Књижевне новине

ФИЛОЗОФИЈА _ О УТЈЕХА «;

КАО

БРАНКО БОШЊАК

· Шта је онда циљ нашег кретања, дјеловања и мишљења, дакле сврха свега тј. телосг Сама ријеч сврха показује нешто што је на самом врху: с-врха, дакле треба доћи до врха и гледати са врха, А на који се начин то оситурава2 Како одредити то да говоримо то што јест односно што није2 Шта је на примјер било то „јест“ са студентским покретом м јунуг Знамо да о томе постоје различита мишљења и да су због тога расформиране и партијске организације да би се укинуло „нездраво стање.“ Логика каже ово; не може се о истом у истом смислу рећи и да и не. Према томе од два исказа који један другом противрјече не могу оба бити истинита. Нетко нема право и ту се ништа не може помоћи, То „јест“ није тајна јер истина се испоЉава тако да оно на што се то односи не остане скривено, А тко скрива оно што је билог Онај тко га се плаши, а то је онда очито да бирократ себе угрожава ако то призна. Он то неће учинити па ће рећи да јест оно што није а није оно што је.

У филозофији се зна и ово: истина је само ијелина, што значи обавезу (мисаону и практичну) да се до циља дође, па се не смије судити о цјелини на основу неких детаља, Тај проблем можемо предочити једном индиј ском бајком о слону и четири слијепца. Ево кратког садржаја. Неки човјек је водио сло на, а на путу су стајали слијепци, Тада их упозорише да се склоне јер лолази слон, они се зачудише и рекоше да уопће не знају шта је слон, па замоле водича да заустави слона да би га спознали опипом. Први је пипао сурлу, други ногу, трећи трбух а четврти реп, Када је то било готово рекоше да сада знаду што је слон. Први рече — слон вам је Као нека велика змија јер је пипао суралу. Онај други се зачуди и рече; слон је као не. какав ступ, јер је ногу пипао. Трећи је тврлио да је слон као велико буре, јер је трбух пи пло, Четврти је био потпуно изненађен, Он је мислио да је слон као морнарско џже, јер је пипао само реп, Та бајка завршава овим ријечима: и тако су они један другога обмањивали нако је сваки говорио своју истину.

Ако хоћемо говорити о филозофији као путу у истину онда се мора ићи на цјелину и не може се остати на фрагменту. То је методолошки у филозофији потпуно јасно. Према томе ако неки предмет хоћемо да схватимо, онда морамо реалност као такву схватити У тоталитету. Не може се ни човјек гледати у фрагментима, јер је и он и његово дјеловање ијелина. А то је искуство знало још у доба тав. седам мудраца, у тврдњи да се нио коме. не може. рећи да ли је сретан док не "умре; јер тек тада имамо цјелину од почетка до краја. Док немамо ту цјелину не можемо ништа закључно говорити. Дакле, једино цјелина даје истину о свему.

Ако ми то гледамо као сталан проблем филозофије онда се мора знати што у том смислу треба чинити, То је изгледа још један разлог да се филозофска меланхолија као ста ње филозофа одржи, Познато је да се сваки човјек бави питањима филозофије нако на то не мора имати филозофске одговоре. Но баш то филозофа обавезује да покаже опсег и хоризонт филозофије, да би другима показао пут у „меланхолију“.

То значи да је филозофија посебан мисаони однос према стварности, а то може онда бити и питање: како се обликује индивидуалитет а како маса. Нетко може припадати у масу а да буде професор универзитета, а нетко може бити изван масе а да има само основну школу. Није то уопће питање школе и школске спреме, него начин односа, тј. колико је нетко према нечему самосталан а колико покоран (догматичан). То значи да филозофија мора да постоји по свом задатку: да сагледа што је циљ дјеловања и шта је идеја а шта стварност.

Ако бисмо ове ствари у принципу проширили и примијенили на филозофију марксизма и Мгрксове идеале, да ли бисмо добили сатегорије номинализма које би означавале разлике између мишљеног и стварног» Погледајмо да ли има разлога за меланхолију У односу па истраживање тог стања. Шта би Маркс данас видио, односно што је он мислио да је видио у своје вријеме, због чега је и говорио како је товорно. То је у принципу ипак јасно: Маркс је мислио да је могуће хуманизам као конкретни хуманизам реализирати једино у бескласном друштву. Дакле та хисторијска истина може постојати само у бескласном друштву. Но, тај пут У бескласно друштво као пут у хуманизам је нешто што изгледа као предвиђање будућности. Но, то уопће није захвално. На примјер Ентелс је писао да је смисао за теорију преузеда њемачка радничка класа и она је једина адекватан носилац тог захтјева, Дакле, на мје сто њемачке буржоазије њемачка _радничка класа ће бити носилац теорије и будућности, А већ у другој генерацији та радничка класа учествује у ширењу фашистичке теори-

је и праксе која је усмртила милионе људи.

