Књижевне новине

ФОРМА ЗРЕЛЕ МУЉЕВНОС Георг Лукач: „Теорија романа“

„Веселин Маслеша“, Сарајево 1968. Превео и поговор написао

др Касим Прохић

ВРТЕШЋА ИЗМЕЂУ БЕЛИНЕ И КАМЕНА

Хусеин Тахмишчић; Изабране песме

„Веселин Маслеша“, Сарајево 1968.

ОВА СТУДИЈА ПРИПАДА раном, предмарксистичком периоду Лукачевог стваралаштва, Написана је 1914—1915. и најпре објављена 1916. у часопису „За естетику и општу науку о уметности“ Макса Десоара, а као књига појавила се 1920. За разумевање интелектуалне климе у којој је настала, потребно је прочитати предговор за поновно издање „Теорије романа“ на немачком језику из пера самог аутора, затим чланак Лисјена Голлдмана „Увод у прва дјела Берђа Лукача“ (објављен код нас у часопису „Израз“) и поговор преводиоца дела, Касима Прохића. Онда када је писао „Теорију романа“ Лукач се налазио под снажним утицајем Хегела, а присутне су и идеје неокантијанства, Аилтајсве методе духовних наука и Хусерлове феноменологије. Усвојивти нешто касније марксизам, Лукач је видео у својим младалачким списима „Душа и форме“ м „Теорија ромапа“ остварења превазиђене идеалистичке филозофије и естетике и зато их је сматрао за промашаје. Али ова дела нису изгубила своју акту. елност и изузетан значај ни до да нашег дана, Многи теоретичари, социолози литературе модернијих поглела инспиришу се раним Лукачем (Голлман је свакако један од најзначајнијих међу њима).

„Роман је форма зреле мужевности у противставу спрам наративне инфантилности епопеје“,, тим речима карактерише Лукач најважнију И најснажнију епску врсту модерног доба. Хомеровска епопеја створена је у време потпуне сагласпости из међу људског бића и света. Грчка мисао обухватала је тоталитет на пајхармоничнији начин. Јединка и природа, јединка и друштво налази ли су се у складу, као елементи космоса који је понекад потресала носрећа, злочин, патња, али не и општи бесмисао и очајање. У епопеји, глас је изражен период детињства човсковот, људско биће заправо им није постојало као. издвојена самостална личност, већ само као део целине.

Тамо је бог водио јунаке за руку и.

показивао им пут. „Роман је спопеја свијета који је бог напустио“, каже аутор. Грчки космос претворно сеу хаос, човек се усамио, индивидуали-

НА ИЗБОР ИЗ СВОЈИХ дела нема право сваки песник. Само онај поета који је плодоносно прешао већи део песничке путање може помишљати на такву одлуку, с тим да мора бити свестан ризика који преузима обавезом да из свог дотадашњег стварања издвоји оно што га представља у сажетијем и снажнијем облику и изразу. Избори се моту правити по раз дичитим критеријумима, чак врло суб јективним, али без обзира на све разлике они морају садржати најбоље, или бар најкарактеристичније, вредности појединог ствараоца. Узмимо да је збирка изабраних стихова Хусеина Тахмишчића задовољила тај битан услов. .

Тахмишчићева збирка поседује од: лике потпуно заокружене целине. Она је прављена као синтеза једног стварања и не представља обичан, механички скуп побројаних песама. Распоред одељака у овој књизи казује свој посебан смисао; цела збирка је компована као низ хорских партија које су међусобно у блиској тематској и језичкопоетској вези. Тај обдик компоновања донекле је сличан склопу есхиловске драме, са улазним и излазним песмама, на почетку и на крају, са стајаћим хорским песмама у средини. То није формални артизам; ти ефекти намерно су подешени тако не би ли међусобно појачавали песнички звук.

