Књижевне новине

Франтишек ћКушка

САЛОН МУЗЕЈА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ

ЧУДАН ЈЕ ЧОВЕК био тај Франтишек Куп ка (1871—1957), чудан п диван у тој необјашњивости која га је и учинила великим: Још чудније било је и време у коме се родио и радио, време прелома н преокрета у читавим епохама мсторије и раздобљима уметности, у навикама и схватањима људи. Он је много дуговао своме времену као што ће оно касније дуговати њему. Све људске противречности нису му биле туђе јер шта је друго човек до збир властитих супротности. У Купки их је доста било и није их скривао, на против, следио их је до коначног јединства названог његовим именом. Био је Чех са две домовине Чешком и Француском, и јединственим осећањем света у себи. Школовао се на академијама у Прагу и Бечу (1887-1894), формирао, стварао и умро у Паризу (1895—1957). У годинама између 1895. и 1911. био је медијум на спиритистичким сеансама и истовремено се бавио философијом, студирао Њутна и Шеврела, посећивао предавања из физиологије и радио у лабораторији за биологију на Сорбони, правио анархистичке летке и илустровао Соломонову „Песму над песмама“, предавао катихизис и стварао гоје-

из ГАЛЕРИЈА

и

циклусе „Новац",

скне социјално-критичке | „Мир“ и „Религија“ за „1/ Аззене аџ Вештте",

правио плакате уличним певачима и добијао

награде на светским изложбама, цртао за модне креаторе и давао часове цртања кројачима женских костима и излагао на Салону независних п Јесењем салону, уједно и писао књигу „Стварање у ликовној уметности". У свом сликарском развоју дотицао се импресионизма, сецесионизма, фовизма и експресионизма, да би већ око 1911. године „Нокх турном" и студијама за „Фугу" и „Космичко пролеће" доспео до апстрактног израза, задужујући својим уделом кубизам — (ЗесНоп а4'Ог), орфизам и конструктивистичко сликарство. И у свему, у свим фазама и периодима, он је увек бивао и остајао свој. У старом Купки наслућује се нови, онај који долази гоњен _немиром духа и интелекта, у новом препознаје стари, онај што је био, претходник који променом није себе изневерио. У „Космичком пролећу 1" из 1913-14, на пример, садржане су и сецесионистичка композиција. „Радости живота" из 1901—02, и импресионистички устрептала „Булоњска шума" из 1907, и тулузлотрековска „Играчица у кабареу" из 1909—10. Купкину „Двобојну фугу" и „Топлу хроматику" деле само две године од прве апстрактне композиције Василија Кандинског из 1910. И већ сама та историјска чињенитуа. је довољна да Франтишеку Купки одреди почасно место на самом врху родослова апстрактне уметности, чијем је значају и дутом трајању својим делом им сам уногоме допринео. За то и такво познавање Купкине личности и ретроспективно сагледавање њетовог обимног сликарског и графичког стваралаштва дугујемо захвалност Народној галерији из Прага и њеном директору Јиржи Коталику.

Груша .ефђун“ ГАЛЕРИЈА КОЛАРЧЕВОГ НАРОДНОГ УНИВЕРЗИТЕТА

АОБРО НАМ ДОШЛА групо „Јун", срећно приспела на ово збориште што име уметности носи и често за милост не зна већ звижди и пљеска у кривом тренутку. Богови ће вас пратити на том неравном путу са много окука и кривих путоказа али ви не верујте у њих. Много лажних богова има и лажних олтара за мирисе скупе принете на жртву. Верујте у себе саме макар вам вера и скромна била, верујте док радите, док стварате лик свога веровања, а онда сумњајте у створено и са још већом вером прионите на посао који вас тек чека. И тако, опет, кроз веру и сум њу, постојаност рада и људско поштење, лагано крећите напред, све даље и даље, ка хоризонту неком далеком до кога никада стићи нећете. И нико до њега стигао није јер та и нема. Изазов то је само. Не тежите за празном славом и јевтиним сјајем, за ловорикама што брзо потамне. Млади сте, будите смели, будите своји и не окрећети главе. Истрајте у својим истинама и не штедите себе кад их доказујете. Схватите да су први кораци најтежи, преспори за младост, они су почетак низа који сигурно води до правог циља. Скоковитим трком у јарак се стиже из кога излаза нема. У овом затишју муклом ваше веровање наду буди да нећете изневерити ни себе ни оне који у вас верују, и зато лаганим корацима напред и срећно!

