Књижевне новине

сонета

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ

Нарцис заводи море

Постељо чулности — далеко је врх стене, | крај!

УМ коме завршава наша глад. Путем у чистилиште!

Доспети се може, опраштањем тонући у | сјај, којим бука живота велича присно уточиште!

Разголићена водо! Ти што равнодушно . – Ј сањаш о повој љубави, у којој се свет прелива и грца! Мзвишеност твоја, тај страх, док љубавнике прогањаш уклетим валом, пре сунца, кад им понестане срца!

Азур што се сунцем пени, последњи брежуљак, чист! Нарцис познаје своје очи, бело лелујање на пучини. Море му се приближава, корача замишљено, тај лист по. лист светлости; обиље што се модрином воз знон: уједини!

Нарцис, зов пун збивања, угледа вал којим се пење

тонући горе, ка дому, ка пољу; на циљ: стење!

Нарцис и сан

Заточен; са сваке стране слећу гаврани; лепу му главу кљују. Везан ланцима, Нарцис, видовити, који љубав храни; види своју крв: приносе је псима!

Крикне, отима се. Свуда мутан талас ваља, њише, руши љубавнике. Гладни, голи вуци, вичу у глас: издвојио си се, пљунуо смртнике!

Млазеви крви његовога тела запламте огањ на лицу улице.

Љуби своје кости. Месечина бела из лобање му бије: то је ново лице!

О, несрећни лепи, више се не отима! Његове кости, небеске, разносе псима!

Нарцис и киша

Кап капи, крик коњаника, крв кише куља по њему усхићеном, по образима, коси! Обезнањен, стао, срећан, па бауља;

што га вода, што га ваздух, што га оси!

Његова то је храна — пијани чулни брег. Види себе свуда — пун блага чисте воде. Види своје лице: на њему копни снег. Бисерје под кожом гори од слободе!

Не зна шта би, а хтео би много. Више! Како природу збунити, колико буктати! Осећа, светлост ће кости да му испише; комад ће сунца ту — бујица олује — стати!

Широм, пљусак се сручи на његово лиге, Нарцис, обасјан смрћу, пада са литице!

ИЗЛАЗАК

(„ХОДОЧАШЋА АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА“ — ПОРТРЕ — ОДЛОМАК)

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

„ОСЛУШКУЈУЋИ удаљавање Катарининих корака, удвостручених ударима поткованог штапа, питао сам се нисам ли починио несмотреност, најизлишнију од оних којима је обиловало ово тек нљ чето поподне. Катарина је рецимо могла претпоставити да сам начуо нешто што се типало Симонидине будућности, можда да са мојом штићеницом ствари рђаво стоје, па да се врати забринута за моје расположење које је оваквим погоршавањем редовно доводило до лакших или тежих срчаних удара. Појма немам шта ми је било да је поменем. Можда сам хтео да Катарини ставим до знања да сам још увек индепендентан, да не зависим искључиво од ње, иако сам кућевласничке послове препустио њеном старању, а можда сам, не рачунајући на последице, једноставно пренаглио. МИ сада, уместо да без оклевања пређем на извршење одавно припремљеног и у појединости замишљеног плана, морао сам да чекам им ослушкујем. Иначе би она, ако јој падне на ум да се врати, могла да ме затекне у стању које би безусловно захтевало мучна објашњења.

__Ово принудно одлатање међутим допуштало ми је да се приберем. Разуме се да сам га утрошио на размишљање о Симоциди, јер шта би могло да ме подстакне на деловање ако не пеноља која је по свему судећи претила том племенитом и пнежном бићу. За саму опасност чуо сам доиста сасвим случајно из разговора што су га бележник господин Голован и Катарина у пола гласа водили у њеној соби. Били су зборавили да притворе врата па сам чуо да помињу Симонидино име са згражањем које није наговештавало ништа добро, и чију је злослутност само потврЂивала молба моје жене да се о томе мени ништа не говори. Био сам се обазриво привукао вратима у нади да ћу сазнати и неке подробности, па сам шћућурен онамо уз кључаоницу, као уз ледена уста каквог злогласника, и спреман да ако оно двоје пођу према мени журно променим положај, те се наоружан дурбином опет нађем крај прозора, са запрепашћењем, са очајањем, са бесом чуо да ће моја Симонида бити уклоњена и по свој прилици замењена, и још да је одлука о томе на надлежном месту већ била потписана.

