Књижевне новине

новолом · не ЈУБИЛЕЈА

АКО У НЕЧЕМУ НЕ оскудевамо то су свакако јубиларне годишњице свеједно што не патимо много од поштовања традиција. Њима изузетно обилује година 1969. Не набрајајући их издвојићу само две које падају некако у исто време и обе се тичу уметности Једна теорије, друга праксе. Мислим на 60тодишњицу од дана рођења духовног оца београдских историчара уметности проф. др Светозара Радојчића (27. мај 1909) и 20т0Аишњицу од оснивања Галерије Графички колектив (1949—1969). Оно што је проф. Михаило С. Петров значио за прве послератне генерације београдских графичара и касни јих оснивача Графичког колектива, значио је и проф. Радојчић за читаве генерације професора пгторије уметности, научних радника и мулојских стручњака, теоретичара, критичара и новинара. У оваквим јубиларним

из ЈА

У ј уза

|

Ућ

ЛЕРИ,

приликама тешко је наћи пригодне јубиларне речи, једноставне и топле речи искрене захвалности. Можда ће је најбоље исказати жеља да професорови дапашњи и бмдући студенти наследе поштовање и љубав од својих старијих колега, који су у проф. Радојчићу видели подједнако великог стручњака и човека. Прво иде с другим али га мало има и тешко се налази у једној лпчности. Једна од таквих ретко потпупих и правих личности је и проф. др Светозар Радојчић.

Ништа мање ретка појава у свету професионализованих односа је и постојање Графичког колектива пи његове Галерије. Данас, када све брзо остари, постане малодушно п безвољно, засићено и заштићено, Графички колектив још увек, после пупих двадесет година, одржава првобитну свету ватру одушевљења, развија се п расте у знаку сталне младости, подстиче чистим ентузијазмом. У овом јубиларпом међувремену Графички колектив је постао више од онога што је и сам мислио да ће постати и испунио виле него што је обећавао у тренуцима кризе када се Галерија налазила пред затварањем. Обећавао је много п одржао реч а поверење се плаћа поверењем. Јубилеј Графичког колектива јубилеј је и читаве графичке културе послератног Београда који је сада равлоправни такмац центрима са много дужом и већом графичком традицијом. Довољно је погледати чиме је Графички колектив обележио свој јубиларни датум па у том распону од инструктивног (изложба графичких техника „Шта је графика2" у Галерији Графички колектив) до репрезентативног (традиционална изложба „Графика београдског круга 1969". у Галерији УЛУС), од актуелног (часопис „Круг Галерије Графички колектив") до трајног (мале монографије добитника награде „Велики печат Графичког колектива" коју ове године добија Бора Иљовски) процењивати домете и вредности, одређивати улоту и значај и београдској графици и њеном јубиларном носиоцу Графичком колективу. Само то је довољно а тога — резултата — има далеко више.

Венија Вучинић-Турински ГАЛЕРИЈА ДОМА ОМЛАДИНЕ

Драга Венија,

НИСАМ ТИ МОГАО доћи на отварање, био сам спречен, уз то и уморан. Изложбу сам посетио сутрадан, у време када је посета најмања. Био сам сам, потпуно сам, са твојим склуптурама. Знаш, чудно је то осећање наћи се изненада сам у неком туђем, спокојном и мирном и толико речитом свету без речи са необичним именима. „Кампанилу, „Ислужени предмет" и „Тоцило" видео сам на ранијим изложбама али морам ти искрено признати да сам их тек сада у потпуности схватио. До једноставних истина најтеже се доспева. Свака твоја скулптура је као истргнута реченица чији се смисао тек у целини открива, Смисао целине, смисао поруке твоје изложбе, подсећа ме на једну песму Езре Паунда: „Пусти су путеви ове земље којом је Јон шетао некада а сада не шета више него личи на неког ко је малочас отишао. И твој Јон је некуд неповратно отишао, не жалећи и не осврћући се за собом. Али је све чиме се служио, у шта је веровао, остало обележено њиме, означено додиром, истрошено употребом, измењено временом. И све то више не личи на оно што је било, нити ће било шта друго бити до оно што јесте археолошки остатак човечности. Низао сам, тако сам, лагано бројаницу тајанствених речи које ништа не значе али много казују „Арзаб", „Алеб", „Калабак", „Кугловик", „Балак", „Базра", „Бобола" — и под дејством те магијске формуле причинило ми се да чујем нечије кораке... Није био Јон... Неки посетилац. Пријатељски твој,

