Књижевне новине

Они

УЗ МЈУЗИКАЛЕ „КОСА“ Џ. РАГНИЈА И Џ. РАДА И „ПОЉУБИ МЕ, КЕТИ“ К. ПОРТЕРА И С. Б. СПЕВАКА

НЕКОЛИКО ЗАГРЕЈАНИХ ни узнемирених девојака и младића скупило је храброст скинуло одећу и нагим телима окренуло се публици. До ове сцене долази након интензивних померања масе и она делује веома симболично: пуна је некаквог осећања среће и слободе. Овај догађај у Атељеу 212 дуго је припреман и са интересовањем очекиван. Управо стога око извођења већ популарног хипи-мјузикала „Коса" Џерома Рагнија и Џемса Рада мешају се спонтано контроверзна расположења и импресије; почетак једног новог доба, помодност, изазов конвенцијама, перверзија, слобода израза, бизарност и оперета као свака друта.

Ако у „Косп" гледамо само позоришни чин бићемо до извесне мере разочарани, Фабула није разрађена, па је нешто више речено само о Клоду и његовом путу између хипи костима и војничке униформе. Остали се издвајају из гомиле тек зато да би се представили. Простор је испуњен песмама, играма и ритуалима једне дружине. Наравно, ту су и вербалне асоцијације и протестне пароле нама лако схватљиве и разумљиве, захваљујући успелом преводу Јована Бирнилова, умешној адаптацији Боре Ћосића и костимима Владислава Лалицког. Тражимо ли суптилност духа, лепоту и савршенстве 06Аика — суочићемо се са потпуно немотивисаним ситуацијама, живим сликама и аранжманима који не иду даље од туристичког водича, Таква позорница брзо смирује радозналост, не шокира, не изазива и чак се помало чини досадном.

Редитељи Мира Траиловић и Зоран Ратковић су „Косу" споља опремили као праву представу: обилато су коришћени сви познати визуелни и звучни ефекти и манири ливинговаца, као што су окруживање пубамке, распоред статиста у партеру, агресивност на просценијуму и самчно. Па и поред свега тога — овај оквир збивањима пе даје карактер театарске перфекције. Пре би се могао тврдити да је пред нама једна Ђачко-аматерска игра.

У анархичној спонтаности, покретима, а посебно ритмичким осцилацијама крије се, међутим, нешто далеко драгоценије пего што су мјузикалске нумере. Редитељи су се пре свега ослободили страха од могућпог неуспеха. Потпуно су се препустили ризику, Аопуштајући да сценом, поред свега некоАико професионалних глумаца (Драган Николић, Миша Јанкетић, Мирјана Џеић, Јелисавета Саблић и Мија Адамовић), доминира повећи: хор младих људи од којих неки и у свом приватном животу испољавају одређени хипи сензибилитет, Сви они чине веома компактну масу (!) насупрот које стоји једино Миодрат Андрић (Вуф) својим супериорним шармом и персифлажом. Сцену они доживЉавају као животну ситуацију, страх и потребу за дсструкцијом, Свет је сведен на њих саме, битка се не води снатом духа и ангажованошћу на коју смо навикли у станларним превратима пи револупијама. Они пе вају, прерушавају се и ките цвећем. Иза тога се осећа натонски страх Од одтоворности, нормалног живота, смрти коју доносе туђи интереси и идеали. Очајање их тера на побуну и ослобађање потиснутих нагона. Слободна љубав, перверзије и колективна оргијања на тај начин добијају свој смисао јер су усмерени против свега оног што човека угрожава и отуђује од његове праве природе. Сведоци смо призора у којима актери почињу да уживају у оном што чине. Видљиве су у том домену чак и појединачне иницијативе и скретање пажње на импровизоване поступке. Мира Траиловић и Зоран Ратковић потпуно доминирају ситуацијом и чувају је од уплива било каквог психологизирања. Они повезују изразе задовољства и истовремено скупљају енергију која се ослобађа из те силине, варварства и нагона, како би иницирали у самом човеку потребу за превазилажењем стања у којем је затечен и изграђивањем нових форми хуманости. Постићи све то са оваквом трупом право је умеће и зато редитељи заслужују сваку похвалу.