Гледано реално имамо довољно разлога да не проричемо никакву будућност хисторије. Из садашњости може се припремати будућност, али морамо бити тога свијесни да ту нема те парусије (да је идеја потпуно присут на у самој стварности), Но кад то у филозофији знамо као разлику између идеје и рсаантета онда имамо довољно разлога за оно што је рекао Аристотел, да филозоф мора бити меланхоличан кад о томе мисли и не може из тога изаћи, уколико не мисли на

своје личне интересе или ако се не бави неким прагматизмом у којем ће гледати само своју корист. Такав сигурно није меланхоличан и њега глава не боли како свијет изгледа.

Дакле прорипање будућности _ није баш згодно, и стварно нитко не може рећи што ће бити, јер се не може домислити сума могућности која би била једнака суми стварности, Сигурно је да свако тражење има своју траницу, јер иначе оно у себи пе би' имало ума, будући да не можемо ићи у бесконачност нечега. Но граница је јасан циљ и свијест о нужности тога.

Погледајмо с тим у вези овај примјер: Че Гевара је у своме Дневнику између осталог написао и ово: шта је суштинско одређење човјека као човјека Можемо рећи да је човјек рационално биће, умно биће, биће праксе, хумано итд. Но Че Гевара каже да је најсуштинскије одређење човјека то да буде револу ционар. Ако човјек није револуционар онда он није на нивоу генеричког одређења човјека. Ако није на том нивоу, онда би се морао потрудити да то буде. То значи, човјек није човјек ако није револуционар. У томе одреЂењу идемо на идеал идеала, али питање је који је човјек револуционар; Сигурно онај, који ради за идеале, а не за своју корист, и који себе не изједначује са идејом.

У том смислу треба увијек да имамо могућност да гледамо што је телос (циљ) нечега, односно како се то у стварности испољава2 Како бисмо онда по идеји одредили шта је на примјер сопијализам2 Ту исто има разлога за меланхолију. Да ли идеја има права да се одреди према максимуму или да иде на минимум» Идеја као таква нужно иде на максимум. Стога бисмо рекли овако: социјализам је друштвено уређење у којем је онемогућен сваки облик експлоатације човјека. Ако идемо на то максимално одређење, онда одмах питамо — а да ли то гдје постојиг Рећи ћемо, па не, ми то немамо, тога нема нигдје, али то ипак схватамо као хисторијски процес. Дакле, опет је присутан филозофски однос критике идеје према самој стварности.

Кад говоримо о социјализму можемо кори тирати максимум и рећи да је то друштвени и хисторијски процес у којем је интенција да се постигне нека праведност или једнакост или шта већ у то може да улази. Но ту су ове потешкоће. То што филозофија гледа као идеју може се у политизираној стварности преокренути тако да умјесто идеје појединац буде схваћен као норма, тј. тај појединац је сала оличење идеје. То је била трагедија ралничког покрета да се је покрет као покрет везао више за појединце а мање за идеје. И многе трагедије комуниста су се због тога доголиле, јер се збивање спајало са руководноцима, који су некад и преко ноћи престали бити оно што су још јучер били и тако је политички прагматизам био често пута мјерило самих идеја. Многа имена би се ту могла навести, али то није потребно јер је то довољно познато.

Када је црквени отац Блажени Аугустин (реализирана норма), онда се збиља иде у једну бирократизирану структуру која сепо својој лотици дјеловања и постојања поистовјећује са структурама таквог сгзистирања без разлике о којем се облику ради. А то је

СВЕТИ А

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ

Дивно су клекли облици М зеници мајстора В. Попа

1 Мач истргнут из корица муња истргнута Пехар рујна вина и мрва хљеба бјелог На софри вечера царева је

Очи моје ископане Ноћ је то Анђеле

брате Усне моје прецртане Мук је то Анђеле брате Боје листају на танкој грани времена боје Зру златне 2

Крваве руке теби у њедрима дјево

Живот ти по. мјери туге дуге спознах дјево

Земља траје

Живот је

Оружје свјетло и руке блесак Плаво и златно у ноћи светој мир вјечни!

