Књижевне новине

Ја

неесенцијали етичку антропологију

МАРИЈАН КРАМБЕРГЕР

УПРАВО САМ СЕ поново нашао у неприлици која ми је сада већ некако домаћа, присна, мада ме сваки пут изнова примора на размишљање. Позвали су ме, паиме, на стручни разговор о теми „Човекова суштина и садашњи тренутак“ и од мене се очито очекује да у низу речи стављеном под знаке навода сасвим аутоматски препознам питање на које једноставно треба одговорити и тачка, Али ја то нисам у стању да учиним јер у формулацији видим скривене тачно охрећене захтеве који већ унапред спутавају моју мисао и покушавају да је уврсте у је дан, садржински уско одређени смер.

Пре свега, у „питању“ је садржана претпоставка да питање као такво уопште има смисла. А смисао постоји само уколико је међу двема категоријама — о чијем се ме Ђусоблом одпосу поставља питање — могуће сагледати бар делимичну супротност. Човекова суштина као онај појам који је у логичкој, или тачније моралној хијерархији другом појму у пашем низу свакако, налрећен је јелна категорија, а садашњи, или било који други „тренутак“, односно — пре-

ведено са метафоричког на логички језик Зе"

степен присутности, остварљивости и сл. те суштине у неком конкретном, краћем или дужем друштвенонсторијском раздобљу, то је туга катетотија. Историја, дакле, није јехтоставно праволинијско количинско гомилањље и квалитативно пречишћавање човекове суштнис, већ „лијалектичко“ удаљавање о те суштине уз помоћ обећања о скорашњем плп нешто залопнелом повратку; човекова суштина уллзи више мање у целокупну потвеђену историју (са изузетком појединих апсолутизираних _ сведочења 0 појединим тпроивллетованим раздобљима), улази у њу споља — напме из главе човека који тако мисли — и историјско збивање добија свој смисао тек као сировина за његов есхатолошки мит.

Укратко, „питање“ је у одређеној одлучујућој тачки реторско, па „одговор“ који оно сугерише није ништа друго до таутолошка парафраза, односно самопотврда недоказивог аксиома есенцијалистичке антропологије. Напомињем да мени овај израз означава и онај део новије мисли о човеку која, као на пример, егзистенцијализам, хајдегерјанство, наш домаћи „реизам или пак структурализам, свој систем започ-

= “

ну такозваним „негативним обртом“ — обртом, по коме се човекова „против-суштина (егзистенција, отвореност бити, структурираност и сл.) састоји управо у тврдњи да че векове суштине „нема“; подвргнемо ли, наиме, логичкој анализи конкретно извођење ове мисаоне основе уз помоћ „отуђења“ од такве против-суштине итд, у свим примери“ ма ће нам се разоткрити њен несмањени, пре (бисмо рекли изоштрени стварни есеппијални априоризам.

У поменутом „питању“ видим затим имплиитрани ултиматум да морам открити су протност између човекове суштине и њего ве конкретне реализације управо у сада шњем трепутку — јер претлостављам ла онај који је питање поставио не очекује Од мене ускршњи или диаматски Те Рецт, већ некакву забринутост, што значи да садашњи тренстак морам по сву силу узети као тре“ нутак такозване „кризе“ човекове суштине или против-суштине, без обзира на то шта су били, или шта ће бити остали „тренуци . Занимљиво је приметити како. су на овој гачки заправо све значајније есенцијалисличке аптропологије сагласне и како је ла: нас силан њихов заружени притисак на слободу човековог мишљења. Мправо се овде почиње артикулисати мој отпор. Наиме: ако појединци упорно очекују једно а, око њих се упорно догађа пешто друго, ко је онда према добрим старим узанцама спознања одговоран“ за ту противуречност, они или свет> У светлости овог једноставног размип љања открива ми се ендемична мисао о кри“ зи4 човекове суштине само као ендемична криза мисли о човековој суштиим, односно тачније, као криза начела антрополошког есенцијализма. укључујући ту и ссенцијализам који се јавља на негативан начин.