Истина, извесне ствари биле су инициране у самим песмама. Али, то уопште није битно — пошто се игра детерминише оним што даје а не чиме се зачиње. Када би било Аругачије, финале би деловало суморно и својим екстремностима можда неподношљиво. Мира Траиловић и Зоран Ратковић су преобразили ситуацију у процес који се не ладржава само на опису живота хипија, нето оставља савремене животне проблеме из човекове унутарње перспективе. „Коса", оваква какву смо видели, није ни обећани мјузикал, а ни прижељкивана револуција већ експеримент који нас уверава да су могућ ности израза далеко веће и једноставније него што обично претпостављамо,

„Коса" нас је уверила да Атеље не треба претварати у оперету, Насупрот томе — „Пољуби ме, Кети" убеђује да теразијску сцену ваља што пре преуредити у мјузикал.

Иза свега овога стоје сценске поставке Антона Мартија, данас неоспорно најспособнијег мајстора овог жанра у нас. Оно што се још у „Причи из западног кварта" чинило случајем — сада је доведено до савршенства: то су пре свега паралелне ритмичке Асонице, њихова усклађивања и претапања. Тако је „Пољуби ме, Кети" потпуно ишчезла домаћа традиција импровизирања.

Представу Марти схвата као потпуно аутономну целину, У њој се априори не опреАељује ни за текст ни за музику, а слично је са ликовима и балетом. Сваки фактор се активира према потреби и у одређеном тренутку са жељеним интензитетом да би се одмах затим, ако треба, потпуно занемарио. Стиче се утисак да они извиру из самог

у извођењу Кол Портеровог дела

амбијента. Портер је из „Укроћене торопади" узео тек основне слементе фабуле. Марти то акцентира и у збивању му је довољно да пагласи неколико постојаних детаља, па да се јави асоцијација и створи потпуни утисак,

Теразијска сцена Савременог позоришта је крајње неподесна за велике спектакле, Редитељ је стога прибегао фропталним решењима у неколико хоризонталних и вертикалних планова. Сценографија Душана Станића израђена је веома сфектно у стилу старих графика, Исти тонови доминирали су и на успелим костимима Ане Несторовић. Промеме између сцена на замишљеној позорници и у глумачким гардеробама изводе се готово неприметно и са вештином која чини прихватљиве чак и оне типичне кловновске нумере првог п другог револвераша (Вокица Милаковић и Милан Панић у контрастном “ добро упграном дусту). У таквој конфигурацији нема места за одмор, а и чему кад Мартију није довољна чак ни сама акција. Он од свих учесника тражи много више него што је предвиђено деоницама и појединим призорима. Лични израз је усмерен на синтезу глумачке игре (Љубомир Дидић са комичним бравурама, Предраг Лаковић у сетној пародији, Љиљана Шљапић као права

мала барска ведета, Србољуб Милипо увек способан на све) певачких партија (Жељка Рајнер веома сфектна у пасловној улози и Драган Лаковић као сигуран партнер који више гласом него речима доминира позорницом) и балета (надмоћна Ирена Киш-0цокољић са целим ансамблом), али не и на строгу усмереност. То спектаклу даје посебну живост, лакоћу и стилску елетанцију унутар одређених драматуршких схема.

Марти не остаје у свему код унапред одређене перспективе: он од сваког протагонисте или групе тражи да се ангажује више него што то чак и улога захтева, како би заједнички створили партитуру препуну најцелисходнијих решења, покрета и доживљаја. Тако се долази до целине у којој свако мора бити мајстор, а да при томе није битно колики му је физички удео у збивању. Израз не почива на стихијности интуиције и случајним открићима и зато је могуће у редитељском поступку видети арбитрарну »релпост, Представа на Теразијама — то је Марти и њему ваља захвалити што смо након дугих лутања дошли копачно до: изворног > јузикала.

