Књижевне новине

МАТЕРИЈА КАО ПРОИЗВОД ЉУДСКОГ МИШЉЕЊА слала

ЧИНИ СЕ ДА ПОЈАМ материје у марксистичкој философији вреди још једном размотрити. Повод за то, међутим, није просто у чињеници што су се у току последњих петнаестак тодина у једном делу марксистичке Литературе — заправо пре свега у Немачкој Демократској Републици и у Совјетском Савезу, али такође и у Пољској и Бугарској водиле опсежне дискусије о материји,у којима је указивано на извесне недостатке пре света Лењинове дефиниције материје.

Повод је више у томе што се дотадашњи марксистички појам материје у овим диску. сијама критиковао искључиво са становишта процењивања колико је у сагласности са савременим развојем природних наука, односно са становишта прилагођавања класичне марксистичке философске концепције материје савременом стању природнонаучног сазнања, Ово је, разуме се, сасвим у складу са једном другом класичном марксистичком поставком, нанме да ће философски материјализам, пратећи развој природних наука, морати да мења своје форме ако жели да буде увек савремен и актуелан. Ова последња поставка сама по себи није нетачна, али је сигурно врло једнострана, пошто развој и промену философске мисли сагледава искључиво У љеној везаности за развој п промену природнонаучног сазнања (штавише, ставља јеу пасиван, пратећи положај у односу на природнопаучно сазнање), а сасвим испушта из вида макар п релативну самосталност развоја философског сазнања као таквог.

Но, уколико се за ову поставку може претпоставити да нема друге претензије осим да укаже па један моменат везе философског п паучног сазнања, то се никако пе може рећи за поменуту дискусију и покушаје поправљања дефиниције материје, за којс се слободно може тврдити да су сеу целини кретали у тој ограниченој сфери.

Подсетимо се ипак најпре на класична схватања материје у марксистичкој философији и на примедбе које су учињене или се могу учинити у односу на те концепције.

Енгелс, на пример, заступа тезу да је материја као таква чиста творевина мисли и апстракција. За разлику од одређених материја које чулно постоје, материја као таква чулво не постоји. Начин њенога постојања је кретање. Материју као такву, или кретање као такво, нико још није видео нити испитао. Материја, сматра даље Ентелс, и није ништа друго до свеукупност ствари из којих

је тај појам апстрахован, Реч „материја“ само је скраћеница помоћу које обу-

хватамо, у складу са њиховим општим својствима, мноштво различитих чулно датих ствари, Међутим, уколико сазнајемо посебне форме материје, утолико сазнајемо и материју као такву. (в. Енгелс, Ф., „Анти-Диринг", стр. 74—75, односно „Дијалектика природе", стр. 242—243 % 262— 263).

Чини ми се, међутим, да није лако сложити се са тезом да материја и није ништа друго до свеукупност ствари из којих је апстрахован тај појам. Наиме, ако се ради о апстракцији, о чистој творевини мисли, онда се такав појам не може никад изједначавати са „свеукупношћу (тоталитетом) ствари“.

Ово из двоструког разлога: (а) тоталитет ствари је, да тако кажем, у ма којем конкретном тренутку просторно и временски

необухватљив, и (6) сасвим су друго појмови до којих се дошло емпиријском генерализацијом (као што су, рецимо, човек, сисар,

плапете), где постоји сагласност и потпуна одређеност у погледу класе објеката на које се тај појам односи, или такозвани колективни појмови (као што су, на пример, чета, јато, насеље, разред), где се увек ради о коначном узроку, а друго су апстрактни појмови тде се ради о бесконачном узроку и где мема сагласности и потпуне одређености у могледу скупа објеката на које се тај појам односи (такав је појам материје, или појам бића, духа итд.).

Интересантно је да Лењин застула једну знатно другачиј у концепцију материј с. Основна Лењинова теза, када се ради о материји, јесте следећа: Материја је философска категорија за означавање објективне реалности која је човеку дата у његовим осећајима, коју наши осећаји одражавају и која постоји независно од њих, (в. Лењин, В. И. „Материјализам и емпириокритицизам“, стр. 127 «: 277). . -

У напред поменутој дискусији, оваквој Лењиновој дефиницији стављене су следеће примедбе:

(а) Ова дефиниција, која изједначава материју и објективну стварност, у основи је противречна, јер сем материје у објективну стварност спадају и многе друге ствари које ние можемо сматрати материјом, као што су рецимо сама објективна својства материје, затим разни односи, стања, тенденције, закони, форме итд. (5. на пример: Стерн, В,, »би епире Ргагеп дег тодеглеп РАШК«, Берлин, 1954, С. 40).

