Књижевне новине

БОШКО БОГЕТИЋ

БЕЛА И ЦРНА ЗМИЈА

ВРАЧ

Сенке дрвећа дадоше ми спокој Али сазвежђа су променила струју Повезујућ лелујаве клупчиће дима са јутром

Као дисање владарице

Нестварним се чинио цвет у недоумици Пророчка сличност земље придоби ме Тврдим узглављем

Птицо

Склопи чаробну мапу

Биљна туга казна је и болест потомства У пчелињој измаглици сенокоса

Рат је између Владара и долина Рат је између пастира и гласа с поља

ЊЕГОШ

У пустињи жена узима причешће

Белог лептира у мрежи паучине

Мој мир је поремећен

Жуманце цвета чим је склупчало мирис

Кресао сам огњилом и она ишла За ратниковим моштима

Преко самотног дола

Ја лежао под стаблом смокве Успокојен у мехуру појилишта

ВРАЧ

Велики Творче Заустави покрете и дах природе Жена има тајну рану у недрима

У боју су пале руке њеног ратника Кога жали тужбалицом од бршљана Венцем свете љубави

Велики Творче

Врати је на одар

Да роди камен у коме ће бити предео Записан мачем њеног ратника

ЊЕГОШ (Слику битке заклања му рањено крило)

Војске пролазе кроз Кнеж-до И уједају прстег = Трују сок земље

Разбијају сенке птица

При заласку сунца Изветриће исклијала семенка лобање, Затвориће изворе

Разидаће земљу

Кладенце ће раздробити на наковњу Већ их препознајем 2 По одблеску воде

Плач је њихов продужетак

Помешан с росом горобиља Кружи кроз мисао Мирис планета

Мирис камења и белих муња

" Све су очи окренуте Одакле полећу сплетови змија Једино је у простоту моја душа

У равнотежи небеских тела

Биљке с вечери успављују јахача И у грло му стављају Лепоту

Он је на брду заспао под звездом

(Одломак)

Навлове невоље

МИТКО МАЏУНКОВ

РУКА КОЈА ЈЕ ДРЖАЛА Граматику француског језика била је укочена од хладноће. Павле се покри јорганом преко главе и покуша да чита под њим: но, ту беше мркли мрак. Млади студент покуша да начини „окно" за светлост; отуда јурну хладноћа. Он се стресе, збаци покривач и завитла књигу у супротно ћоше. Тако, сад смо квит, рече.

А Затим стави руке између колена и покуша да се што удобније намести под Јорганом. Али, од грдног лежања, све га је болело: ноге, крста, глава, нарочито бубрези. Пропашћу младзелен, гладан, жедан, пељубљен, Проклета хладноћа! Ма кажем ти да ништа није горе од хладноће, а ти кажеш: Не, врућина је гора. Ма ја ћу теби усред лета кожух да обучем, ма врелом водом да ме поливаш, није ми ништа, шта ми ти ту причаш о врућини, препирао се Павле са неким својим замишљеним противником; али кад бих ја теби, бато, скинуо панталоне и истерао те по овом времену на улицу, па једном шибом по голотењи“ фљас-фљас, нико сем тебе не би знао како би ти било: добро би упамтио шта значи мраз!

Ускоро под јорганом постаде загушљиво. Павле је осећао велику непријатност по целом телу: не знаш да ли је бол, или умор, или нервоза. — Као да сам шугав, мајка му стара, ето шта ми је остало од живота — ништа!

Топлота га, међутим, мало-помало поче да успављује. Малаксао. чим би са јастука подигао главу, осећао је како му се соба окреће. — Да не лежим, пао бих, види ти несреће. Слабе сам телесне грађе, па то ти је!

Набрзо нешто поче да му се претура по стомаку. Осети онај тупи, готово бестелесни бол, помешан са слатким блаженством празнине и пропадања. За последња два дана Павле је појео парче хлеба и коцку шећера. Малочас, док је, смрзнут, зурио у књигу, био је заборавио на глад. И, ето, сада је напаст била опет ту, са њеном упорном, кркљавом војском. Пара да нешто купи, није било. — Крај месеца — лош датум. А немам ни од кога да узајмим. Зар је могуће да не постоји никакав изла из ове ситуацијег Кажу да је решење обично просто, блиско ,.. Газдарица! Позајмн — ти парче хлеба! Не, то никако. Позајмити новаца

Овог месеца једва јој је платио кирију, јурила га је као побеснела аждаја, претила отказом — зар да јој сад паре тражи назад, иако не свег — Не, најбоље је трпети, макар умро од глади!

