Књижевне новине
СУДЧАВАЊА
Јединетво језнка и националних култура
ЗАПИСНИК са стручног семинара наставника српскохрватског језика СР Црне Горе одржаног 3. м 4. фебруара 1969. године у Титограду
Семинару присуствује као гост и предавач др Павле Ивић, професор Универзитета у Новом Саду,
ХНЕВНИ РЕД: 3. фебруара 1969. године
1, Др Павле Ивић: О актуелним нитањима _ савременог српскохрватског језика — предавање.
2. Дискусија.
3. фебруар 1969. године:
Др ПАВЛЕ ИВИБ: Говори о актуелним питањима у савременом срљ скохрватском језику и истиче улогу им значај варијаната, те језичке распре, неслагања, нетрпељивости поводом неких чланака објављених у загребачким часописима и листовима. Ивић објашњава к ко је текао рад на речнику српскорватског, одпосно хрватскосрпског, који заједнички припремају Матица српска и Матица хрватска. Он наглашава да данас постоје тежње за цијепањем језика на двије самосталне варијанте, тј. за проглашавањем тих варијаната посебним језицима. Ова опасност највише долазп и закључак о њој намеће се читајући чланке хрватских лингвиста Ладана, Брозовића, Бабића. Такве су тежње апсурдис, а последице које би у случају њихове реализације наступиле јесу веома тешке. Српскохрватски“ односно'хрватскосриски језик развија се као. јединствен"књижевни језик Срба, Хрвата и Црногораца већ више од стотину година. Цијепати тај језик на варијанте које би значиле засебне; језике — страшно је за развој наше културе уопште, Ивић истиче да су разлике између западне и источне варијанте минималне и своде се на различиту замјену јата и на неке мање значајне разлике у лексици, стилу и морфологији. Те разлике су такве да се уопште не може говорити о два језика. Ивић је даље навео примјере из стања у европској култури указујући на примјер шпаљолског језика којим се служи више народа на општу корист и зајелшички напредак (он је набројио земље Латинске Америке са птањолским језиком).
Професор Ивић информише о дотовору представника двеју Матица у Загребу и констатује да су тим договором превазиђени извјесни неспоразуми, а оно што је договорено иде у прилог жеље да се очува Новосадски договор.
Предсједавајући отвара дискусију о излагању професора Ивића.
(Предсједавајући је предсједник Друштва за српскохрватски језик и књижевност СРЦГ Јован Чађеновић).
СЛОБОДАН ВУЈАЧИЋ: Подсјећа на своје излагање на Симпозијуму о црногорској култури, а затим говори о Новосадском договору и о раду двију Матица на Рјечнику српскохрватског језика. Замјера што се тамо не помињу извори из Црне Горе и указује на лингвистичко богатство тих извора. Он мисли да лингвисти у Црној Гори нијесу за цијепање језика, а акцију за такво распадање српскохрватског језика види у Де кларацији о називу и положају хрватског језика. Ако ико има право да тражи варијанту, то је Црна Гора — али то ипак не чини и нико не тражи. Двије матице не могу по своме нахођењу чинити што. хоће и како хоће. Он нема предлога да се постојеће стање у језичким неспоразумима ријеши. Он само пита другове из Загреба и Новог Сада како би се они осјећали да су на мјесту нас који смо запостављени у изворима за рјечник. Говорећи даље о афирмацији националне културе он је навео Македонију као доказ, а једном од акција те афирмације сматрам и аутокефалност македонске цркве.