жхк

Одакле заправо та криза2 Шта би могао бити узрок тако жестоке заваде есенцијалне мепели и „развијеног“ света, заваде која је

већину људи, одређеније или мање одређено, подигла против есенцијалне мисли саме, те се тако она распала на низ неважних сек та, које повезује само заједничко ружење човека, а иначе се међусобно не могу трпети2 Откуда онај необични „немир“ данаш: њих философа и уметника као заправо је диних преосталих носилаца есенцијализма, свештеника без верника — зашто се сваке, тек помпезно устоличене мисли о суштини одмах засите као дете играчке и чему њихо во џапање за увек новим „измима“, наравно, сваки пут све више езотеричним и са све мање друштвеног одјека2

Одтовор на сва ова питања крије се У правој предтеоријској социјалној садржини мисли о човекој „суштини“ и „самоотуђењу“, Када су конкретне животне могућ. ности појединца непизмењиво мање Од могућности неких других појединаца и када појединац не може да верује да ће се ти 0. носи правовремено (то јест за његова живо. та) изменити, основни захтев његове ментал не хигијене постаје мисаона операција којом ће олузети првобитан апсолутни приоритет нелосежном, првобитном циљу и основној потреби сваког људског живота, потреби за бар просечно задовољивим социјалним успехом; прпоритет жели да одузме у име неког АРУтог, у други правац усмереног пиља. И управо тај приоритетни спор је онај прави корелат и једини извор целокупног есенџијализма; ван њега и пре њега таква врста мисли о суштини једноставно не постоји. Таква мисао, према томе, није ништа друго до рефлекс песношљиве животне немоћи, компензпрајућа сопијално-психолошка конструкимја паде и вере у „загробни живот“, „будућност“ пли какав други (можда чак знатно мање копкретан) есхатолошки простор и време у коме би се лодсвесно преобликована истима коначно победоносно потврдила У животним приоритетима.

Све до пре неколико деценија већини чланова било ког људског друштва било је не могуће избећи таквој аутокастрацији, а за неразвијени свет то важи и данас. Отуд ољ ште прихваћен ауторитет и стабилност великих есенцејализама у историји, као што је (био) рецимо хришћански или диаматско марксистички. У последње време се све ово почело мењати. На чему се заснива изненаЂујући препород запада после велике кризе из година 1929—1945. ако не на искуству све већег дела п најзад већине становнтштра развијених капиталистичких земаља да је човек тих земаља у стању ла досегне бао просечно задовољавајући сопијални успех, те због тога нестаје потреба за вештачком компензацијом уз помоћ есенпијалне спекулатије2 Наравно да смо свесви да је засала пре реч о илузији неголи о истини, али та околност не мења ништа битно јер одлучује субјективни моменат. Есенпијализму је овде ускраћепа широка сопијална основа, есенцијализам је овде само још: мисао таквих мањи на које имају разлога и које су уједно уогтште способне да се супротставе сугестивности друштвено мајоризираног овоземаљског тичекивања, односно, мисао нефункционализованих интелектуалаца, конкретно, као што је већ речено, пре свега философа и уметника, професпонално специјализова.них за размишљање о суштини, за коју,

„овог пута, нема друштвеног интересоваља.

Отуд анатема пад човеком и отуд унутар-

њи распад есенцијализма. Нико наиме не же-

ли да буде свештеник без верника те зато ниједна есенцијалистичка или анти-есенцијалистичко-есенцијалистичка антрополошка теорија не може трајније да задовољи данашњет интелектуалца, исто као што, на пример, бесперспективно предузеће „прогута“ велики биој развојних програма и директора. И ту, као и тамо, добијамо у начелу исти зачарани

круг, а с тим у вези је можда најганутљивије кокетовање западних интелектуалаца са некаквим марксизмом из бајке, марксизмом који је негде у далекој Кини, Вијетнаму или на Куби (Југославија је за тако наивну ве ру наравно сувише близу и сувише реална) представља још увек у срцима људи есенцијалну силу која се може произвољно обликовати — која би дакле требало да омогући побожну наду да ће бар одсјај његовог харизматичног ауторитета пасти и на њих, у њиховој духовној диаспори, усред подсмеха и омаловажавања...

