Књижевне новине

МОМО КАПОР: МиодтаГ ПАВЛОВИЋ

„ПОЧЕТАК“, „ПЕСМА“, „ПОЧЕТАК ПЕСМЕ“

ИРОНИЧНА ДИСТАНЦИЈА песника према „почетку“ који покрива прави али несазнајни почетак, прапочетак, сам извор наше историјске свести, порекло које је суштина, „настајање“ смисла што није развој, већ нагли догађај, попут чуда, у коме дакле нема почетка ни краја, јер бивствовање — у — смислу је предпоставка сваког фингираног или иначе фиксираног почетка. Демитологизирајуће кретање у песниковом казивању.

Иронична дистанција песника према ,„песми“, у којој се не збива истина као разоткривање почетка и као сагледање суштине, већ напротив као мистификовање стварног порекла. „У дугим песмама“, јер неџбедљив товор управо тражи дужину. Митологизирајућа песма у наивном убеђењу или свесно

алсификујући приказује као готову истину нејасни почетак ствари.

Митологизирајуће и демитологизирајуће кретање мишљења као израз суштине саме наше историјске свести,

Песник се, на изглед, окреће и против песника, преузима 'улогу мислиоца, захтева власт логоса. Попут Хераклита упозорава на неверодостојност песниковог казивања. „Постанак ствари обично остаје скривен“ је пре: вод-интерпретација _ Мирослава _ Марковића фрг. 123 који Ник, Мајнарић стандардно преВоди са „природа воли да се скрива“. У „Прелсократицима“ 1. СареЏе, у другом бројном низу, под истим бројем наводи Полибија: „Није више допуштено да се у стварима које не знамо позивамо на песнике и приповедаче,... који су, како Хераклит каже, у спорним стварима немеродавне судије“.

Почетак се, дакле, или наивно замишља ка одређен, пројицирањем садашњег стања или свесно фалсификује у служби садашњег стања ствари. Било да је такав „почетак“ психолошка грешка [аш55е гесопајззапсе или пак директна мистификација, прави песник је у служби истине и он изриче несазнајност правог почетка. (

Очигледна је двосмисленост „почетка песме“ као „почетка племена“. Иронична дистанција песника и према почетку песме, јер правог почетка ни ту нема, јер и он претпоставља тралицију као „закон“ који напушта и који је подједнако закоп људске заједнице

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

· Ночетак

песме

Једна је жена прешла са мном реку

п“ магли и месечини,

прешла је уз мене реку, а ја не знам ко је ова

7 брда смо пошли

Коса. јој дуга и жута, |бжиска. у ходу њена су бедра,

Налустили смо законе и рођаке, заборавили мирис родитељске трпезе,

врлино ве изненадно,

а ја не знам ко је бна.

Нећемо бе зратити крововима града, на висоравнима ћемо живети под звездама. „Војске нас неће наћи,

' ни орлови,

но иополик један ће сићи међу наб

и ву обљубити

до: ја будем гонио вепрове.

И деца ћб наша у дугим песмама причати о почетку овог племена,

понтујућ бегунце и богове

који пређоне реку.

аи МА АВ8 РОЕТТОА

и песничка норма, уједно: језички закон што одржава и људску заједницу и песништво. И

Могућ је нов циклички почетак, а не прапочетак. У почетку су“човек и жена. Али „ја не знам ко је она“. Није у питању принципијелна несазнајност другог, Ти, туђег ја, јер иначе и само ја остаје затворено и несазнајно, без супстанције. Песник зна да „не пева сам“ (в. Павловићеву песму „Човек у самотној кући“: „више не певам сам“). Иначе би се: „а ја не знам ко је она" претворило у: „а ја не знам ко сам“. Није дакле у питању нерешен проблем другог, већ иронично порицање аутентичне историјске егзистенције нашег прапретка. [

Мишљење почетка указује на границе које се отварају ка немишљивом прапочетку.

Милан Дамњановић

ОТКРОВЕЊЕ ЗЕМЉЕ

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ је песник великих имагинативних гестова. Чак и онда када критичка напретнутост садржаја готово прелази границе поезије и посгаје проблем историје цивилизације, наш песник успева да одржи

моћни ритуал песме, њену самосталну изразитост и њен магнетични волумен, Новија српска поезија не познаје кохерентнију и осмишљенију симболику од његове, а местимичне синтаксичке нееуједначености део су једног стваралачког поступка и обележавају искључиво Павловићеву песничку мисију. Ништа одиста није случајно у Павловићевој песми осим уколико се и сама песма не схвата као егзистенцијално-онтолошки случај! Мако све подређује једном личном симболе чном систему, који у концизној дефиницији поезије представља песниково сазнање света, Павловић не задржава рад маште на нивоу пепосредних ствари и утисака, већ се имагинативним гестовима приближава аутентичној егзистенцијалној и ритуалној озбиљности извесних митских и историјских догађаја. Тако његова поезија постаје у ствари, једно драгоцено им, у контексту наше поезије, потпуно ново песничко искуство.

