки глобалан, али п сасвим неодређен зброј човекових дејстава на природу. Па ипак, као да нам је и ово сасвим широко разумевање речи постало тесно. Све смо више склони да неку врсту технике припишемо и другим живим бићима. Знамо да се не је дан од великана савремене архитектуре одУшевљава „архитектуром" пужеве кућице или шкољке, или да се читава једна грана теорије конструкција надахњује „биостатиком, а што се урбаниста тиче, у њиховим трактатима су веома честа поређења градова са ткивима, са хистолошким пресецима, са танглијама, са нуклеусима. То је не само богаћење стручне лексике терминима из вантехничког света, него је. истовремено и имплицитно приписивање неког скривеног техницитета живој материји или свету живих бића. Чак и један тако посебан појам вегетабилне _ физиологије, метаболизам, добија код нас, у нашој урбанистичкој литератури, неко техничко значење. У питању су не само метафоре, већ увелико исказана потреба да се појам технике пренесе и изван човековог света и да се, у неку руку, изврши подела технике на хуману, “слободну, и једну сасвим другу, која је спонтана, „везана", иманентна зоолошком и ботаничком свету, па чаки мртвим стварима.

Ако и пристанемо на овакво значајно проширивање појма, тачније на његово удвајање, морамо одмах и сасвим јасно једну технику да оделимо од друге, или бар да утврдимо које се аналогије могу, а које се не могу успостављати. Ако, на пример, имамо неких разлога да упоређујемо статику цвета или листа са статиком неке савремене конструкције, то чинимо зато што и за једну и за другу серију појава важе. исте математичке законитости. Али, немамо ни разлога ни права да мравињаке или термитњаке упоређујемо са градовима, пошто законитости које регулишу једну и другу серију појава не само да нису исте, него нису ни сличне. А баш се на таквим привидним аналогијама заснива врло често, извитоперена „оптика" урбаниста-илузиониста. Рекао бих да нема ниједног савременог визионерског пројекта који, бар донекле, пије импресиониран, па чак и на дахнут привидним аналогијама између термитњака и града. Термитњак је, у неку руку, чак и лажан архетип или је, још пре, нека

врста неџротично симбола. Савремени, урба-

ниста-видовњак, тиме наговештава тренутак када ће, из неких не баш радосних разлога, и сам човек почети да одваја своје градове од спољњег света, као што то чини термит или ће почети да силази под земљу, као мрав. Магред речено, све урбанистичке, па чак и социјалне утопије, исказују једну заједничку тежњу за издвајањем из света, за тоталном изолацијом. Утопистичка схема мишљења и ова друга, привидно биологистичка, у овом случају се веома добро допуњавају.

Срећом, законитости које одређују формирање и понашање термитског полиса и људског града нису, ни у ком погледу, ни исте ни сличне. Нема те математике, ни конструкторске ни социјалне, која би их подвела под исти математички израз. Када~би се то, неком несрећом, могло учинити, тада би сасвим доследна реализација једног мо дерног урбанистичког термитњака имала далекосежне последице. Пробудили бисмо се сви једнога јутра као хермафродити и анатомски специјализована бића, подељена на анатомске касте. Још у току спавања нека невидљива сила разврстала би нас на људе"бушилице, људе-мистрије, људе-маказе, људе -булдожере или људе-мешалице-за-бетон. Замислимо, за тренутак, како се наши суграЂани међусобним додирима надражују и подстичу на рад, а нарочито се надражују додиривањем своје огромне и љигаве краљице, која их лучењем „социјалног хормона" сталпо држи у некој врсти криптосексуалне градитељске егзалтације. Замислимо, затим, како једни другима, братски, орално и анално, пресипамо сварену храну или позајмљујемо

ферменте. Слика је, наравно, ужасна, али је настала само доследном применом почетне „оптике". Није наша кривица што смо је довели, Свифтовим поступком, до ћогичког краја. Грешка је, и подвала је урбаниста-визионера који мењају оптику само дотле док ме дођу до атрактивне спољње форме својих будућих „врло срећних градова". Дакле, не поштен поступак, који, сем тога, није својствен ни „техничком мишљењу“ ни песничкој имагинацији, већ спада у домен чисте софистике. ; + 15 Према томе, ако зађемо у густиш произвољних аналогија, мењају се, или се бар осетно померају, значења речи као што су техника и град. Модификује се и значење речи цивилизација. Један велик песник, као што је био Метерлинк, и то још у време када живот термита није био онако луци по депоетизован (Грасеовим радовима, на пример), могао је да из једне поетске метафоре изведе закључак да је цивилизација термита, у неким својим облицима, чак супериорнија од наше, људске. Мако, о својој сопственој цивилизацији немамо великих илузија и знамо све њене трагичне несавршености, метафора остаје метафора, дакле, домен песникових непорецивих права. Али, ако неки визионерски пројекти прихватају сличне метафоре као збиљу — а имамо раз лога да понекад и тако нешто закључимо онда смо суочени само са једном формом мишљења које или намерно „тришира или није изашло из архаичких, чак примитивних оквира, у којима се врло лако метафора прихвата као збиља. Ј

