Књижевне новине

„4,

ОЉА ИВАЊИЦКИ; АУШАН МАТИЋ

ЗРЕЛА ЧИСТОТА

КОД МАТИЋА САМ увек волео то што су неки његови кључни песнички симболи речи (и ствари) које припадају области најсвакоднев нијег: „рабош“ у овој песми, „тас“ у једној другој. Међу песницима и критичарима постоји прилично раширено уверење (можда више прећутна претпоставка него изражено и формулисано уверење) како једна ствар — да би могла постати симбол — мора сама на неки начин бити узвишена: симбол потврђује постојање трансцендентне реалности, и зато се за симболе најчешће узимају оне ствари које су већ саме по себи ослобођене свега свакодневног и обичног.

Тотово ништа од тога код Матића. Можда наш једини заиста лаички песник, он је управо у свету свакодневице тражио симболе који ће најбоље изразити недоумице људске судбине. Он је окренут управо ономе од чега су песници (који су заборавили како је Хомер говорио о дизању једара или о клањуовнова) бежали у оно што су називали „песничким светом“, и не примећујући како тиме, између осталог, и признају своју немоћ да се ухвате укоштац са оним што нас свакога дана запљускује; Матић је песник који нам "товори онако као што и сами говоримо када се претходно оградимо са: „Просто речено...“ Његови симболи су ствари већ помало излиза не од мнотих руку кроз које су прошле, помало оронуле од дугог служења, помало натруле од годишњих доба која су над њима прохујала.

Поезија се увек налази између два искушења: да поетизује и да депоетизује. И једно и друго је сувише лако; и једно и друго је прмлично наивно. Матић је један од ретких песника који се не устеже да ствари види онаквима какве оне јесу: он није ни згађен, ни усхићен; он је просто човек који са проницљивим миром (и мирном проницљивошћу, зарад обрта којим често воли да се служи) посматра свет у коме се нашао. Свет који није апсурдан зато што се одмах не баци на нас својим смислом, који нас не мора револтирати зато што је у њему дубина прљавшти не иста као и висина чистоте.

Поглед је једно од еминентних песничких чула. Али колико откривање света, поглед је и наша удаљеност од света. Ми гледамо ствари које не додирујемо, које чак и не желимо да додирнемо. Код Матића, погледу се придружује додир. Он је песник који додирује ствари, за кога оне почну стварно да постоје тек када их узме у руку, и када на његовој

уци остане мало прашине, мало земље. Еварој пута сам га чуо где говори о томе како домаћице знају да је тесто добро умешено када само почне да се одваја од руку. Оно спадне, а руке, дотле улепљене, чисте су. И то је права чистота: чистота која не долази од бежања или неуротичног гађења пред материјом, већ од првог додира са мате ријом.

Матић је песник те зреле чистоте,

Јован Христић

ПРЕД ЗАГОНЕТКОМ ВРЕМЕНА

„МАТИЋ има песама које, упорно и ностал“ тично, трагају за оним другим гласом, за дијалогом, за интимном кореспонденцијом са оним другим бићем, скаупчаним негде дубоко у нама. Има, такође, песама које магију пролазности препознавају у овом опаком невремену, и не једино као успаванку брду детињ ства. Има песама које показују надахнуто настојање да се, у ковитлацу успомена и симбола, у једном свету који није гтеометриј“ ски већ смешан, уз то и трагичан, буде с 0 бе стране реке, како то хоће наслов једног његовог есеја, објављеног, давно већ, у „Политици“, никад прештампаног у књигама. Има песама које је моја, смем да кажем матићевска генерација (та вршњак нам је несумњиво, и пе од јуче) срицала напамет, понављала. у себи горко, неутешно, обнављада њихове срокове и не заборављала њи“ хов језик који мисли. Има песама које су са светлошћу без погледа наилази“ ле пред нас да би нас, већ друкчије, напу стиле и кренуле ка другом и друкчијем чи

ДУШАН МАТИЋ

РАБОШ

Ни мудрост, ви досада. Ни демон»

Тек ту започне људеко безмпрје» на неком праву,

на. неком наковњу,

на неком длану»

