Књижевне новине

КАЈЕТАН КОВИЧ

Црна кугља

Црна кугла мили по

„До средине домили,

клизне

и почиње испочетка.

'Вољна је и снажна,

али хиљаде црних куглица виси јој о свакој нози,

усправном белом зиду.

хиљаде малих тегова.

А зид није бескрајан.

Кугла на крају бело седло узјаше. Али није на коњу.

Хоће ли да отпочине,

„мора. пасти

и. вратити земљи тежу победе. Пада, дакле.

Неко се време котрља мо пољани,

'А онда нов зид угледа.

Мало виши.

Црна кугла та напада

и на оштром белом камењу искрвави руке. Па упркос томе није на коњу.

Увек поново из празнине силни бели зид се уздиже. Кугла трчи, мили, пада, између пораза и јуриша упорна у изгубљеној игри.

У изгубљеној2 То не знамо.

У оном кратком срећном трену кад седи у белом седлу, | сви се зидови поруше,

полети хиљаду коњаника преко видика до неба.

Мили, падај, мала кугло. Слава твојој смелости,

Глас

Чуј, глас долази из лаве,

из мука вулкана,

из руде долази, из немих риба, глас, што је спавао,

о, дај му уста,

гласу безоблични,

о, дај му тело.

Чуј, то су слонови, И то су пчеле. Поплава. заноса, поплава страха. Компас си ти, ухвати довратке да издржиш потрес гласа.

Чуј, зид се тресе,

небо се тресе,

да, у устима твојим | тресе се небо,

глас је што долази,

о убоги простори,

где је за њета

прикладно ухо2

О моћно ухо

за мир и тишину за велики простор с оне стране гласа, ухо за ћутање

што пада на уста огромно као кит, као гора леда.

То је оно време

То је оно време кад ти кажем: буди крај мене, љубљена.

Та љубав,

тај дом без одбране,

све је што имамо.

Стојмо усправно.

Бранимо тај метар куће човека у нашим грудима,

То је последње средиште света. Бранимо га страшћу заљубљених.

ПРЕВЕЛА РОКСАНДА ЊЕГУШ

ГОСПОЂА ВОЛИ ДА СЕ КАРТА

ВЛАДИМИР СТОЈШИН

ОСПОБА БОГИЋЕВИЋ се сагињала и ложила ватру у пећи.

Упалила је све оне папире које смо преко лета гурзлн у

пећ. Било је досадно, Долазиле су њене пријатељице. У двориште се доселио портир Антал, Увек је ходао поред зидова, штао сам се: шта му то значи. Падао је крупан снег и откидао последње лишће са ораха. :

с-е Госпобо, само сте ви љубазни са мном — рекао сам госпођи Богићевић — да ли идете у биоскопе, чувајте се, ја сам се разболео у кину. Никада нисам волео биоскопе и баш сам се тамо разболео,

. _ Суседи су јој говорили да ме избаци из куће, понављали су јој: шта хоћете са том испушеном муштиклом, студент је готов, изненада је остарио, шта вас задржава поред њега...

Антал нас је молио да проводи вечери са нама, тоспођа се томе опирала али је најпосле пристала да би нас било че творо за картање. Седели смо за столом у ниској соби, госпоба Богићевић, Антал, стари Рус и ја; госпођа је пребацивала ногу преко наслона собе, ширила је умашћене карте по столу који смо прекрили прном чојом, њени петлови су се вукли поред мојих ногу, пазио сам да не нагазим неког од њих. Напољу је било ружно време, чула се лупа трамваја, седели смо око сто. ла умотани у капуте, госпођа је доносила лонац са куваним вином. Нашла је карте у сандуку на тавану. Попели смо се на дашчани таван да изнесемо хаљине које је давно носила, испод трулог смокинга нашли смо шпил карата. Карте су поцрнеле од наших руку, од дувана. Направио их је панчевачки штампар Фриш, на полеђини је писало његово име; поред имена био је његов породични грб са два мала мајмуна.

