Књижевне новине
ИпостРАНЕ ТЕМЕ
ТРАДИЦИОНАЛНИ И МОДЕРНИ роман могу се посматрати као ова два човека; Први је непокретан, видимо га с лица. Знамо му име. Рекао нам је шта хоће — дакле, знамо и његов узрок. Други човек је у ходу, нама окренут леђима. Он је у кошмару, у потрази за својом судбином, анонимна личност. Он најчешће лута улицама непознатог града, алн ми не знамо куда он иде; ни он то не зна, јер ни писац не зна куда ће га догађаји одвести.
| Писац традиционалног романа је знао све што треба да каже, док се аутор модерног, им посебно „новог романа“, дефинише _ тиме што не разуме потпуно оно о чему пише. Модеран роман личи па криминални гле приповедач не сме да зна више од детектива. •Опај први човек јесте ситуирана, одређе ·
на, веома препизно дата личност традиционалног романа, Заменицом „он“ писац о је заузео одстојање демијурта У односу на своју творевину. Свет око те личности прављен је као шаховска табла за тлаховске фигуре: кретања су ограничена. Нама није тешко да потодимо сваки наредни покрет тих фитура — личности, јер је све саткано на наивностима _ класичне (каузалиес) психолотије. С обзиром да је таква личпост резултирала из спрега психологије и сопиологијс, она је морала бити пли жртва друштва или његова награда. Но редовно је личпост традициопалнпог ромапа, како каже Лукач, „проблематични јунак“. Оваквој – личности усађена је трагична свест о свом трагичном положају у свету.
" Када је и какву метаморфозу оживео романа По мишљењу Албереса _ промениле су се, у формалном смислу, нарочито две ствари: архитектура романа и визија детаља. Обе метаморфозе почињу са Прустом, дакле ол 1920, али се касније различито гра-
нају. Архитектура књиге води Од Пуста Музнлу, Дарелу и Битору. Визија _ дстаља опет ол Пруста, преко Вирнипије Вулф,
Фрокнера и Натали Сарот до Ален Роб Гријеа. |
Прустово дело означава револуцију рома на. Оно нуди једну реалност која није потпуно и истог тренутка , разговетна. Овај постулат мења навике читаоца. Он. мора своју пажњу да дели на неколико планова. Роман постаје полифонијски, као музика.
Форма је условљена садржином. Нова романескна архитектура почела је онда када је роман престао да буде. прича или хрони: ка, прављење романсиране биографије Џа с дупима п укусу рухиниране маште, и сензиои, — мости. У у ил ан унапред се знао или макар наслућивао крај. фу-лежи основно размимоилажење романескне истине са животном истином: у животу се не зна како ће се ствари завршити. Зато је, по нашем мишљењу, реализму ближа литература лавиринта: са покушајима дешифровања стварности која подлеже непрестаним променама, него аптература у којој је унапред све објашњено. Пруст је хвалио госпођу де Севиње јер „нам опа износи ствари редом како их перпипирамо, уместо да их објашњава прво њиховим узропима“.
Пол реализмом романа дуго се подразумевала једна романескна конвенција која се најјаче испољава у грађењу личности. Најпре је Пруст, а потом Музил, одбио да да личност у. једној „вечној пози“. У замену за образац апчности, Пруст је дао вишеслојну, трепераву личност, неухватљиву у класични „карактер“ Пруст је дао флуид личности, џ . Музил је још даље отишао у одбијању начела традиционалног романа. Његов роман „Човек без својстава“ у подједнакој мери означава роман без класичних својстава. Ту се најпре мисли на „неангажованост“ његовог романа, на његову одсутност и апстрактност. Главна личност. као што и сам наслов каже, лишена је својстава, потребних квалитета, неопходних особина. То је незавршена личност. Свет у коме живи јесте свет несигурности и расипања. То је свет без квалитета. Кафка ће описати зебњу коју осећа таквом свету. Ками ће поставити „захтев за блискошћу“. А Ален Роб-Грије ће открити „празнину у срцу света“ и тако пресећи и последњу пупчану врпцу између света и његтовог сина. По нашем мишљењу Музил је начео ту пукотину неухватљиве реалности свеопште празнине, која већ ту чини двостру. ку форму простор-време око које се гради роман.
