Књижевне новине

КОЕГЗИСТЕНЦИЈА И ИДЕОЛОГИЈА

ЕРНСТ ФИШЕР ,

Идеолошка коегзистенција

МАРКСИЗАМ У СТВАРИ добија нову привлачну снагу откако је почео да пуца лед стаЉинизма и да опет постаје река. Утолико на први поглед може изгледати изненађујуће са каквом вехементношћу догматски комунизам проклиње „идеолошку коегзистенцију".

Шта се проклиње»

Када се каже: „Не чини блуда!" зпам отприлике шта се тиме мисли; сем тога уз катихизис прикључен упитник за исповест педантно је упознао, нас децу, са већином забрањених могућности. Али када се каже; „Ти не смеш прихватити идеолошки коегзистенцију! онда је оно што је забрањено неодреЊено и многосмислено.

Најпре морамо знати о чему се говори да бисмо то потврдили или порекли, изразили двоумљење или одбацили појам као бесмислен, Шта дакле подразумевамо под „идеолошком коегзистенцијом"2 Шта је „коегзистенција"2 И какав се грех забрањује2

Међусобно супротстављене идеологије егзистирају ша истој земљи не признајући ни географске границе ни њима додељена подручја, дакле не можемо порећи да коетзистирају. Оне то чине хтели ми то да запазимо или не.

Или треба прикрити да се међусобно стапају неспојиве догме2 Оне то чине, иначе пе би биле догме и песпојиве. Али ко одлучује шта је неспојиво» Папа2 Неки суд» Нека идеолошка комисија2 Или историјски развојг

Да ли су хришћанство и научна теорија о еволуцији неспојивиг Црква је то тврдила, веома често и наука. Патер језунта Тејар де Шарден и многи други хришћани тврде супротно. Ко ће се наметнути да буде последња инстанца» Галилеј се морао одрећи; али његово сазнање је данас неоспорено. Ко буквално прима библијску историју постанка не може се сложити са теоријом еволуције; али већ Орпгеп симболички је схватао библијске извештаје.

Није ли то страх од духовне конфронтације, од правог сукоба мишљења и разговора поотивника, који је измислио појам о „идеолошкој коегзистенцији", да би упознавање до тада непознатих идеја осумњичио и спречио као јерес, да се они који поступају „неправилно" међусобно сусретну у разговору, У сукобу мишљења, дакле људи, који признају, тачан аргумент, чак и ако долази „споља", и тако буду „омекшани" да посумњају У властиту непогрешивостаг Напротив, они који поступају „правилно", ортодоксни, победнички се враћају из сваке дискусије, пошто оно што је други рекао, нису примили к знању, и непоколебљиво понављали исту ствар, монолитно и монотоно. Али чему такве дискусије док функционише метода да се напала пне стварни противник, већ неповезаним и дотераним цитатима сламната лутка, као што су то на полигону за егзерцир радили хусари, на одушевљење детета, које сам био ја. У најгорем случају хусар би промашио сабљом, али сламната лутка није могла победити.

Шта је идеологијаг

ОТКАКО ЈЕ НАПОЛЕОН са потцењивањем говорио о „идеолозима", термин идеологија је на различите начине означаван и тумачен. М почетку превладавало је пежоративно тумачење идеологије као „искривљене свести" (Енгелс), као на главу постављене стварности (Маркс). „Зашто идеолози све постављају на главу", бележи Маркс у своме рукопису „Фојербах". У свом делу „Немачка идеологија" говори о томе да „у целој идеологији људи и њихови односи изгледају постављени на главу као у некој мрачној комори . „Замагљивања у мозгу људи су нужни сублимати њиховог материјалног животног процеса, који се емпирички може констатовати и који је везан за материјалне предуслове. Морал, религија, метафизика, и остала идеологија и њима одговарајуће форме свести с овим, не задржавају дуже привид самосталности.

Целина моралних. религиозних, метафизичких, правних, политичких идеја и предрасуда једног друштва, већим делом искривљена свест тог друштва о самом себи, подразумева се као његова „идеолотија", као „мдеолошка надградња". Увек је то владају“ ћа класа, чија је идеологија у свакој епохи владајућа; владајући материјални односи се мистификују, дакле односи, „који управо класи чине владајућом, дакле мисли њене вљалавине..." О.

