Књижевне новине

БЕНЕДЕТО КРОЧЕ

Књижевна критика као филозофија

„Култура“, Београд 1969.

Превод Владана Деснице

ПОЈАВЕ СЕ, тако, неке драге и свакако значајне књиге, чији су нам аутори по ранијим делима знани, и чија нам мудрост никада не престаје да буде инспирација и умногоме креативни подстрек. Таква је и књига „Књижевна критика као филозофија“, књига у којој је избор есеја извршио Владан Десница, тај бриљантни зналац италијанске културе чије се стваралачко присуство, као прозног писца, осећа интензивно и сада као и када је био међу нама. У ствари, овај наслов веома мало или једва потпуно говори о каквој је књизи реч и шта је њен.стварни садржај. Нема неопходних објашњења зашто се изнад тематски нејединствених есеја из разних пернода ставља један наслов као заједнички именитељ у појмовном значењу. Тај наслов, У ствари, само је наслов једног од Крочеових есеја објављених у вој књизи.

Зашто се уредник овог издања одаучио да под тај наслов подведе вр: ло разнородне теме, од есеја „Чиста интунција и лирски карактер уметности“ или „Појам филозофије као апсолутног историзма“ до есеја „Религија слободе“, „Клајст“, „Пирандело", „Држава и етика“ — готово да је немогуће одгонетнути, Исто као што је тешко разумети зашто се 0 вај избор Крочеових есеја појављује у нашем преводу без неопходних 06. јашњења, без предтовора или погово-

|

„ТЕОРИЈА умјетности ослобађа се тешког јарма кад одбацује од себе појам имитације неке вањске стварности схваћене било као емпиријске и материјалне стварности (имитаци“ ја лепе природе или идеалнога), јер се, у оба ова случаја, стварност узима као вањска и трансценденлна, а умјетничка _ способност, досљедно, као пасивна и рецептивна, што представља »соттафспо то 1еттти5« која се не да замислити мада се ријечима изражава. И ту контрадикцију не само што налазимо у ста» рим псеудоаристотелским доктрина“ ма о имитацији природе и у платон• ским и неоплатонским доктринама. о имитацији идеалне љепоте него је слушамо још и дан данас у опћим кривим судовима из уста умјетничких критичара и оних који расправљају о умјетности кад говоре о умјетности „опсервације", о умјетности „и деалности" и о сличним стварима, Не» ки вањски свијет, насупрот духу или изнад њега, не постоји ни за човјека умјетника ни за човјека у ма каквом другом његовом облику или детерминацији; постоје само осјећаји и хтијења и представе о мисли, и то је- уједно круг саме стварности, је• дине стварности, а та је духовност. Нису садржина умјетности вањске ствари или вањске идеје, нето човје“ кови осјећаји које умјетност изра“ жава у својим сликама."

“

„ЕСТЕТИКА ЧИСТЕ интуиције, која енергично ревиндицира аутономију

умјетности и естетске активности, У

исти се мах опире сваком естетизму и сваком покушају да се понизи живот мисли па да се над њим уздигне. жсивот фантазије. Естетизам је истог поријекла којег и мистицизам, јер и он полази од противљења против све“ моћи апстрактних наука и против неумјесне метафизичке употребе каузалног принципа. Кад од сламом напуњених животиња по зоолошким музејима, од анатомских препарата, од таблица са цифрама, од разреда и подразреда створених помоћу ап“ страктних карактеристика, или од фиксирања и механизирања. живота за сврхе натуралистичке науке пре

ђемо на странице пјесника, на слике сликара, на мелодије композитора, па кад погледамо стварност оком умјетника, добивамо имресију као да смо прешли из смрти у живот, од апстрактнога на конкретно, од фиктивнота на стварно, и отимље нам се поклик да истина лежи само у умјетности и у естетској контемплацији, а да је наука надувена педантерија. или скромно практичко помагало. И наравно, напрам апстрактноме које је као такво потпуно лишено исти“ нитости, умјетност има супериорност своје властите истине, ма како једноставна, малена и елементарна та истина била. Али док жестоко одбијамо науку да бисмо жарко при“ грлили умјетност, заборављамо 'баш на онај облик теоретског духа чијом помоћу и вршимо критику науке и спознавамо природу умјетности, и која, као критика оне прве, није наука, а као рефлексивна свијест о оној другој, није умјетност."

