Књижевне новине

НИКОЛА КОЉЕВИЋ

ПОТРЕБА ЗА НЕГАЦИЈОМ и критичарево право на негалију, представљају нешто што се, у нашој цивилизацији, готово само по себи разуме. Штавише, често је „више супстанце у нашим непријатељствима него у нашој љубави", како то у једној песми каже Јејтс. Али после бенгласке ватре негације и сваког супротстављања, на крају ипак остаје талог грког и опорог окуса. Чак и највиспренија негација је само успех у откривању неуспеха заправо успех на рачун туђег неуспеха, Пре или после, критичар ће се у своме послу суочити са таквим мучним рецидивом негирања и, вероватно, потражити плодније тле за своЈу реч. Однос између критике и негације постаје на тај начин проблематичан, и доводи у питање не само смисао негирања, већ и класичну представу о критици као „суђењу" које. подразумева могућност и оправданост нетације. Не можемо имати резерве према негацији, а да не постанемо скептични према функпији критике као доношењу пресуде којом се једно дело прихвата или осуђује на духовно изгнанство. И управо те резерве нас упућују на то да извор потребе за критичком активношћу потражимо' на другом месту, у пределима мање сумњивих и интелектуално плоднијих људских побуда.

М том смислу, прва ствар која нам се намеће у разматрању духовних извора критике и-потребе за критиком јесте, у основи, парадоксална. Са једне стране, сваки коментар једног стварног или имагинативног људског чина подразумева жељу и могућност да се од тог чина оде некуда даље. Када тежимо кри: тичком облику, ми у ствари хоћемо да Од предмета једног датог искуства створимо кохерентан предмет свести, да га још једном, потпуније и свесније доживимо. Критичким процесом настојимо да непосредна дата искуства структуришемо у посредно дате односе, помоћу којих настаје извесна интелектуално обликована 1узлина. Несумњиво, ми то чинимо већ у пропесу доживљавања, али сада тај процес довршавамо, артикулитшемо га покренутим механизмом свести: Престиж структуралистичког усмерења модерног мишљења и јесте у томе што нас је структуралистичка идеја подсетила на вештину стварања различитих духовних целина уместо интелектуално мање привлачне игре „заговарања" идеје или „одгонетања" поруке. На различитим нивоима, такву вештину упражњавамо у коментару фудбалске утакмице, у разговору о управо виђеном филму, једнако као и у много сложенијем покушају систематизовања својих утисака о Дантеовој „Комедији". Чак и изван уметности, од такве потребе и могућности је настала кибернетика "као дисциплина која није дефинисана јелним подручјем појава, већ настојањем да се од различитих, биолошких, електронских или привредних појава створе извесне усклађене и изнутра разумљиве целине.

Са друге стране, изгледа да бисмо критич-

ким коментаром хтели да постигнемо и нешто што је потпуно опречно управо поменутој потреби. Што више говоримо о јелном доживљају ми у исти мах све више покушавамо да му нађемо одговарајуће место међу другим стварима у своме свету, покушавамо да му одузмемо аутономију коју смо му сами, добровољно, признали. Свесни тога или не, критиком увек настојимо да један издвојени људски чин доведемо на раван посма. Сам очи своје вадим Слепило да угледам

Вриште очи очи очи

ноћ им пред кућом мутага

Ископаше очи твоје Е леде Македонијо слави своју

обневиделост

Људи кољу дебелог брава и вино рујно лију

Из пехара у пехар крви вјерне љубе љубе

Наздравље :

