Књижевне новине

ТЕШКОЋЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ

%

АИНГВИСТИЧКЕ ТИПОЛОГИЈЕ

РАНКО БУГАРСКИ

У АВА ПРЕТХОДНА прилога у овој рубрици приказани су основи двају опречних приступа питању константности и варијабилности у језичкој структури — универзалистичжог и релативистичког. Како су у оба елучаја од непосредне важности разматрања типолошке природе, у овом прилогу биће речи о проблематици пз домена лингвистичке типологије. Постоје три фундаментална и сасвим разанчита начина поређења светских језика: тенетски, ареални и типолошки. Први од њих, везан за време, у историјској пројекцији упоређује само оне језике који су сродни по пореклу и код којих се, према томе, постулира заједнички предак. Други начин, везан за простор, проучава афинитете међу језицима — били они иначе сродни или не — који се географски додирују. За трећи начин време и простор не играју никакву улогу, јер се ту ради о испитивању структуралних одлика разних језика без обзира на ге: нетску припадност и ареалну дистрибуцију. Ова различита поређења дају различите класификације језика и дијалеката, па се у пр вом случају успостављају генетске породипе, у другом ареалне групе, а у трећем структурални типови. Генетска класификација има у науци славну прошлост: цео ХЛХ век био је њоме изразито обележен — чак у тој мери да је она дуго сматрана синонимом упоредне лингвистике у целини. Знатно млађа ОА ње, ареална подела није наишла на тако широко интересовање и остала је до данас недовољно разрађена. Типолошка класификација такође вуче корен са почетка прошлог столећа, али је њен научни статус и углед, из разлога на које ће ниже бити указано, веома осцилирао у једној атмосфери која никад није била лишена скепсе у погледу могућности и вредности оваквог подухвата.

Још 1808. године Фридрих Шлегел је својом поделом свих језика на афиксалне и флективне уларио темељ тзв. морфолошкој класификацији, која је у својим различитим верзијама остала као једини значајнији допринос ХЛХ века теорији лингвистичких типова, Ускоро потом, његов брат Аугуст је овај пар проширио још једним чланом, додајући му тип који је касније назван коренским или изолујућим. Коренским језицима проглашени су они који „немају граматичку структуру", тј. имају само просте корене без икаквих наставака пли унутрашњих промена (нпр. кинески). Афиксални или аглутинативнп су они у којима се коренима додају наставци, али простим „налепљивањем", тако да се значења корена модификују елементима који, мако сами нису корени, имају довољну меру самосталног значења (нпр. мађарски). Флективни језици фдликују се променама унутар самог корена и наставцима који се, немајући сами за себе конкретнога значења, стапају са коренима, често У вишеструкој граматичко-семантичкој функцији (индоевропски и семитски језици).

Већ у овој раној фази извршен је покушај довођења морфолошке структуре појединих језика у везу са степеном цивилизације народа који њима говоре, па су коренски језици виђени као најпримитивнији тип, афиксални као средњи, а флективни, код којих се, наводно, једино могло говорити о ис тински „органској природи" и о „виталном принципу раста и развоја", као највиши. На тај начин могло се устврдити како је у флегтивној организацији језика дошла до изражаја супериорна материјална и духовна култура индоевропских и семитских народа; а незгодна чињеница, тада већ позната, да индоевропски језици кроз своју посведочену историју показују тенденцију губљења флексија уместо да их даље умножавају, заобиБена је постулирањем двеју сукцесивних фаза кроз које пролазе сви флективни језици, синтетичке и аналитичке, при чему се аналитички језици јављају као производ декомпозиције синтетичких. Поменутој трогубој подели Хумболт је додао још један тип, да би негде сместио и неке језике америчких Индијанаца чија изузетно комплексна структура допушта ипр. и обухватање објекта глагола истом речи која садржи глаголски корен, тако да реч постаје еквивалентна ре: ченици, На супротном полу ОА коренскогт типа, који „нема форме", овај тип је у сво. јој претераној елаборацији изгубио „свако право осећање форме", какво се и за Хумболта може наћи само код флективних језика, у њиховом хармоничном споју корена и флексије. Али судбина овог типа, који је Хумболт мазвао инкорпоративним, а коме у сродној али друкчијој димензији аналитичности и синтетичности одговара полисинтетички екстрем, била је још: несигурнија 94 оне коју су доживели други типови. Дефинитивну и у своје време доста широко прихваћену верзију морфолошке класификације дао је, почетком друге половине века, Аутуст Шлајхер, који је као добар хегелијанац смањио број типова на три, а као убећени дарвинист прогласио све језике живим организмима који пролазе кроз све фазе, при чему коренски језици теже ка афиксима а афиксални ка флексијама. Иако је било и критичких гласова, међу којима треба поменути Маутнеров у Европи и Витнијев У Америци, Шлајхерова рецензија типолошке класификације постигла је знатну популарност, а Макс Милер је чак ушао у историју као једини лингвист који је представу о тежњи сваког језика да сволуира у саврше-