Желео бих да вам испричам како се све око мене, па и то са госпођом Богићевић претварало у позориште. Најпре да вам испричам о картама. Данима смо седели за спуштеним округлим столом, тако је прошла зима, пролеће, и већ је дошло лето, Сви смо били на картама: госпођа Богићевић је била дама каро, ја сам био пуб треф, стари Рус — краљ каро. Рус нам је причао о својим страдањима са извесном женом у коју је био годинама заљубљен али се мени и данас чини да је та прича везана за тоспођицу Богићевић; они су се састајали у „Венецији“, чекали су када ћу ја да умрем. Мене прогоне, то није никаква студент ска параноја, госпођа је желела да ме се отараси. Мислио сам: можда она и не жели да ја одем. У њима је постојао некакав мрачан летњи секс, прозори су још били топли како су се угрејали преко дана, са таванице је висио лустер са ланчићима и ла гано се љуљао. (Они су сви поседовали некакве власти на картама. Тешко је начинити списак свих ситуација које су постојале у картама, оне су биле у тоталном нереду. Било је као да се мучимо да ишчупамо наше судбине из поцрнелих карата. Анлал је био портир у „Венецији" али је постајао пуб са совуљагом која му је ко зна шта значила, без те совуљате њему би преостало једино да се врати у свој хотел; говорио је сасвим споро, тресао је са рамена женске власи. Рус је на картама био политички убојица, господин Хамлет чија је дилема да ли треба поставити паклену машину у задње седиште аутомобила испод задњице једног познатог генерала или на балкон генералове љубавнице. Рус је спуштао даму треф на сто, као да вади из свог терока порочну младу даму и она је сада ту, она му припада, дама има жуту косу, он жели да нам прича о њој. Рус је био гомила малих злочина, нашли су га у подруму са фотографијама на којима су наге девојчице. Лудак! Ухапсили су га једног сивог јутра, после два дана су га пустили јер је кашљао по читаву

ноћ.) нар о мр та и ; "== Ја сам усвојила ћерчицу Кларе Маркушан али је она ол~

расла и отшшла. Сви су ме напустили — говорила је госпођа Богићевић — тако је било страшно када је Клара Маркушан умрла. Ми смо становале заједно, једнога јутра видим: Клара не устаје, ставим руку на њена уста, осетим — хладна је, видим оне пете знате, по рукама, одозго... Ја сам вас такође усвојила додала је, окрећући се мени и смејући се. .

Антал нам је причао како је увек неиспаван и да је то због његовог посла у хотелу. Рукави су му били углачани, ревери наторели од пепела који је падао са његове пигаре. Непрекидно је својим финим неговдним прстима померао косу према лицу. Товорио је да му је још жива мајка и недељом је путовао аутобусом да је обиђе. .

Таваница је била ниска, соба је имала пријатан мирис на нагорелу маст. Картали смо се, они су причали о Клари Маркушнан. Госпођа се клатила на столици. Рус је извадио кутију ши бица, запалио је једну, чекао да се разгори, онда је шибицом сагорео сасушеног слепог мита између гвозденог кревета и зида, чуло се танко пуцкетање. Рус је ноктом откачио прашњаву мртву животињицу и држао је у рупи. Пили смо. кафу са једном кашичицом млека. Биле су то вечери које смс још једино картањем могли да испунимо. Госпођа је доносила на послужав“ нику умашћени шпиал, дајући тако важност картању, правећи читаву карташку сеансу. То да ли ћемо се досађивати читаво поподне, зависило је од тога ко ће отворити карту са совуљатом; совуљага подиже канџу, било је нечег у томе, као да је сова својом ножицом у рату м један делић рата је за нашим кош карским столом; дувао је топао ветар кроз собу, смрдљива со“ вуљага је тумарала око нас. Отварају се врата наше собе, иу њу упада сова — као да је неко мрачно удахнуо. Од изврнутих сличица на картама зависило је каква ћемо имати лица, па чак и колико ћемо живети, Наши животи зависе од умашћених папирних краљева на коњу, од распореда У картама зависило је да ли ћемо бити бучни, нисам волео када су галамили, Рус је желео да се завуче у кревет са тоспођом Богићевић, лице му је било поднадуло са тамним подочњацима. Авадесет година раније они су се крили по хотелским собама. Рус и госпођа били су две лење старкеље, госпођа је палила цитарету и стављала

му је у уста.

Рус је говорио: · |

Ја встрећил, пред божић Павла Васича и начал, са извињењем, разговор о вами, госпожа, Васич мињја каже: госпожа Богичевич, ја у њу бил заљубљен. Госпожа, па ми сви у вас били

заљубљени,

Госпођа Богићевић је задовољно климала главом.

— Једнога дана ја завршим са собом, ово један тужан свет, ја не желају так — товорио је. Старци никада. не прије самоубиства, Рус је то говорио да Амрне тоспођу Богићевић и на њеном дицу је замста било патње. Говорио је као да МЕ монолог у театру који је празан и једино тоспођа Богићевић А Ж ЧР ОРИ. реду у партеру. Причао је да има читав систем како ће с у 15 то мора да је био некакав руски рулет, гледао ме је Би ећи како ћу ја желети да ми исприча како ће се убити, а мене није занимао руски рулет. Имао је дуге изломљене и дрхтаве прсте,

мислио сам: ти прсти ипак не могу држати никакав револвер, та рука није рука самоубице. Климали смо главама да покаже мо како признајемо да је он у праву.