Павлово срце се испуни слатком тугом. — Лежиш, изнемогао, лежиш, а оно чудно блаженство које те испуњава све више расте; снага те издаје, ти тонеш у сан, падаш, губиш се. Нина ће се забринути због твог одсуствовања и најзад доћи да те потражи; и тада, на кревету, угледаће твоје лепо, укочено теле. Како ли ће јој бити, дођавола! У сваком случају мораће да позове лекара. Шта ли му је, од чега ли је2 говориће. Мора да је имао нешто, неку болест. Тада ће је лекар строго погледати и, мирним гласом, рећи ће: Овај човек био је здрав као дрен. Није умро ни од какве болести, већ од глади.

Лице младића се развуче у широк осмех, замишљајући какав ће утисак учинити речи доктора на све: Нину, његове, Павлове, родитеље, другове; на јавно мнење; па чак и на газдарицу. — На жалост, док умреш, треба да прође четрдесетак дана; а дотле постанеш скелет, рођена мајка те не би препознала. И замисли сад ово: уместо да те нађу мртвог, пронађу те нетде пред саму смрт, па те онако измршавелог одвуку У циркус, да те показују радозналцима. Још зарађују на теби. Већих ниткова од вас, рече Павле јетко својим имагинарним противницима, нити је било, нити ће икад бити.

У међувремену је бол у стомаку постао неподношљив. — Кад би сада била једна цигарета, само једна јединцијата, да ми убије глад, уздахну Павле, и при помену цигарете глад га прође: сад га је раздирала жеља за пушењем. — Ем се угрејеш док пушиш, ем ти цигарета светли овде под јорганом — права ватрица! А како би било да ти поклоне једну трафику са цигаретама2 Не, шта ће ти то: боље да ти поклоне једну самоуслугу. Или да имаш златну рибицу. Онда можеш да тражиш што год ти срце зажели. Прво се наједеш као човек: јаја, сир, пршута; после попијеш један Бисер, па запалиш цигарету; можда цигаруг И са том цигаром појавиш се негде где су се окупили сви људи које познајеш, и ти кажеш: Здраво момци! Пасје време данас, нема шта! Али, верујте, ова ми цигара, Бавољски прија!

Ухвативши се у тим мислима Павле се постиде. Мисао о губљењу драгоценог времена сместа му отера бубице; откри лице кг погледа у ћоше где је малочас бацио књигу. За непуну недељу полагао је испит од кога му је зависило хоће ли на факултету дати годину. Ако падне, сам бог зна шта та чека: поред изгубљене године, невиђене компликације са домаћима, можда одлазак из Београда, чак војска. Морам да дохватим књигу, рече Павле озбиљно. .

Али помисао на хладноћу беше га' приковала за кревет; осећао се као парализован; хтео је да се помери и није могао. — Просто сам одузет и готово!

Лежао је Павле поребарке и — док су га бубрези тупо тиштали, а целог га испуњавала опасна нервоза, као да је прљав — зурис у своју убогу, празну собицу, слушајући како замрзнуто окно, у снажним налетима, шиба ветар. — Да је овде, у соби, топло, био би то леп ветар, царски ветар. А овако! И још морам да излазим због састанка!

Али ово последње Павле није помислио искрено, јер је једва чекао време за излазак. Погледа у сат. Три. Састанак има у пет, поћи ће двадесет минута раније. — Па, убићемо некако ових сат и по!

Поглед му поново паде на књигу, — Баш сам зевзек. Зашто сам је бацио2 Да нисам, досад бих све научио. Срећом, има времена, Вечерас, па сутра.

Павле уздрхта. У плану му је било да са Граматиком заврши до пет сати,

М двадесет до пет Павле скочи из кревета, обуче се, уми на чесми у дворишту, намести кревет и као луд потрча на састанак. Младић је становао изнад Аутокоманде, и на трг, где је требало да се нађе са Нином, стиже тачно у минут, Но. Нине ни од корова. — Сад смо обрали бостан! Само ветар, ветар и ветар.