нији структурални тип експлицитно довео у однос са развојем људских заједница, повезујући коренску фазу са ловачком, афиксалну са пасторалном, а флективну са земљорадничком. Исти или веома слични типови, само мање или више различито протумачени, срећу се и касније у традиционалној типологији, у радовима Штајнтала, Мистелија, Финка и других, док је еволуционистички баласт прошлог столећа у овом веку оживео само једном, али на бизаран начин, у виду „учења о стадијалности" Николаја Јаковљевича Мара, у Совјетском Савезу дуго уважаваног и веома утицајног научника чију је посмртну каријеру 1950. године једном серијом чланака у „Правди" запечатио сам Јосиф Висарионович, наступајући у функцији човека са сопственим погледима на порекло и развој језика. За свакога кога интересује историја идеја одиста је занимљиво пратити како се једна класификација, лингвистички у принципу сасвим прихватљива мако одвећ уопштена да би била од неке веће користи, постепено дискредитовала услед све присутнијег елемента вредновања на ванјезичким плановима, као и због бесплодних настојања ла се блудној типологији прибави већа респектабилност тиме што би се она некако ловезала са далеко ауторитативнијом тенетском класификацијом — нпр. кроз тврЂење да сви аглутинативни језици морају бити и генетски сродни, и сличне сугестије које ничему нису водиле. У блиској прошалости, када је лингвистима већ постало јасно да везе између језика и културе не треба тражити у природи граматичке структуре и да је бесмислено говорити о примитивним и развијеним језицима, типологија је могла да се ослободи бар овог крупног традиционалног хендикепа и да више пажње по свети својим другим, инхерентним слабостима. .

Можда најопштија међу овима је доста изразита арбитрарност, која се огледа у постојању огромног броја потенцијалних класификационих критеријума од којих сваки даје класе што најчешће важе само за ње та и немају никакве систематске везе са класама које би дао неки други. Тако број класа постаје било премален било превелик да би нешто битније говорио, док средином континуума влада произвољност, са неограниченим могућностима за комбиновање баба и жаба. Тако, ако бисмо све језике по: делили према томе да ли имају или немају вокале, добили бисмо две класе, од ко јих би једна обухватала све светске језике а друга била празна. На другом екстрему би комбиновање довољнот броја критеријума теоријски могло да резултира у оноликом броју класа колико има на свету језика; а између ових крајности тешко је тако комбиновати класификационе критеријуме да посао буде практично изводљив а да уједно даје систематски значајне — дакле непроиз вољне — резултате. Са овог становишта свакако има истине у опасци да је типолог по природи свога посла човек који испитује, примера ради, да ли неки језик има једну или две речи за унутрашњи угао (нпр. угао собе) и спољни угао (нпр. угао улице), и тиме прикупља релативно занимљиве појединачне податке из којих ништа не следи.

Већ први типолози били су свесни ове тешкоће, и напред поменуту традиционалну морфолошку класификацију треба и разумети као покушај да се и поред ње изграде систематске основе типолошког рада. Видеам смо како је тај напор застранио, али то није значило да се слично одрећени општи типови не могу успоставити 6ез примеса ванјезичког вредновања. Главно сведочан-