Драгослав Борђевић

6

„Ето шта бисте све могли рећи, Да вам је дух нешто мало већи,,“

рече Сирано

КОЛИКО један књижевни лист може да шнорише драмско дело неког писца, најбољи су доказ „Књижевне новине“, које пуних пет година нису објавиле ниједног јединог реда о телевизијским драмама М. Капора у својој редовној рубрици „Мали екран“. Заиста, наша напредна јавност била је потпуно у праву, када је за ово гласило. једне шачице анархо-либерално-конзервативних _ писаца у своје време тражила надлежност јавног ту жиоца и уличних позорника. Мислили смо да ће се нешто променити одласком главног уредника Танасија Младеновића, али авај! — ни Зоран Глушчевић није скинуо забрану са тоталне ћутње која мистериозно обавија име аутора највише нападаних џи оспораваних драма, и поред протеста ралника фабрике „21. мај“ у Раковици и „Змај“ из Земуна.

Најзад, на свој сопствени ризик користим се приликом што је главни урелник „Књижевних новина“, без икаквог разлога, већ недељу дана духовно одсутан, да исправим овај пропуст и бацим нешто више светла на М. Капора и његово схватање телевизије,

Стицајем прилика познавао сам аутора „Трноружице“ још од малих ногу, тако да сам боље од било ког критичара могао упоз нати све његове недоследности. Последњих неколико година био сам често заједно са њим за столом кафана „Мањеж“, „Грмеч“, „Три грозда“, „Мажестик“ пи „Сунце“, а о клубовима и да не говоримо, тако да сам и не желећи био сведок његових полупијаних исповести у којима је откривао сва своја слаба места, која ми ево данас, служе на најбољи начин да срушим једну мистификапију што траје исувише дуго да би била безазлена.

Употребићу биографске податке штампане у епциклопедијском издању „Веселог света“ (Новп Сад 1968) да бих помогао бољем ра зумсвању грешака у које данас све више запала М. Капор, верујући да је живот писца, један од кључева за разумевање његовог дела.

„Момо Капор је рођен 1937. године у породици сиромашног директора банке. Често прогањан и премештан из места у место, он је још у првим годинама живота понео неизлечиве трауме, које су доцније утицале и на. његов литерарни пут. За време рата У његовим белим дечијим колицима. одржаванису састанци Окружног комитета, на неколико корака од немачког Главног штаба за југоисточни Балкан. До 1948. године од њега се захтевало да књижевност учи помоћу уџбеника товариша Леонида Тимофејева, а после тог периода да имитира господина Џемса Џојса. И у Тимофејеву и у Џојсу М. Капор није стигао даље од петнаесте странице, експлоатишући за свој развој искључиво Андерсена и браћу Грим. Студијска путовања: Дубровник, Мрчајевци и Ада Циганлија; литерарне награде: транзистор на конкурсу „Сапоније“ — Осијек“. Чланство: Социјалистички савез радног народа Југославије.“

Погледајмо како је М. Капор успео да пласира својих седам телевизијских драма и поред оштрог негодовања критике! Улазећи са лажном пропусницом у Телевизију, он је злоупотребио вечити хаос који влада у тој институцији, подмећући бланко уговоре уредницима који су мислили да им се тражи аутограм.

