Књижевне новине

АВЕТ. „ЗАОЧИНАЧКОГ“ ХРОМОЗОМА

Враћамо ли се појму „рођеног“ злочинца Ч. Ломброзоа2

АЛЕКСАНДАР Б. КОСТИЋ

ОД СВЕГА ШТО У НАСЛЕДНОЈ подлози човека, у виду његових 46 хромозома, постоји као пресудно за конституцију људске личности, Од почетка до краја процеса његове индивидуа ције, са социјалног и правног гледишта свакако је однајвеће важности недавни проналазак допунског, 47. хромозома, који је последњих година откривен у неких мушких делинквената као карактеристичан „хромозомни триплет Хуу". Проблем је добио у јавности, а још више у судским круговима, скоро сензационали стичке размере, када су на основу тога налаза недавно изречене две за досадашњу судску праксу неуобичајене, изненађујуће пресуде: једна у Паризу (случај Нигоп), којом је извршилац убиства осуђен само на 7 година робије, а друга, пре неколико месеци, у Аустралији, којом се убица ослобађа сваке. казне само зато што су, у оба случаја, кривци имали у своме кариотипу један хромозом више. Разумљиво и оправдано, то је одмах отворило важно питање смањене урачунЉивости одн. одговорности произведене, по мишљењу стручњака, само том хромозомном аберацијом, о којој ће се, по свему изгледа, одсада морати водити рачуна. То захтева крупну ревизију досадашњих схватања у кривичном поступку. Једно је, свакако, сигурно; правници се морају помирити, а лекари то већ чине, да један сићушан, микроскопски детаљ представља својом микромикронском структуром кључ за понашање човека. Друго је још сигурније; човек који у своме кариотипу, уместо 46, има 47 хромозома не може се ни у ком случају сматрати нормалним. Да видимо ствари изближе и осветљене научним чињеницама.

Сваки човек има у једру својих телесних ћелија одређен број хромозома, који, сви укупио, представљају материјалну наследну (тенску) подлогу свих његових лично обеЛежених телесних и душевних особина. Тај број хромозома чини његов карпотип. У живом свету, у других представника, број хромозома је веома различан: од свега неколико, па до неколико хиљада у свакој ћелији. Човек у томе погледу припада, као што се види, олигохромозомним врстама тј. оним које у својим телесним ћелијама садрже рела тивио мали број хромозома, па се, зато и захваљујући данашњим специјалним техникама, они могу лако и тачио избројати. Доскора се држало да тај број у човека износи 48, али је од 1956. тодине утврђено да је он, у стваРи, 46. У мушког он се може сврстати у 22 Хомолотна пара, поред 2 неједнака сексуална хромозома х и у, што значи да је његова пормална |„хромозомна формула 44- ху, за разлику од формуле у жене у које је она 44 -- 2%Х. Однедавна су запажене извесне аберације у кариотипу човека, увек праћене одређеним симптомима у виду аномалија у његову развоју. Од тих аберација познате су нарочито оне с допунским, прекобројним хромозомом ( у женских триплет ххх, а у мушког

СТЕРЕО А

ПЕБА РИСТИЋ

ВЕЋ ПОТПУНО БАНАЛНОМ појму „простор", о коме се у савременој архитектури толико говори, као да ништа више не може да се дода. Он је постао једна спекулација духа им једна парола, и сви они који у архитектури хоће нешто да учине ките се том празнином. Крајње је време да се томе дода нешто чврсто, круто, телесно, јако и густо „просторно", што се на грчком каже „стереос" односно да се потражи отелотворење тих простора у савременој стерео техници. Све што је чврсто, круто и отелотворено у простору с пуним правом може да се назове архитектура. Оваква отелотворена архитектура, као и свако чврсто физичко тело, може у потлуности да заузме цео дати простор и тада тај исти простор пе може да заузима неко друго тело. Овакво класично тело у архитектури био би камен, у модерној архитектури вештачки армирани бетон, а у најновијим скспериментима стерео техника звука п лика дошла је до таквог степена јачине пи густине да се у потгдтости супротставља природним класичним материјалима.