Шта је онда предмет Музиловог романа, на чему се темељи његова обимност и квали“ тет> На форми визије која се о свету може стећи, „Сви људи данас воде рачуна о „томе да је живот без форме једина форма која 04тевара многострукости воља и могућности ма којима је наш живот испуњен каже Музил у свом роману, вероватно и не слутећи да ће ова његова мисао постати дилема романа ХХ века. |
Предмет модерног романа није свет по се. би, већ визија реалног света подређена односима који постоје између човека и света. Предмет романа је оно што је могуће писцу.“ човеку, а не оно што је немогуће писцу-деми-. јургу. Као што и предмет модерне физике више није природа сама, већ како каже Хај зенберг. „слика наших односа са природом .
У модерном роману личност престаје да буде подређена свету већ самим тим што није дефинисана њиме. Напротив, личност уместо да буде готов производ „средине, поставља свет под знак питања. Роман више није ни човсково питање свету (који му ситурно неће олговорити), већ испитивање своје чизије о свету. с
· Нови односи настали у стварност мењају и олносе у романескној вештини,
Доскора, још у Камија, свет је условљавао личност. Јупак „Странца био је лишен придева“ којп олређују „»удскост п.то та је одведо у смрт. Кафка је на драстичан начин учинио _ инверзију одпоса човека и света: Јозеф К. се буди оптукен, Оптужба претходи кривици,
“
||
уомана |
СВЕТЛАНА ВЛАХОВИЋ
'
. Ален Роб-Грије шокира потпуном инверзи“ јом поретка ствари како би нас ослободио задовољства препознавања и инерције мишуста. Роб-Грије укида владавину придева: „У свету романа, гестови и ствари биће „ту“ пре него што буду имали неко значење“.
У модерном роману могу се распознати Ава начина ауторовог прилаза јунаку. (АЛосрес их назива двема идеологијама романа). То су сликање изнутра и сликање споља. Прво означава роман тока свести (»5еат о! сопзсјоцуле55«) и обухвата Хенри Џејмса, Пруста и Џојса, Фокнера и Вирџинију Вулф, Клода Симона, у најстрожијем смислу ре чи. Други би био, употребимо речи Натали Са рот, „роман ситуације“. Овдас се могу наћи зајелио Кафка (амезички помап између лва рата2) н Ален Роб-Грије. Свет романа „ту“ (ма«), јесте свет пасивног човека и атмосфере безнађа.
Обе ове личности, опс стваране изпутрамн оне стваране споља, најчешће су анонимне. Молеран роман односпо „иови роман“ има свога апти-јунака.
Роман постаје, као и филм, уметност тренутка: „овде и сада“. „После речи „крај“ више се ништа ле догађа“. (Ален Роб-Грије).
„Романи данас постављају оптичке ниесте-
тичке проблеме, а пе витле метафизичке или моралне“. Ову мисао Алберсс ставља на почетким своје студије „Метаморфоге романа". У свом ранијем делу „Историја модерпог ромапа" Алберес је спреман да прихвати опу истину која је п Прусту и касније „повом роману“, била ближа од објашњења истине; „Вратити утиску његову првобитну истину. Јер ми се не бринемо за наше утиске: жури мо се да их интерпретирамо, да их објаснимо сами себи или другом: то је почетак романескне лажи. Напротив, иза објашњења, Пруст тражи првобитну реалност, оно што се осје ћа, у њеној првобитној истини и, изгледа, апсолутној. Тешка је вјештина, умјетност, ла попово научимо да у пуној мјери _осјећамо: пошто се јавља као прва сензација, она је најприје заборављена, леформисама, увела. И потребно је затим лукавством преварити дух и изненалити га кад није на опрезу да бисмо се вратили на првобитну _пнтунцију. .. „нови“ роман, почевши од 1950, поступиће према сличној интенцији: наћи између људи и предмета, спорим понављањем. минупциоз. ним посматрањем. непознате односе,.“ _ Ако се вратимо мало уназад, видећемо да је лобар део традиционалне књижевности бно под утицајем научног детерминизма. Картезијанска визија света била је визија интелектуалног реда и нужности рација. Но физика кванта обара стубове старе науке, каузалност и детерминизам. У свету атома влада један фундаментални индетерминизам. Алекватно овим збивањима, људска стварност у савременом роману јавља се као антипод картезијанској стварности.