— Дајте мињја једну кафу, госпожа, рекао

једним. оком. | у | У А. Јел је он несрећан због мене, Још сам ја она стара

— Ја знам да о с — говорила ми је госпођица Богићевић. Н —_ Госпоћо, ви сте то измислили, рекао сам јој. · __ Немојте, молим вас, па зар не видите и сами. | Госпођа је помињала сиромашну мађарску глумицу код које су имали часове понашања, причала је како је боље живела за И илал НЕ доносио и показивао ми своје забелешке о догађајима у хотелу. (Знам доста особа у Панчеву које пишу своје историје, хотелске мемоаре, досадне старачке. На Цли ТИНР) | Све је то била наша старачка доколица. У оти евић, весела стара утвара, пребацује ногу преко наслона с00е, подиже штил карата као какав кочијашки пророк. Карте су имале мирис као госпођине хаљине у којима су њени лењи мртви петлови. Картамо се без иједне речи. Знао сам: када прође лето бацићемо

карте у сандук испод прозора, Сада је било тако; господа су

је, превртао је

ПРИЧА — БН

изгубила све битке на умашћеним картама, изгубили су власти, Када су већ једном доспели на госпођине карте, као у какав неопозиви математички систем, било је одређено њихово пона. шање. Они се лагано гасе, гаси се соба у којој седимо око стода. Рус је патио због госпође Богићевић. џестриљиво је ишчекивао ече када ће моћи да дође; облачио ]е Ослу кошуљу, стављао коштану дугмад у манжетне, везивао велики чвор на машни ц затим долазио. Он је'већ толико пута понављао параду са поха. а га више пе бисмо пи моглн замислити притискао је лаком десни евртао је табакеру,

баним црним капутом д друкчије. Када је имао лоше карте џеп у ком му је била метална табакера, и! пућио уста.

Рус је био члан „Професорског друштва". стојао театар чији је завршетак Русово политичко уморство. Ратове покрећу старци, чак моји пријатељи са карата — Антал са портирницом, Рус, госпођа која спава У нужнику. Госпођа Боги. ћевић покреће читав један рат, то је комедија. Не можемо да се ослободимо сцена које смо налазили У картама, Госпођа је долазила погрбљена из купатила. Са картама у рукама, изгле дала је друкчије; бацала је умашћеног плашљивог пуба на сто, претила Русу и Анталу и они су заиста били уплашени, Она је њихов господар и свим силама се труди да они то прихвате, ми. слим да је у томе сасвиу успевала, то је чак учинило да их она заволи. Она се понаша као да смо ми њена послуга и ми смо то прихватили, Типови су напустили своје портирнице и предали се лепушкастој старој подводачици, они су поскидали гроове са улаз пих врата да буду слуге добродутној госип. Њихове ноге испод стола су немарно испреплетане. Потхрањивали су госпођину сујету, Она је желела да ме понизи. Ја сам болестан, љуооморан, а та жена истреса пепео у мој шешир, ето како то изгледа. Варала је на картама и ја сам јој у томе помагао. Све је јасније која маска припада мени у госпођином театру; ја сам онај бедни сту. дент који је једном причао о мамином среорном свећњаку. Они ми се мало полсмевају иако су они старци м никако нису у при. лици да ми се подсмевају. Сав госпођин карактер био јеу картама, Она је панчевачки пакер и фалштшпилер. Рус је једном покушао Да сакрије карту у рукав и госпођа га је избацила из стана. Са. тињала се и викала, он је трчао напоље из собе, замахивала је дугом сувоњавом ногом да га шутне у задњицу, то није могло бити због карата. Рус је следеће вечери поново дошто. Долазио је кроз задње двориште где је била кречана.

Госпођа је прљава — то је био први чин у картању. Други чин — она је одлазила у купатило и ја сам говорио Анталу н Русу како је госпођа прљава, она је продужавала карташки разговор седећи на шољи у купатилу, викала је али је ми нисмо добро чули,

= Како је госпођи, питали су ме пригушеним тласом.

— Боље јој је сада. Понекад само морам да је везујем за кревет.