Видик једини Земља

Зуб времена ујед пасји и бод ПЛАМТЕ БОЈЕ НЕМЕ И ГОВОРЕ ГЛАСОМ

Пламте боје слепе и говоре оком

376 сломљен поглед у чуђењу | скамењен

онда оно што бисмо звали хијерархија, односно бирократизирање. У том смислу имамо „стварно једну трагедију, да се та структура, та суштина тога постојања може изједначити

са структуром егзистирања У католичко

__пркви.

· Када је џрквени отац Блажени Аугустин бранећи догме полемизирао против британ“ ског монаха Пелагија, који је негирао вјеро вање у насљедни гријех и потребу крштења и када је дискусија могла ићи у недоглед он је све завршио ставом: Вота Јосшја, саџмза бина (тј. У Риму је тако речено и ствар је тотова, О њој се нема шта дискутирати) и све који се с тим не слажу треба осудити,

Дакле, парадокс је то да став: Вота Јосифа, сазва Ниша означује начин етзистирања. по хијерархији, тј. хијерархија имаде право и на истину. Обично идемо у стаљинизам кад то хоћемо изрећи. Но боље је да останемо У својој властитој средини, јер и ту се, догађа принцип: „у Риму је речено, случај је заврен“. Тиме видимо да се истина мјери ступњем хијерархије, што је апсолутна против рјечност систему самоуправљања, ако та 03 Сиљно схватимо. Јер како може виша инстан ца имати неопозиво право на истину» То је и етичко питање, јер ту се ради о томе на који начин је човјек одређен> Опет видимо разлог за меланхолију.

Ако се испољава принцип: Кота Тосига, сацза Ппна, онда је једини критериј дјеловања ћото росиз — човјек политичар. Није тиме речено да је сваки политичар лош, пего је питање: шта се догађа у структури етзисти рања ако се све мјери тим критеријем. Шта је онда ћото ро сиз2 Несумњиво критериј по коме се све мјери. Како се односи идеја стручњака према том критерију. Да ли партијски функционер који свој мандат заврши мора бити директор установе или предузећа. о чијој производњи нема појма2 То је могуће у бирократизираној стварности којој се не супротставља јавно мнијење, јер је слабо. Свака борба са устаљеном хијерархијом значи моралну обавезу да се каже оно што јест.

Служити идејама значи залагати се за принципе тако да су они присутни. А то се може тада, ако те идеје у себи поновимо, Ако их у себи не поновимо, а у име њих настуламо, онда долази нужно до меланхолије, Тј. до спознаје, до знања да се разликују свјетлост и тама. А шта значи понављање илејаг Није то механичко понављање већ је то етичко изграђивање, да они који хоће да наставе традицију револуције морају бити на нивоу тих идеја које су револуцију, покретале. А они који хоће у име тих идеја да радеа сами у себи нису тај критеријум испунили, јесу обмањивачи и фразери.

На жалост, стално видимо могућу присутност разлика, између онога што јест и што бито требало да буде. Ако кажемо да је пракса критериј неке теорије или истине, онда је питање која и каква пракса. Узмимо као примјер вријеме рата када је Хитлер држао готово читаву Европу. Тада није.било ни праведности ни хуманизма. Многе категорије и врелноте су нестале, А да ли је то значило ла тада нисмо знали шта је праведност 2 Мако ту није било праведности знало се је што је праведност и знало се је што је хума пизам, Категорије етике и принципи се знаду. Олатле имамо морално право и дужност да из“ знања о. идејама. дјелујемо. «

Конкретно ту се ради-о томе да погледамо што је стање као реалност а што је оно као могућност и да ли се онда сама могућност поистовјећује са реалношћу. То је проблем о којем се дискутира од како постоји филозофија. Тако на примјер имамо тезу — могуће је оно што је стварно. Ако нешто није стварно онда оно није ни могуће. На примјер ако нетко каже да зна да слика, онда док не види мо како слика не можемо рећи да то зна, тј. та могућност не постоји док то није и стварно. Тек када је то стварно, онда је то могуће, што ипак значи да се разликује могућност и стварност као могућа разлика у остваривању.