Џавловићева књига песама „Млеко искони“ била је, без сумње, прекретница у његовом песничком раду. Испитујући вредност и значај. заједничких митологија у једном тренутку људске цивилизације Павловић је кумулативни замах једног мисаоног богатства искористио за нова поетско-историјска сазвучја. — Ослобођена _ густих .метафоричких спрегова његова песма је тежила некој објективној поетској истини а пошто се реализовала као сећање на искуство неминовно је морала да отвори и друге митске и историјске трезоре, не само оне хеленске. Тако је створен нови круг Павловићеве посзије тематски чврсто повезан са словенским и балканским сећањима и предањима, али са унутрашњим значењима универзалног симбола који у себи сажима симболичну фабулу егзистенције и њен ритуални интензитет у свим временима у којима је људско још могуће. Имајући то у виду ми и прихватамо „Почетак песме“ као израз једне нове осећајности која предачко памћење схвата као неисцрпан извор песничких антитеза, као могућност једног драматичног дијалога са светом који јест и који је био.

Садржајна анализа ове песме могла би, међутим, само условно да потврди ове претпоставке јер се песниково схватање о по реклу (рецимо овог племена), може испрпсти једним инцидентом: ислолиновим обљубљива-

· њем жене која је прешла реку. То је наравно

само први утисак. Прави смисао овог уисти-

| "ну ритуалног тренутка састоји се у песнико,

вој намери да представи чин започињања јел» не цивилизације којој и сами припадамо.

Овакав начин схватања исполиновог инци= дента уводи нас у круг особених Павловићевих песничких интенција које су његовом песништву дале универзални значај. Да би у томе успео Павловић је, чувајући митско језгро, сажето у предачком памћењу у облику легенде, морао да своју песму ослободи сваке очигледности како би поетска истина могла бити исторична и људска. Конципирана и остварена као нека врста симболичне легенде „Почетак песме“ није, дакле, само повест о почетку једног племена него истовремено и повест о почетку једног новог песништва које, будући да захвата са искона света, одиста има атрибуте откровења. Откровења земље2 Баш тако!

Миодраг Јуришевић

ЛЕГЕНДА О ПОЧЕТКУ

МОЈА БАИСКОСТ са поезијом трајала је, у гимназији, до оног тренутка кад смо „учили" неке песнике српског Парнаса и, захваљујући професору који се није задржавао само на школском програму, покушавали да се домашимо и неких међуратних. Ту ми се нит прекинула. Мислим да сам је ухватио поново читајући и слушајући неке песме Бранислава Петровића, Матије Бећковића, Милована Витезовића им других, чије песме у нама младима на неки начин одјекују. Миодраг Павловић и његова поезија спадају, дакле, у оно међувреме, у онај доста дуг период у коме су моје везе са поезијом биле више него танке. Ипак, чини ми се, Павловићева песма о којој је реч није нарочито тешка за разумевање, што сам могао да претпоставим знајући тек толико да је он спадао у „модернистичке" песнике, у оне чије песме траже за разумевање више но што обичан читалац и нестручан љубитељ поезије може у њих да уложи.

Разумем, мислим, све што у овој песми представља њен садржај. Разумем да два бића, човек и жена, напуштају данашње облике живота да би се вратили природи и прастарим обичајима. Да би се вратили некадашњој невиности и заборавили сву прљавштину ове цивилизације. Мислим да песник види један нов свет у коме ће живети измењен људски род и тим поновним рођењем човека, предвиђа он, родиће се и нова поезија која ће, као и увек, пратити ову нову људску историју. Нови спевови певаће о новим јунацима о онима који су имали снаге да почну испочетка. Поједине делове ове песме не разумем најбоље. Није ми најјасније шта означава прелазак реке, који се неколико пута спомиње, не схватам какву тачно границу означава та рска2 Није ми потпуно јасно зашто човек не познаје жену с којом напушта цивилизацију, сем ако та жена није у песми више од „обичпе" жене, нешто са чиме удружен или чиме оснажен човек напушта законе, кровове града, војске, орлове ... А још ми је мање јасно шта симболизује исполен, који је некаква натприродна моћ у овој на неки начин реалној причи, који треба да оплоди жену.

Ако бих могао да се за нешто у овој песми нарочито вежем то би била њена идеја која је, чини ми се, и хуманистичка и оптимистичка. То је део ове легенде о почетку који ће ми се сигурно урезати у свест. Ја бих волео, само, да она има нешто у себи од онога што сам пре у поезији волео или нешто од онога што сад волим: мало више некаквог сока, мало више ритма, мало више склада... мало више нечега што не знам тачно да објасним, а шло ми је изгледало да чини поезију.

Момчило Павићевић

апсолвент Природа томатематичког факултета

СВЕ ПОНОВО ЗАСНОВАТИ НА ПЕСМИ

ЉУБАВ изненадна као вест коју доносе птице.

Птица постаје жена: њен пут по ваздуху претвара се у пут реке кроз земљу.

. Затим одлазак, или позив на путовање, спојени: бекство у висину где се могао угледати неки боравак.

Побуна; тешки су људски закони, љубав их се одриче. Но ко се одрекне закона људске заједнице, пада у власт тежих закона: природе и натприродног,

На висоравни нам те више силе, ноћу, показују своју снагу,

Но прељуба с боговима не делује као скрнављење. Јавља се полако друга нада: после побуне засновати нову људску заједницу, све поново засновати на песми, — одједном постати сасвим стар и неизбежан као сећање.

Са друге обале реке чују се дечји гласови и назире се јутро.

Миодраг Павловић