И збиља, ветар је брисао преко пустог трга, издувавајући танак снег и односећи та преко кровова. — Не, брате слатки, у јануару не ваља имати састанак на улици, већ у кафани. Поручин: клековачу, или вињак или манастирку — ни хувано вино није за бацање — и чекаш. Ех, сиротињо, покри се ушима!

Нина нађе Павла смрзнутог на клупи поред тролејбуске станице. Јадно моје увце, рече Нина, промрзло, што си тако промрзлог

Павле скочи на ноге лако као какав козак и осмехнувши се послушно од среће, пољуби своју девојку. Уосталом, у си је врио од Љљутине, али није смео да покаже: са Нином је би тек три-четири месеца и морао је да изиграва Мар достојног поштовања и исправног у сваком погледу. рр, смрзла сам се, хајдемо у кафану, рече Нина.

Идемо боље код мене. : ј премирући од

Павле је то рекао гласом равнодушним, али пр г страха. Честити младић био је без пребијене паре, а Нини још

„хладно, ледила се срж у костима.

је — хвала богу увек не би дозволио да плати. Знао је да 25 Е- онунаки МЕ з то доћи, што пре то боље, али ипак, требало Ј пева НЕ а ПИ Нина се лукаво осмехну: У реду. Али и КОА јр

1 оје! Мораћемо право у кревет. Аов, увце ме | . ВЛНИ су 55 пвокобући зубима и дрхтећи од хладноће,

! ту — било је 5 но, завијао на тава: Ветар је шибао малено окно, за АИ Ета

о ћемо.

а ћемо и как ; | Па ћемо после видети штг пасји живот!

Скидоше се, па под јорган. — БРРР, 'Пола сата су под јорганом једном другом трља и а НИЈЕ: дували у дланове — док најзад, док најзад не осе пе 4уано: вату топлину у души. Већ је пао мрак. Хладних св ~ ИМ небом ројале су се звезде, бацајући плавичасту с Ето ува окно. А оно је било мало, тресло се пред наде тоМ ве р а. од јерганом је одједном било баш као у некој мр ни не; Наилазило је време — преданости и поседовања. 3 Ива не забрљам пелу ствар, мислио је Павле, гладан медвед оро не

игра, свашта се може десити... . . па чак и то да одједном постанеш сит и јак, Собица,

мала и хладна; ветар и окно, у загрљају.

У загрљају, до гроба2

До гроба.

После, Павле се разголити до појаса и запали цигарету дугу миришљаву цигарету из Нининог пакла — и стаде да се лупка по грудима, мислећи: Прави сам паша.

ћућурена, Покри се, шта изиграваш пашу, викну Нина, ш У поред Павла. Видиш каква је пасја хладноћа. Разболећеш се,

Ко, зар ја2 Није ово мишић, кост — челик! Не терај ме дл сад, то истрчим на улицу — шта би рекла професорица

француског, када би ме спазила.

Кад ти већ није хладно, ти ћеш после устати први, да ми додаш да се обучем.

Трамвај су чекали пола сата. Павле плати са последњих шездесет динара, које је чувао за ову прилику. Пред Нинином кућом су били после дванаест. — Хоћеш ли моћи да ухватиш трамвајг

Баш ме брига за трамвај!

Немој сад да ме љубиш. Када ћемо се видети2 Ја мислим — сутра не. Треба да учиш. '

Немој да будеш луда. Све знам. Једва чекам да полажем. Него, дођи сутра ујутро код мене.

УМјутро2 Јеси ли полудео2

Онда у подне. Дођи сама код мене. Или да те чекам Боже мили, неће ми бити хладно, крв ми ври.

Онда, сутра у пет на истом месту. Имаш ли за трамвајг Шта тог А, тог Наравно. Дај ми једну цигарету, за успут.

Са рукама у меповима, цигаретом у зубима, Павле доскакута до трамвајске станице. Ту седе на клупу. — Тако. А сада да размислимо шта нам је радити.