Тек сам се вратио, свежих утисака али потпуно исцрпљен, са Музичког бијенала у Загребу. То није ни чудо јер је требало физички одржати тежину масе стерео звука Уметничке групе за звук из Мичигена. У тренутку када ова „музика" разара све свето у музици и постаја анти музика, она почива да бива врло занимљива за нас архитекте и преставља потврду теза које сам изнео у проп!лом броју пишући о „архитектури и звуку. Цео програм ове групе може да се рашчлани

19

триплет хуу). Пре 10 година откривен је узрок Помп — ове болести у виду хромозомног триплета на 21. хромозомном пару, У први мах изгледало је посве чудно да читав низ мањкавости у телесном и душевном развоју оболеле јединке долази од вишка хромозома, а не од њиховог мањка. У сваком случају и открићу „допунског у-хромозома" у мушких доводи до стварања „триплета хуу" и представља, по мишљењу тенетичара, важно откриће које објашњава настајање извесних ненормалности у душевној сфери.

Како постаје ова аномалија у кариотипу2 Генетичари тумаче постанак синдрома „хромозомног триплета хуу" као последицу нераздвајања хромозома из својих парова, што се, нормално, дешава у току Ш деобе полног сазревања (мејозе) семених ћелија. То нераздвајање доводи до стварања семеглаваца с 2 , који, продирући у току оплођења у нормал на јаја, стварају плод (зигот) с формулом 44 4–-ху у, која би се, по мишљењу већине генетичара, имала да прогласи као формула „делинквената".

Према америчким генетичарима синдром допунског у-хромозома имаће, по свему изгледа, пресудан значај у правосуђу. По њима је та хромозомна аномалија релативно честа у САД (1:300), тако да би у тој земљи, по томе рачуну, било око 300.000 особа с том аномалијом, а у Швајцарској 8000. Међутим, учесталост таквих особа је, у ствари, мања. Али до тачног броја таквих особа доћи ће се само кад се изврши одређивање кариотипа у што већег броја људи у свим земљама, што представља не само тешко савладљив проблем техничке природе, него веома замашан финансијски подухват, јер свако одређивање кариотипа у човека стаје око 400 швајцарских франака. Тек после тога очекују се нови и прецизнији подаци од највеће важности. У сваком случају, утврђивање постојања. овог хромозома у што већег броја људи откриће нам колики је његов стварни удео у детерминизму неких негативних појава у развоју човечје личности. Према досадашњим подацима, пако непотпуним, утврђено је да у носилаца овог хромозома телесни и душевни развој личности иде ураскорак, што знатно погоршава ситуацију. То је од особите важности. људи с допунским ухромозомом не показују поремећаје у телесном развоју. Напротив: они су најчешће врло добро развијени, чак изузетно високог раста (најчешће преко 1,80 м), снажне мускулатуре, без поремећаја у полним жлездама , нормално поларизоване сексуалпости. Супротно томе, уобличавање душевне сфере у њих је поремећено и заостаје мање или више. Према мишљењу неких аутора то заостајање се испољава у виду поремећаја у понашању и односима према стварности и друштву. Те особе знатно заостају у развоју стичких и социјалних особина, те остају у томе погледу неразвијени и у одрасло доба. Ти, заувек „социјално недозрели" лако долазе У сукоб с околином у којој живе. Ако им прилике иду на руку из пределиктног пеис-