Из тог обележја појма „идеологија проистичу знатне тешкоће. Најпре дакле: да ли је владајућа идеологија јединствена леологија, или је с обзиром на реалне противречности у оквиру владавине укорењених традиција, нових друштвених фактора, бројвих компромиса, слојевита, шаролика, доззољавајући | одступајуће интерпретације са кичмом заједничких, _неоспорних принципа2 Даље: да ли су подвлашћени У свим околностима спремни да прихвате идеологију владавине, или се стварају идеје протеста (иако делимично утопљене у тдеологију владајућих) са тенденцијом да постану анти-идеологија, чиме борба класа (или Аругих друштвених групапија) постаје и борба идеологија2 У ствари Маркс и Енгелс су појам „идеологија" употребљавали понекад ноу том смислу (Енгелс чешће од Маркса);

- д њих претеже пежоратив-

ипак опћенито ко 4 но значење: идеологија насупрот сазнању,

науци, философији праксе. Коначно не можемо побевидети да су у искривљену свест Укључени и делови стварног сазнања, да лажни морал садржи и етичке постулате опште ваљаности, да су и „замагљивања у мозгу људи" сиублимати стварности. Ниједна идеолотија није зато потпуно „искривљена свест. М свакој има — иначе би била неефикасна — нејасно или збркано одражене стварности,

Аеформисаног сазнања, полуистине. Са друштвеним развитком мења се мешавински 04: нос, док нова стварност не превазиђе или бар модификује свест која је искривљује, нова сазнања и идеје не сруше застарелу идеологију или је принуде на темељну реконструкцију. Многозначност, која је неизбежно повезана са појмом „идеологија" изазвала је низ противречних одредница. Како ми се чини Лешек Колаковски сјајно одређује овај појам: „Под идеологијом разумемо суму схватања, која служи једној социјалној грули (класи, али не само њој) за организацију вредности, која изражавају мистификовану свест те групе и њену делатност... Идеологија зато није 'чиста' теорија, и она то не може ни бити, јер упознавање стварности по себи не може никог подстаћи на делатност; идеологија садржи вреднујуће пили описујуће судове, који или већ мистификовани израз вере у одређене вредности или њихов садржај подређују учвршћењу вере и ВРРА ности.“

У свакој идеологији одлучујућа дакле није истина, већ „доказ снаге", и ако се искривљена свест покаже ефикаснија, сазнање му се подређује, у његову корист дотерује, прећуткује или дифамира као „непријатељска пропаганда". Оно дакле што се у историјском развитку збива није само идеолошка борба, која одражава борбу класа, нација, система, већ уједно, мање спектакуларно, борба праксе и сазнања против над моћи идеологије. Идеологија додуше утиче на науку, уметност, философско сазнање најчешће на њихову штету — али су онп у својој бити устанак стварности против ис кривљене свести.

Марксизам и идеологија

МАРКСИЗАМ НИЈЕ ИДЕОЛОГИЈА, али су комунистичке партије створиле идеолошки систем и њему дали име „марксизамлењинизам". Жан Пол Сартр каже за марксизам да је „философија наше епохе" и ми се с њим потпуно слажемо.

„Марксизам ни из далека још није исцрпљен, оп је још веома млад, он је још у детињству, он тек што је почео да се развија Јн остаје дакле философија наше епохе; он још није превазиђен, јер временске околности, које су га створиле, још пису превазиђене. Цело наше мишљење може се обликовати само на том тлу; мора се придржавати тог оквира или се изгубити у празнини или постати назадно.“"

Јединственост ове „философије праксе" је спој науке и утопије. Њен циљ» је сазнање, не ради самог сазнања, већ да би се променио свет људи, да би се научно образлаожила тенденција ка социјализму У СВОЈОЈ друштвеној условљености. И искривљена свест може изменити свет, али марксизам се не позива на „доказ силе", већ на исправност својих научних резултата који се могу верификовати на стварности. М свакој науци има заблуда; њихово исправљање принцип је науке; ако она то не чини, олриче се саме себе.