,

зирао, изгубио везу са светом око себе и нашао се на беспућу. Овај расцеп између субјекта и објекта је Од највеће важности за разумевање сложених структура романа које Лукач описује у својој студији, Тоталитет треба освојити, изградити, досећи. Апсолутне вредности које су у епопеји биле присутне и делотворне, уда љавају се у роману, замагљују и ју нак креће у авантуру, у остваривање властитог живота да би их доживео, разумео. Али његова пустоловина нема краја ни почетка, свет је поново одвојен од њега и сва његова настојања да обнови давио изгубљено јединство остају безуспешна. Спољни свет је једна врста деградиране реалности у коју идеја не може да продре, неповезане, непрозирне. Јунак романа, у узалудној потрази за тотаАмтетом, за смислом, апсолутним вредностима и идејама, изгубио је јасан пут; постао је проблематичан. Спољна форма романа је биографска, а унутрашња је „путовање проблематичног индивидуума до самог себе, пут који га — из нејасне збуњености у збиљности која једноставно постоји, хетерогена и бесмислена за индивидуум — води ка јасној самоспознаји“. Душа, дакле полази У свет да би себе упознала, да би 01крила своју суштину, Али идеје, прелставе о апсолутним вредностима, не могу да се укотве у хаотичној и трнвијалној стварности и зато се, у свести јунака, преображавају у идеале. Идеали су .недостижна мета лутајућих јединки које само смрт прекила у њиховом тражењу по свету који је изгубио целовитост, смисао, аутентичност. Грчка епопеја, наставља Лукач своју тенијалну анализу, изграЂена је на присуству бића, у оквирима свима разумљивог тоталитета, на упиверзалној основи па којој се сви њени учесници препознају. То биће се у модерном роману распало, нестало је упиверзалности и хомогености и јединка је остала без свог завичаја. Она се бори, тражи, лута, паслаућује излаз али јој пе полази за руком да превазиђе стање беспомоћности и изоловапости пи да пништавпом свету удахпе смисао.

Полазећи од различитих видова Олноса индивидуе пи околног света, ау“

О лирском песништву речено је до сада ваљда највише плитке мудрости. Томе је разлог што у песничком стварању (под овим подразумевамо и дело, као и песников став пре ма њему, шта од њега тражи) налазимо више општих места посебне врсте, за која се ствараоци само просто опредељују. Тахмишчић је, суочен са овим неизбежним питањем, песму схватио двојако: као велику али тегобну могућност речи и као великог делатеља света. На тај начин, он се нашао на простору између артистичке лексичке игре, са једне стране, и неких покушаја ангажовања, дакле, настојања да се помогне човеку, са друге стране, Његова песничка активност вијуга од прилично загонетног симбола (циклус „Бело није грех") до простијег лирског коментара, са већ раније познатим а сада кор еним лирским контекстом („Беле ноћи Петрограда", „Грузијски мотиви"). Инспирација Тахмишчићева настаје и у додиру са инспиративним врелима других песника (циклус „Сродници"). Ако томе додамо још заљубљеност у путовања (стварна или имагинативна, свеједно), доживљаје предела, изломљене у понорима песниковог бића, као и жељу за белим и чудним трансформацијама света, онда смо приближно обележили круг Тахмишчићевих мотива, за који не можемо рећи да је нарочито богат и велик.

Хусеин Тахмишчић је суздржан пе сник, један од оних који сматрају да је суздржаност велика врлина. Пригушивање осећања и показивање бола духовно измрцвареног човека јесу једна од главних својстава овог песника који о парадоксалном угњетењу њему савременог бића доиста проговара адекватним изразом, премда неки пут не схвата да тим намерно обеснаженим и каткада немуштим језиком не постиже свагде жељене ефекте, док често самог себе угуши. Тога нарочито имамо у првим циклусима књиге, у којима, иначе, више има правих песничких организама, а мање у“ другој половини збирке где преовладава лирско-репортерски из раз.