Ова цивилизација, најстарија за коју се зна, најнеобичнија, најинтелигентнија, у неком посебном смислу и најлогичнија, најбоље прилагођена тешкоћама бивствовања,, које су се још много пре нас показале на земди, иако је, са више тачака гледања, свирепа, суморна а често и одвратна, супериорнија је од цивилизације пчела, мрава. и од саме наше цивилизације. % 6

Уз ово надахнуто место Метерлинково, ставићемо одмах речи једног великог научника, а и оне, рекло би се, ништа мање, зраче својим песништвом, које је, у овом случају, још и песништво чињеница. Наводимо Ростана:

Цивилизација мрава је уписана у рефлексе инсекта, који опет, произлазе из његових хромозома. Цивилизација човека не обитава у човеку, она је у библиотекама, у музејима и законицима.

Ако у Ростановом наводу уместо речи цивилизација ставимо реч техника, смисао се неће променити. Ни цивилизација човека, ни његова техника, па у неком метатехничком смислу ни његови градови не обитавају у човеку. Истина, далеко смо још од тота да смисао технике тражимо у библиотекама, музејима, законицима. Оваква идеја, код Ростана само прећутно исказана,. веома је стара и, ако се не варамо, у суштини је платонска. Дакле, и овде је у питању једна визија, али сасвим друкчија од оних о којима смо досад говорили, једна од оних за коју би се, можда, и вредело заложити.

Може се закључити да и визионерски начин мишљења има своје ретроспекције на основу којих гради слике о будућности, МеЂутим, те ретроспекције сежу сувише далеко унатраг и непотребно нас враћају на усамљене и врло архаичне појаве у свету живих бића, које су у неку руку и „шала природе", или неки њен »асје ггашк«, Техницитет инсеката-градитеља, усамљених на огромним табелама међу толиким стотинама хиљада инсеката, и нижих животиња, које немају никаквих градитељских обичаја, не може се уклопити ни у какву општу еволутивну скалу природне технике. Напротив, пре би се рекло да је овај техницитет, у неку руку, инволутивна појава. И баш зато, залажењем у овакву врсту ретроспекција, а и због. много чега другог, свако визионерство успоставља један нереалан однос и онако већ измењених појмова техника, град, дивилизација. Разуме се да и једна научна прогноза мора да изврши своје ретроспекције, али она нема права да узме случајне и усамљене „узорке" и да на основу њих гради произвољне аналогије, већ мора да пође од колико-толико чврстих чињеница и при том да упоређује само оно што се може упоређивати. Но, можда баш зато што је данас, у нашој стручној публицистици, веома побркан међуоднос ова три капитална појма, први је задатак да се они, после једне добро извршене ретроспекције, пре свега доведу у ред. Што опет значи да им ваља обележити редослед јављања, степен зависности, и одредити чак и неку хронометричку скалу, да би се бар приближно видео животни пут појава које обележавају.

Ако изоставимо једну врло обимну, дангубну демонстрацију, засновану пре свега на палеонтолошким материјалима (в. Б. Богдановић, 'Човек, техника и град, „Савременик", 4 метаморфозе, 1968), тада би се о овом међуодносу могла испоставити следећа, врло упрошћена схема. Почетак стварне тех-

| ЦА. ЕМОЦОЏЈА КМТЕКАГ · ООМЕКА. УК ОМОХАОЈЕ | | и | | | ЈЕР НОМ ћи 55 А Е' Рош МЕБТОМеЕ ГА: у ТРАВОМ РОВЕТЊН БЕМЕРАЦАСМЈА 7 | НОМО_МЕАМОЕВТНА! ЕМСЈ5 . УН РЕВВ|Е ТЕНМСАР == ДЕ (еј иниијнени унио зној немо о) а љо, О 5 Јер = АЕ ПИ Кеа 6 Паје САДА О бимбаша прети на 56 1 пјо Зи ФА агар а 7 АГ 7 че ~ о

