Књижевне новине

ОЉА ИВАЊИЦКИ: РАДЕ АРАИНАЦ

ЛЕЛЕК БРОДОЛОМЦА

СУОЧЕН СА ПОТРЕБОМ да непрекидно, го тово у првом плану духовног активитета, упорно тражи и самооптужилачки испитује биланс властитога „прокоцканог живота, песник је у „Поломљеним катаркама" на АНУ свога пораза. Сав арсенал младалачких снова и жудњи распада се у „труло лишће среће", јер постоји само једна извесност: све што је значило чари пролећа и љубави, све те ластавице и голубови сна и наде, све то што је живот пружао као позиве и нудио као дарове, остаје без могућности враћања, остаје као поовски призвук „никад више" за минула спокојства и радости.

Из тога сазнања о разбијеном огледалу живота Драинчева елегија је настала у Ком“ позишији трију чинилаца који спајају своја тносеолошка им емоционална својства, Један чинилац је поистовећивање личне судбине са животном ситуацијом милиона Људи, други је у уопштавању који ту судбину своди на немоћно, пасивно ишчекивање, трећи повезује уводни и завршни део песме као лук савијен од неостварљиве чежње до остварљивог отпора. .

Утапајући своју ситуацију У милионско мноштво Драинац открива, У лелеку бродо"ломца, у чему је смисао безнадног чекања. Његово поетско чекање испуњује „све што ноћи претвара у беле визије са дна туговања". То је и једна песникова исповест, једна У аутом песничком ланцу Других, узбуђених и узмућених безбројним опречностима, суровостима и недовољностима живота, исповест којом он са горким сладострашћем брише опо што је могло бити лепота и вредност, остављајући само сигурност непонављања.

У другом делу, уопштавајући човекову судбину на варљивост итичекивања које, код фаталиста осиромашених у свима животним добрима постаје религиозна мистика, песник свој лелек претвара у“ суморну опомену, али и у подстипајан позив. То што „време са дна

живота задње капи пије" још звучи, још мо-

РАДЕ ДРАИНАЦ

Поломљене катарке

да дође, тренутно макар, као лет птице кад

- | прхне из канала

„вече док пијем за баром и слушам Зи арије циганске;

ја станицама кад европским експресима означују | пут дрвене семафоре, = Нов дан из ових ноћију бескрајних коментара! утро радости пуно голубова! ,.•.» Катарку! катарку да спасим као да сам видео свој надгробни споменик!

И тако, нас ко зна колико милиона чекамо је оно што никад неће доћи; Пролеће које је младост претворило у музејске мумије; Прокопкани живот да се више никад не закрпи; Избледеле љубави као артифицијелне руже по провинцискум ресторанима; Домови пуни утвара, родбине и младићких сања; Срећа као труло лишће испод мокрог грања; – И све, све што ноћи претвара у беле визије са дна: туговаља А неће доћи никад звипе, Никад више!

Верни чекају страшни суд, гладни боље дане, Проститутке болнице, касилници ратове! (Знао сам једног фанатика који је у поноћ | чекао Христа на углу Скадарлије) Другови! чекали Халејеву комету или драгу, време са дна живота задње капи лије 7 зору када се црвене лампе у блудним четвртима уморно гасе, Све чежње обесићу о хандедабар јутра једног када. ај ми се и ово досадц;

Пловићу Дунавом кад јесење хице затресу |

прозоре; = Главу горе! ; Зашто си револуционар 2

| „у 7 % АЕ5 РОЕТСа

же да звучи крепкошћу позива: Другови! јима је сањао, грцајући у окриљу некога го-

Тако се бродоломац са острва без излаза, на коме се чека „оно што никад неће доћи", ипак нађе пред откривањем моста који води џ свет несталих илузија, али очуваних могућности. Изнад те личне песничке драме изневереног живота који још у кошмарним боемским ноћима хвата већ избледеле визије, Драинац је покајник који се враћа чвршћим ослонцима и утешнијим гласовима. Једно „јутро радости пуно голубова" истовремено је катарка спасилачког брода, катарка која већ може да се идентификује са надгробним спомени“ ком, и нов дан светлости као победа, као тријумф над „ноћима бескрајних коментара". Победнички акорди тога позива уплићу и упијају у себе звучност револуционарног тона.