ХИТЕКТУРА

у три смисла, која су уједно у тачке њиховог програма. Први део представља везу између енергије, простора, светлости и звука. Ми један од ових елемената није узет у класичном извору. Енергија није људска снага него електрицитет, светлост није ни сунце ни ватра него сијалица, а звук није неки механички инструмент него звучник. Кретањем светлости у простору осветљава се електрична фото ћелија, која изазива стерео брујање звучника. Дакле, овде видимо узрочну везу између енергије-електрике п стерсо материје саздане од густог стерео звука и динамичких стерео кретања сијалица у боји. Свака боја даје другу висину тона, На жалост,у класичном музичком погледу овде као да се ништа не догађа, али је за архитекте то занимљиво јер се појављује један густ стерсо материјал одржаван електричном силом који се види и чује. Од овог материјала гради се нова стерео-архитектура. У другом делу снага електричне енергије сразмерно је врло мала али се зато не гради стерео-фантом као грађа за архитектуру, већ се за архитектуру употребљава сама архитектура сале у којој се изводи тај акт. Наиме, четири извођача, што је аксиоматски услор за крутост у простору улазе у салу са четири разна краја, али се све то догађа готово у потпуном мраку, Значи, архитектура се не види, ади се чује помоћу неких пиштоља сличних помагалима за слепе. Извођачи усредсређују своје звучне пиштоље на све карактеристичне лелове простора у сали. Ови тонови испуштају тихе сигнале, као слепи миш, који се одбијају о зидове и враћају у паше џмши, доказујући нам на крају да архитектура може да види ушима. Међутим, публика је очекивала ако не музику а онда неко изненађење у духу хепенинга. ИзненаБења није било. „Музика“ је трајала дуго, пе да изнервира публику, већ да омотући да се овом стерео-радар техником схвати цео простор, тако да по њему и везаних очију може слоболно да се креће, Колико: тод нас аптимузика по антизвук убијају п И Ае вају наш слух, толико овакве вежбе треба да

пољеног стања лако прелазе у деликтно, немајући у своме психизму потребне кочеће механизме, Отуда и мишљење да се, при су2ско-медицинском вештачењу, преко открића допунског у:хромозома у оптуженог не, сме прелазити без адкеватних закључака, који се односе на заосталост афективне сфере и на постојање психопатске неуравнотежености испољене у виду неспособности за контролу и евентуално кочење поступака. Постојање знатних празнина у представама о спољњем свету и поремећено схватање социјалних од: носа доводе до нестварног гледања на живот, на обавезе и обзире према друштву, до утуљене социјабилности која сеже у детињи ето центризам. Алтероцентрични покушаји се не могу очекивати. У најтежим случајевима ста ње узима вид правог инфирмитета. Учинилац злочина није способан да кочи своје емоције и инстинкте, да правилно просуђује своје жеље, амбиције и одлуке, нити да им одреди тачне међе, домашаје и циљеве, што, разуме се, доводи до немогућности њиховог усклађивања са стварношћу. Све нам то говори да се личност с таквим генским недостацима не може сматрати до краја изграђеном, одн. дограђеном, па се следствено не може прогласити за потпуно одговорном и урачунљивом. За такво стање је чак предложен назив социјална недозрелост. Отуда за многе научнике откриће допунског у-хромозома представља изванредно важно откриће које ће изазвати дубоке пертурбације у процењивању одговорности човека и у схватању успешности санкција према учињеном 3злочину, нарочито оних у виду изрицања казни које, под оваквим околностима, губе своју оп равданост.

Ако је потребно да се ближе одреди од нос овог открића према схватањима Ч. Ломброзоа о „рођеном" злочинцу, онда се то може формулисати само у овом виду: човек се не рађа као злочинац, као фаталистички, неизбежљиво предодређен учинилац једног дела у начину и времену, него само као човек с одређеним предиспозицијама које могу, али не морају, да доведу до реализације, до привоЊења предиспозиција у дело. Као што се човек не рађа ни као социјално биће, већ само као социјабилно, па постаје социјално тек накнадно, у току живота, тако се не рађа ни као злочинац, него то тек касније постаје деловањем реализационих (перистазних) фактора на наследну подлогу.