(6) Из ове дефиниције заправо се не види да ли Лењин сматра да је свака објективна стварност м материјална. Судећи по формулацији, требало би да јесте, па би онда и свест других људи била за сваког од нас појединачно не само објективна, већ и материјална, што, разуме се, није у складу са приписивањем идеалности, одлосно нематеријалности свести, (в. прилоге В. Турскоги Д. Шулца у дискусији о материји у источнонемачком часопису »Решвеће Хензећи т Рћ озорће«, Берлин, 1956; најсажетија и најпрецизнија формулација ове примедбе може се наћи и код А. Стојковића — „О појму материје“, Маркс и савременост, Ш, Београд, 1965, стр. 189).

А. Стојковић формулише и примедбу која се своди на следеће:

(пц) Из ове дефиниције се не види шта је са објективношћу, односно материјалним статусом таквих ентитета који се не одражавају и не сазнају непосредно чулима, већ уз помоћ разума и на основу наших теоријских конструкција. Такве су рецимо информације у кибернетици, које такође имају својство објективне реалности, или елементарне честице које не могу непосредно да се опажају ни чулима ни преко инструмената, већ се о њиховој објективности говори на основу теоријских тумачења резултата експеримената. (в. На истом месту). Но, поред ових примедби које се добрим делом ослањају на природнонаучно сазнање, чини ми се да је Лењиновој дефиницији могућно ставити и чисто филозофске приговоре:

(д) Ова дефиниција не доноси довољно јасно разграничавање у односу на идеализам, јер објективни идеализам такође признаје постојање објективног узрока појавама наше свести.

(е) Ова дефиниција подлеже примедби која се ставља свакоме реализму, ма колико био преправљан и усавршаван, да тачка до-

дира између објективног и сензација које оно производи, тј. сам акт у којем оно што је реално открива себе, остаје увек прикривен једним велом субјективне мистерије, и то сигурно бар у том смислу да објективни аспекти реалности изван искуства зависе у одређеној мери од субјективног избора онога што неко одлучи да опажа, или у смислу да концепције о ономе што је по претпоставци реално, противно очекивањима, временом моту да доживе значајне промене (схватање простора, концепција атома итд.),

(ф) Ова дефиниција почива на идеји пасивнот одражавања објективне реалности која је независна од нашег сазнања и искључује ону марксовску активистичку, делатну, стваралачку позицију субјекта који није само у положају да сазна и покори се сазнатој нужности, већ је исто тако у стању да изнађе путеве за измену те објективне нужности, способан је да тој објективној реалности изван себе утисне п неки свој лични печат, ; 1

Но, постоји ми једно допунско Лењиново објашњење, које такође заслужује пажњу. Лењин каже да је, по самој суштини ствари, за гносеолошке појмове материје и духа немогућно дати'другу одредбу осим указивања на то — који се од њих узима као примаран. Дати одредбу, објашњава Лењин, значи подвести дати појам под други, шири; а има ли гносеолотија шире појмове од бића и мишљења, материје и духа, физичког и психичког» Нема. Према томе, немогућно је захтевати од материјалиста такву одредбу материје која се не би сводила на понављање да је материја, природа, биће, физичко — –примарно, а дух, свест, осећај, психичко секундарно. (в. Лењин, В. И. „Материјализам и емпириокритицизам“, стр. 145—146).

Лењинова примедба да се не може дати одредба материје у смислу подвођења под други, шири појам сасвим је тачна, али се поставља питање без одговора; зашто би по самој суштини ствари било немогућно и на неки други начин дати одредбу материјег А затим, исто тако: па основу чега се у датој сиутацији може тврдити примарност материје2 У ствари, за тврђење о примарности материје потребно би било дати одређене философске разлоге. Ту свакако није довољна склоност која може да потиче из чињенице да се у случају супротности материја — дух не ради о апсолутној супротности (као рецимо код супротности форма — садржина, где влада однос симетрично-реципрочне зависности), већ о непотпуној или релативној су. прстности, тде постоји „зависна“ и „независна“ страна и где, док дух налази своју суштину једино у својој супротности са материјом, материја са своје стране може да постоји или да се схвати и ван те супротности. У сваком случају, ваља напоменути да Лењин, пишући „Материјализам и емпириокритицизам“ свакако није имао претензија да напише неку филозофску расправу, већ је желео да обави један идеолошко-политички неопходан обрачун са руским махистима. оато ми се чини да из једне лењинске, антидогматске позиције, тешко би било уопште схватити због чега би све маркисистичке философске дискусије о материји морале да обраћају посебну пажњу или чак да непрекидно узимају као своје основне философске претпоставке извесне формулације из једне политички актуелне полемике од пре више од