(Панчево је подељено на горњу и доњу варош, ми смо ста. новали у доњој. Ветар их је носио кроз стан, промаја је гасила лампе, тресла крила карташке совуљаге. Мислио сам: докле ће да траје то са картама на којима су породични грбови са малим војвођанским коцкарницама. Да ли је то све што нам је преостало2 Млазимо у хипнотичку мусаву коцкарску собу, огрћемо капуте који си само за вечери са картањима. Људи имају одела у којима добијају битке, у којима воде жене у железнички пару, у којима вичу у судницама, у којима отварају помрисле карте са краљевима у аутомобилу. Један део светске историје је у кав тама. Мало уморан и поспан краљ каро је до појаса у води, АФ њи крај карте је слика у огледалу. На картама јашу џокеји, про лазе кочијашке сподобе, један фијакер је окренут нормално, и други наглавце. М доњем левом и горњем деспом УуГАМ карте насликана је сова. Мислио сам: то са совуљатом на карти је чак питање отмености; шта ћу ја у овој кући, да ли ја заиста уми. рем- Ја нисам никада ништа ишчекивао. Заиста верујем да су ту нека објашњења, Шта се још може догађати са мномг2 Једнога дана, у госпођином купатилу, пало ми је на ум да ће она умрети. Када данас размишљам о томе — опа је давио умрла, био сам у праву — није ми важно што је више нема већ ми мисли заокупља питање: зашто сам се тога сетио баш у њеном купатилу, да ли је комадић расплета постојао и у томе. Да се ни: сам сетио у купатилу можда бих се друкчије понашао.)

Соба у којој смо: играли карте имала је два гвозлена прозора које госпођа није никада отварала, говорила је да је једно.

ставније отварати врата.

Постоје ствари које се могу говорити једино за карташким столом, карте вам створе слободу да испричате како сте у мут ној малој соби са женом која виче у купатилу, провели године; више не бисте могли да живите без маторе пијандуре у нужнику. (Годинама патимо због извесне жене а онда схватимо: патњу у нама не изазива то што је жена болесна и лагано умире, ни то што смо годинама заљубљени у њу, већ вулгарна поподневна слика како смо је видели да поподне спава у нужнику. То исто постижу њене прљаве рукавиџе, столица на којој леже наши загрљени капути, карта на којој је угнут аутомобил.)

У картама је по.

Госпођа је скупљала бачене ципеле по улици и доносила У кућу. Никако нисам могао да је уверим да то пе ради. Она је поседовала посебну врсту духа којој су припадали петлови, кар. те са црним дугим фијакерима, портири, бачена обућа. Враћала се из купатила и причала да сам ја покварио водовод у кући: Говорила је како би волела да има купатило са плочицама од зе“ леног фајанса, али то купатило никада неће имати јер јој њени станари већ годинама не плаћају закупнину. При том је значајно нагињала главу према мени, посматрала их је углом ока, као да тим погледом уговара савезништво са њима, мислио сам: да

ли то није опасно за њу.

Изненада је испустила карте, лице јој се искривило, срце, грч, ми смо поустајали, приносим хитро ружичаст лелујав фе њер али истог часа застајем ужаснут — тај би фењер могао да открије њену смрт. Госпођа каже:

— Па, ви знате шта нам је још преостало. Наше је прошло.

Мсправила се сасвим лагано, придржавао сам је испод па зуха, играли смо даље али игра некако није ишла, |

Русу су такође испадале карте из руку, сагињао се и подизао их као да је то случајно и не разуме како му се догађа. Хтео је да сакрије да је болестан, кезио се, показивао десни, одмахивао руком као да каже: пемојте, све је то шега, ја сам фингирао. Умреће тако испушштајући карте, мислио сам, па лепо, У таквом завршетку је читава прича о њему. Када умре бацићемо у његов гроб све те пубове и кечеве, очупану совуљагу, десетку са фаталним зеленим лишћем.

(О томе шта све може да се види у картама могу да се на пишу књиге и студије исто као и о прљавим женама. Рус ВИДИ мртву гтоспобђицу Богићевић на једној карти, види госпођиму како се вози у ауту ми огрнута је зеленим пледом,онајеу непојамној опасности, свештеничка кола се напуштена котрљају низ улицу Капетана Арачића, свештеника кола ће да налете на госпођу и здробиће је. Госпођа је страховала да ће умрети и зато је оку пљала старце око себе; доврага, како је мислила да ће се спасти ако они буду ту. Рус за тренутак размишља о госпођиној сул“ бини. На карти коју сам држао у руци била је округла гвоз дена пећ, поред те пећи смо госпођа и ја проводили дуге зимске Ба но је наносила госпобину косу у прозор и дрмусала стакла. | :

Сваки пут, на крају игре, они су били полулуди, неср ећни, испражњене вечерње коже, излазили су кроз задња врата. Рус и и су одлазили око поноћи. Госпођа је гасила светло 34 њима. Посматрао сам како се интимуси тетурају испод кесТе нова преко пута, уси тетурају ИСПОд