Петар Волк

ААЗАР ВУЈАКЛИЈА: ЦРТЕЖ

ћроз рупу нат

МОЈЕ МИШЉЕЊЕ о представи „Коса" има исто толико значаја колико и мишљење о дечјим повојницама или о најновијем депилаторију. То је тако због тога што поменуте ствари нису мени директно намењене, па сходно томе и мој суд не може утицати да се њихова егзистенција у било чему промени, да се оствари, развије или укине. Такозвани хипи — мјузикал Рагнија, Радоа и Макдермота чини део савремене, нагло повећапе продукције артикала свих врста намењених млађима од 25 година. Углавном.

Оштром слуху уметничких шефова Атељеа. 212 није промакла бука која се диже око „Косе" где год се њено витално бусење посади. Галама ће се вероватно дићи и код пас овом приликом, највише због тога што представа, чак и у једној истој глави изазива масу различитих реакција, често сасвим супротних. Сводећи у сопственој глави све што сам у последње време видео на сцени Атељеа, долазим до закључка да се ово позориште све више претвара у неку врсту велике уметничке агенције преко које одржавамо сталан и неопходан контакт са спољним светом, нудећи своје новости и купујући стране. Са те тачке гледишта релевантна је пре свега информативна вредност примљених порука, а тек у другом реду њихова апсолутна врелност. Нема никакве сумње да бисмо без представе „Косе" остали сиромашнији за јелно корисно сазнање о стању данашњег позоришта на Западу а с тим, разуме се, и о општем духовном стању савременог света. Ово кажем због тога што је наша аверзија према извесним особинама „Косе" неизбежна, разумљива и чак априорна. Но вербална ликвидација тих особина најлакши је део посла. Тешко је ликвидирати чињеницу неодољиве експанзије успеха овог комада. Ко подлетне искушењу да „Косу" косом покоси — тај је већ упао у јаму коју су му аутори ископали с предумишљајем.

Подстакнути широким редитељским гестом Мире Траиловића и Зорана Ратковића неколико професионалаца и велика дружина талентованих младих аматера приказали су нам дакле једну модерну музичку комедију бродвејског порекла чију покожицу на све стране пробијају делови моћног костура класичне оперете. У ствари, што се више напрежем да опишем ову виртуозно изведену представу, све ми се више открива како је то лукаво сачињена работа: стабилна и проверена морфологија, стогодишњи габарит испуњен новом али исто толико непогрешиво сфикасном супстанцом, сексом, псовком, вицем и бит-музиком.

На позорници је играло, певало, протестовало, шегачило се и водило љубав једно племе хипика за које дуга коса представља не само знак распознавања већ легло спиритуалне суштине и, како рекоше, кров над главом. Из опширне литературе и нешто мало искуства већ знамо да они не воле да раде, не воле да служе војску, не воле уог ште никакве обавезе, никакву институцију нити било какав одређен режим или личност од ауторитета. Они воле да. живе од тренутка до тренутка како им се у том тренутку допада.

Овако упрошћен опис једног животног програма није био у прози „Косе" пичим проширен или продубљен, У гледалиште су истоварена кола младалачких сировости без објашњења одакле су и зашто довучена, ко њима управља и куда ће их потом одвести. Пред нама је била једна громогласна, зларена. декларација, натуралистичка слика у две димензије, био је експлицитан „низ чињеница имун на асоцијације: узми или остави. .

Свако је, наравно, могао да се за свој рачун упути у веће мисаоне компликације. Али код куће. На лицу места у томе га је спречавала музика чије су савршено вешто

раси

прорачунате интервенције падале тачно У оне моменте кад вам се чинило да комедија почиње да добија озбиљније драмске контуре. Та музика. ГТолта Макдермота показује многе добре особине, између осталог разно врсност инсп је која сваку пумеру чини посебно привлачном. У таквој општој ситуацији, просечан гледалац тинејџерског узраста очигледно је остављен на милост и немилост оштрој 'речи, разузданом покрету и хиџнотичком дејству ритма, па ће отворених уста, поносиг на сродну расу ући у свет „Косе", у тај карантин куражних младих људи одвојен високом оградом од баналних облика свакодневног животног ритуала.