Као наука марксизам тежи истини, максималном приближавању њој, дакле увек је спреман да критикује, исправља, ревидира. Пред марксизмом као пред утопијом не налази се више отуђен човек, већ целовит човек-стваралац који се свестрано развија. Пошао је од те утопије. Испитујући законе друштвеног развитка, он је ту утопију научио подзидао. Од утопијског до научног социјализма, „од утопије до _ науке не значи дакле одбацивање већ превазилажење утопије; у марксизму, као науци, _ као „философији праксе". Она је схваћена као реална могућност, сачувана, превазиђена. Привидна противречност што је марксизам и наука и утопија, разрешава се у тренутку у коме се она исказује. У тој синтези науке и утопије научна метода не чини никакве уступке жељи; али са будућношћу пада стално неки зрак на анализу садашњице, јер без антиципације свака анализа друштва је фалсификовање стварности, пошто описује само једно стање, а непро цес.

Нема, тако ми се чини, науке, која не антиципира будућност, којој не претходи маше та; као наука чува се тако, што остаје честита, што признаје резултат чак и када противречи очекивању, без обесхрабрења или не“ одложног напуштања неке идеје, која се У тој форми не слаже са реалношћу. Утолико више то важи за философију, која је философија човека, полази од његове деформиса. пости и антиципира та оствареног у његовој целовитости и пуноћи, али се нигде не Одри чући научне методе.

„Философија се не може разумети, ако се разуме само философија", рекао је Роберт Хафеман у свом једанаестом предавању 9 науци о природи и погледу на свет. „Философија се опћенито може разумети, њена се мудрост опћенито може схватити само на темељу широког знања о самој стварности. Бправо овде разликује се данашњи материја“ лизам од целокупне раније философије што не конструише из главе апсолутан и непоколебив систем свих повезаности света и он" да захтева да наука са свих страна прибави доказе за исправност философског система · (Вођет! Наметлапп: »Ртајекик оћпе Рорта:« Вејпђек (Коћмој) 1964. Стр. 27.). Верујем да Хафеман чини неправду „свој ранијој философији", да та оповртавају грчка философија природе и Аристотел, Декарт и Бекон, Кант

и Хегел, али свакако са правом пре-

бацује многим _ „марксистичким филосо-

фима" тај, погрешан став. „Апстрактна 1]

дијалектика за коју их окривљује џ ствари је одумрла, дакле није дијалектика, и „дијалектички материјализам" партијских школа јесте догматика, која чува саставне делове марксистичке "философије у окошта-

лом стању. “

Тај „дијалектички материјализам" није, како Хафеман констатује, одиграо никакву или готово никакву стваралачку, продуктивну улогу у развоју савремених природнонаучних теорија и приликом решавања најважнијих природнонаучних проблема последњих педесет година. Упркос томе мислим да он потцењује значај философије.

„Дијалектика природе" никада није била најдубље промишљен, научно најбоље гзасно ван део марксистичке философије. Маркс је проблеме науке о природи само повремено и опрезно дотицао и свој геније посветио про блематици човека, његовог историјског развитка, испитивању друштвених закона кре; тања, критици политичке економије, научној анализи рада и капитала. Његова метода науке о друштву и многи њени резултати, имали су таквог одјека на целокупну историју философије, политичку економију, социологију, да ни један озбиљан научник не може избећи а да је не узме у обзир. Тако данас има марксиста — понекад не најгорих ехта тцгоз, напротив унутар комунистичких партија безброј немарксиста. Марксистичка философија превазишла је политичке и идеолошке границе.

Одтоворили су ми: марксизам је за интелаектуалце философија, за обичне раднике „руководство за акцију“, за класну борбу. Свака значајна философија је руководство за активност, премда најчешће посредно, не као императив. Ни марксизам не “пућује непосредно на акцију. Он није никакав правилник за службу, никакво упутство за употребу, никаква ризнипа питата за сваку произвољну ситуацију. Он је — светско историјски — руководство за акцију не само за радничку класу, која ће, као што се надао Маркс, ослобођењем саме себе ослободити човечанство, већ и за све који желе да окончају отуђење човека. Не што „даје упутства" за класну борбу (да постоје класе и класна борба откривено је давно пре Маркса), већ што је унео у класну борбу радника свест о историјском циљу, долажење-досамога-себе човечанства, стваралачка је оритиналност марксизма.