к

„УОСТАЛОМ, сам комунизам, након што је у својој првој епохи предлатао, ради свог практичног и инте тралног остварења, владе учењака и техничара, или оснивање мањих узор“ друштава стављајући људима пред очи примјере чаробне среће, и након што се више пута навратио на средства демократизма и јакобинизма. замишљајући или покушвајући насилне рестаурације и препаде, спознао је да је његовом остварењу услов тај да повијесни ток ствари избије у дилему да или оштети и умањи производњу богатства. задр“ жавајући – капиталистички поредак, то јест поредак приватног власништва, или да зајамчи и повећа произ> водњу укидајући приватно власништво; а потврду и доказ свега тога сматрао је да налази у економским кризама и у уништаванима. ботат“ ства којима капиталистички поредак нужно прибјегава да би с времена на вријеме, средством тих потреса и“ промашаја, успоставио своју равно“ тежу."

та

ра, без напомене редактора из које бисмо могли да разаберемо стварни смисао и разлог избора који је учињен, или да схватимо суштину критеријума по којима је учињен овај избор. Наравно, ово не може да обезвреди књигу која је пред нама, пре свега за оне који су упознати са 0 бимним Крочеовим опусом. .

Тематски распон Крочеових есеја који се налазе у овој књизи — У многоме представља допуну за оног нашлег читаоца коме је, данас већ класична „Естетика“ представљала и први сусрет са разуђеном мишљу 0 вог мислиоца који је тако маркантно обележио читаво једно раздобље европске и италијанске културе. Данас би се, изгледа, са једне не занемарујуће дистанце могло да каже да Крочеово дело јесте наставак ћеопардијевог и Виковог духа у синтези са немачком класичном _филозофијом преко које је управо Кроче себе остварио као европског а не само италијанског мислиоца.

На једној страни поникао на темељима италијанске културе, у токовима елиотовског схватања фуге и континуитета традиција, и, на другој страни, страствени траталац за јединственим духом — заједничким именитељем вредности европске културе, бриљантни ерудит и стилиста који је свој израз подвргао унутрашњој дисциплини и целовитости своје мисли, — Бенедето Кроче указује нам се из ових својих есеја као афирматор оних вредности из којих се тка, тка и разуђује стално ткиво инспирације од „сотеде де атје“ до Шекспира, Стендала, Ибзена, Пирандела и Ничеа. .

Рекло би се зато да је, како у сфери теоријских проблема, тако и у приказу индивидуалних стваралачких судбина — ова књига, као и свако Крочеово дело — мислилачка потврда. континуитета културе и, као таква, хегелијански сакрално себи доследна, доследна потврда мисли која је била реалност, дакле, духовност У непосредном животу општих пред. става.

Бранко Пеић

Љовац

РАНКО СТОЈАНОВИЋ

Ловац склупчан у трави напрегнут чека У унутрашњости лобање плен му нацртан

НЕПРЕВЕДЕНЕ

5

За Гаеегагпе ут аћу - ; гјоуакоу

• ~ ' а јигпусћ 5јоуапоу

С]оуепзка акадепма мед, Вганзама 1968.

ИНСТИТУТ ЗА СВЕТСКУ књижевност и језике Словачке академије наука у Братислави, у сарадњи с Матицом српском у Новом Саду и Бугарском академијом наука, издао је у Братислави 1968. књигу о књижевним везама и односима Словака с Јужним Словенима. То је заправо зборник радова с научне конференције чехословачких, југословенских и бугарских научника, одржане у јесен 1966. у Смолењицама у Словач кој. Оснивањем Института за светску књижевност и језике (1964), Словаци су приступили систематском проучавању односа и додира словачке књижевности с књижевностима других народа. На првом месту су се, дакако, нашле словенске књижевности. У овом зборнику проучавају се словачки књижевни односи са Србима, Хрватима, Словенцима и Бугарима; у другом зборнику, који је недавно изишао у Москви (1968), у издању истог

нститута и словенског института совјетске академије, као и чехословачке академије, проучавају се чешко-и словачко-руски. литерарни односи ОА краја ХУШ до почетка ХХ века. — Наравно, словачко-југословенске лтитерарне везе испитиване су парцијално и раније. Сведоче о томе научни доприноси Мурка, Ф. Волмана, К. Паџла, Р. Ковијанића и др., а сада скоро, писао је о односима Штурове генерације према Југословенима (Братислава 1965) Златко Клаћик, редактор овог зборника, при чему је подобно об6јаснио став Штуров према Б. Радичевићу: Штур је с идејних, хегеловских позиција одбацио Бранкове „Песме“ 1851.