Тако се песма затвара и отвара.

Затвара се над „избледелим љубавима", тим „артифицијелним ружама по провинцијским ресторанима", над утварним домовима, над музејским мумијама успомена, Отвара се једној новој пловидби, у песничкој фигури и замишљању „Дунавом кад јесење кише затресу прозоре, а на Аругом плану, виталнијем и отпорнијем, пловидби океанским пространствима човекових неугасивих чежњи, са улогом његових неукротивих стваралачких епергија.

Бошко Новаковић

у ЗНАКУ ПРОТЕСТА

БИО ЈЕ БОЕМ, скитница, бунтовник: па се

дичио тиме, нападајући грађанина, показују. ћи свој живот „у свој свирепој нагости", от0љујући и своје изгнаништво, луталаштво, и своје песничко припадање свету. Једном, била је то поза, налик на избледеле светиљке, 0 ко

тово сулудога болнога падања, онда — чим се није био досегао бар некаквог свога пута, било које заставе у коју је могао да верује, било кога опредељења, коме је могао да се поклони, Већ је био, тако млад, тако несрећан, тако тужно, јужно, нагњило нагнут страдању — посрнуо, пао, па му је живот био проћердан! Пао већ, осећајући се као прокоцкан живот, и уз неко мазохистичко траумно очарање, и уз блудност утварног бездомништва клицао је, о већ лажној јадиковки — да се живот употпуни закрпама снова, који су били одавно престали да буду то, који су били већ воњ спаљених његових година и идеја. Чамио је, и у трулом лишћу и испод мокрог грања, беле је визије гледао на дну туговања, и пијући уз циганске арије, као да рану неизлечиву повређује а не вида, кликтао је: катарку!

апио је, као боемска мумија, дозивајући узалуд: „Јутро радости пуно голубова". Ако је себе могао да назове револуционаром чинио је и то из досаде, из муке, из обести пустоши, кад више није знао шта ће, куда ће, како ће, кад се већ копрцао у сивим бојама своје песничке магле, тмином обузете, вином одузете. Другови! узвикивао је као провинцијски глумац, уз тешку гесту, уморно, као заточен у блату јесењих киша, изгубљен, отупео. Живот га је био сломио, искидао, израњавио! Ни ветар завичаја, ка коме је, толико пута, нежно окретао главу, није га никад помиловао. Па има у свему томе, у биографији песника Рада Драинца, нечега на пола прекинутога, нечега недовршенога. Све што је почињао: у траљама је остало!

Уз његове „Поломљене катарке", и уз њета, не могу а да се, овога пута, не присетим оних година, ИЗЕР два рата, о којима читах, а посебно: оно од Тина Ујевића. У оно време, када Драинац скапаваше, пише Тин, обојицу су нас ресиле прљаве кошуље. Били су често заједно, али „славу боема" као да је, ипак, Драинац више тирио, и носио као знамење песника. Па, зато, у неким Ујевићевим тек

стовима има, можда, и неке горкости, и повређене сујете, што га је Драинац често нападао — а Тин му се светио, што није било тешко, помињући како је „драинизам феномен конфузије и пометње родова, замјена средства са сврхом, улагивање публици шарлатанским протестом, однемаривање алата и заната, испуњеност собом, патолошка дегенерани. романтике". Драинизму је, као таквом, јевић приговорио „двије ствари у међусобној вези: морално — култ болести, недоношчади, слаботињу; интелектуално — једну моћ за илузију, илузионизам, страх од безнадне истине, и претензије на свечовјека". Има у тим Ујевићевим речима истине и гркости, сарказма, уједања, има мало и осионости, а има и већ претеривања, када Драинцу замера што је највише „угађао ниским нагонима уличарских бадаваџија, да је својом површношћу, плиткоћом радио на очувању стољетне духовне тромости, китећи ту цјелокупну работу повелим вијенцима револуције и боемске литературности". Има ту једа, и има и Драинца, па баш и из ове песме „Поломљене катарке", која је, опет, рекао бих, посве карактеристична, као уосталом — и друге боље њетове песме, да покажу уметничко и животно „верују“ грађанина Радојка Јовановића.

