Књижевне новине
Огден Неш
Штихови
Избор и превод Драгослав Андрић, предговор Брана Шрнчевић, „Култура", Београд 1969.
АКО БИ СЕ О једном плодном писцу, какав је Огден Неш, смело говорити према једној његовој књизи, каква је збирка његових изабраних радова, „Штихови", ако би такву једну књигу требало представити са неколико речи, онда би, свакако, требало најпре истаћи да је то лектира у којој се живот појављује својим наличјем, да је то слика на којој је „друга страна медаље" лице медаље а њено
»„•-. Одрасле грубијане и превејанце као што смо ви и ја може без труда Да очара ВИНИ ПУ или АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА, Али невина дечица бришу те наслове из списка своје лектире кинптећи од беса Чим открију да су тај Вини и та Алиса јели мед и орахе и парадајз уместо људског меса. Невина дечица не знају шта да раде . с заткама _ пуним зечића и мечића, пужева Ор и јежева Њима треба нешто што врви од добро истранжираних лешева. Њихова машта се не храни легендама о томе како је ружа постала ружа а не мирођћијин стручак Него причом која открива како су нечије кости биле самлевене да би се неком другом припремио ручак. Брзо ће да их успава бајка о томе како је мала сиротица постала краљица зато што је била добра према пчелама и птицама које су долетеле из даљине, Алц се сместа претворе у очи и уши чим предосете да ће вук или див раскомадати једног дрвосечу у четвртине или петине. Замста, мало им треба па да нико од њих не буде леден; Све што траже, то је да неко буде поједен. Зато ме чујте, о ви песници, очарани нежном и скромном дечицом намичканом око анћеоскога скута: Ако сте искрени и стварно хоћете да им се свидите, не бисте отишли У шум. а2" и пустили да вас медвед прогута:
зашто лепо
(„Не плачи, душо, то је само крв“, стр. 61—62)
ска, ... Каткад га дира у срце и ла 1 му та њена вера али се ипак најчешће осећа као плина ј е краљице Викторије, хоћу Р ара "њен престо, - ; У ојџи краљица Викторија никад ниј Да -5а | - ни удостојила нето што би села на ЈЕ . , л ер је просто-напросто знала с - – ће бити тамо
у њега,
потледом пре
где му је место." („Нимфа и пастир или Тамо је отишла", стр. 161—162) |
„... Е па, тоспоћо, ако желите, Чујте ме, уши прочистите;
Жива тримасо, фарбана ало, Стерилни снобе, све вам је мало; Нижете мужеве, то умете,
Али никако нећете дете.
Држите говор о лову, је ли,
„А никад нисте на коња сели.
Не написасте никад ни словца Достојног макар Банту-основца, А славне писце туторишете, ; Надимком интимно мајсторишете. У исту врећу, на знак за страт, Трпате боемски и отме кварт, Откривши да сте, ко свака уштва, Чанколиз у та оба друштва,
Та манимо се, мучитељице, Пријатељице пријатељице | Хемингвејеве пријатељице; А Срећан сам што о вама 1'о жен Мислим то што и ви о мени.
(„Једна ноћ у 037", стр. 39)
| у
сјајно лице, које се овде и не види У ствари наличје. Материјална околи на човекова је место радње а његово материјално биће главни и, по свему судећи, једини јунак. Одговарајућа средства (рима, метрика, стилске фигуре), употребљена на одговарајући начин, (рима, рецимо, није музички слеменат који диже патос и обегбеЂује строгост форме него подвлачи пежоративност дате ситуације, карак тера, односа и тел.) дају тој слици онај опори тон.