Храгослав Борђевић

НАШИ |

УЗ ПРЕМИЈЕРУ „ЗУНЗАРЕ“ БОГДАНА

ЧИПЛИБА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ДРАМСКОМ ПОЗОРИШТУ

МА ШТА ИСТОРИЧАРИ литературе мислили о ренесансном комедиографу Руцантеу и вредностима његове „Мушиде", рутинском адаптацијом пикантног и зоводљивог текста тешко да би нешто ново добили. Богдан Чиплић је одмах схватио узалудност посла и упустио се у рискантну литерарну авантуру надограђујући познату драматуршку основу својом „Зунзаром". Успех, до којег је дошло при крају сезоне, делује као пријатно изненађење и у њему подједнако уживају глумпи и гледаоци. Када би овај изузетан догађај могао да утиче на ону нашу непријатну театарску тра: дицију која толерише да се свако и у свакој прилици може дрзнути на туби текст! Адаптације и разне драматизације својом копвенционалношћу и одсуством креације често загушују спене и потискују изворну литературу. Чиплић је, заправо од Руцантеа преузео само оквир и нацрт за одређене комичне ситуације. Локација је пребачена у фолклорпи амбијент банатског села — а све остало је препуштено самом песнику. Задивљује његово феноменално познавање нарави и обичаја, а изнад свега речи — што се откривају у својој рустикалној лепоти чудних мелодија, шарма снаге и облика. Фабула при томе џопште не спутава нити захтева поређење са Руцантеовим селом. Лепота није у заплету, мада се он чини сасвим вероватним, већ у вербалним обртима, спонтаности и готово неверо ватној игри речи. Све ту делује као импровизација, а ништа није произвољно. Чиплић не подражава слике нити рационално описује збивање, па је разумљиво што се нигде у првом плану не осећа намера и мисао. Предност је дата игри и самим речима потпуно усклађеним са осећањима, доживљајем и изразом. Отуда свака личност, ма колико да је типизирана, делује. свеже и изворно: у општем шегачењу разазнајемо ипак веома јасно тонове и ритмове који оцртавају не само портрете него и начин мишљења и живљења. Удружили су се, изгледа, песник и сликар па пред нама искрсава једна панорама духа која навелико превазилази фактографију и сам квалитет свих осталих употребљених материјала. Није ли у томе аутентичност „Зунзаре"2 Већина речи припада свету еротике и распоређене су тако да одржавају не само интензитет збивања већ га саме оформљују, усмеравају и наводе на искушења која није увек лако следити. Чиплић се ничим не ограничава, сокачке доскочице, боцкалишг, изазивања па и псовке тако су сложене да ни оне најотвореније и најмасовније не делују вулгарно. Аутор је схватио да њихова вредност не мора бити везана за буквална значења и да их је могуће подједнако спајати за емоционалне надражаје оних што их употребљавају и динамику одређених збивања. Речи тако постају слободне, час је у њима видљиво све оно потиснуто и подсвесно у човеку, а час их доживљавамо као посебну промену | или стање од доминантног утицаја на сцени. У мнотим обртима то су још и рефлекси којима је прожета радња — тако да је ретко када у новијој комедиографској литератури са овако оскудним средствима постигнут снажнији ефекат. „Зунзаром" смо добили праву сеоску комедију, по драматургији класичну, али по садржају и свом деловању — сасвим са: времену и супериорну, па је истовремено доживљавамо и као шаљиву песму, бећарско надметање и коло у чијем окретању сви суделују без обзира што судбина сваком није подједнако наклоњена.