Каси: социјална ситуација есенцијализма у развијеном свету нестаје, есенцијализам се ту повлачи на ивицу друшт твеног реда, а у центру настаје безваздушњи мисаони простор који може испунити нека сасвим другачија, од есенцијализма или антењесенцијализма сасвим независна мисао о човеку. Садашњи тренутак је дакле прва и велика историјска прилика за неесенцијалистичку антрополотгију. жкхж

Наравно да је ова прилика затекла неесенцијалистичку мисао неприпремљену, што је и сасвим разумљиво кад се има на уму да је та мисао била потиснута на ивицу завереничко-секташке атмосфере у којој је расла и формирала се. Истина, део науке о човеку

доживљава данас — уз научну експлозију молекуларне биологије — можда свој најви-

ши. теоријски успон и дефинитивно крунисање, па ипак, резултати до којих је успела да дође очито да не задовољавају за стварно комплетно разумевање или пак савладавање човека (тј. себе и других), те садашњи тренутак у целини остаје, упркос свему, трену-

ХАЗАР ВУЈАКЛИЈА: ЦРТЕЖ

И ронично пролеће

ЉУБИША ЈОЦИЋ

Је си ли пролеће и ниси

ниси ли показало своје младе зубе да ли си

само 'цимбало висибабе

да ниси смрзнута дојка под лепршавом блузом девојке

боцкави кикот трна глота

или само праскави будаласти плес само тужан погреб

девојачке махуне у блату растворене

так спознајног и „вредносног" вакуума, как вом је вероватно тешко наћи поређење у у историји (осим можда у неким сасвим уским социјалним елитама неких старих цивилизација). 1

Ако је човек живо биће, дакле, органски систем који по законима кибернетике може да функционише само при непрестаном до тицању информација, и ако такве информацаје у начелу могу бити или наслеђене или стечене самостално у току живота, онда <е је „досадашња неесенцијалистичка антрополотија — као и биологија уопште — бавила

пре свега првим типом информација; бавила

се уложеним генетичким програмом живог бића и оним животним појавама које су се могле из тог програма извести: анатомијом, физнологијом основних животних процеса и етологијом оних узорака карактера које по. једине врсте стичу наслеђем (али таквих случајева је код човека сразмерно мало ни у томе су сагласни сви етолози). Све што је изван овог подручја, што је израз човековог сопственог програма. досад је, упркос стрпљивом површинском регистровању, остало теоријски више или мање неоткривено. Целокупна социологија или психологија, на пример, још се увек врте у зачараном _ крму подсвеснот, подсвесног које чини паралелу философском есенпијалистичком хипотетисању и нагађању на слепу срећу.

Тренутно, најважнији фронт у хладном рату човекове мисли и света одвија се управо на том плану: ту ће морати да отпочне и слелећа офанзива. Без икакве жеље за непотребним прејудицирањем могу да кажем да је један од основних стратешких проблема операције која је на помолу управо опредељивање њеног односа према свим могућим такмацима или сумњивим савезницима неесенцијалистичке антрополошке мисли, односно према свим директним или прикривеним есенцијалистима. Другим речима: малочас олбаченој треба поставити насупрот сопствену, другачију интерпретацију питања о човековој суштиви — интерпретацију која ће се по монистичкој доследности своје апстракције моћи мерити са есенцијалистичким, али ће уједно остати доследно емпиријски проверљива.

Такву интерпретацију видим у ставу први пут записаном већ у „Тезама о човековој меопходности“ објављеним у првом годишту Перспектива" — који истиче да. је човекова суштина „пивилизација и култура", или, прецизније, нагомилана залиха таквих информација, односно узорака понашања до којих је човек дошао сам на основу оквирно дате генетичке способности за њихово самосталнообликовање, способно. сти које је сачувао у свом соци јалном наслеђу, а не гепнетичном коду и уз помоћ којих програмира самог себе па врло поссбан, мада увек општим законитостима живота подређен начин. Задатак антрополога може бити само у томе што ће човекм пружити преглед његове тако опредељепне супстанце, објаснити поједине њене јединице и опште законитости живота, те из прикупљеног градива дестилисати _ посебне законе људског живота, посебно на соци“ јалном подручју, описати спепифичан _ човеков „соцнотип" — али све то без самовољног · фаворизирања неких елемепата његове суп станце на рачун других. Заједнички за целокупан есенцијализам и аптиссенцијализам, овај „мисаони", или боље, искуствени “узорак је најкарактеристичнији обје кат антрополошке мисли (мишљу досегљив приближно на малочас скипирани начин), али пије и не може бити њен субјекат,