Роман се инспирише нарочито двема одлихама модерне физике, несигурношћу и инде-
терминизмом личности и ситуација. Обе дају
један резултат, закључак да се реалност не може „ухватити“, задржати и следити. Она се састоји од непрестаних промена, она је сама промена; треба је свакога тренутка наново стварати. Најзад, слика те реалности зависи у великој мери од места посматрача.
Модерна физика се прикључује феномгнологији: гледалац чини део призора који он непрестано трансформише помоћу свог погледа. У роману, баш као иу Ајнштајновом свету, нема. места за привилегованог посматрача, онога који све види, за свезнајућег. Док је Њутн полазио од ауторитета субјекта, Наставак па 15. страни
оза
ПРЕДЕЛИ
Владика
„ = Завид'те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свести“! њи Њетош: „Ноћ скупља вијека
Поноћна сенко, опака варко, вило Моћ ме ко у гробу каменом притиска Узалуд се молим, све је ништавило
Без њезине усне, гнезда мога вриска
Попоћна сенко, опака варко, вило
Опијен патњом пред очима даљине Прогнаник на земљи из божанске луке На крсту и сабљи реч холе таштине Претвара ноћ ми у камене јауке Опијен патњом пред очима даљине
Још никада не љубих без проклетства крви Медно тело жене, небо своје Горе
Сва раскош света мрак ми од задаха стрви Не побегох од ње ни копном ни морем
Још никада не љубих без проклетства крви
Ал у вери својој нађох песми места Под раном непребола у дну студенца С кога лелек пије мед звезданих цеста Милије ми са њим но с ловором венца У вери својој ја нађох песми места
О лепото трома и чемерне сузе
Шта је јачег Поо ребром хук понорнице Или вапај пука из камена што узе
Сву нежност ми руку и нагрди лице
О лепото трома и чемерне сузе
ПОЕЗИЈА
Навико да цвеће замењујем драчом У рај да претварам пакао ко у сну Молећи се братством и кунући мачом Недосањах тело њено нити усну Навико да ивеће замењујем драчом
Поноћна варко, мој сне опаки, вило Испошћено сунце у жедном камену Мрак поново враћа где се разданило Место врата њепог рука трли сену
Поноћна варко, мој сне опаки, вило
Песник
„Ја се пробудих, а санак нестаде." Бранко Радичевић: „Туга и опомена"
О болно моје цвеће расуто по свету Окопнело доба, лепа птицо главе
Што будна сањаш у несвесноме лету И ко у молитви шапћеш мисо траве О болно моје цвеће расуто по свету
Ко све ми у очима што је загрљено „Дозивах песмама у сан драгом бићу И рајским птицама небо насељено Усних Стражилову где срећни освићу Ко све ми у очима што је загрљено
У данима јада сви говоре о слави
Док мимо њих љубав одлази у прошњу С каменом у срцу, са звоном у глави Сјај мудрости лажне ружи чедну ношњу У данима јада сви говоре о слави
Давно сам ја видео ту лепоту мртву Тражећи од птица да се сете људи Ни слутио нисам да већ њишем жртву Под грлом славуја где свет ми се пробуди Давно сам ја видео ту лепоту мртву
| Закаснео можда на прегорелом прагу Из бивших времена ал са зубљом злата Што капље из срца по звезданом трагу Ударам главом о зачарана врата Закаснео можда на прегорелом праљу
Из мртвих очију ми ничу нежне влати И пењу уз камен ко уз хладно тело Ојађене душе која већ не памти Далеку звоњаву што псва опело
Из мртвих очију ми ничу нежне влати
О болно моје цвеће расуто по свету Окопнело доба, лепа птицо главе Што будна сањаш у несвесиоме лету И ко у молитви тапћеш мисо траве О болно моје цвећс расуто по свету
Повратак наде
„Туст ветар мепц око главе дува" Лис: „Предграђе тишине",
Сад зпам да сам. био у оној мрачној шуми, Без осећита по ссике, у вриску. затечен, Никогп да осветли пили орозуми
У нрсослу душе од коппа дан одсечен, .