ФРАНЦ ТЕОДОР ЧОКОР

ПОТОМАК СРПСКИХ ГРАНИЧАРА КОЈИ ЈЕ ПОСТАО ЗНАМЕНИТ АУСТРИЈСКИ ПИСАЦ

ЗОРАН КОНСТАНТИНОВИЋ

ГОДИНЕ 1933. Ф. Т. ЧОКОР протестује, као писац немачког језика, против спаљивања књига у суседној Немачкој. На одговор није требало дуго чекати: свим издавачима у Трећем рајху забрањено је да објављују његове књиге, свим књижарама да их продају, свим мповинама и часописима да прихватају њего» ву сарадњу и свим позориштима да приказују његове комаде. Пет година касније, анексијом Аустрије, овај вердикт, који је за сваког човека од пера морао значити крај његове егзистенције као писца и ствараоца и изложити га физичкој погибљи, проширен је им на Чокорову земљу. Те судбоносне 1938. године он напушта Аустрију и почиње да лута по свету. Пред најездом нациста биће присиљен да из Пољске бежи за Румунију и затим, из Румуније, пошто је и ова земља окупирана, за Југославију. Наши људи гостољубиво га дочекују, али ускоро ће и њихови домови бити у пламену: напад Немаца на Југославију задесио је Чокора у Београду, из разрушеног Београда пробија се до мора; на Корчули боравиће две године као интернирано лице италијанских окупационих власти. Преко наше базе у Барију, он се евакуише за Италију и затим за Енглеску.

Чокор је заправо први писац који је тематику наше народноослободилачке борбе увео

12

у немачку књижевност. У својој књизи „На друмовима Балкана“ он нам из сцене у сцену калеидоскопски ниже лично доживљене детаље једне велике епопеје. На улицама Београда доживљује 27. март, занос маса у коме и сам учествује захваћен његовом неодољивом опојном стихијом. Значај овог историјског тренутка који ће наш народ бацити у океан крви он упоређује са најнезаборавнијим историјским тренуцима појединих народа: са збивањима на Мартовском пољу крај Париза у данима Француске револуције; на трту у Варшави када пољски народ оног судбоносног 3. маја, са свих страна већ окружен непријатељима, сличним хијенама, сам себи дарује слободоуман устав; на барикадама Будимпеште 1848. тодине. Ширину историјских синтеза допуњује ситан детаљ. „Имали смо једног друга, Немца, у фабрици“, прича Чокору један српски радник на повлачењу ка мору, „и овај друг је био највреднији међу нама, али једном годишње опио би се до бесвести п све уништио око себе“. И не без бола овај сусрет подстиче писца на паралелу са целим једним народом, ретко вредним и често надахнутим, који је по закономерности свога развоја у свакој генерацији једном наносио толико зла,

Сећања са Корчуле чувају вредност историјског фактицитета: кресови запаљени на висовима као позив на свеопшти народни устанак, дечаци курири, слабашни и из гладнели, који грцајући у сузама и изнемогли од дуга трчања испрекидано избацују речи о спаљеним селима, побијеним родитељима и стрељаним мештанима. Сцене херојства без трунке патоса, записане чувством напаћеног хуманитета, немоћног да дигне свој глас. Да би заплашили мештане и интер-

нирце, окрутни окупатори их све присиљавају да присуствују стрељању талаца, Међу њима је и Иван Лозица, најдаровитији међу млађим југословенским вајарима пред други светски рат. Чокор је, као један у тој сатераној маси немих посматрача, сведок последњег погледа Лозичиног баченог на његове лике које у том тренутку као да су изражавале сву жудњу за незапочетим и за недовршеним делима.

У драми „Блудни син“, такође са тематиком из народноослободилачке борбе, Чокор обједињује библијски мотив о блудном сину који је свом оцу најмилији, са збивањима у Далмацији за време рата. Отац, патријархални далматински сељак, по оном урођеном епском и витешком нагону нашег народа сву своју љубав поклања најмлађем сину партизану, борцу за слободу. Селу прети одмазда, укућани су усплахирени, снаха стрепи за плод који носи у свом крилу. Над селом као нека оловна мора, не зна се шта ће сутрашњи дан донети. Ретко ефектна је сцена када, у највећој напетости, две руке кроз прозор узимају хлеб и бокал са вином. Лагано и скоро побожно отац прилази прозору и тронуто љуби даску са које су руке вољеног сина примиле хлеб и вино као очев дар.