ство о овој могућности пружио је Сапир у чувеном У! поглављу своје не мање славне књиге „језик" из 1921. године, и то је Ујед: но једини значајан допринос морфолошкој класификацији у првој половини овога века, Служећи се делимично већ постојећом терминологијом, али избегавајући двосмислене термине какав је „флексија", он је ранију бинарну и једнодимензионалну поделу преобратио у знатно финији и сложенији вишедимензионални атрибутски простор у коме су се укрштали традијентно постављени критеријуми; ово је омогућило да се истовремено осветле различити аспекти морфолошке структуре, и да се каже да је један језик нпр. у већој мери афиксалан него неки други, или да је у једној димензији своје структуре претежно синтетички а у некој другој више аналитички. Основу његовог оквира чине три независна критеријума: природа континуалности између граматичких и лексичких појмова које језик изражава (чиме је форма доведена у везу са значењем, што ра“није није био случај), степен сложености његових речи, и техника њихове конструкције. . а Међутим, овај систем уз све своје прелности иије после Сапира доживео готово никакву практичну примену, што доста говори о малом интересовању за типолошко проблеме. Тек тридесетак година касније њиме се озбиљније позабавио Гринберг, који та је пајпре подвргао извесној ревизији а затим израдио методе за његову квантификацију. Наместо Сапирове три класификационе 0Снове он уводи пет: степен синтетичности, ол> носно сложености у речима, техника припајаа једног њиховог дела другоме, могућност поделе морфема на коренске, леривационе и флективне, редослед изведених елемената у односу на корен, и начин међусобног комбиновања речи. Свака од ових основа формално је дефинисана кроз сразмеру двеју јединица и уз калкулисање одтоварајућег нумеричког мидекса, заснованог на ре лативној текстуалној фреквенцији, што је дало матрицу од десет параметара. Тако је нпр. индекс синтетичности за узорак од 100 речи модерног енглеског текста 1.68, што значи да једна енглеска реч у просеку садржи 1.68 морфема, где се морфема дефинише као најмања јединица, била она само стална или улазила у састав речи, која има значење. За староептлески узорак овај индекс је 2.12, што може послужити као мера пораста апалитичности у енглеском; за „полисинтетички" ескимски језик он износи 3.72, а за „коренски" вијетнамски свега 1.06. Допринос Сапира и Гринберга свакако представља највиши остварени домет типолотије па морфолошком нивоу, мако га је Франпуз Мартине, као један од ретких који су у новије време изашли са сопственим класификационим схемама, пре излагања своје скице у књизи „Један функционалан поглсА на језик" (1962) изложио оштрој и не нарочито убедљивој критици. Сам Мартине под функционалном типологијом подразумева испитивање различитих начина на које поједине језичке заједнице превазилазе неизбежну линеарност језичког израза у процесу анализирања нелинеарног света свога искуства; као програм ово звучи добро, али је исувише уопштено, и оно што аутор нуди као конкретне процедуре не делује перспективно. Питање других структуралних нивоа, а нарочито њихове интеграције у типолошком смисалу, остало је, међутим, и даље отворено. Било је већ јасно да типолошка класификација не може заувек остати ограничена на морфологију, али је у другим областима било знатно мање традиције а, изгледало је, и

ЉУБИША БИДИЋ

СВЕТЛОСТ ИЗА БРЕГА

Пропуштена шума са заспалим зверима и последњи тигар излази с црним сном Предео где се обре одлази последњим пебом Душе дошљака прекрива кришом тампи круг

Сад цвет се у кукца претвара

и трава ко мравља војска сели се па брсг далека битка ко легенда диже се над кућом лажни шум реке ко ветар глоре зид

Сад обалу разарајућ неку оставља маре ко млечни пут

И никад више. У сушном заливу груди

меша се са шкољком лишће. Ко никад више.

Предео земљом кружи ко далек далек пут Голи предмети у затвореном кругу буде велику шуму и беже к небу с том

ТРУЛЕ КОБИЛЕ

Три, јахача па белом хоризонту одоше одоше Те ноћи кише се сјурише на град

Мењање света паде на звездан маслачков круг На брегу умре ветар умре

И давна обала са звездом јави се поновљена. и море би је опет избацило на спруд

Ал луди јахачи везани оку за руб

Још излаз траже траже узалуд

И отцепљује се сад онај који мора да оде низ ноћ низ лук низ дуг пут и обре се у пределу са траговима пустог лова

док тако напуштени и већ остављени сабласној ири некој јахачи "и даље прескачу звездан круг у . ког више нема Путпику тајни У руци само заструји маслачков крвоток

стинА

лингви

догији се почетком типологије може сматрати класификација троугаоних и четвороугаоних Фонолошких с: стема, коју је извео Трубецкој; значајне но. вије прилоге дали су У Америци нарочито Хокит и Воугелин. Што се ОИ тиче, ту је још мање урађено, нако треоа приметити да Гринбергов пети критеријум задире и у тај домен, и да и Мартине са своје, стране даје неке сугестије у том правцу. Истакнута је и потреба типолошког проучавања лексичко„семантичке структуре, али је овде посао знатно сложенији — изузимајући мањи број посебно погодних сфера, тесно структурираних, као што су термини за родбинске односе, боје, системе бројева, разне АррЕт хијерархије, · народне таксономије биљака, болести и слично. Извесне општије теоријске напомене о лексици са становишта типолотије дао је Улман, док су за семантичку типологију посебно релевантни покушаји Вођр. фа у контексту хипотезе о језичкој релативности, Појединачне прилоге од извесног теоријског интереса и у примени па различите набројане нивое структуре АВАМ су, на ра» ним странама, Немпи Мениесрат и Леви, Рус Кузњецов, Чех Скаличка, Пољак Милевски, Енглез Базел и други.