На гробљима живих,.у студени живота, Ни у једном грлу тамо не пева лепота,
То говорим теби, јадни мој пријатељу! Кб речи у свом слику зачаран у циљу! Ватру тела, вид руку, припосши му жељу; И као невипост одсутан у обиљу
Гласова и боја на трпези поднева
Гледаш ал: не видши да лето већ дозрева.
Изумитељу снова, ти лепоту смисли;
Све живота ствари ороди у свом хтењу; Зов си дубине, пралик песми, пасњо мисли, Чаробна фруло паде уветању и зрењу! Ти времену даде своје име, човече,
И звезданим кораком испуни нам вече.
Па зашто ти се онда очи као слепе
Не одазову дану што зри у твом тласу2 Зар ништа пе памте од зелене окрепе Нити се досећају шта виде док пасу Непорециву плавет у бунилу цвета2 Зар само човек губи у сну свога светаг.
Јер ово зачето у реци срца то је
Све нама даровано, ничим заслужено. Та светлост несмерљива кб дисање које Буди у телу време у бескрај пружено. А гле, са птицом стане читаво па длану. За све у срцу хвала њеном лепом дапу.
Додире света, сунчана храно љубави, Мисао у плоду звездама огрнута!
Како ли је лепо кад глас ти слатки сјави Заљубљена. стада предахнути крај пута
И гледајући где брест небесима је гост
У једном трену са њим одсањати вечност!
Сад знам да сам био у оној мрачној шуми, Без сећања и сенке, у вриску затечен. Пикота да осветли или оразуми
У пределу душе од копна дан одсечен. На гробљима живих, у студени живота, Ни у једном грлу тамо пе пева лепота.
НЕВИНИХ
=:
ИН ДАНИЛОВ
Они се рађају
Змије снаже А они
До бола презиру
Потоке прекапе у Брда сунцу препусте
У Панонији снагу оставе
Деца им преболе зиме и пролећа
МИРКО ИКОНИБ
Порасту и оду
МУзнемире камен и земљу
Бога забораве
Мишипама девојке плене“ | А умиру највише; у. пролеће ' Вбог тога никад
__ Не воле цветове
Једну мисао
Што расте песмом
МОЈИ РОБАЦИ Са умирањем корења
Камење их спутава
Има ју у Санџаку |
ДАЉИНА.
дина.
Десанка Максимовић; љаци"
Високом До сунца
ПОЕМА БЕСКУЋНИКА
Ја син Данилов Испод Осоја Јуначког соја С молитвом на уснама Лагао сам његов камен Ко грешник Кад умире |
На сеоском гробљу А у сусрет дошао сунце "И није могуће „Да човек остари Између два сна
| Тражио сам камен ки ___А послали су песак
У
Понекад на утринама
Умиру голубови
Успављивала ме једна жена
_ детињства
Уређује: Владимир В. Предић
МИРКО ИКОНИЋ, ученик гимназије У Прибоју на Лиму, седамнаест 70"
Хлад своје шуме у граду ће продати, гледаће очајно у њих брегови 70ли. Донеће кући само опанке и свеће
И неколико труменова камене соли,
„Моји _зем-
А ја ћутим Са змијским додиром Са сломљеним крилом Над очима
О како је страшан загрљај Једне жене из предграђа
Од страха поменем оца Данила И поспем траг звездама
Јој Данило мој
Нож отворен Х
Над мојим вратом
Оштрица шестострука
Ја бескућник радујем се смрти А тек сам на пролеће
Хтео да засејем своје просторе