БРАНКО БАЊЕВИБ: Каже да је на дискусију понукан Ивићевим издагањем. Истиче да је од њега чуо
само политичку ријеч, Мисли да је
и у Матици српској присутан елеменат за који се пребацује Матици хрватској. Његов је утисак да они који су радили Речник јесу провукли тезу о двије варијанте, а нијесу показали богатство нашег језика. Замјерам Матици српској што је узела ријечи од црногорских писаца, а то није констатовано. Он у томе види унитаризам. Даље истиче да варијанте нијесу ствар воље академика и политичара, Оне су објективно стање у нашем језику. Бањевић набраја четири варијанте; српску, хрватску, црногорску и босанско-херцеговачку. По Баљевићевом мишљењу у Црној Гори нема разлике између народног и књижевног језика, а то се не може рећи за језик у Србији и Хрватској. (Записничар констатује да је дискутант ово тврђење касније исправио, истичући да је рекао не да не постоји разлика, већ да је та разлика минимална). Даље говори о Ивићевом излатању и тврди да је у њему доминантна препаганда, а не наука. Новосадски договор је управо прекршила Матица српска. Речник двију Матица сматра афирмисањем двију варијаната, а изневјеравање црногорске варијанте. Сматра да се морају поштовати четири варијанте и од стране аутора Речника. Термин „срп скохрватски језик" је из Х1Х вијека. То је услован назив који за Бањевића значи опасност од интеграције, а он такву опасност сматра једнаком оној од цијепања језика. Речник је изневерно очекивања захваљујући у-
"право Матици српској, каже Бање-
вић,
НОВАК КИЛИБАРДА: Ја сам за потпуно јединство, а никако за цијепање нашег језика. Сматрам наопаким пак непомињање црпогорске нације у Речнику, Али не видим у томе такво велико зло. Зло је ако се аутори не би служили лексиком, наих, црногорских млађих писаца, а ако се њоме служе треба павести изворе. Килибарда замјера Речнику што није узео више извора из Црне Горе. Килибарда даље истиче да је чуо деконзервирани језик у хрватских научника из доба Кукуљевића и пита да ли је то стање језика у данашњој писменој и усменој улотреби у Хрватској ствар једне генезе, пили напора интелектуалаца да деконзервирају језик. Било би излишнио борити се ако је то ствар гепезе. Од професора Ивића очекује одговор: је ап то насилно форсирање, или је резултат развојног пута језика» Бањевићу каже да нема језика у комс би народни и књижевни били сасвим идентични; чак је и језик па родне пјесме друкчији од говорног језика. Килибарда најзад истиче да нема превелике замјерке на рад Матица српске и хрватске, али богатство језика у Црној Гори је тако велико да је заиста штета не користити се њиме.
ЈОВАН ЧАБЕНОВИЋ: Обавјештава ко је од црногорских писаца ушао у обзир за грађу“ обухваћећу Речником. МИЛО БОШКОВИЋ: (Цијело из лагање је прочитао). Сматра веома осјетљивим питање о стању у нашем савременом језику и указује на истину да се у Црној Гори закључци Новосадског _ договора _ прихватају без резерве и по њима се поступа у школству и администрацији. Није било ни нема прохтјева да се иде на више језика. А сто у другим републикама тога има. Бошковић сматра да нас у Црној Гори управо јединственост језика отвара према вањском свијету, па ипак се чини да некоме таква јединственост смета. Важно је питање коме смета то јединство, а важно је и питање чиме се руководила београдско-новосадска редакција када је прећутала црноторске ауторе грађе. Каже да сеу томе слаже са Бањевићем: Матица српска је тиме рушила Новосадски договор. Бошковић указује на околност да нама није потребан никакав рјечник ни за роман „Киклоп" Ранка Маринковића, ни за роман „Дервиш и смрт" — Меше Селимовића, као ни за романе Лалићеве. У нас изазива револт такав раскол и тенденције ка разбијању језика. Црној Гори нема фаворизовања ни једних ни других. То се лијепо види у употреби уџбеника и другог. Нама су блиски и дух и свијест и једних других. Да није тако, зар бисмо могли ми који радимо у школама ширити видике младим људима2 Наш је задатак да очувамо тековине Новосадског договора. Бошковић даље говори о мјесту црногорске књижевности данас. Он сматра да се она омаловажава, или чак негира. Нема црногорске језичке варијанте, али то не значи да нема никаквих књижевних вриједности. Истиче да му смета чуђење Михаила Стевановића изражено у питању: Што је то црногорска књижевностг Ако не постоји црногорска књижевност, не постоји црногорска нација. Бошковић се даље критички осврће на тврђење Павла Зорића да Стојовић својом књитом „Надмоћ људскости" ствара мит.