Превела Марија МИТРОВИЋ ;

менаџер га за задњицу придржава док му у усне од воска

уместо сока од наранџе нали канту бензина

она је онај звук што нам месо до кости гњечи и разбија што нам нерве продужује и истерује их испод коже ван она мрклина брадавице и сутра још на уснама залепљене она је она што јој поспаном руком чапкаш чекиње

на хрптењачи она је звецкаво зрневље корака што се

док зури У вис опорог зеленила набрекли кукурек

откотрљава

док колута ужареним очима асфалтни тротоар

и пуцкетају куће у ветру и ватри ветра у води ватре влажним језиком трошан си и малаксао и јецав као све

то ницање цео као цео бесмисао повраћаш: сладуњаву тоалетну воду и надражљив си као смрдљиви солитери попрскани са Гоог Зртау док се сунчају голи само са решеткама брусхалтерима на својим балконима кржљавим дојкама

да ниси барка пуна вејавице ницања

торњеви и“ димњаци фалуса тандркавих по сунчевим зрацима истежу врат а он потледа у њену ружичасту ружу

у њену модрикасту јаму а она се сва пресамити

прека јастука на коме је до малопре плакала и сањала падниа посрни за том девојком што и сама напред посрће

и вуче те за собом

Вуче те за собом кроз смех кроз асфалт и кроз траву

са буктавим рапавим и торућим турпијама у образима вуче те да претрчите преко коловоза. као преко реке

кроз реку и твоји и њени трагови биће избрисани

гумама аутомобила боље него што брише Бачка гума забелешку оловке на забрљаној страни скрипта

да ниси тај асфалт и ти избрисани трагови

ти намирисани трагови ти мирисни тргови жагора младости да ниси он који се дршћући пред њом спушта,

на малаксала колена. " -

Да ниси отишао у природу у кревет на сред реке на сред шуме на сред било које вароши на сред света на сред пустиње ако ниси брзо укради било који аутомобил и јурни у утробу зрцала у бледило у дивно лудило јунских мрља у белило изгубљених шума запрепашћених очева. из беса из тупости насмеши им се цинично и презриво пркосно завитлавај док не побесне дуни и зажари бледило мрља и не питај заборав ли је камен ветровит опијен и хировит бачен право у надувено и надувано лице ширећи зенице односила те је у свежи вир као казаљка дошаптавања у равномерно

стружући једном ногом о зид о бусен траве кажи кажи шта

' знаш саопшти прећути камену путу шуми пролећу ко је она.

Она је она леђа окренута мало устрану која започињу плес пролеће преко њих одшкрину поспрдно своје набрекле вратнице

улицом она је она морали бисмо морали бисте морали бисмо да питамо рекламере стручњаке менаџере да нисте можда куљав штакор кад поцупкујете тако изнад сваке задњице скупљајући раскомадане жене у порпотрафску збирку ваше озлоглашене четврти забаве поцупкујете изнад сваке длаке изнад сваке одлакавеле махуне лакована од слузи поцупкујете као да стрчавате степеницама као да се килавите неким расклиматаним лествицама тражите ли кота можда оца који има кључеве од викендице а мерцедеса и своје море испод своје виле зар није ваш тата направио сензационални салто кад су девојкама избијане књиге и скринта из руку и кад су пендречене по стомаку идејни. старетинар уважен радио крчави секретар ТВ драмсг блесава имплозија за празна срца и пресађене главе уз лешне изливе и стереотипне осмехе стерилизатора и кастратора не загледај ме плавети неодређена неодољива плавети пејзаж. на стаклу трбуха девојачког земља пам се неприметно измахла из загрљаја камење што се ваља и иде мекано и нечујно лагано као сени све јаче притиска тешки као што месечара месечина притиска. уз руб смртоносног пада изложени > изанђали перви

на сомоту мртвачке кутије медаље важно умрлог и само

ов ~ прострто сунца ироничног ли пролећа слепи пастир јаблана симбола

бола

и ницатња прострти откоси кровова укипљених У чађаве иконе грцево време парења буљи у ирни бакар муња. и бокора пролеће кикотаво на бензинској пумпи нафтипим задахом се налива.