нкимлРетвО

ничке еволуције хоминида пада управо онда када отпочиње и неки процес излучивања, изглобљавања природне технике из детерминисаних зоолошких оквира. Овај би се тре нутак обележио негде на око милион година пре наше ере, појавом тзв. ређб]е-алатке, тј. алатке типа пребијеног облутка. Минуциозне анализе показују да је ова алатка произведена само помоћу једне једине и врло несавршене серије покрета, па из тога закључујемо да смо суочени тек са првим ступњевима ослобађања техничког геста. Више стотина хиљада година овај се стереотип алатке не. мења, да би се, затим, појавила алатка новог типа, на којој се једва могу видети две серије покрета: синхронизација вертикалног и тангенцијалног удара. Али, и то је значајно, јер тада отпочиње као што каже Леруа-Гуран, нека врста „техничко-тестуалне _синтаксе", =. |]

_На једној замишљеној кривој линији, код које би временски размаци били обележени апсцисама а. ординате, апроксимацијама техничких скокова, линија опште техничке еволуције текла би из почетка скоро сасвим хоризонтално, и за више стотина хиљада година она се практично не би значајније подигла, што значи да се еволуција веома споро кре ће. Једва приметно одвајање отпочеће тек после појаве друге, више алатке, Међутим, ма како нам ова померања изгледала трагично спора,.у питању су, и у првом и у другом случају, веома значајне техничке ескалације, које би. се, по далекосежности последица, могле мерити само са модерним техничким скоковима: увођењем парне машине или, почетком примене атомске енергије. Најзад, трећа ескалација је у неку руку судбоносна. Ох ње почиње осетније уздизање криве ли ције. У питању је „тренутак", који опет траје скоро сто хиљада тодина и који почиње негде пре 100.000 т. а завршава се нешто после: 25.000 т. пре наше ере. Дакле, почетак овог трећег скока отпочиње још пре појаве хомо сапиенса. Суочени смо, тотово одједном, са сасвим. новим. палеолитским техничким светом. : Пред нашим очима су много ефикасније алатке него досад и много већи број њихових типова и варијетета. Процес ослобађања геста је довршен, а самим тим се завршило и екстериоризовање технике; она одсад живи изван закона зоолошке летерминисаности, управља се већ помало пи према неким својим аутономним законима. Остаће, наравно, заувек неразјашњено питање ко је кога родио и ослободио: човек техџпику или она њега2

Ако смо сигурни да у овом последњем и засад још увек најзначајнијем интервалу лочиње да се испољава и неко врло примитивно „техничко мишљење", а изгледа да је:тако, онда та ваља схватити само онако како пас на то упућују радови школе Леви-Брила. Оно је несавршено, оптерећено апсурданим и.потрешним. аналогијама, загушено емотивно-мистичним . односом према видљивим п замишљеним појавама, неодвојиво од ритуала, игре и магије; Али, исто тако изгледа да се већ од овог тренутка дефинише и једна врло важна законитост. Од самог почетка свог испољавања мишљење заостаје за техничким моћима. Најбоље бисмо то схватили ако замислимо да крива развитка баца своју сенку мало удесно. Иста ордината не погађа две хомологе тачке на криви и на њеној сенци. На криви техничког развитка она погађа тачку „данас“, на линији мишљења она погађа тачку „јуче". Нико други до Ален сјајно је изразио ову карактеристичну појаву:

„ ... ваши далеки преци имали су развијену технику и детињасте идеје о њој... алини у нама, као и у њима, увек има више моћи него стварног знања.

Није нимало случајно што на почетку овог периода имамо доста сигурних, мада више посредних потврда него материјалних трагова да је човек постао градитељ, да барата првим традитељским апстракцијама, као што су центар, круг, прав угао, растер, можда. да барата чак и неким наговештеним статичким појмовима. Исто тако није случајно, и готово је симболично, што на самом крају имамо већ и материјалне трагове пр; вог познатог насеља, истина _ „камперског типа, али са јасним, нако врло невештим еле-

ментима куће.

Сада се отвара једно даље питање, уједно и најважније. Треба покушати да се успостави неки однос између криве, која тече овако пред нашим очима, и тачке „град", која ће се ускоро наћи на њој. Наравно, питање генезе града је, као што је и познато, веома сложено, ц било би нлаузорно покушавати да се изложи у цигло неколико реченица. 'Потребан би нам био мало шири маневарски простор да објаснимо, да распростремо и да добро распоредимо читаве низове појава које сада већ увелико улазе у разматрање. Од: нос човека и територије, однос групе и територије, родовске структуре, магијско-техничко, па затим и реално техничко, чак техиолошко савлађивање територије, протоземљорадња и земљорадња, седентеризација, интензификација технолошке обраде тла и сажимање територије, територија и нуклеус, сабијање нуклеуса, протоурбане појаве, хидротехника, почетна металургија, почетна подела рада — све су то елементи гтенезе, већ добро уочени, који нас кроз врло компликоване интеракције приводе негде око 10.000 г. пре нас сасвим јасним наговештајима града. Само хиљаду-две година доцније, отпочеће пра; Наставак на 15. страни