Време је испред нас двери часне срамно затворило

Слијепим оком ме смотриш Анђеле

брате Слијепим оком које све вили

КУДА ВОДИ ОВАЈ ПУТ

трања на којој ћемо моћи да откријемо његове последице и утицај на наше будуће ак“ ције. Отуд је у критици поређење готово неизбежна ствар. У ужем смислу, поређење је у критици средство прецизирања мисли. У ширем, оно је израз наше потребе да своја искуства не остављамо иза себе, већ да од њих градимо духовни свет који ћемо носити собом. Управо ту престаје аналогија са кибернетиком. Да би била ефикасна, кибернетика мора изоловати један низ појава у систем, ма како велик и проширен тај систем био. А да би задовољило наше људске потребе, критичко мишљење мора један створени систем довести у контекст шири од тог самог система. Тек тада можемо видети њетово место у нашем људском свету. Али да би било могуће поређење тако различитих и непоновљивих ствари какве су људски до живљаји изражени језиком, ми морамо пронаћи термине поређења, морамо открити тачке на свом духовном хоризонту на којима се различита искуства доиста додирују. Зата је основни парадокс критике само парадокс, а не и противречност. Јер да бисмо пронали те тачке, ми морамо један доживљај довести до нивоа отштости на којем постаје хпоредљив и употребљив у ширем контексту. Морамо открити структуру као низ односа који имају универзалнији карактер од било којег вида своје непосредне реализације. На тај начин, ове две равни на којима се одвија критичка активност у ствари омогућавају једна другу: Поређење нам омогућава да разумемо један доживљај, а разумевање нам пружа прилику да откријемо сферу значаја јелног искуства за нас. Човек који нема асопијаџија не може ништа схватити, Али тек кала успемо да откријемо обрисе једне духовне целине, можемо осетити које су асоцијације релевантне и какав је нови квали“ тет који су у повратној спрези критичког мишљења добиле.

ДХругим речима, критичка активност прпи свој основни разлог и сврху из наше погребе за стварањем интелектуално образложених форми које ће бити шире употребљиве. Песма, наравно, не постоји на основу кри: тике. Али критика омогућава њено постојање у“ свету књижевности, и критички процес је увек присутан када песма остварује одређено дејство у свету изван књижевности. По томе је критика, у ствари, проширивање духовне констелације књижевности једним новим делом или новооткривеним квалитетом старога. Истовремено, у свом егзистенцијално 'непосреднијем виду, критика је вид и активирање дејства литературе на егзистенцију. Али зар онда није природно да се потреба за таквом _ специфичном активношћу јавља тек када осетимо да помоћу ње можемо интелектуално _ конституисати једну _ ЉУдСКУ вредност Односпо, зар има смисла препустити се својим интелектуалним навикама и онда када нам доживљај ништа не обећава» Ђез сумње, има и људи и критичара код којих слобода не уме ла пева „као што су сужњи певали о њој". Али идеал слободног човека не може бити ропство из којег би могао ла „жули" за слободом, већ вредност до које се У слободној ситуатији може доћи, за ко ју се може слободно опредељивати.

Историјски гледано, исто тако нема сумље ла је најбољи део аналитичке критике У нашем времену осветљење и афирмација раз-

МИЛОСАВ СЛАВКО ПЕШИЋ

Путовање

то сунце жежени прстен непознатог лета У пуноме сјају на. рањавом небу чадоре бојне подигло страсно и данима траје опточено смиреном бојом . топлоте и тела наших док путујемо кроз пределе који нам никад не беху обећани и знани нако се пред нама као у телима нашим отварају плодне латице хоризонта у _ бесконачном кругу и капљу мирисне сокове на наше очи и усне чулне и пуне почиње да нас збуњује позив дивне траве | Р и воде вечне под чадоре нујне док путујемо трајемо о свете ми смоу , .најлепшим пределима твојим ноћима у којима су звезде ненаучене на самоћу одлазиле радом на купање У оближње студенце миловали то време љубили најљубавније делове стварања мрсили бестидне мисли и све око нас гледали широко оторених очију збуњени и нежни као влати траве која нас опет позива млечна на крило снено али ваља нам путовати данима до тврђава У _ _ којима смо столовали у којима сада тугују наше љубе чарне наши коњи витки наше мале тајне док сунце жежени прстен непознатог лета У пуноме сјају са рањавог неба. чадоре уз покличе бојне непознатих птица диже

личитих · вредности. Наш _ инстинктивни страх од афирмације као интелектуално де“ фектног или бар успављујућег и досадног стила мишљења, модерна критика је двостру' ко негирала. Њена људска узбудљивост заснива се на томе што је књижевност данас мо жда још једини универзалан хуманистички ауторитет који успева да прекорачи границе идеологија, религија, различитих КУаТУрних традиција и стилова живљења. Но будући да књижевност одвајкада такву своју моћ дугује томе што казује бивањем, што говори обликом имагинативног чина, критика постаје значајна као експликација те нужно 32 претене истине, као откриће и одбрана доживљајем проверених људских мерила, Са Друге стране, савремена афирмативна вокација критике носи и једну непосредну интелектуалну провокативност. Она не подразимева једно апсолутно „да“ већ увек реченипу типа „да, али..." То „али" може бити стављено у однос према традицији којој ново дело мења смисао када га одређујемо према њој, а може постојати и у односу на оно што је у критини већ речено. Такав интелектуални процес је усмерен на откривање континуитета, којп никада није аутоматски дат јер није понављање већ настављање, па зато и његово стварање носи истинску ин телектуалну узбудљивост.