БОРБИЈЕ РАШОВИБ: Наглашава да је семинар организован као раз говор стручњака и да је став црногорских слависта у данашњој ситугцији значајан. Ово ипак не значи да ћемо се ми међусобно у свему слатати, Рашовић даље говори о теку“ ћим питањима везаним за Конгрес слависта у Будви. Он мисли да ће то бити прилика да се на мјеродавном мјесту искажу и бране сви ставови који се тичу савремених језичких сукоба. Затим информише о темама за Конгрес. Наводи да је могуће пред лицем тога скупа говорити о линтвистичким питањима уопште, као на примјер јесу ли Његош и Марко Миљанов и Михаило Лалић исто толико српски колико и црногорски писци
[О
или нијесу ита, Он је најзад инфор-
мисао да је Конгрес помјерен за ок
тобар ове године и да ће за вријеме Конгреса бити организована и изложба уџбеника. |
_ Укључујући се у дискусију о Иви ћевом излагању и питању које ЈЕ третирано, Рашовић истиче да је И вићева тврдња да постоје само двије основне варијанте тачна, а није тачно да су остали наши говори у то Хикој мјери различити да се могу проглашавати варијантама. Рашовић се такође осврнуо и на чланак Берберског објављен у једном од Зал њих бројева „Побједе“ и критички га прокоментарисао.
Рашовић даље говори о пеминов-
ности да се уџбеници штампају У Србији, јер ми немамо предузећа за „издавање уџбеника, Указује на настојање да се текстови ијекавизираЈу, али у тим настојањима и хтењима стало се код буквара. Овај семи-
нар на то питање не може да одго |
вори. .
Рашовић _ мисли да _ редакција која је уређивала Речник у име Матице српске није толико погријешила да се о њеним члановима може говорити као о људима који су не тирали црногорску _ националност. Ја се ограђујем од такве оцјене њиховог рада, Не оспоравам Стојовићу настојање да изврши периодизацију књижевности у Црној Гори, али имам на уму и то да нам Црноторци ван Црне Горе кажу да нећемо _ испливати.. _ Стојовић је најавио неке ствари које је обавезан да доказује. Алал му вјера ако успије у томе.
Др АУКА ВУЈОВИЋ: Најпре истиче да говори само у своје лично име. Ивићево излагање сматра са-
свим научним и то на великој висини, _Полејећа да су управо др Павле и Милка Ивић први усвоји-
ли тезу о постојању двије варијанте, први од „Аннгвиста на српској страпи. То је правилно, Израз ва-
КАРИКАТУРА БРАНКА ЦОНИЋ|
ријанта није прејак. Ако — читате лист штампан у Београду, односно Загребу, увјерићете се у то. Међутим, то су само двије варијанте једног истог језика, али то никако нијесу два језика. Због тога су питања и неки чланци у нашој штампи данас велико изненађење. Пуних је стотину година како је ударено јединство тог језика. Био сам запрепашћен када сам на једном страном универзитету чуо да се упо требљава термин „хрватски“ умјесто српскохрватски или хрватскосрпски језик. Знам да је еволуција језика учинила своје у богаћењу и развоју језичког израза, то може значити да је јединство нешто теже него некада, али то никако не значи да је јединство немогуће. Због тога тешко схватам Јонкеа којивели: да је данас теже очекивати јединство нашег језика него у Скерлићево вријеме.
Ја управо мислим да је нова Југославија омогућила отварањам језичка струјања која су лексички и свестрано богатила све наше говоре. У погледу питања опредељивања за или против јединственог језика ја немам дилеме. Мислим „да сеу три наше републике уочавају веома слични ставови, а не видим никакве користи за оне другове у Хрватској ако буду инсистирали на цијепању језика. Јединство нашет језика ја сматрам судбоносним у сваком, политичком и културном и сваком "другом погледу. Знам да су
· изјаве централних комитета Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине такорећи озакониле постојање варијаната, али сада у Загребу кажу да је „варијанта“ — незгодна ријеч. За мене је договор у Загребу последња одбрана јединства српскохр-
ватског језика, а сматрам да је Ол.