Све су ово, међутим. у суштини само пар. цијална сведочанства о ЈСАНОЈ фундаменталној недоумици, о лутању типолотије у потрази за својом правом сврхом у измењеној си. туацији коју је донео новији развој лингвистичке науке. Временом су, наиме, сазрела два крупна питања, и најзад је постало ја сно да од одговора на њих зависи не само карактер типологије у новим условима него и сам њен опстанак: (а) може ли типолошка класификација на доследан и смисаон на. чин интегрисати разне нивос језичке органи. зације, дакле извршити категоризацију то. талних система а не само њихових подсистема, и (6) ако не може, да ли се типологија исприљује у питањима класификације или можда има неку другу потеппијалну фупкцију и перспективу2 Структурална лингвистика је наговестила да ће прво питање добити не гативап одговор, јер је увођење ппваријантних али интрасистемски дефинисаних функ• ционалних јединица практичио онемогућило повлачење интерсистемских паралела: ако ужа дефиниција основних лпигвистичких термина као што су „фопема", „морфема" или „реч“ доживљава извесне модификације иду ћи од једног језика до другог с обзиром на њихову глобалну структуру, опда – иптерси стемска типологизација подразумева поређе ње ствари које се, строго говорећи, ис могу упоређивати због варијација у класифика ционим критеријумима. С друге стране, ако се поређењу приступи кроз варијаптне и не функционалне јединице, онда се п саме кон туре глобалних система губе у непрегледној атомизираној маси материјалних података. Другим речима, док се још може говорити о ограниченој типологизацији фонолошких, морфолошких и других подсистема, типолошка класификација укупних система, дакле комплетних језика, постаје у првом случају по дефиницији немогућа, а у другом тривијалпа и практично неизведива.

могућности. У фоно

Ова дилема не може се разрешити при

становишту да је класификација – људских језика према. критеријумима спихроно свидентних структуралпих обележја осповпи задатак типолотије — п овај заокрет у односу

на традиционална схватања доводи пас до другог поменутог тптања. Чим се главна пажтва одвуче од питаља колико л каквих кла» са треба успоставити, и па оспову каквих критеријума, и упути ка другим доменима где би типологија могла да буде од користи, није тешко видети да се сазнања која се У њеним оквирима прикупљају могу изванред“ но искористити у једној делатпости која све више узима маха; потрази за језичким универзалијама. Јер ово је усмерсње које нормално проистиче из савремепс заокупљепости пнваријантним фепоменима, клко је то пре десетак година приметио, и опог пута као први, Роман Јакобсон. Ни другим послени“ цима није дуго требало да се преоријенти“ шу: у САД је пајвећу улогу одиграо већ по мињани Гринберг, који је већ проширио универзалистичку тпполотију и на област исто рије, указујући на могућност једне дијахро“ не типологије која би утврдила опште типове промена у језику и омогућила предвиђање еволутивних тенденција, а у Совјетском Савезу је Успенски у својој књизи „Струк турална типологија језика" (1965) дао дуга чак списак синхроних фопетских п грама тичких универзалија. Овим акценат прелази са класификације на дескрипцију, а типоло. тија папушта покушаје формалпизовања са мосвојних карактеристика сваког појединог језика да би се позабавила хватањем мећу језичких генерализација: у овој верзији је зици се могу релевантно типолошки проучавати само на начин који типологију претва“ ра у једну нову врсту генерализоване комперативне липтвистике или дескриптивне тех пике, односно у метод који ће прикупљањем података о устројству најразличитијих јези“ ка извући у први план опо што је у једном или у другом облику заступљело свутде или скоро свугде. Типолошко утврђивање ових инваријантних оријентира за дескрипцију И поређење омогућиће да се открију и форму“ Му општи структурални закони у језику што ће свакако допђинети карактеризацији и иплуктивној дефиницији појма „језик“ Линтвистичка типологија, која може да 19: каже како су сви језици различити, данас све више показује на који су начин сви ови слични, пружајући тиме подлогу за извоће ње закључака о језику на основу ситуапије у језицима. Ова њена нова перспектива, 10: ред тога што делом захвата и проблеме [е метске и ареалне лингвистике као по линтви стичке теорије, има м доста очиглелних Ш" рчх импликација за физиологију, психолог“ Ју, Аогику и друге дисциплине, _