Моја мезимица, љупка Симонида, са тамним отменим лицем, млечним погледом испод модрих капака, са уснама боје згрушане крви пробушеним бронзаном алком на афрички начин. Симонида са старинским мирисима, продорним, тешким и влажним као мошус, обасута накитом који јој је подарио њен духовни отац Јаков Његован и са беличастим мрљама по телу својственим бубрежним реконвалесцентима и старим кућама. Године деветстодвадесетпете била је без власничког претеривања најлепша зграда у близини Калемегдана, права породична кућа са пространим удобним, тамним и топлим просторијама. Ни најмање није личила на ову данашњу термитску архитектуру, на решеткасте камене кошнице које посматрам са прозора. Симониди дугујем што сам одустао да будем кућевласник у распрострањеном и омраженом значењу те речи, и што сам уместо господарског, израбљивачког и бездушног успео да са својим кућама за издавање успоставим узајамно поседнички однос сличан полигамији, настран са меркантилног гледишта, али једино прихватљив за обраћеника који је у њима престао да гледа само извор прихода. Са Симонидом сам и почео кућама да дајем имена. Најпре имена, а потом и надимке. Ваљало их је разликовати као што се жива бића разликују, по стварним особинама, а не по улицама у којима су биле сазидане (мада сам им ја и те како помно бирао друштво), по кирајџијама који су их настањивали (мада сам се упињао да моје куће добију укућане какве заслужују), или по висини најамнине што је за њих била исплаћивана, При томе сам им редовно надевао женска имена, Нисам -то-чиниосзатолшто су

речи „кућа“, „зграда“, „палата“, -вила“, „резиденција“; па 'чак'и

„брвнара“, „колиба“, „изба“ и „сојеница“ биле женског рода „дом“, „летњиковац“ и „стан“ биле су напротив мушког — већ стога што према њима не бих могао да испољим потпуну нежност и безмало љубавничку оданост ако би којим случајем носиле груба мушка имена. Ако би то биле градње које сам лично фина: сирао, налазио бих им одговарајућа имена још док бих са пројектантом проучавао њихове нацрте, премда ми се често дешавало да ова брзоплето смишљена имена мењам касније кад се зграде заврше те испоље неке одлике које се у скицама нису могле ни паслутити. Када би их готове куповао, бацао би се у брижљиве анализе њихових својстава — на сасвим други начин им у сасвим другу сврху од својих професионалних колета — због чега сам био изложен оговарањима и подсмеху. Тада би оне бивале крштене још пре него што би биле исплаћене, пренете на мене и уцртане у кућевласничку карту која је висила на зиду моје радне собе. То је значило да сам се на куповину дефинитивно одлучио, јер сам у понуђеним кућама разазнао оно лично, посебно, изузетно, без чега за мене не би имале ама баш никакву вредност. Ето на тај начин сам могао да на њих гледам, да се о њима бринем, да са њима саобраћам као да су живе. А оне и јесу биле живе.

И сада једну од њих хоће да ми сруше. Уместо Симонидо, на сучељу Париске и Кнез Михаилове свакако смерају да помере једну од оних плеханих канли за ђубре по узору на суморне трађевине с западне обале Саве. О, кадри су они то да учине, ти немају савести ни поштовања према лепоти! Као да су бољшевици! Сам јад и чемер! А можда и јесу, можда су потајни бољшевици који само вребају на знак из Кремља да се баце у грабеж2 Ако нешто не предузмем они ће дићи руку на моју Симопиду. У то нипошто нисам сумњао. Тридесетпрве већ су покушали тако нешто на изведу. Ламартинову улицу на Котеж Неимару требало је проширити. У њој, у броју седам, становао је мој брат Борђе. На удару се нашло неколико истурених кућа. Међу њима и она коју сам назвао „Катарина“. Носила је то име не да би овој правој Катарини било одато поштовање, већ што су се неке особине те уске, мршаве, оловном бојом премазане куће — и Катарина је уосталом била уска, мршава и оловодика — у првом реду једноставност и рационалност, подударали са карактером моје жене. Али оно што сам тим поводом предузео, учинио бих и за сваку друту кућу која би припадала мени. Не само за Катарину. Једноставно сам отишао у Општину и изнудио опозивање акта о рушењу. Нека друга улица била је изабрана за проширење, и срушене беху неке друге куће, а моја Катарина је остала на свом месту све до данас.

Наравно, најпре ћеш отићи у Париску. Проверићеш шта се тамо стварно дешава. Судећи по ономе што си разазнао из разговора Катарине са бележником Голованом, рушење још није ни почело, но бојати се да ће му се приступити скоро, врло скоро. Мораће да искористе суво време да би своју проклету канту за

ђубре ставили под поклопац пре јесењих киша. Знам ја како се то-

ради. У градитељској бранши нема тог мајчиног сина који би ме могао вући за нос. Нису то умели ни незасити пројектанти, ни крадљиви предузимачи, ни промућурни црнотравски зидари, а некмоли којекакви чиновници. Тек када будем на лицу места извидио стање, потражићу надлежне. Тамо где се овакве ствари решавају, сви ме познају. Док сам куповао земљишта за градњу, или их препродавао, ишао бих к њима да озаконим склопљено уговоре.