Због тога деликтотени процес се мора овако схватити: генска подлога је основни одредбени фактор (идиокинетички фактор) који путем реализационих фактора (перистазни фактори) омогућава привођење у дело тј. реализацију потенција садржаних у генима. овоме случају допунски у-хромозом, као тенотипски носилац деликтогених тена представља потенцијалну подлогу за одређене асоцијалне или антисоцијалне склоности и радње. Али за реализацију садржаних-деликтоге-

них и криминогених потенција — пеминовно _ је потребно _ деловање _ реализационих _ фактора _ средине, што – значи да носиоци допунског у-хромозома не мо

гу постати делинквенти без реализационих фактора, што нам објашњава могућност да има људи с „хромозомним триплетом хуу" у евоме кариотипу, који нису постали и неће обавезно. постати делинквенти. Алијисто тако, тешко се може, с генетичког гледишта, усвојити могућност да један човек с потпуно нор малним кариотипом тј. без „хромозомног триплета хуу" или без других генских фактора, постане делинквент само под утицајем спољашњих (перистазних) фактора. По оваквој концепцији неминовно се мора усвојити и

нам изоштре чуло слуха и нашу оријентацију у простору и времену.

Овакве вежбе могу да доведу до далекосежних последица у архитектури удобности. Оно што се види нема толико утицаја на нашу удобност колико на оно што се осећа и чује, јер чула не можемо да искључимо ло жељи. Зато је за интимни доживљај угодне архитектуре, за интимну атмосферу наше личности, увек било потребно да су светла пртгушена и наше уживање у угодној архитектури завршавало би се у удобном намештају који би додиривао наше тело. Цврчак такође производи монотон антизвук, али можда нема ништа пријатније него лети, кад се спава на селу крај отворених прозора, слушати сигнализацију зрикаваца. Наша постеља тада постаје цело поље, а не само чаршав у кревету. Овакво спавање је психотерапија. У затвореним становима куцање старог зидног часовника може да нам замени зрикавце.

Замислимо сада један „Соник клуб", који такорећи уопште није осветљен, већ се гости тог ноћног бара оријентишу само помоћу звучних сигнала. Напомињемо да се овоме не може приписати никаква мистика, јер се највећи ужаси не догађају у мраку већ по дану, о чему сведоче мистични ритуали старих Инка, који су се одигравали у подне, под сунцем, без ветра и облака, на врху пирамиде, или страва из Хичкокових филмова.

Онда је дошао трећи део ових антидела антимузике и антизвука, који је превазишао све мере и све норме. Емитована бука је била толика да је загушила све стерео просторе. Један солиста на лоше постављеном микрофону гласом је изазвао микрофонију. Тај звук је био непријатан до бола и ужаса. Публика је била збуњена и није знала како да реагује, јер је била потпуно разоружана звуком и мраком. Учинило ми се да се једна млада Францускиња онесвестила, међутим, на срећу, она се само смејала. Ја сам имао прилику да устанем и да из петних жила узвикујем најгоре псовке које су ми икада пале на памет и да не дођем до изражаја, јер уопште нисам чуо свој глас. Једноставно, доживели смо страшну смрт, били смо живи закопани камењем стерео звука, које је збиља било тако густо, чврсто и телесно да, сагласно познатом физичком закону, није мотло да уступи место неком другом телу. То је, истина, банална физика, а никаква уметност. Међутим, то ипак треба доживети, јер, на пример, кад смо хтели да побегнемо нисмо могли да нађемо излаз, зато што је овај ужасни звук био стерео звук а не само јак звук, који је потпуно уништио нашу оријентацију. Тако сам нашао потврду да је и звук архитектура, јер такође физички заузима простор.

ЖИВОТА

кликсирРи

Пи човек с „хромозомним АВАРИ му За „47 одређеној мери мора смат ХРИНАСТОМ хуу ијални делинквент рати као потенциј ,

: а и стварно само када нема који то не постаје - ора. Али што има одређених перистазних фактора. пи нај

> допунским у-хромозомом кој кад ои а законом, јер никад ни нису дошли у сукоб са 3 ер ~ о кривично дело, ни у су извршили никакв Ру А и колико не потире деликтогени значај ХРО мозома, који, вероватно, има веома широк