Има у том безмирју нешто од јрлевља. =

на длану»

Има у том безмирју нешто од удара дамара =

на наковњу,

Има. у том безмирју нешто од киша што не престају да. лију =

на прету»

Онда тек дођу часови без обронка„

Онда тек дођу друмови без сна»

дида. тек дође море без крила»

тах мудрост заведне преко пута тебе,

а, СТОЛОМ» Мудрост по мери твојој, У овојој»

5 богом

у један листе није раван другом листу»

часови зипе не купају; они се огледају у неком тупом, тврдоглавом челу бика-мрака,

Друмови се пробуде И, -звикдући, слепо пугујуг Море-ваборави своја крила. на клупи у парку,

и не гна зише шта ће са својим бескрајним рукама, ни како да се смири, ви како да се смире,

Ловада стоји на. раскршћу и низ улице вреба, Улице дигну руке од себе и нигде никог нема Да. 1 знате дустош кад досада себе својим очима гледа

"Демони су сиви п сиве часове воле,

.

То ви ти, али без тежине, без трепавица, без гласа, Ваљају трудве снега, у планине их претварају, У планине што стоје непослазне између тебе и тебел

4

АВ8 РОЕТТСД

таоцу. Има песама које смо, у оној апарт: ној књизи Финцијеве едиције „Путеви“, цитирали, не само пред путовање у Грчку, И не једино у Поречу, и не ретко баш када су нас пресретали крај Лима или на мору, у том великом Матићевом простору врелог, августовског лета. Има их којима већ одавно није тесно у антологијама и панорамама, и има их које, многобројним својим стиховима, столују на челу наших есеја, наших песама, наших ненаписаних и написаних романа, као успомене, као заставе с којима корачамо, и с којима памтимо.

А има и песама које су, како то већ бива, чамиле у полусенци заборава, неуоквирено и незапажене, некако по страни, далеко 04 реског аплауза, али и далеко од било какве покуде. Постојеће и усправне једино за па жљиве путнике, за оне који далеко виде и помно истражују. „Рабош“ је несумњиво међу њима, успаваним лепотицама које че

кају своје време, својих драгоцених, будних, бурних пет минута. У „Рабошу“ суседују многи Матићеви познати симболи, и показују овде једну ситуацију нових односа тих истих некадашњих речи. Тих истих незаборавних именица Матићеве поезије. Подељена или боље: удружена на материји трију одељака, ова песма траје заправо у дијалогу са неким битним песничким остварењима Матићевим у протеклим годинама. Шта је било у међувремену, не једино са светом, са досадом, мудрошћу и морем, већ и са песмом и песником, па затим са безмирјем, том свежом, новом ситуацијом песни ковом, то та три одељка „Рабоша“ питају узбуђено и, за моје осећање односа, узбуд-

"љиво. Где су границег Где лажи2 —

то нису једина питања ове песме која се обнавља, у исти мах обнављајући у себи читав сплет не околности, и не сурових, суморних успомена, већ првенствено стравичног, трагичног осећања када часови трају непомични, када часовник показује једно те исто време, и када досада стоји нара скршћу и низ улице вреба.

Време је у Матићевој поезији и раније показивало своје паклене, неуморне, брзореке пресуде и чинило шта је хтело и како је могло са нашим памћењем, са нашим борењем, са нашим детињством, и на Багдали. Али ми се чини да никада као у овом „Ребошту“, који у свом другом одељку показује поново ауторову наклоност ка другом лицу једнине, ка том свакидашњем нашем шапату којим говоримо себи самима и себи сличнима, дакле да никада као у овој песми, У овом чистом триптихону зреле Матићеве фазе није то исто време сугерисало једну ви"