Нема уметничког дела ако оно није протест, односно како је један мислилац писао: „Свако аутентично уметничко дело увек носи протест у себи, оно је протест против стварности, свесно или несвесно, активно или пасивно, оптимистички или песимистички". У Протесту Рада Драинца, песничком, личном, трагичном, паћеничком, у Поломљеним његовим катаркама, био је тај протест и пун бола, дрхтања, рана и крви, а опет: пун неког наметнутог и намештеног „крика моде", пун позе у екстази, и пун прокислог револуционарства! И у једном и другом протесту, опет, Драинац је остао веран песничком виђењу, коме је, као у озарењу, хрлио. И у ритму, и у бојама трулежи, снова, глади и надања — пе сник је самога себе одболовао!

Раде Војводић

КАТАРКЕ ВИШЕ НИСУ ПОЛОМЉЕНЕ

ПЕСМА „Поломљене катарке" је песма бескрајне туге за једним временом којег песник није дочекао. Очигледно је да је песник МИслио и тежио ка овом нашем времену, У сваком случају ка једном постреволуционарном времену какво је ово време у којем живим ја са својом генерацијом. Међутим, могућно је да су још актуелни понеки стихови из ове песме, јер још трају у свету расположења која су закупљала нашег песника и још постоје милиони и милиони који чекају рађање новог дана и којима недостаје морални подстрек: „Главу горе! Зашто си револуционар2" Због свега овога песма је још живо присутна и у садашњем времену, јер је надживела време у којем је писана и тиме оправ“ дала постојање песника — револуционара какав је био и Раде Драинац.

Цела песма одише једним тмурним и тегобним временом у коме је писана. Као таква, она у себи садржи и извесну документарну вредност, садржи непобитне чињенице које товоре у прилог сталног постојања једног револуционарног расположења, расположења да се живот подиже на виши степен хуманости и да се набујали људски односи стално усавршавају.

Све ово горенаведено говори да је Раде Драинац заиста велики песник и да је његова поезија вечно жива и да ће остати вечно присутна у нама. Катарке које је песник видео више нису поломљене.

Драгица Космач-Јањушевић дактилограф ГРБ класе

МАГНЕТ ИСТИНЕ НА ЧАСОВНИКУ БОРБЕ ДУХА

хм МОЈЕ ДОБА ни приближно се не третира појам истине, човекољубља, правичности и поштења у послу. Уметност се развија пре ма временским тежњама, с мисијом, са из весним друштвеним задатком, 63 амбиције да превазиђе формуле, макар се у томе и улавила, Уметност је у данашње доба врло често само једна ординарна поза из моде, која мирише на одвратио издајство. Ја сам Рембоа мало ценио, све док нисам простудирао његов поетски катихизис: „Једна сезона у пак: ду". За личну сатисфакцију срећан сам што смо се зближили на појму разбијања свих граница, верских, соллјалних, поетских и философских, бар док је у питању неизрецива и речима необјашњива гола жеђ за истином. Данас ми је јасна љегова алхемија речи, у којој је грозница свих његових криза и напора да се пробије с оне стране добра и зла „анбео и магичар, ослобођен морала" — у свирепо, непојмљиво, у царство ужаса, магије, инферналне или божанске лепоте, у неизрециво! Преко Рембоа и личне кризе бивају ми расветљене. У њима се може сасвим ниско пасти; оне могу потпуно избрисати мој поетски језик; у њиховој грозници могућно је из вршити морално и књижевно самоубиство, али увек иза њих остаје, као кошуља пуна зноја, магнет истине на часовнику борбе духа, трагике срца и места, вечног бунила и поетских вртоглавица.

Д Веровао сам, сумњајући у све, и у томе је сва квинтесенција мога погтског стваралаштва. Раде Драинац

• #