Најпре сам проверио да ли су спољна врата добро закључана и за сваки случај намакао ланчић. Затим сам се упутио У спаваћу собу да изаберем одело у коме ћу изаћи, Размичући шкрицећа. крила ормана од масне ораховине нашао сам се пред нејасним контурама седамнаест могућих Арсенија Његована обешених о гвоздену шипку. Са обесхрабрено опуштених глатких и чупавих рамена, испод којих се назирао чврст скелет вешалица, светлуцали су прозрачни кристалчићи нафталина, нежни као иње,

Одабрао сам сиве, пролетње танкоткане панталоне и црни капутић са дугметима пресвученим мрком свилом, уз прелук који је одговарао панталонама. Извадио сам из фиоке белу пуплинску кошуљу са уздужним прутама боје јоргована, тврдом и сјајном каучук крагном 'и манжетнама. Уз то се изврсно слагала, пепељаста кравата од свиле са златном прибадачом која се завршавала као ноћ тамним алем каменом. Из скрињице за Катаринин накит извадио сам пар позлаћених шупљикавих гомби налик на

ПРИЧА __ БН

Остао сам у вешу у коме сам био, али

изрешетане тенис лопте. М У КЗНн о шпипастих ВаПу ципела,

сам назуо црне копчане чарапе и прек р да са ријам од стајања малко испуцале капне, навукао сиве тамашне са танком загаситом бордуром. Свему томе сам додао две марамице обрубљене чипком, Од, којих сам мању угурао у мепчић капута, рукавице голубије боје са местимичним мрљама плесни, лак штап са дршком у облику сребрне њушке хрта, и после краћег предомишљања, панама шешир чији ми је широк бурски обод давао изглед боема...

У новчаник сам сложио документа помо мијама у Симониди доказати своје поседничко право — све досада они су имали посла само са Катарином и бележником Голованом — цвикере сам сомотском пантљиком закачио за џепчић прелука, у целофански фишек спаковао сам за сваки случај две пилуле, рачунајући да ћу после тако дуге изолације, свакако нечим бити изненађен, узнемирен, чак можда и револтиран, и потражио свој џепни сат, не онај Лонжин којим сам се свакодневно служио, већ онај златни са угравираном троструком кулом Од сафира, символом кућевласништва. .

Остало је још да из своје богате колекције изаберем доглед погодан за ношење испод капута. „Маует' којим сам се због лакоће у руковању најчешће служио — итекаква је издржљивост била потребна да се доглед неучвршћен за сталак минутима, шта кажем, часовима држи управљен на неку тачку с оне стране реке, пили да се придржаван обема рукама, без дрхтања помера дуж ви-

ћу којих ћу кирај-

· ше таквих тачака! — тај „Мауег' није долазио у обзир јер је био,

премда лагашан као перо, исувише гломазан. Мањи „Маует", онај 6 х 30, био је опет претежак, а његов артиљеријски рођак носио је око себе читав гроздени оклоп. Пајсов призматични дурбин одтоварао је и по обиму и по тежини, али му је рачунар био поквареп. Разуме се да у овој нарочитој прилици ниједан од једнокраких није могао да послужи. Неки су од њих додуше били згодни за преношење, умели су чак и да се склапају, колути би им се увлалчили једни у друге као нежни чланци гусенице, на жалост они би својим извештаченим изгледом привлачили пажњу, па би од њих имао више штете него користи. Претурајући по збирци, сетио сам се да Катарина има баш оно што мени треба. Позортшини дурбин који смо купили у Бечу био је љупка справица од слоноваче или неке њене загаситије имитације са прстенастим оковом од хрома око коштаног тела окулара и објектива, и што је најважније, белокосном дршком која се, иначе склопљена као столарски метар, могла по вољи монтирати на осовину између цеви и тако олакшати манипулисање читавом направом. Тај пигмејски дурбин, наравно, није био нарочито јак, пре би се могло рећи да је услед ограничепе намене био кратковид, али будући да ће предмети које ћу данас желети да приближим бити удаљени од мене једва колико је нека ложа на галерији позоришта удаљена од просценијума, далековидији ми и неће користити, особито ако томе додам и предност да је заједно са држачем могао да се стрпа у обичну платнену врећицу.