с та: ођу лаких делинквена-

распон потенција: између лаких , | та и тешких злочинаца безброј је ступњева " ОН певини оскудни подаци показују да међу осуђеницима има око 3% ОНИХ с допун ским у-хромозомом. Било би, ме зутим, КерИо но да се у свих осуђених за тешке Зла тине утврди кариотип. Већ се зна да се меру 6 Ђеницима високим преко 1,8 м, телесно добро развијеним, проценат с допунским Трново мом креће између 8 и 20. Од највеће важно. сти би било још и сазнање да ли у истојајних близанаца злочинаца с „хромозомним триплетом хуу“ постоји подударност у са мом акту злочина, па чак и у начину извршења, као што је то већ констатовано у таквих близанаца у којих није одређиван кариатип и у којих су се у 70% испољиле истоветне антисоцијалне тежње чак и када су одгајени одвојено, Из тога излази да у осталих 30% истојајних близанаца злочинаца један од њих, и поред несумњиве криминогене тенске подлоге, није ипак извршио никакво кривично дело, што јасно говори да под утицајем друкчијих перистазних фактора (нарочито васпитања и надзора) није дошло до фенотип ске реализације криминотених генотипских појава.

Медицина се интересује за генску подлогу, друштво за реализационе факторе, а правосуђе за мере и санкције у случајевима прпвоЂења злочиначких тежњи у дело. Једно је сигурно: допунски у-хромозом као деликтоге ни фактор има, по свему судећи, широк распон потенција и он, самим тим, пе мора увек бити ни потенцијално „злочиначки". Постоје оправдани разлози да се тај хромозом има сматрати као носилац низа негативних, асомпијалних душевних склоности од лаких по ремећаја и настраности у карактеру и нарави („тешке природе"), с мање-више пспољеним знацима социјалне непрплагод»ивости па пре ко изразите агресивности до. пасилничких тежњи („силеџијство") и тешких кривичних дела и злочина везаних за свирепости најтеже врсте. Отуда потреба да се сви носиоци до

пунског у-хромозома открију, а затим да се: подвргну најстрожој карактеролошкој аналт“ зи, што би нам тек омогућило да сазнамо!'

у којој размери тај хромозом може и сме да се прогласи искључиво за „злочипачки".

Откривање допунског у-хромозома, нарочито ако му се придајс својство само „злочиначког", представља за јединку, за родите-

(Наставак па 15. страпи)

неимлретво

Сви ови експерименти паипшалан су на по вољан пријем код критичара са разних крајева света, јер, као што је павео господин Мас, нико од савремених критичара не може ауторитативно да суди о било ком делу, него једино треба тражити организациопе могућпости да се што више дела потпуније при каже. Границе у томе као да нема и при

хваћено је, као знак савремености ла се при“. казују дела прастарих уметности која су још“

непозната, јер делују као нова и авантар/ на. Тако је и оцењено извођење древних православних музичких дела из Етиопије и музика Албанаца са Сицилије, Управа Бије мала закључила је да свој програм прошири и на ове друге доменс, п у том духу тражила усмене и писмене предлоге.

У духу свега изложеног ја бих предложио музичком Бијеналу у Загребу да прошири своју делатност и на древну примењену музику. И онако се модерна музика сама про“ ширује и обухвата све више и више области, Ко може да каже где је граница пзмеђу но Вих и старих појмова и да ли је веће или мање дело у уметности већи или мањи пре мет. По мишљењу професора Акалемије за примењену уметност у Београду Ивана Табаковића, уметничко дело у примењеној У метности · једнако је сваком другом делу. Штокхаузен свира само на там-таму. Да ап је там-там примењена музика као што је ре мимо, црквено звоно заједно са торњем, и да ли је тај торањ са звоном архитектура, музика или примењена музика, или само му зика екстеријера која је некад карактери. сала свако место и град. Биг Бен је п данас знамење Лондона.

Зато бих предложио да управа Бијенала откупи један древни споменик из, Индонези“ је који свира на ветру, или да распише кон“ курс међу вајарима, архитектима и музича“ рима који би израдили такав споменик са #о вим особинама. То би могло ла буле стално знамење музичког Бијенала у Загребу.