Последња Капорова драма „Пробуди се Трноружице“ за мене значи потпуни и тотални неуспех. И поред очајног текста, лозе глуме и слабе режије, драма није успела. Главно лице „Трноружице“, један бивши

МОЈ ОБРАЧУН С ЊИМ

шнапски борац, који живи на сплаву Уз обалу Аде Циганлије, покушава да разбуди и спасе од мртвила младу Снежану Никшић, учећи је да се смеје. Потпуна конструкција, која нам је понуђена под лукавим називом бајке! Критичар „Политике“, Олгина Божичковић, савршено је тачно, есеју „Бајка које нема" (среда 21. мај 1969) запазила да ту стварно нема никакве бајке. Пре свега, потпуно је неуверљиво да један бивши борац живи на сплаву, а не у глисеру са два мотора „Џонсон“. Зар М. Капор није никада посетио макар једну једину кућу неког бившег борца» Заиста је штета труда, који је уложила телевизијска екипа Марија Фанелија, са изврсним “ глумцима, да оживи један потпуно папирнати текст, за који би било најбоље да вије никада ни угледао светлост малог екрана. Чудимо се не само уредницима загребачке телевизије, већ и спикерки која је најавила ово недоношче Од драме. Не може се дозволити да се писин вежбају У недоглед играјући се стрпљењем вишемилнонског аудиторијума. Толико!

Савремена Трноружица — девојка која је била потпуно успавана различитим симболима модерног комфора; електричним апаратима, удобношћу и безидејношћу, бива на крају драме, пробуђена напорима бившег ратника и његовим солунашким анеглотама. Капор нам то сервира управо у тренутку У ком се сви форуми у овој земљи освежавају и подмлађују новим спагама, заборављајући при том чињеницу да ће ускоро у Скупшти-

мали Ка РАН

ни седети чак и корисници дечијег додатка. И уопште, ко је то данас у стању да некога разбудиг У сваком случају не они који су већ ротирани на сплавове Аде Циганлије, са свим наслагама и талозима превазиђеног статизма. Једну праву Трноружицу мотао би

у правој и успелој драми разбудити једино.

неки млађи кадар — на пример друг Митевић или друг Јанез Коцијанчич. Драма „Трноружица“ је очигледна последица једног сентименталноповршног _ погледа на све, што и није чудно ако се зна да је снимана још прошле године у Јуну месецу.

Она је еклатантан пример шта се дешава писцу када не слуша савете Олгице Божичковић, која је у време његовог рођења била већ потпуно формиран новински критичар (1937), васпитан на најбољим ремек-делима филмске уметности, као што је „Бели јоргован“ (Џенет Мекдоналд и Нелзон Еди), што је једном заувек одредило њен ексклузивни укус.

Одувек сам сматрао да у сваком тренутку треба треснути писцу истину у лице (за разлику од политичара, којима се то не сме радити). Моја оштра опена Капорове драме не значи то да нећу и даље понекад седети са њим за истим столом, наравно без икаквих интимности, Јер и поред свега, ја осе ћам неку врсту симпатије за овог писца.

Момо Капор

ЛАЗАР ВУЈАКЛИЈА: ЦРТЕЖ

ДРАМА 0новног

СУСРЕТА

ПОВОДОМ ПРЕМИЈЕРЕ ФИЛМА „ПРЕ ИСТИНЕ“ К. РАКОЊЦА

ДВА ЧОВЕКА се, сасвим неочекивано, су. срећу после пуних двадесет тор није их раздвојило само време, већ и сећање на први сусрет који их је спојио у крајње непријатним околностима. Један од њих је, само чуду захваљујући, избегао стрељање које је над њим морао да изврши други човек. У међувремену се много шта проме. нило, раг се завршио, а драма њиховог дру. тог виђења почиње сећањем на први сусрет на широкој ораници, једног јутра када су певале птице.