Зев вечности Зев гладни Кап крви на усни несрећног анђела

ВРЕМЕ У ВРЕМЕ СРУШЕНО

б Кондир златни од злата је Вино рујно од крви је Сабља болна од сребра је

Ту се двије војске сударише

Ту се двије војске сударише Звече дукати кости пуцају Земља дрхти ноћ се приближава

Ноћ. Ноћ Ноћ

ЗА ВЈЕКИ ВЈЕКОВ Ноћ слепа

Гнев олује трагови развејани

Очи моје на лицу твоме Анђеле брате Јаук срца Дозивање слепо

ававававав 8

Испиј овај пехар испиј победниче Испиј надушак испиј победниче

Хиљаду тодина нисмо се видели брате Хиљаду година мајко ј

Ако гледамо у том смислу — социјализам као могућност И социјализам као реалност -- онда је задатак да се сопијалискачка мо гућност изграђује Па пачин како би она од. товарала све више интенцији позитивног кре. тања, а не да ми ту могућност сведемо на саму реалност и да тиме хоћемо обликовати идентитет са идејом. То пе иле и то не може бити, јер би тиме свакако ишли у потпуни прагматизам, тј. у неистину.

е путу истину Пут у истину је чиво индивидуалан, А да би се то остварило треба тај пут помоћи. Знамо | да је Лењин мислио да у радничку класу треба уносити свијест извана. То је сталан проблем револуционарног кретања, и водећа снага радничке класе су интелектуалци, Ако индивидуални пут води У истину, онда тим _ прије имамо право, да питамо —а што фило зофија као филозофија може да значи и заш то је Маркс рекао да филозофија мора да ће у свијет, односно да свијет мора да буде илозофски, тј. филозофија мора да се реали зира у самом свијету, дакле мора постати овосвјетска. А то је због тога што је филозофија као знање илеја, У ствари идеал. Али била би трагедија ако би идеје биле само идеал. То би онда значило да оне нису у стварности присутне. Идеја не смије бити са. | мо идеал већ дио конкретности, Ако није дпо _конкретности, онда је она све мање идеал, јер је све мање присутна.

У том смислу и филозофија сама по себи је свакако проблем свих људи и пе можемо | рећи да би то била привилегија професора филозофије. Ниједан филозоф не тражи за себе пеку посебност. Ту се једноставно ради о томе колико тко служи идејама и какосе _ из тих идеја мисли. .

А какав ] једино и искљу

или везе са самим насловом: Филозофија као утјеха2 Није ли ту пеки теолошки приз. вука Нема ту ништа теолошког, јер филозо“ фија као утјеха и као нада има и своје кон. кретности, тј. показује чему се човјек може ла нада. Несумњиво може да се нада ономе што зна и то је тада реална нада. А надати се исчему што се не зна, значи живјети у властитим илузијама.

И на крају питање: каквог то има смисла _ | |

Да ли су на примјер идеје марксизма утјеха или како ћемо то назвати2 Сигурно је ла многе Марксове идеје још пису реализиране. Тога треба да будемо свијесни. То'зна чи да се социјализам мора усмјераватт пре ма идејама које та могу водити напријед Ако се то не оствари тада социјализам сам себе угрожава јер губи своје властите прин. ципе. 7 ош

Идеал дјеловања је укидање свих могућих облика стуђења. Актуслност тог збивања је у сталном праћењу односа идеје и реалности. _ Будући да ту постоји и разлика може се | рећи с правом да човјек који све то проматра имаде разлога да буле и меланхоличан, а нада је смисао прогресивног хтијења, чиме ће се логично сужавати опсег утјехе, што опет пе би смјело бити само утјеха већ свијесно дјеловање у осмишљавање егзистенције,

ПЕК МАКЕДОНСКЕ

СМРТ ЈЕ ПОБЕДА ЈЕДИНА

Смрт је доказ да смо постојали Ма и мртви А

9 Сунце за: појасом Иза тела видик земља иза чеда Земља на срцу земља на уснама Крв

Дим у џепу овог века (Џеп подеран)

Између нагих лобања сунце СУНЦЕ У РАНАМА

Ту је силна изгинула војска Ту је крвца бедевији до кољена била Глас овај дух тај не призива

Комад сунца у твојој руци Анђеле брате На софри златној светлуца месеџ

Земља на вечери пева

п Само глас откинут нагло Само песма остаје

Једно око друго око треће око Ништа се не види Звекет зуб над срцем мојим пси лају

Ватра сам запаљена Бремен сам од огња крвожедног

Земља људима срце жваће