Значи ли све ово, међутим, да негација у критици нема своје место и оправдање Да ли је заиста увек оправдана теза да је ћутање најефикаснија негација, и да кон“ структивно усмерење духа по дефиницији подразумева заобилажење простора на којима се не може ништа конструисати Зар није критичар, управо у оној мери у којој припада средини и времену у којима живи, подстакнут да се суочава са делима и схватањима онако како му се она нуде а не онако како би он зажелео И, коначно, зар иза негације не може стајати импулс племенитији или бар корнснији од уживања у детронизапији туђих светиња, и откривању туих неуспеха којима се најлакше правдају сопствени2 Другим речима, чак и онда када не подразумева пегацију као своје „судијско" право и дужност пресуђивања по својој са вести, критичар ће се сусрести са потребом негирања у првој ситуацији која не задовољава његова постојећа мерила вредности нити му нуди нека нова, Ако се не оглуши о ту потребу, и ако подразумева да његова вокација није у суђењу већ у интелектуалној артикулацији ложивљаја, сврху и смисао негатмаје потражиће у оквиру, или бар на маргинама, такве природе свога посла.

У том смислу, критичар ће се пре свега морати да суочи са чињеницом да негација, џ“ најбољем случају, може имати само инструменталну вредност, а то значи сврху која није садржана у предмету о којем се говори. М интелектуалном структурисању једне врелности, средство и циљ се непрестано испреплићу и мзајамно омогућавају. У процесу нетапије, циљ је увек призван изван сфере непосредно датог доживљаја да би се уопште могло говорити о неадекватности употребљених срелстава. Због тога негација не подразумева реакцију већ интервенцију свести. А то значи да критичар када негира мора у једном квалитативно другачијем смислу да изиђе „изван" дела, да његов проседе носи

Повратак

ево сигурних знакова уклетог ми повратка земљо памти подвижник худи у трави ко на небу окренут _ себи ад снатри ребро му љубљено већ милују у засенку преварени мрави у уху птица слути преврнут путир жара у срцу опет пламти

крајичак сомотног неба из завичаја ко усуд тихо ме прати

о драга мртав ћу са биљем поново израсти поносан и нежан шта мари што биље говор ми не позна и ја сам немушт био док лежах у пољу обнажен мислећи шта ћу ти од себе дати

знамење кобно тумамих свету у времену пути запретани

у касном повратку патинирана места игре препознајем лако полегле тодине са смрћу другују на обрвама гримизно иње

промичу гласници кроз маглу о ненађени блистају дани

у манастирском врту подвижник занесен помери умом

падају кише и јужни ветри плове остају нетакнути знаци

те реликвије бола на свему чега се рано дотакох

У зениту утве траже глас што скривен почива у грлу мом

од свега што знадох само расути стоје знаци јасни

опомена ил стрепња над повратком ми зорним

ничег више од познатих ми ствари овде драга нема

па ми се изгобљеном опет љуто дрвени коњ сни

ризик претлоставке једног песниковог неоствареног циља. Као што знамо, такав процес може да открије и критичарево слепило за једну нову вредност коју није очекивао и на коју није реаговао. Али у свом позитивном виду, та нужна теоријска хипотетичност не гације, значи да се природа корисности тог процеса првенствено огледа у евоцирању не: подударности између средстава и циља. За разлику од живота, остварења малих и ограничених циљева у литератури не изазивају интелектуалну потребу за негацијом. Малим остварењима сасвим природно и једноставно припадају _ мала места у нашем духовном свету. Али једном када смо ухваћени у мрежу искуства којем не можемо наћи никакво место у поретку могућих вредности, нетација је једини истински ефикасан излаз из те ситуације. Управо зато што јој је вредност инструменталне природе, негација има првенствено смисла као инструмент за проналажење излаза из мреже једне духовно дефектне организације искуства у коју смо сопственим доживљајем или текућим заблудама ухваћени, Ефикасност таквог интелектуалног инструмента заснива се па осветљавању разлога из којих једно искуство не може бити духовно интегрисано. Због тога у негатаји