Тај мотив поновног сусрета између два човека која деле животни назори, политичка убеђења п двадесет минулих година, аутор текста Бранимир Шћепановић (добитпик Златне арене за сценарио у Пули) извукао је из своје приповетке „Птице певају пред смрт", објављене у збирци приповедака „Пре истине". Овакав мотив је унапред пружао широке могућности за развијање психолошке драме изведене на принципу контраста, У коме је основна релација прошлост—садашњост, а из кога проистичу пратећи социјално-етички контрасти: бивши четник Страхиња је сада угледни београдски адвокат и доктор правних наука, а партизан Младен, Оопвши политички радник, човек који више није пожељан и који ни сам није свестан због какве грешке је одбачен. У тој игри судбина у којој су се карте промешале а улоге промениле, два човека се сусрећу као сведоци протеклог времена и контроверзне ситуације у коју их је живот довео, и у току једне пијапе ноћи и отрежњујућег преподнева, започињу драму свог другог виђења која ће се завршити својеврсним парадоксом: оно што пије учинио Младен пре двадесет година учитиће Страхиња — убиће га кундаком л0: вачке пушке, пошто га је затекао са својом женом. | :

Кокан Ракоњац је од овог сценарија ствоРио психолошку драму са акционим елементима у којој долазе до изражаја снажна скспресивна _ Фактура и изврсне креације Љубе Тадића и Бранка Плеше (добитника Златне, односно Сребрне арене за мушку улоту у Пули). Онп су ликове које су тумачили довели у снажан судбински спрег, и њихови Младен и Страхиња, уклопљени. М игру која их баца из грча побуне у грч пораза, имали су реално психолошко језгро и стварпу „дубину слојевитих карактера. Једпом речју, и Тадић и Плеша су драму својих ликова обогатили акцентима које сама согом доноси добра глума. ј сло И како је основии, полазни мотив из ме Е мај зИв по захвалам за филм лака Мо - ФИУ са ипак стално осећалом

сео Је опо довољан — или

#47 о ЕН

ЊЕ И му је недостајала способност спонтаног еволумрања — па су пред режију искрсли задаци стварања једне подупируће структуре која ће се, у облику контрапункта, развијати паралелно са главном причом. Зато је Ракоњац упоредо са развојем свега онога што се збива у првом плану драме поновног сусрета двоје људи, бивших непријатеља, њихову причу вешто постављао према фону који су образовале секвенце демонстрација против рата у Вијетнаму и тиме давао до знања да се крупни проблеми не налазе само на далеким меридијанима, већ да постоје и међу нама. |

Иначе, Ракоњац је успео да ефектно реаАизује све оно што се дешава у првом плану драме, извукао је снажну, једноставну развојну линију заплета, динамичним ритмом потцртао основни сукоб, постигао је да Амјалог између Младена и Страхиње има све карактеристике драматичног интелектуалног обрачуна у коме се поново дефинишу суд бине два зрела човека.

Камери Александра Петковића режија је поверила сложене задатке амбијентирања приче у ужи комплекс градских улица У којима је њена мобилност и стална потреба за покретом ефектно долазила до изражаја: та камера је буквално јурила за протагонистима и пратила их из свих могућих углова, о а омбинујуци дпинамичне _ „тревеАМЕ а сликама чист тате 5 5 У рит а | тисте факлуде и прецизне

Стварајући Храму која се састоји из унутрашњих сукоба супротности које почетни мотив поновног сусрета Страхиње и МлаЊЕ ми У себи, Ракоњац се нашао пред шу ошћу да му филм изгуби у ритму, тену И правој драматичности. Зато је настојео и ома же једну врсту променљивог ритта и ле се смењивати секвенце динакоји ће бр са психолошким „пасажима" аи ти оснажени акцентима глуме, као лире причи метафорични смисао као тањи рефлекс ове наше свакидашње, Чат и социјалне стварности. На тај на непријат ме ~ 0 сусрету двојице некадашњих студију о сасвим природно прерасла у у коме бе У и етици нашег времена мова4 та Ста а тако брзо мењају, а нови

Виталан 16 теме које те та пра нат. нам је пренео еколике РУТ ни ава + колико истина које освет“

ЈУ наше узнемирено време, па се тако п

мотив насиља са » Наставак на 18 ч РРА УРА У

Богдан Калафатовић