Нина је становала на другом крају града и ту није имало шта да се премишља: требало је узети залет и препешачити седам-осам километара. Ветар је завијао као махнит, ледила са срж у костима. — Има још један трамвај у један. Како би било да замолим кондуктера да ме бесплатно повезег Можда је нека жалостива душа. Не, исувише је понижавајуће. Уосталом, неће хтети и шта онда2 Идемо!

Осећао је како га ветар продувава, и уплаши се да га не одува. Био је уморан, жестоко, ноге су му клецале, спавало му се. Стави шал преко лица. — Тако је боље!

Ускоро се шал навлажи од врелог даха. — Не, никако није боље. :

Павле се сажали над самим собом. Идем коловозом, можда ће се неко сетити да ме повезе. Нека средовечна, на пример, нисам лош момак. После, у колима, рећи ће: Хајде код мене, Хвала, госпођо, љубазни сте, али, млад сам, зелен, гладан, жедан, нељубљен.

Улицом протутња камион са приколицом, за њим пројурише двоја-троја луксузних кола. — Ма откуд људи знају да станујем далеко, па да ме повезу: можда мисле да се шетам, свашта се дешава на свету!

Ишао је, ишао, ишао, и ишао, док му се није учинило да даље не може. — Ма је ди могуће да ћу ја једном ипак стићи2

Покуша да прескочи време које му је потребно за то. Осети блаженство исцрпљености, кревета, сна. — Дао бих ' два дана живота да се сад нађем код куће, три дана, недељу.

Чинило му се да би дао годину дана живота за све то. А кад стигнем, наравно, све ће изгледати веома просто.

Када је дошао до Славије, учини му се као да је већ код

куће. Ветар је још увек беснео, али Павлу више није било хладно, био се угрејао од хода; ни ноге га нису болеле, Поче да трчи. . и И ево тапосле толико искушења, код Аутокоманде. Трг, Јарко осветљен, празан, пуст. Ветар, који и даље звижди; он је одавно одувао танак слој снега са земље. Дрвеће у парку које се повија пред ветром и пуца од студи. Павле стаде, задихан: више није осећао ни умор, ни хладноћу: једино што га је раздирала страховита жеђ.

Мучила. га је већ подуже, и сада поче да га доводи до лудила. — Једна несрећа прође, друга дође.

Псујући, Павле продужи узбрдо. Доживљавао је тренутак када ће ући у двориште куће. Пустиће чесму да тече свом снагом, за часак оклевати — да би ужитак био што већи — и после пити, пити, сатима гутати хладну текућину, макар Од тога добио сто туберкулоза, и тифуса, и бога оцева.

/лице, улични фењери, уличице, мрак, ветар. Најзад, ево куће. Павле уђе у двориште. Раскопчан, задихан, купајући се ' зноју, он брзим покретом „Руке покуша да одврне славину.

мало не сломи прст. Шта је то Зашто не може да одврне славину2 Није ваљда толико слаб2 Де, још једном! Најзад, уз падљудски напор, Павле успе да је одврне, Али из чесме не процури ни кап воде. Била се догодила ствар проста, а коју Павде, за чудо, није предвидео: чесма је била залеђена. — А шта сад2

Павле се попе у собу и погледа флашу у којој је обично држао воду. Ни капи. Да нема нека кап заосталог вина, сир“ ћета, зејтина, бензина, било чега2 Ништа. — Полудећу од жеђи.

Павле покупи све новине и непотребне књиге, сиђе доле, поче да пали хартију. Чесма поче да шушти; али воде никако. Ветар је завијао и односио запаљене новине у ноћ. Павле зграби славину зубима и врисну: усијано твожђе га уједе као змија. Младић, ван себе, тресну ногом о зид куће, ногом, па пес ницом. Дође му да виче, да вришти, да уједа; да расече вене и попиј. своју рођену крв.

Једва се дотетура до собе. Светло је немилосрдно откривало њену пустош и од те пустоши сад се Павле згрози. — До ујутру, рече Павле гласно, сигурно ћу полудети од жеђи. Баш сам стока!

Кревет је био ненамештен. У њему је још увек тињала топлота Нининог тела и њихове малопређашње среће. Ветар је шибао окно и завијао на тавану. Павле се скиде и, гушећи се од жеђи, угаси светло, леже у кревет.