Ипак... Наивност је сигурно последњи тап Сезђег тпејала дајек је да твк ктај а ја 9 зал сеп дје еп оо ује ппал 9 ја 5зђа је рог а ја гпал да бод . па ко је Код 50 зат ја о ват ја Кјод ; ћирех рикоу ве ' тпа да је 1940 01165. ла 12до ко ргађ је Бетал% 1 апбо плолу, 1 пјекоу ригагег ј95 готап 9 ројапвјк. ада бода х је 25937 кјоа ћи рег оцкоузка зада Кад ват аиђ

23ч06 је згапје зхвпје

ка та Фр 820 ка2а Е по ва 1292 уа%ћ,

Од свих порока којима ће се одати брод; вејски продуценти. Њихова ограда је од чамовине и на њој је избијен један чвор кроз који могу да завире и радознали људи са дужим животним стажом.

Ова рупа на тараби направљена је нешто појачаним притиском на елементе лексичког безобразлука и, нарочито, секса. Скандал виси у ваздуху — ето нас свих у позоришту, Скандал је у крајњој линији изостао — на сто нас у могућности да сада са пуном компетенцијом нешто кажемо о ствари која није за нас направљена, али коју смо непозвани ипак споља видели.

Ти благи космати млади људи што лају а не уједају, очигледно су застрашени ком плексношћу савременог начина живота и не миновном борбом која им предстоји са но жем међу зубима, Њихов проблем је сигурно у томе што им остају амбиције које не желе, да признају. Говорити им језиком разлога, значи. прекинути комуникацију с обзиром на то да су њихове побуде чисто смотивне, Јер ево их часком у сред неизбежпих пара докса којима нема лека. Ево те тужне и комичне фигуре из комада, Џени, која је тежећи слободи без обавеза остала у тешкој обавези према својој бременитости ни тим истим начином зачела једну необилазну, био“ лошку клицу свих строго ретулисапих соци“ јалних поредака против којих се побунила, Ево тог Клода који не би имао шта да пепа кад не би постојале војне књижице. Ево свих њих којима је апсолутно потребап ова“ кав свет какав јесте, јер иначе ис би имали против чега да протестују нити би добили шансу да се у њему одликују као одређен спецификум. По свој прилици, најгора ствај» која би могла да им се деси то је да цело друштво прихвати њихова пачела понашања,

Засада племе одметника бежи од реал“ ности помажући се дрогама, промискуитетом и музиком. Вероватно им није познато да тиме потврђују савремене научне хипотезе,, рецимо оне психоаналитичара Хајнца Кохута. који тврди да се осећање инфериорности може. интерферирати са естетским искуством У вези са неспособношћу за рад или са притиском на личност. По истој теорији музика. помаже смирењу унутрашњих копфликата и узнемирености, олакшавајући осећање кривице и стида. У сваком случају пп"титтивне праксе хипика враћају нас још па Дарвинову претпоставку да музика има сексуално порекао.

Што се ове последње тачке тиче — истакнуте и аутентично приказане у „Коси" појављује се једна доста изразита пукотина. Она се не састоји претежно у томе што, како неко рече, „ови младићи много причају а мало раде", већ пре у томе што практикују сексуалне односе из којих су неким непојаммим начином успели да искључе еротику, Заиста пмико не може прибећи тоталном ни хилизму а да при том не оштети и оно до чега му је стало. С друге странпе, међутим, ова околност одлучујуће делује па неочекивану али општу реакцију позоришне публике која према свем том гмизању, дављењу и свлачењу остајс равнодуина. Без обзира на њену даљу судбину, „Косе" ћемо се сећати највише стога што нас је приморала на озбилљно преслишавање о односу према друштвеним конвенцијама и уметничкој слободи. А било је овде невероватно тешко расподелити наклоности п негодовања на само позориште ми на оно што се у позоришту приказује, Било је тешко оценити живот независно од представе, па нека то буде и моје оправдање

за овај, по свој прилици траљаво урађен посао.

Драгутин Гостушки