брањено то јединство баш захваљутући људима из Београда и Новог Сада.
Даље Вујовић говори о стањуу Црној Гори. Он не мисли да смоми ту много запостављени, али жали
што у изворима нема скоро премее
нулог пјесника а, па нема.
#
тошеве „Луче Микрокозме“ и још неких извора. Могло се дати више, али црногорска "књижевност ипак није запостављена, Један Од чланова редакције, др Митар Пешикан, објаснио је да оно што ни је ушло у Речник двеју, Матица, ући ће у Речник САН-а, Не мислим да се о говору у Црној Гори може товорити као 0 посебној варијанти, варијанте су оно што имамо везано за центре какви су Београд и Загреб. Вујовић сматра да је сасвим правилно мишљење др Јована Вуковића који каже да се они у Босни и Херцеговини морају отворити на обадвије стране. Дакле, о тим питањима мислим друкчије од друга Бањевића. Не бих говорио о књижевности, јер то пије тема овог састанка. Хтео бих само да кажем да ни Светозар Марковић, ни Павле Поповић нијесу мислили да је Њетголтт само српски или само црногорски, једноставно мислили су ла је велики. За мене питање напије још није и питање националне књи жевности. Централно 'мјестоу цијелом Ивићевом _излатању за мене је његова напомена о потреби поштовања Новосалског договора.
Ар ПАВЛЕ ИВИЋ: Импреспониран сам озбиљношћу дискусија. У њима има и жара и мудрости, али не и једног и другог увијек заједно. Одговарајући на питање: Зашто није у предговору Речника речено да се ради и о језику Црногораца, Ивић каже да су “ редакцији Пе шикан и Стевановић и да они могу то објаснити, Могу да кажем да је баш Матица српска предложила да у коминике ПОВОДОМ договора У Затребу уђу све четири јединице, — Срби, Хрвати, Џрногорци и Муслимани. Апострофирајући Бањевићеву дискусију Ивић каже да су паучна факта већ претресена и јасна људима ол струке. Проблем је данас политичке природе. На нама
је — језичким стручњацима — да ли ћемо распаљивати _ национални сепаратизам. Ја сматрам да је наша домовина у опасности и зато мислим да свако треба да се бори против национализма. Мене ти националисти интересују. Ствар је Бањевићеве савјести хоће ли и њега интересовати и хоће ли се и он борити против њих.
Ивић је даље говорио и о крити-
чарима Речника. Истиче да Ладан заборавља да је то Речник савременог језика, а не старе литературе. Слажем се да су црногорски извори веома значајни, али ја мислим да ће они тако бити и третирани. Не мислим да се може говорити у Босни и Херцеговини и Црној Гори о језичким варијантама, ту се заправо ради о ситуацији у језику. Ове пак не значи да некаква локалАистичка политика није неправилна према осталима; напротив, и ја сам то увијек истицао. Ја сматрам да је истина да у Загребу постоји тежња за пцијепање језика. У том смислу Ивић наводи тврђење Томислава Ладана да се двије варијанте међусобно разликују у неких десет хиљада ријечи у осамдесет пет тласовних закона и у неких двије стотине начина за творбу ријечи. Ово сматра апсурдним. Истичем да не постоји ни војвођанска књижевна варијанта, а и то је поменуо др Мате Храсте у Сарајеву. Ја истичем, поводом свега овога, да није у опасности само „наш језик и наша култура, већ и много шире и дубље од тога. . ЈОВАН ЧАБЕНОВИЋ: Констатује да је дискусија о језику завршена, али не мисли да треба спријечити некоме да говори ако то сматра потребним. Било би сасвим погрешно ако неко стекне утисак да нема право на ријеч.