Х овом зборнику о књижевним везама између Словака и Јужних Словена има радова од разне руке. Пре свега, ту су теоретске расправе о предмету, циљевима и методама ком паратистике међу словенским књижевностима (М. Бакош, Ј. Долански, Д. Буришин), као и чланак о законитостима у развитку романтизма у словачкој и јужнословенским књижевностима (Е. Георгијев). Потом је ту преглед досадашњег испитивања словачко-југословенских књижевних веза (Р. Бртањ). Р. Ковијанић пише о утицају словачких школа и научника на наше

осветитељске _ писце — (Јулинца,

ушкатировића, Стојковића, Вујића, Живковића — Телемака и др.); у периоду ОА 1730—1830. учило јеу Словачкој више од 1100 Срба, знатан број Хрвата итд. Ј. Кмећ говори о развоју традиције југословенских мотива у саовачкој књижевности; песничко _ дело Ј. Колара и научни рад П. Ј. Шафарика оријентисани су на југословенску тематику. Посебно се то види у класичном делу Коларову „Кћи Славе“, некада еванђељу словенске узајамности (К. Георгијевић) и у Шафариковој „Историји југословенских књи

Његовој дивљој жудњи сад нема. лека

Док дивљач вреба у земљу дубоко закопан

Његовом крвљу колају стреле и лукови Сем зверке ништа на свету не познаје

Из давних векова наслеђени вукови

У њему се боје шума и боје издаје

Ловчева рука препуна густих вена Убиственом мирноћом припрема се да окине

Не пуца он већ преци из прадавних племена Његовим крвотоком испаљују мине

Тело у трави што напето лежи | Е Вантелесно болно док дивљач очекује

Налази се у бесмисленој равнотежи

Са страшном болешћу

И кад плен изникне на ивици шуме И одигнув главу ваздух омирише Из ловчеве главе надиру куршуми И њега и зверку преци уловише

жевности“ (В. Бехињова). Наравно, и други словачки писци узимали су тематику из наших крајева. Тако је истакнути реалиста Мартин Кукучин, живећи као лекар на острву Брачу, написао више дела из живота _ далматинских људи (роман „Кућа на обронку“): о њему пишу Б. Нижетић и 3. Клаћик. О општем интересу и пријему наше књижевности код Словака пишу А. Врбацки (један од највреднијих преводилаца наших писаца) и Б. Хома (о Крлежи). За узврат, и наши писци су били под утицајем словачких писаца или су узимали словачке мотиве. Познат је утицај Ј. Колара на илирске песнике (Враза, Мажуранића, Прерадовића и др.), о чему су писали Шрепел, Водник, а сада Живанчевић. Исто тако се доста писало о утицају Штурову, о прево ду његове књиге о словенским народним песмама (Ј. Фридецки), о одјеку Штурових погледа на Словене код Срба (Б: Живановић; не бих назвао Штурову критику нападом на Бранка). О словачким мотивима код Змаја пише Ж. Милисавац, 0 хрватским преводима словачких песника 3. Томичић, о словачкој прози ХХ века код Хрвата и Срба М. Ваупотић, о словачкој драми нанашим позорницама Г. Сенечић,о интересу за словачку књижевност по часописима Љ. Бауер. И код Словенаца (нпр. код Ашкерца) има мотива из словачког живота и историје (В. Смолеј). О бугарско-словачким односима пише више словачких и бугарских научника.

Некада тако обилне везе између Словака и Југословена (претресене и исцрпене у овом зборнику) у последње време као да су ослабиле, а наше знање о словачкој књижевности свело се на минимум. Како би нам добро дошла једна антологија поезије, тамо од Хвјездосалва па до Новомеског, и једна антологија прозе која је у поратном периоду начинила тако значајан успон (Хечко, Минач, Татарка, Тјашки и др.)!

Др Крешимир Георгијевић

НЕ

А

ја

—

ши

ја ти [о]

Алек Марјано Епитафи

„Задруга писаца", Београд 1969.