која ће бити истински корисна, морамо овек из једне провизорне пелине да, издвајамо делове који су пли „кратко" спојени, или мопште не стоје у имагинативној вези. Сви ми у начелу можемо да извучемо закључке када откријемо полазне тачке, али сви нисмо једнако у стању да откријемо место на којем се те тачке налазе. У једном вредном искуству, по дефиницији нам се нуде раз лапчита плодна мисаона полазишга; иначе не бисмо могли доживети та искуства као вредност, Али у свакој заблуди им духовном неуспеху та полазишта су, исто тако по дефинипији, скривена. Како бисмо иначе могли замислити настајање уметничког и интелектузлног неуспеха» Због тога је у негацији као имструменту свесног ослобађања од једне наметнуте структуре искуства од примарног значаја откриће таквих скривених полазишта, мочавање емоционалних и интелектуал них неадекватности које природно и логично резултирају поразом, Каквим ће тоном критичар негирати, да ли ће своју негацију завити у целофан беневолентности, теоријски је, иако често не и практично, сасвим, ирелевантно. Али је од незаменљивог значаја да нас ловеде до онога што, паралоксално „рече во, омогућава пораз. Јер ослободити се и заборавити — чак ако и не желимо опростити — увек пре свега значи разумети.

Са друге стране, инструментални карактер негације упућује нас да сврсисходност таквог пронеса неизбежно одређујемо ни меримо ње товим накнадним циљевима, значајем његових последица. Да ли нам ишта духовно вреди и најбриљантнија аналитичка _ негација ако уместо мукотрпног објашњавања можемо једноставно заборавити ружан сан2 Са мало вежбе рђав текст ћемо успети да ис тиснемо из свести веома брзо, а у критич кој професији вероватно нема човека који није стекао инстинкт за откривање књига које не треба читати до краја. Међутим, таквим одустајањем од негације као објашњења нећемо постићи само интелектуалну економичност већ и извесне нежељене ефекте. Требало би огромно погценити утицај рбђавих организација искуства па да не осетимо значај објашњења природе и разлога неуспеха. Чак и када одстранимо људску подлож: ност _ заблудама, пристрасности, духовној корупцији и оном целом _ Аруштвенопсихолошком _ механизму који омогућава постојање лажних вредности, остаје не што друго, АУХОВНО важније. Наиме, свака доживљена а необјашшњена псеудо-вредност ствара у нама, хтели ми то или не, олбојност и неосетљивост према целом низу искустава која могу бити само привидно слична таквој псеудовредности. Предрасуде се, У ствари, најчешће и рађају на таков начин. Ма како неопходна у појединим ситуатчјама била, свака „рациопализапија" на интелектуалном плану не може а да не води ограничењу и умртвљавању сензибилитета. М том смислу, парадоксално, негација служи задржавању и очувању максималне духовне от-

ворености.

М исти мах, не би требало потценити ни једну њену другу могућу последицу, Као откриће и осветљење људске и духовне могућности пораза, негација уграђује у искуство једне културе нове инстинкте и рефлексну отпорност према проверено залудним искуше њима и јаловим надама. И, коначно, у своме класичном виду, негација може бити корисна као подсетник на извесне константе ч0векове природе пи духа које ма како растегљиве биле ипак постоје, а пренебрегавање њихових обавеза тако је драго свакој генерацији и сваком времену. Оваква природа и улога негације у критици пе може, наравно, да измени онај грк окус којп после ње остаје. Али њено разумевање можла може да помогне у оној практичној пи увек нужно лич ној процени да лп вреди и да ли је потребно нечему супротставити или је довољно јех ноставно игнорисати. Јер наравно, што се тиче спољних последица, критичар по природи свога посла никада не може бити прав у свим очима. Увек ће бити оних који ће сматрати да није пристао на негацију јер није имао „храбрости да каже". односно да се ба лучио на њу због тога што је хтео да стави себе а не поезију на прво место.