Комбинујући различите мотиве и различита осећања, Тахмишчић. је своју инспиративну трађу пајвећма подредио елементима игре. Део игре

тор разликује три типа романа. Први тип представља роман апстрактног идеализма („Дон Кихот“), Ту јунак заборавља разлику између идеала и идеје, мислећи да, у непрестаној акцији, стварност преобликује у складу са идеалном представом коју има о њој. Други тип је роман романтичног разочарања распрострањен нарочито у ХТХ веку („Сентиментално васпитање“ Гистава Флобера). У њему пасивни јунак жели да стварност потчини својој субјективности кроз непрекидну контемплацију. Оба ова т:па романа спаја последња истина пораза која се намеће као врховни закључак о животу. Трећи тип романа (Гетеов „Вилхелм Мајстер“) карактеристичан је по спајању крајности, начела акције и контемплације.

Роман ХТХ века прожет је меланхолијом. Какво друго осећање може њиме да доминира кад у њему налазимо само „нужност тражења и не могућност налажења бити“2 Лукачево тумачење пута проблематичног јунака у свету дисконтинуираном и Дисонантном спада у најпродорније ссејистичке странице посвећене теоријској природи романа. Колико само има ту снаге, патоса, оригиналности и стилске лепоте за разлику, на пример, од његовог позног дела „Данашњи значај критичког реализма“, У коме расправља о модерном роману, примењујући догматске формуле и црно-беле поделе! Позни Лукач не признаје епохални значај Пруста и Џојса и то у периоду када се они већ давно сматрају за репрезентативне ствараоце епохе, док у „Теорији романа“ тенијално наслућује даљни смер развитка романа, и то опда када се велики модерни роман тек ствара! · Апализирајући „Сентиментално васпитање“, „тај најтипичнији роман ХТХ вијека“, Лукач је, наиме, указао на значај фактора темпоралности У копституисању _ романескне форме. Далекосежност ове анализе признаје и сам аутор у поговору за друго издање свог дела када пише поводом „Сентименталног васпитања“ и улоге времена у њему: „Ипак је овдје нова Функција времена у роману — на 0спови бергсоновског „трајања“ — нелвосмислено формулисама. То је утолико чудније ако се узме у обзир да

јесте и само песниково обраћање песми, испитивање њених моћи, козерско расправљање о њеној сврси, што је, иначе, од раније познато, присутно код многих песника. Код Тахмишчића ово понигравање често непожељно изненади, чиме открива песникове маниристичке склоности. Очигледно и наметљиво друговање са песмом више представља испитивање већ поз натих ставова поетике него сопствене песникове искре. То једино можемо прихватити као ослонац у песми. У Тахмишчићевим песмама игра се помиње и номинално и суштински, она је овде колико форма толико и срж. Као најчешћи реквизит тог игровеза помиње се вртешка, чији се кругови примећују кроз готово све песникове буквалне и мисаоне пределе, кроз конкретне слике и измишЉене песничке сање. Међутим, иако близу лексичког и мисаоног формализма, Тахмишчић у њега реБе упада. У том погледу, код њега се јавља лајтмотивско преплитање појединости. Једна од таквих јесте и Љубав. Та појава није овде одређена као осећање већ приземљена као про сти, еротично-телесни трептај. Иако је далеко од праве, класичне љубавпе песме, Тахмишчић доста херметич ним изразом ипак помиње и љубавно осећање. Док је у циклусу „Бело није грех" присуство тог осећања чудновато, наоко одвојено од људског бића, у „Преиначењима" имамо те исте трептаје одређеније везане за људску јединку. Песник је ту чак користио рудиментиране остатке старог баладичног облика (смрт драге, њено почивање у земљи). Додуше, то је далеко од чистог емотивног односа класичног ствараоца; модерној рефЛексији уступљено је много више места. Тахмишчићев енитматични свет, Аирски неомеђен, прожет је и стрепњом савременог човека да га не снађе каво непојмљиво зло.