ТРАГАЊЕ започето плакетом „Штуре минијатуре" добило је овом збир» ком епитафа свој неумитан епилог. Невесели гробови обележени су привидно веселим епитафима; животне заблуде настављају се и с оне стране гроба. Смрт, по мишљењу Алека Марјана, не доноси никакву мудрост, никакво ново сазнање. Као какав минијатурни пакао, гробље по коме су посејани ови епитафи представља место на коме се испаштају грешке почињене за живота. Али највећа казна бива наставак истог делања које је започето на земљи, дакле, У крајњој линији, наставак живота. То је филозофија ових епитафа, исказаних у мало речи, сажето, на изглед штуро, затробним декрешчендом који прети и плени. „Епитафима" Алек Марјано заокружава своју тамну визију започету претходним двема збиркама, дограђујући свој песнички свет као својеврсну пародију, односно из врнуту пројекцију нашег, реалног света.

Књиг Душан

је илустровао и опремио етричић.

Светозар Требјешанин

ИСКУШЕЊА Издање, аутора, Београд 1969.

СВЕТОЗАРА ТРЕБЈЕШАНИНА тешко бисмо могли сврстати у песнике; чини се да је он пре пријатељ поезије, заљубљеник поетског казивања, и да његови стихови настају из те љубави према песништву. Останемо ли при томе, и прелистамо ли ову књигу без строго постављеног критерија, наићи ћемо на песме једног аматера који уме да оствари известан ритам, местимично да пласира прихватљиву метафору, али не успева да успостави критични однос према својим стиховима, да их ослободи патетике, сентименталности, наративности, општих места, укратко не успева да превазиђе границе својих доживљаја и успомена и да их на песнички начин транспонује.

Остаје, ипак, после ове збирке једно питање; да ли је могуће бавити се поезијом као хобијем, може ли се уопште говорити о поезији без упуштања у неизвесну стваралачку аван туруг

Иван Шоп

Коста Димитријевић НЕВИНИ У ПАКЛУ Багдала, Крушевац 1969.

ДВАНАЕСТ ПРИЧА Косте Димитријевића, поред основних мана, одликују се и многобројним стилским, граматичким и штампарским грешкама. Цело причање започиње, најпре, један тобожњи клинац, а потом, и истовремено у неколико прича, мрежа причања се распада и шири по свести једног слабо образованог и књижевно наивног младића (човека), па преко народних мудрости (нарочито је дубокомислена педагошка баба у причи „Црвени каранфили") до тривијалности (прегршти тачкица у при чи „Велики тамни лептири") и књишко мршавих дијалога које воде угојени хероји догађаја. Сматрам да је аутор погрешио што није испод сваке приче написао и у колико сати је настала, јер, очигледно је, за њега не важи истина да добре приче (и ро мани, и песме, и...) не припадају вре мену у којем су настале већ времену уопште.

Слободан Грубач ПОСЛЕДЊА НОЋ МОРА Аугуст Цесарец, Загреб 1968.

НА ТРИ ТАБАКА објављено је пет циклуса Слободана Грубача, а ниједан није целовит, а сви не чине чврсту целину. Кад говорим о песнику који са собом и целим светом хоће да разговара са каквог божанског тро на, онда могу да кажем када је он у праву а када није. Није у праву када каже: „пјесма ће нас раскомадати", или када шапне: „нитко ми јеку нема вратити", или када тврди да се дању „свет измишља". У праву је када каже да „Песници на свијету/све су опјевали/узалуд речи и риме", али није у праву када и после такве изјаве (која се вероватно не може прикачити и великим песницима) наставља да пише. Заиста мислим да је баш добро што у овој књизи белина има много више него стихова.

Никола Мартић ЗНАМЕН Свјетлост, Сарајево 1968.

МИСЛИМ, а имам право на то, да ништа у поеми Знамен, песника Николе Мартића, није толико ново ни тако укомпоновано да би постало посебно и изузетно а једноставно: ни слике, ни метафоре, ни симболика, ни магика, ни ватра, ни ритуали, ни биље, ни стихови, ни мисли, ни смисао, ни мелодија, ни лепота... Ново је само име, узалуд.

Мирослав Јосић

!

ПОЕЗИЈА

Даноноћно

ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ

Даноноћно на тиктак под кожом Срце тихо и тромо одбија Даноноћно под земљином кором

Ја ћу трајат као историја

С деловима што заборављени У том ружном мраку очекују

/

од које болује

Док под земљом тромом даноноћно Ритмови се тшетак опет чују

Даноноћно ко у старој причи .

Биће опет тистак ритам била , у Бед И шумеће под кором дрвећа Мој магијски тшстак ритам

“ о била 1 сове

И ко лакше да ми од тог дође Када. будем пешчана гомила Навалиће кроз жиле дрвећа _ Мој магијски тикстак ритам сила

гаје и