Чокор је иначе написао неких двадесетак драма — најпознатија је свакако његов комад „3. новембар“ — и на том подручју његово име се помиње заједно са Брукнером и Цукмајером, Чокорова лирика прожета је страшћу и жудњом; она је испуњена личном исповешћу и из сваког њеног стиха извире одлучност будног борца за слободу мишљења и савести. Ово се нарочито може рећи за збирку његових песама испеваних у емиграцији. А када је поново објављена целокупна

ни тада дсфинитивне

гурно нису биле

пола века, које си замишљене као

4 ен док је пајопштији философски појам материје у првим данима _ механике играо значајну улогу као нека врста ка ај затора, може се рећи да Је доцније (пре свега откривањем микрогсвета) поче 4 а со да туби ту своју улогу и, од Мењинов х времена постепено да нестаје из техничких кој текста физике и других природних Не. о је сигурно и један од основних разлог то

философски

су у већ поменутим дискусијама _ учињени ушај поправи дефиниција материпокушаји да се р МИ

] — у настојању да та КелЕТу пељику са савременим природнонаучним сазнањем — дате многе веома опширне и компликоване формулације, уз дугачка набрајања шта све материја може 55 шта Хе може да буде, (в. на пример: Про 2 „Материуа и спознание“, Софиуа, 1961, Ру или: Стојковић, А. Питирано дело, стр. 93 — 194). — Такве дефиниције материје, међу. тим, сасвим су ирелевантне за научно сазнање, јер нити се могу операционално употребити нити су у било ком смислу стимулативне. ' Е Постоји ли опда неки смисао У КОЈеМ би појам материје ипак могао да буде употребљен у научном сазнањуг Свакако да постоји, али не за онај најопштији философски појам материје, У оквирима неке конкретне научне теорије, као што примећује и Један амерички аутор, појам материје може да буде употребљен рецимо (1) у смислу материјала, означавајући поседовање извесних неуниверзалних физичких својства (на при. мер непробојности или масе мировања) из којих могу теоријски да се дедукују последице, или (2) као термин који се узима просто да означи неке од елемената који се проучавају у некој физичкој теорији у односу на друге елементе те теорије (кго што је „материја“ разликована од „простора“ у Њутновој механици). (у, МеМо т, Е., »јтгодисПоп [ог , Тће Сопсер; оре Мацег," Моге Ргте, Тод., Џпуегзну Ргез5, 1963, р. 39). Сасвим другачијс, наравно, стоји ствар уколико неки научник зажели да изиђе ван своје сопствене проблематике и да говори на једном новом нивоу о тој својој проблематици, о својим научним теоријама, или пак да их сагледа у једном ширем контексту. Тада ће му појам материје сигурно бити потребан, али то онда неће више бити научни појам материје, већ један мета-теоријски појам који припада философском мишљењу. Ту се онда, разуме се, ради о таквом појму материје за који су много релевантније промене У философском него ли у научном сазнању. савременом философском сазнању, међутим, може се слободно рећи да је појам материје такође изгубио своју кључну улогу (уколико ју је икада стварно и имао) и да се задовољава функцијом једне методолошке категорије. У савременој марксистичкој философији посебно, запажа се исто тако да појам материје губи карактеристике „гвозденом логиком ствари“ наметнуте и неприкосновене основне категорије, као и тенденција да се м та категорија схвати једноставно као продукт нашег људског мишљења (узгред буди речено, Енгеасова копцепција материје нешто је ближа оваквом схватању Од Лењинове), чија је једина сврха (и оправдање) да учини то мишљење што ефикаснијим у сазнавању и мењању стварности која нас

СУДБИНЕ 45: Зе.

његова лирика, Чокор је том издању дао наслог „Увек је почетак“ карактеришући тиме своје стварање као вечито почињање, за које се пикада неће признати да је савршено, али ЈЕ зато њему посебно давало задовољство да се увек може осећати младим и подавати немирима у души толико потребним за стваралачки рад.

Када сам пре неколико година, поводом осамдесетотодишњице Чокорове (1965), говорио преко београдског радија о овом писпу и његовом занимљивом делу, примио сам лосле извесног времена његово писмо у коме ми захваљује на речима и на поздравима мн жељама за његово оздрављење од тешке болести: „Ваше речи дубоко су ме дирнуле“ — пише он неситурном руком — „јер долазе ИЗ земље мојих предака, јер су изговорене језиком којим су они говорили, Ја сам, знаТе, пореклом српски граничар. Једном сам био у Сремским Карловцима не бих ли на шао гроб свог прадеде. Али изгледа да је киша поткопала надгробни камен и да је после многих киша нестао. Међутим, ја сем се увек поносно тиме што сам по оцу српекл граничар,. Верујем да томе дугујем своју коптемплативиост ни чулност, свој смисао за по Рродицу ми своју верност пријатељима, ону смату да увек изнова савладам двоструко искушење коме сам био изложен: да се изодујем Од света или да се без размишљања предам чулним уживањима. Осећао сам у том траничарском пореклу посебну накло. ност судбине, јер му Аугујем ширину погле да и опредељење за хуманитет. Још једном, хвала вам на вашим речима.“ |

Читао сам ово писмо поново пошто сам дримио вест да је Чокор умро 5, јануара Ол, у осамдесетчетвртој години живота,