Чиплић се просто поиграва фолклорним наслеђем, познатим људским страстима и карактерима, уз смелост која превазилази нашие сценско искуство и песнички рафинман способан да све то конкретизује и максимално субјективизира. Чак су ствари заједно са ситуацијама добиле свој лични интегритет и намеће нам се утисак — да јетај наш доброћудни лалински свет, прихватајући ренесансне замке изишао из себе да би лакше спо-· знао своје ћуди и поново се вратио на своје сокаке, прозоре украшене завесама и цвећем,

' забрављене собе и на топле кревете. Све су

то довољно ваљани разлози због којих „Зунзору" можемо сматрати Чиплићевим правим делом.

У укусно и дискретно стилизованом декору са реалистичним елементима Душка Ристића и костимима Славице Лалицки комедију је лоцирао Љубомир Драшкић., Његова _ редитељска пажња била је концентрисана на подстицање глумачке бравурозности у појединим призорима, довођење игре речи до формалног савршенства и наглашавање конкретности самог амбијента, У интонацији израза дозвољавани су акценти пародије, чисте комике, а понекад и гротеске. Уместо психолошких сенчења употребљавани су пастелни тонови и драстичне боје, уз благи ритам који, и поред повремене малаксалости, успева да све сједини. То је веома добра представа, далеко занимљивија од свега виђеног на овој сцени протекле сезоне и зато је права штета што је Драшкић донекле био суздржан у исказивању свог редитељског темперамента. Јер, на основу многих решења, инвентивних досетки и пластичности одређених целина — са нешто додатног светла и још маштовитијег разигравања могло се постићи и више, Али, тде би онда био крај свему овом2

Славко Симић је у Живану Обаду сјединио ваљда све оне познате шеретлуке доброћудног Лале и ликове о којима свако има своју представу из небројених анегдота. Отуда на његовом лицу пепрекидни осмех, било да му успевају подвале или се у њих сам уваљује. Али у тој идентификамији са улогом он постиже и сасвим лични доживљај, а то му даје невероватну полетност, лакоћу у изразу и снагу коју преноси на своју околину. Симић је истовремено мост између ренесансне игре и ове наше која њој у много чему личи тако да својим особеним изразом постиже не само задивљујуће ефекте него и доприноси веома много атмосфери ведрине и праве забаве.

Његова жена Перса, око чијих се изазивања и љубавних авантура и прави цела бука, нашла је у екстеријеру Бранке Петрић погодан профил. Па ипак, ова рола тражи већи темпераменат, умешност и јасноћу. Никола Симић је свога Миту представио у стилу који у свему одговара духу представе: лак, довитљив, сав у преливима, па је сваким пожретом налазио брзо контакт са партнерима и публиком. Стојан Дечермић јг Блажа, сол дата из црногорских урвина, дао у маниру преоптерећеном неизбалансираном карикатуралношћу. Милан Ајваз као Боктер био је као обично у свом миљеу и са свим оним познатим врлинама врсног карактерног комичара који и од неколико реплика уме да направи прави лик.

„Зунзара" је све у свему представа која се памти као нешто драго и наше на које се вреди чешће враћати.

Петар Волк

ФРАНТИШЕК КУПКА: ПРИЧА О ПРАШНИЦИМА И ТУЧКОВИМА, 1920.