__Било је промућурно што сам одлучио да понесем доглед. Кад већ будем тамо, пред њу кад будем изашао, зажелећу да је осмотрим изблиза, онако како ми моје очи измучене отужним грађевинама са леве обале Саве никад не би допустиле, сасвим интимно да јој се приближим и да је разгледам, не гледам већ разгледавам. Међутим, шта ћу стварно затећи нисам унапред могао да предвидим. Мала сам се искрено упињао да, обављајући последње припреме за излазак, не мислим на Симониду, ипак сам се у оном аморфном, поткожном слоју облачењем запослене свести препуштао нагађањима, ребајући недовршене, понекад једва назначене

„претпоставке, као да из чаробне сликовнице исецам оштећене фо-

Јјтографије, што су само напола реализовале све могућности које су ми пролазиле кроз мозак. Шта знам, можда ћу њено чврсто и једро тело затећи оронуло, лице смежурано и расечено борама као "жилетом, можда је изгубила полет и свежинуг Добро, стари се, н

"куће имају свој век, и никаква, ни најбоља нега не може да их са-

чува од пропадања, али Симонида још никако не може да буде у том стању. Симонида још нема ни педесет тодина. Идућег новембра напуниће тек четрдесет три. За куће то није старост. За куће је то мужевно доба. У тим годинама куће не умиру. Зашто је онда руше2

То је оно што ћу морати да утврдим данас после подне. Најчешће се — на то ме је привикло искуство са двоспратном Катарином — оне руше из разлога који не леже у њима. Као што се људи ни криви ни дужни убијају само стога што нечему сметају, тако се и куће истребљују јер сметају неком изгледу, неком буду: ћем тргу, улици која би да се размахне, саобраћајници или каквој новој кући. Да, иако невине, још држеће, чак у пуној зрелости, куће се убијају и зато што сметају некој угледној грађевини, згради са јачим залеђем, згради која рефлектује на њихово место, њихов плац. Симонида, дакле, није морала да буде ни сувише стара, ни смртно, неизлечиво болесна, па да се донесе одлука о њеној ликвидацији.

_ А шта ако је била2 Ако је безизгледно била болесна, јер стара није могла бити, па се то од Арсенија Његована крије» Арсенију се каже: добро је Симонида, да је видиш само како се крепко држи, како се надмоћно понаша међу оном млађаријом, оним шупљоглавим скоројевићима од бетона, челика и стакла. Модерна здања је надвисују, Арсеније, али не могу да је надмаше. Каквом ли је само смесом била префарбана да тако ретко мора обнављати бојуг Од чега ди је саздана да је тако отпорна2 А овамо, начета неком тајанственом бољком она пропада, камен јој шупљикави и осипа се, греде пуцају, зидови се круне, малтер љушти као ошурена кожа, дрво у срцу распада, већ одавно у њој више нико не станује — људе су морали иселити да их не би затрпала — а Арсенију

- се каже, јер он види да Симонидине кирије не притичу, како су

јој закупци у финансијским неприликама, па од њих новац још задуго не треба очекивати, а теби новац и не треба, зар не Арсевије, ти не скупљаш новац него куће, ти си кућепоседник, а не зеленап1.

Пришао сам кућевласничкој карти. То је био, у ствари, вишеструко увеличан план града Београда, рађен црним тушем на подлози снежно белог хамера, на коме су имена улица, тргова, четврти и насеља била убележена црвеним мастилом, остали географски појмови зелени, а легенда одштампана писаћом машином па прилепљена преко горњег левог угла, тамо где се мапа губила према Умки. За основу је био послужио „Азбучни именик састављен по званичним подацима општинског катастра Т.Д. Бр. 25728/33", којег је 1934. године издао и уредио господин Ст. Ј. Сушић и „Београдски известитељ, вођа са планом" из 1933, године од истог састављача. Измене у називима улица, док сам се пословно за њих занимао, биле су унашане обичном оловком, али читко. На сваком месту на коме сам поседовао кућу била је пободена заставица са картончићем, лимунжутим или азурноплавим, у зависности 04 тога да ди је кућа била купљена или грађена у мојој режији. Сва ки картончић садржао је податке о имену куће, четврти и улици у којој се налазила, броју што та је носила, години грађења, имевима пројектанта и извођача, величини парцеле, спратности објек: та, стилу грађевине, њеној инвестиционој вредности, стамбеној површини, броју и категоризацији станова, и најзад, разуме се, висини кирије.

Ту, пред једним обичним цртежом, уличним планом у бамбусовом раму као пред неким домаћим олтаром, осетио сам кајање што сам све зашта сам стварно живео препустио бризи других, (мада сам у оно време у уличним наредима који ми замало нису дошли главе имао за то јаке разлоге), што сам кукавички поверовао да ћу се сачувати од опасности ако јој се лукаво изгубим из видокруга као да сам већ мртав, уместо бика за рогове да ухватим, да се као и сви прави, жилави Његовани одупирем, хрвем, одступам али и наступам, све док не победим или паднем.

На срећу, сада сам опет био млад и одлучан као онда када сам се спремао да изађем у варош и са дунђерима погађам своју прву кућу. Откинуо сам лист на црквеном календару, био је 3. ју ни и Пн М не а више ниједан поглед соби, у ко

тећене лађе на је за 1: а витени поља сукане остале отворене кутије за И