У буђењу радничке класе у револуционарну класну свест, у њеном организовању у политички борбени покрет било је неизбежно једно програматско резимирање социјалистичких идеја, начела и захтева. Али тиме је почело да се ствара против владајуће идеологије, против искривљене свести и код подвлашћених класна свест једне авангарде као „противи деологија". Програми социјалдемократских партија били су амалтам научних 'сазнања, утопијских далеких циљева, практичних захтева — и заосталости једне искривљене свести. Тако се нпр. Марксова критика Готског програма односила на те остатке искривљене свести и на маглину будућих „идеологија“, која је из њих извирала,

Философска, научна сазнања могу захватити интелект мањине, не маса. Импетус мора прокрчити пут рацију. Оно што је тачно није увек оно што је једноставно, а и оно што је једноставно да би постало тачно, тешко учинити. Оно што дакле осваја масе и коначно власт, није марксизам у својој целини као философија, наука, историјскоутопијско постављање циља. Само духовна авангарда (произашла из редова интелектуалаца, радника и других слојева) способна је да га прихвати у његовој целини, да га стално изнова усклађује са стварношћу која се развија и са научним сазнањем. Он оспособљује авангарду да уноси идеје социјализма, политичку класну свест, револуционарно постављање циља у масе, да се заједно са масама бори за власт.

До сада ниједан друштвени систем није могао да опстоји без идеологије као духовне репресије, без једног „Нал Ја", као што је то Фројд назвао да би Ја, кроз ауторитативне личности и институције, кроз морални притисак и замагљење интелекта, помирио са владајућим принципом реалности и укротио тврдоглаво Оно. И власт совјета и доцније комунистичке партије им државног апарата био је и јесте систем репресије — који врши мањина у име фиктивне, али могуће и данас у Совјетском Савезу свакако већ постојеће, иако никаквим алтернативним решењем потврђене већине.

У једној тврђавској ситуацији створила се идеологија тврђаве — свакако неизбежно, али никако у апсурдној форми стаљинистичког догматизма. Лотова жена постала је стуб соли, када се зауставила и осврнула; многи идеолози склони су да сеу односу на стаљинистичку еру додуше сами не стврдну У стуб од соли, али све што се збило, зато што се збило окамењују У „историјску нужност". Неизбежна је била идеологија, која је оправдавала совјетски систем, угрожен споља им изнутра, притиснут најтежим ·лишавањима, али не идеолошка санкција за терор саморазарања, одређен за то да сачува по сваку цену власт. Стаљина против већине. Што ПОД притиском једне идеологије, у којој је „теза", коју је захтевала тактика, претходила мишљењу, и као „доказ“ прикупљен материјал чињеница, фалсификата и цитата морао доказати тезу, марксизам није био уништен, што није један од безбројних мртваца, што даље живи, сведочи о његовој животности, Колаковски је писао 1956. да је развитак марксизма „претворио науку У митологију и у неку меку материју, из које је била извађена кичма разума..." (Лешек Колаковски: на другом месту, стр. 28). После неколико страница ревидирао је сувише оштар суди признао посебност марксизма. За њега „је недостижан потпун преображај мишљења У идеологију. Идеологија, која је настала Од науке, не може се одрећи фасаде научности, и та фасада врши утицај на идеологију. Тако се у идеолотији с времена на време јављају трагови научне традиције, који ни у ком

ДРУШТВО _.

случају нису изумрли." (На другом месту, стр. 30).

То нису само трагови, који се појављују с времена на време, и није то фасада, већ темељ. научности не оставши додуше интактан ипак је толико издржљив да се распада додуше „монолитна" идеологија, али не још незавршен марксизам. Мање монолитан од форме био је садржај, који је под рукама партијских вођа био прилагођен практичним потребама. Данас овако а сутра онако — али увек монолитно, увек вера која не допушта ни најмању сумњу.