зију непомичности и узалудности, слику ста« тичну и трагичну у овом невремену које траје. Слободан Новак има песму, сетиће се они који још могу да се сећају, са насловом „Епитаф младићу који још живи". Јављају се у њој плоске од воска у једном непомичном, туђем, страшном, далијевски умртвљеном часу. Док сам читао „Рабош“ не једном сам асоцирао ту чисту сагласност двају песника, узнемирених, ојађених у овом безмирју, овом миру, овом страхотном све: ту тишине који наилази после свега, после нас, после мора. „Рабош“ је значајан н због тога што је, чистом магнезијумском светлошћу својих решења, наједном хао велики постскриптум читавом Матићевом песништву наишао не стога да закључи, већ да још јел ном, и још, им још једном отвори онај фа мозни, сабласни простор који нас удваја ми напослетку убија. На неком прагу на неком наковњу на неком длану за цртан је сав бол, сав неутешни дармар 32 гонетке времена. И овог нашег, лабогме.

Драшко Ређеп

МАГНЕТНИ ЛИСТОВИ

МАГНЕТНИ ЛИСТОВИ. Магнетни листови вали су ове песме, њена „олујна трака крви", магија где „ниједан лист није раван другом листу" („Књига ритуала", МУШ) али „између њих су тишине различитог укуса", „то ништа довољно је да се претвори у све, у пламен који већ тиња. Који тиња." — дијалог теурга почиње: „А затим је настављао увек другачије". Пише се једна књига, и она — између... Зато и ове стихове налазимо у другим формама и у Матићевим књигама пре „Багдале" (мислим на „Нолитово" издање), то је та хомогеност мисли која дозвољава њихово сливање, материјално стапање, мада између делова 1 и ПЛ постоји оштра дисонантност у звуку — први суморно гибање задиханог, други опори, без лука али у чаурама напети. Разлику нам може дочарати звук једног стиха Вознесенског:

Поет. Париж. Ожидает звезд.

... Њихово сливање у руку. Видим руку, она преноси те хртове бакрене заспале у лету, над понором: „У ономе сам што сам рекао, али и у ономе што нисам рекао. У ономе сам што сам учинио, али и у ономе што нисам учинио..." — „почиње дијалог", написао сам.

Ту је та рука која у физици има чудновату примену — уз помоћ њена три прста може се одредити смер индуковане струје, Максвелово и Амперово правило, свуда је исцртана како држи епрувету, кишобран, штапић од ебоновине или зЕнариј им у књизи занимљиве физике из које су Матић и Вучо изрезали перасто лаке колаже. Она себе остварује. Из грана њених извиру листови „(Ра)Боша",

Бранко Алексић, ученик, Ш разреда гимназије

ЛАЈБНИЦ И БИК

НЕГДЕ сам већ забележио;

Заћутиш да разумеш Разумеш и заћутиш |

Свакако да сам овај пристојно паметни „савет' упутио прво себи, па тек онда другима. Према томе, најпаметније би било да пред овим, давно и коначно, написаним текстом само ћутим,

Да се напише песма човек мора да заћути како би се нагомилане успомене и такозвани прохујали живот претворили у заборав, и из тог пепела успомена, како каже Рилке, настала песма (или КИЧ, или само горчина). Шта онда остаје после тога2 Једино да се ћути,

Међутим, у овом тексту, налазе се, није искључено, две речи које могу новог читаоца да задрже: стара реч рабош — налази сеу Вуковом „Рјечнику“; и врло блага кованица безмирје, направљена, тако да јој није потребно никакво нарочито објашњење. Кад може да постоји безмитни врачи (опет види Вука), или бесребрни врачи (иовде види Вука), зашто онда не би могло да постоји и безмирје.

Све су остале реченице и речи врло свакодневне, као на пример, ко је господар у овој кући, ко је господар у својој ноћи,

Можда две слике траже допуну из „архиве". Ни један лист није раван другом листу и

... они се огледају у неком

тупом, тврдоглавом челу бика-мрака

Прва слика, обавештени то већ слуте, датира из мојих раних школских дана кад сам читао философе, и вероватно се налази нешто слично њој у Лајбницовој „Монадологији", или неком његовом другом спису,а бик мрак је исто тако стара успомена из музеја у Олимпији где се налази чувени и добро познати бик. ,

Разуме се, ни Лајбници ни Олимпијски бик нису одговорни за место које су те две слике

добиле у овом тексту.

Душан Матић