Од цилкуса о белим ноћима петроградским им грузијским мотивима чини нам се да ова поезија постаје отворенија. Мада ти делови припадају дазно познатој инспирисаности егзотиком, усхићењу непознатим а ипак слућеним градовима и пределима. чиЈУ Араж доживљавамо вишеструко уколико их упознамо у стварности,

је Пруст познат У Њемачкој тек на. кон 1920. године, Мојсов „Улис тек 1922., а да се „Чаробни бријст Тома. са Мана појавио тек 1924. године; Истичући време као конститутивни принцип у обликовању ОТА форми, Лукач се ослањао на етела и Бергсона. Али ова два филозофа, каже Голдман, придавала су појму времена позитивио значење. За њих се у времену све остварује и испуша. ва, док се за Лукача У њему одиграва само процес пропадања. Време је за аутора „Теорије романа разорна сила чије дејство показује на приме. ру „Сентименталног васпитања. То није апстрактно, календарско време, већ субјективно, доживљено време које пустоши и које модерни роман. сијер описује као саставни део љул ске судбине. Епопеја и трагедија не знају за овакво схватање времена. Лукачеве интерпретације Дантеа, Сарвантеса, Гетеа, Флобера, Толстоја, више су филозофске но књижевни» -теоријске у ужем смислу речи, Можда је тачна ауторова примедба пз предговора да је дело оптерећено ап. страктним уопштавањима која су би ла у моди у време владавине Дил тајеве филозофије. Али је ипак ово дело за књижевну критику и сестетику веома значајно и подстицајно. Голдман је, пошавши од остварења раног Лукача, изградио теорију те. нетичког структурализма помоћу које је настојао да избегне опасност вултарног сопиологизма у објашњавању везе између уметности и дру штва. Постоје п друга значења Лукачевог есеја која се из данашње временске перспективе чине исобично дубоким. Схватање темпоралности У модерном роману, о коме је већ било речи, можда представља једно Од најважнијих открића која се одпосе на суштину романесскне форме. У „Теорији романа“ упознајемо Лука ча не само као дубоког мислиоца, пе. го и као великог есејисту који осећа књижевну проблематику, код кога постоји синтеза рационалности но ин. туптивности. Неке од тих дратоцеимх особина ишчезле су у каснијем Лукачевом развитку, опда када је он почео да се одриче својих најбољих дела, :

Павле Зорић

Тахмишчић је у овим доживљајима прилично _ самородан, п друкчији у односу на остале своје песме. Ту је његов израз много једноставнији, осећање је исказано простим додиром и безазленим виђењем, Љљупком зачуђеношћу песниковом при сусрету са раније сањаном збиљом. Комуникативност ових песама не можемо занемарити, мада су ово више поетски записи у дневнику него праве песме. Формално посматрано, код Тахмишчића је пејзаж најчешће ишчилео у сиву симболику, у симболику цртежа од којих су најчешћи кругови. Са круговима се намеће мисао о затвореним и стешњеним просторима, у чију закључану унутрашњост тешко и врло ретко можемо продрети, Отуда код овога песника често сусреће“ мо речи: брава, локот, свезани чворови. Од осталих средстава песничке дексике Тахмишчић не налази неке посебно уочљиве симболе. Све друге слике и енигме карактерише посиведа боја и неповишени тон. И Тахмиш чић, као и већина његових савременика, као да страхује од јачине казаног израза. Чудновато колико се модерна поезија плаши патетике и Јарких боја као ужасне аветиње из песничке прошлости. Због тога овде, управо ради супротног ефекта, доминирају „плућно крило канализације" и „дрвеће без лишћа и плода". Узгред речено, тиме модерна поезија признаје своје гњурање по сивилу и иски“ даностима савременог света.

. Структура Тахмишчићевих песама је углавном једнородна. По склопу, његове песме већином полазе од 9 камењене слике као целине, затим уследи мисаони коментар, а потом се нижу шкрте појединости представе. По ритму најчешће трома и монотона, боље рећи лења, ова поезија не прави скокове. Не ретко, своје при: зоре заснива на бизарности. Стих је донекле углачан, али на појединим местима песник га је намерно чинио рапавим. Спотичући се и сам о тер мине „здвојни“" и овом сличне, Тах мишчић песмом хоће да нам искаже умноженост наших чула. Његово пе“ вање је боље када просто осећа слу“ хом, а саплиће се о сопствене напоре када покушава да се прави мудрим.

Благоје Јастребић