„Монолитни" карактер неке – идеологије може на краћу стазу зајамчити њену пробојност; на дужу стазу не може се сачувати, јер неравномерни развитак изазива противречпости и јер у насилно „монолитно" одржавапој идеологији искривљена свест мора све више и више претезати. Како да постоји за Западну Европу, за Русију и за Кину заједничка „монолитна" идеологија2 Заједничка може бити научна метода, можда философија, визија будућности, али свакако не илеолотија. Дух критике

СВАКИ ВЛАДАЈУЋИ систем тежи стабилности и мрзи критику; она треба да буде „конструкливна", дакле не критика, већ афирмација. Критика чак само једне догме често се тумачи као негирање целокупног система. јер вероисповедање трпи само тотално да или не. Ипак дух критике, који је својствен марксизму, категорички захтева да и марксизам самог себе стално критикује. „ја нисам марксиста!" изјавио је Маркс, и тиме рекао, да марксизам самог себе пориче, када престане да самог себе ставља у питање, У сталној супротности према систему дух марксизма мора наставити да се развија, да захтева слобод“ критике, сумње, обнове.

Организацији је потребно деформисано поједностављење сазнања и идеја до идеолотије; али марксиста у оквиру организације не може се никад одрећи тога, да свестрано примењује марксистичку методу, ла искаже двоумицу, да излаже нове-мисли. Одатле проистиче стално конфликт између, како се то каже, „теоретичара“ и практичара, између марксистичких интелектуалаца и апарата. Треба тежити марксизму као „философији праксе" адекватној персоналној унији теоретичара са практичаром, али се она само ретко може постићи. Практичари ће представљати увек велику већину и критички став интелектуалне авангарде осећати као фактор сметње. Из тога проистиче привидно парадоксално стање ствари да у социјалистичком свету боље пролазе прилагодљиви немарксис- | ти него марксисти интелектуалци. Вернер Хартке био је члан НСДАП (Националсопијалистичке немачке радничке партије. Прим. прев.) када је комунистички борац покрета отпора Роберт Хафеман био осуђен на смрт. Хартке је био тај, који је као председник Академије наука у НДР захтевао искључење Хафемана због „академски недостојног др жања". Предлог је пропао на тајном гласању; Хафеман је ипак био искључен. Марксисти у социјалистичком свету су духовни партизани; немоћни кала их пптегази апарат, а ипак потенцијална снага. „Бићемо опет армија!" рекао ми је један ол тих незбуњивих партизана,

9, септембра 1965. објавила је '„Правла" чланак бившег главног уредника „Известија" Румјанцева, у коме стоји: „Лењин нам је саветовао у својим последњим списима формирање што већег броја људи, за које се може јамчити „да ниједну реч неће примати чисто за готово и неће рећи ниједну реч, која противречи њиховој савести; ла се неће бојати да признају тешкоће и неће се бојати ла се боре за постизање циља, који су озбиљно поставили, наиме за изградњу истински хуманог. истински комунистичког друштва".

Тај чланак са неуобичајеним питатима из Лењина, са својим карактерисањем марксистичког интелектуалца као човека, који ништа не прима чисто за готово, признаје ла тешкоће нису савладане и ниједном речју не противречи својој савести, изазвао је оправдану пажњу.

Не бих хтео да поједностављујем проблем марксистичког интелектуалца у социјалистичком свету. Ма колико треба олбацити свако „упутство" за уметничке или научне или ос тале мисаоне процесе, свако туторисање духа од стране неке партије, интелектуалац који афирмише социјализам поставља самом себи питање:

Како могу спојити независност мишљења са дисциплином _ која је нужна за сваку борбу2

Како одржати дух критике у свим околностима, а да не изазовем последице које противрече мојој интенцијиг

Како дакле бити интелектуалац у једном контексту, који ме као таквог ставља у питање2 Интелектуалац који афирмише социјализам зна да се ниједна идеја не може остварити без организације. Уједно зна да свака организација деформише идеју. Треба ли зато, као интелектуалац, да прими на себе ризик организације, или, „да би спасао своју дУшу", да остане изванг Треба ли да призна узнемирујућу поделу рада: овде онај који пројектује будућност — тамо онај који пројект изопачује својом делатношћу2 Овле неокаљана савест критичког духа — тамо прља-

Наставак на 15. страни