БРАНКО БАЊЕВИ: Каже дасе упорно покушава да се варијанте прикажу као тенденције укидања Јединства. Не вјерује да Хрвати желе цијепање заједничког језика,
в Матице српске који је
напада ста ; дошао до изражаја у <ечнику који се „овде афирмише као југословен-
ски“. Матица српска претерано ин. систира на јединству, али каквом» Бањевић сматра, да имамо у ствари двије тенденције: сепаратистичку _ и унитаристичку. Х таквој констелацији стварности он види и исти че могућност за црногорски нацио; зик, . Е: па ОРВИЈЕ РАШОВИЋ: Ивић је уви јек наглашавао да постоје варијанте, а у интересу је истине да се-то и Бањевићу каже. Што се тиче Матице српске, она не фаворизује пи једну варијанту и она не укида ијежавски изговор у Црној Гори идруг дје. Што се осталог тиче, ја мислим ла ми данас не можемо рјешавати питање одвајања _прногорске књи. жевности од српске и прногорског језик; ског. МР ПАВЛЕ Ивић: ЛПолсјећа на своје чланке у НИНУ М хејана се варијанте не побијају. Да то ањевић зна не би Матицу српску тако оштро осуђивао. Што се тиче сумње друга Бањезића у зак ручке ко ји се намећу пз чланака другова. из Ховатске упућујем га да прочита... (Ивић је навео НАЈ ке десет радо. азних аутора). _. Е СРЕТЕН У ПЕРОВИЋ: Подстакнут говори излагањем професора не свиђа му се Ивићево насљеђе овог подручја, Не слаже се са Иви ћевим политичким ставом. М даљем излагању брапи Бањевића. _ Каже да се Бањевићеве примједбе односе на рал Матице српске, односно. на Михаила Стевановића а не на Ивића. Истиче да је озлојеђен што дво-
јица људи из Црне Горе — Стевапо1 покушавају
је ла Ивића и обезвурсле неспоразума.
вић и Пешикан — ла сбезвреде насљеђе овог), полручја, Каже да као човјек који је написао десет књига има право о томе да говори,
ПЕТАР МИБОВИЋ: Говорио теш коћама које у пастави језика имају.
људи у школама. Сматра да Ајецу треба учити језику, а не језичким варијантама,
ДУШАН ДОСТИНИЋ: До Декла рације ме нико пије питао којом варијантом се говори у Црној Гори, јер ми у Црној Гори били смо и јесмо отворени и једној п другој варијанти. Због тога смо Декларацију једнодушно и једногласно осудили. Мисли да омладина сва п сву да има сличне или исте проблеме, па отуда сличне или исте ставове. Даље се у излагању задржава на пи: тањима наставе језика у школи ин опет указује на отвореност наше средине према варијантама (у мојој школи предају језик два скавца и два ијекавца). Сматрам да језичке распре стварају конфузију код ученика. Достинић — предлаже да. научници ријеше питање у духу пот пуне равноправности. Ако су се по Антички органи већ сложили дапостоје варијанте опда нека постоје. Мисли да је прерано увести екав-. ску латиницу. Предлаже да се из формулара брише рубрика „националност“. ВУКОЛЕ БЕРКОВИЋ: Нема потребе да понављамо и утврђујемо градиво из нашег језика. У науци су та питања у великој мјери ријешепа, али ја сматрам политичком терминологијом и звуком много шта Од овога о чему говоримо. За нас је новосадски договор и научнап политичка платформа, а ово је тре нутак када треба политичком терминологијом разговарати. Наука не ка чини своје, а ако је нешто науч но — неће бити аполитично. Ја сам против прогањања писма — латини“ ца или ћирилица, или изговора екавски или ијекавски; ја сам за потпуну толеранпију.
Ја бих замолио све самоуправне органе да се критичкије односе пре“ ма подтексту текстова који значе разбијање. Најзад ја молим да Ми не залазимо у детаље који се данас не могу рјеттавати ни ријешити на свом семинару.