Композитор п педагог Миленко

Сспвковић О ПЕТОГОДИШЊИЦИ СМРТИ |

АОБИЈЕМ ОВИХ ДАНА (богме бесплатно) књижурду „Композитори и музички писци Југославије" издање Савеза композитора. Ли: стам. Уз свако поменуто име и фотографија, кал актуелна кад застарела, а Људи се ме. њају, и ликом, Каталог би знатно мање ста. јао, да је репродукован добар снимак љулске лобање, јер липа неких аутора су ионако већ сада таква а пре или после сва ће бити таква. Међутим, каталог би тим поступком био у духу средњовековне филозофије и, наравно, неупоредиво мање информативан, До ове констатације долазим, отворивши, случај. но, страницу на којој су марљиво пробрани и савесно сређени подаци о Миленку Живковићу, мом вршњаку и старом добром при. јатељу, човеку који ме је задужио, осим ваздашњом толеранцијом и детињасто чистом духовном радозналошћу за све који су ау. тентични, макар били и сасвим другачији од њега, још и контрапунктским вежбама у сва три кључа, недељама и месецима.

р Аалари смрти: 29. јун 1964. Кроз недељу дана, дакле, петогодиштњица. Та, петица је, према друштвеним обичајима, најмањи могу. ћи комеморативии јубилеј. Али, зашто бих понављао оно што је о заслугама овог вредног човека, већ више пута речено, на темељу података који су сада, у овом – објективно мирном и веома корисном Каталогу, наведени, Поготову када је ту и фотографија из послелњих година живота и рада ове неупоредиве музичке пчеле, овог увек брижног стараоца о устројству и добром јавном делању Удружења композитора Србије (1945—1952), о целисходној педагошкој систематизацији рада Му зичке академије у Београду, највише стручне музичке школе у Србији, око чијих се организационих проблема и тешкоћа Миденко немилице замарао, трошио и најзад, скоро у буквалном смислу речи, сав поломио.

Добро је што у Каталогу, наместо мог не. умесног предлога о слици лобање, фигурира фотографија, обична рекло би се, као за пасош или другу коју грађанску легитимацију.

На њој се јасно види седа коса, таква од младости, али и један неизмерно човекољубиви, сетни, неухватљиво наосталгични поглед. По-

тлед у шта2 У неизвесну будућностр У 16 лике многе радне године, немилице потрошене за просперитет једне институције, која ће ускоро после његове смрти, показати знаке стагнације, можда и опадања, знаке методолошког конзервативизма и тешког прилагоЂавања _ музичко-васпитним _ потребама на: ступајућег новог времена, знаке дефинитивне и неотклоњиве одсутности Миленка Живковића, професора и човека који је умео разборито мирити крајности, благо одстрањивати претераности, лудидно наслућивати нужност промена — и у школском програму, и у критеријумима процењивања значаја језичких модификација саме музике, и у следовању музичких наука измењеним токовима савремене музике. |

Нисам, наравно, уверен, али чини ми се: да је Миленко Живковић још међу нама, стручна музичка настава у Београду не би се данас морала борити, у часној утакмици квалитета, једва за треће место у Југославији, после Љубљане и Загреба или Загреба и ЉоубЉане, како хоћете. Његов опрезни и еластични начин заступања реформистичких тежњи, његова до жовијалности лежерна народска духовитост у општењу са људима, па и са противницима, његово утанчано ухо за инди-

видуалност _даровитости младих — учинили би своје. Међутим, друге, општије и јаче законитости — учиниле су своје. '

Павле Стефановић

УПЛАТОМ 30 НОВИХ ДИНАРА НА ЖИРО РАДЧУН „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ — 608-1-208-1 ОБЕЗБЕБУЈЕТЕ СЕБИ РЕДОВАН ПРИЈЕМ ХИСТА. УМОЉАВАМО СТАРЕ ПРЕТПЛАТНИ.

КЕ КОЈИ НИСУ РЕГУ. ЛИСАЛИ СВОЈУ ПРЕТ.

ПЛАТУ ДА ТО УЧИНЕ У НАЈКРАЋЕМ РОКУ ДА НЕ БИСМО БИЛИ ПРИНУЂЕНИ ДА ИМ ОБУСТАВЉАМО _ СЛАЊЕ ЛИСТА