Штиво Огдена Нетна, другим речима, спада у ону врсту литературе која није дар свемоћних ботова и није инспирисана „узвишеним" ванземаљским, небеским темама и пробЛлемима, него напротив, сва је на зем Ум и сва је земаљска. Погрешно би, међутим, било поистовећивати је пот пуно с подсмевачком и исмевачком литературом а још погрешније тражити у њој онај песимизам који је био и остао својствен разочараним романтичарима. Није Огден Неш ни биће љубеће, пити биће праштајуће, али ни биће мрзеће. Он не проповеда ни стоичко подношење хеленских мудрапа нити одсуство жеље римских песника као модус вивенди, као реџепт среће. Он нема потребе да тако што чини, Њега интригира човекова облареност или осуђеност да Од једног света на који је осуђен илп којим је награђен, свеједно, али који је једини, ствара неке друге свето ве, привлачне али непостојеће, логич не али неодрживе, да од себе стварног, какав је створен или каквог је сам себе начинио, гради неког другог, који је можда бољи али који сигурно не постоји и, што је још горе, не може да опстане, Неш, дакле, на оригиналан начин, дакако, говори о оним ситуацијама, тачније, стањима у којима се човек, емоционално усмерен надом према том имагинарном свету и према том имагинарном себи, према тим творевинама сопствене маште, речју, нађе кад пређе пут искуства и сазнања и дође у непосредан додир са стварним светом и стварним собом, одакле је и пошао. Као што ноћни лептир дође на пламен свеће; као 1ито човек доће на Месец. Ако се месечина не схвати и прихвати као сублимирана смртоносна ватра, одбијена од једнот мртвог и умртвљујућег облика ствар ности, или се до тога облика не ће ни доћи, или ако се и дође, сусрет с њим мора да буде погубан, Кол Неша зато деца нису анђелци, брак није идила, цивилизација није скуп благодети, жена није нежно биће узбудљивих облика, овај свет није рајски врт. Али то му је и разлог да се овим темама бави, да њима буде инспирисан и испуњен, да се над њима не згражава нити да их игнорише. Он види једну одређену истину, која није ни лака ни пријатна, али његово писање је мирење с том истином, прихватање те истине, такве каква је, њена афирмација. У томе, мислим, треба тражити хуманистички, племенит, користан, на крају крајева, подухват ако не и подвит Огтдена Неша,
Станојло Богдановић
НЕПРЕВЕДЕНЕ
ЕЊИГЕ
Андриан Македонов
Николан Заболоцкин
ЖИЗНђ — ТВОРЧЕСТВО — МЕТАМОРФОЗБЈ
Ленинград 1968.
ПОЧЕВШИ Од 192. ТОДИНЕ, кад је у Лењинграду изишла књижица „Ступци" — прва збирка стихова Ни колаја Алексејевича Заболоцкот, његове песме и поеме као да изводе критичаре на врло озбиљан испит. При томе се дуже време догађало нешто парадоксално, чак гротескно, Многима се чинило да су компетентни испитивачи баш они... И да је сасвим упутно свести дмјалог са „Ступцима"_ и самим песником на мргодну одбојност, И обележити 0собене поетске спојеве фантастике и сасвим реалних виђења као некакву
ГЕ | игру речима декадентну, морбидну 1 Ј звуцима, римама, Запостављене су
оне вредности које су, ниле а, јасно видљиви слој сти-
: ли захвати хова младог посте: сме лирске ироније, неочекиване асоци„звукопис".., јације, мајсторски Е азврено на-
Од свега тога, и Од И сликаних појединости. свакодневице воде У „Ступцима" шири и ужи пу
тако рећи, чи- |
теви ка тежњи Заболоцког (који је тада имао 26 година) да открива истине о човеку. И о човековим отпорима свему злослутном, накарадном, кошмарском. Иза тих отпора стајала је целом својом суштином књига „Ступци", али се неразумевању било учинило да Заболоцки амнестира и штавише велича све чему се он, у ствари, супротставио.
Разуме се, „случај“ прве збирке ненаметљивог и скромног Заболол: ког, који је умро средином октобра 1958, није усамљен у дугом и тужном летопису огрешења о веома значајне ствараоце и њихова дела. Али то понајмање значи да такви „случајеви“ не заслужују пажњу оних који разматрају кретања и стања у уметности речи, По свој прилици, ово је подстакло Адријана Македонова, писца књиге „Николај Заболоцки, Живот. Стваралаштво. Метаморфозе" да збирци „Ступци“ и уопште почетном раздобљу песникове делатности посвети поглавље од безмало седамдесет страница. Оно је зацело једно Од најсадржајнијих у недавно објављеном монографско-биографском деаџ А. Македонова (362 странице, издање _лењинградског одељења „Со. вјетскиј писатељ").
Новом књигом литература о Заболоцком добија принову чији опсег, многобројни коришћени извори, раз вијене анализе појединих песама и поема итд. убедљиво потврђују да је у свету савремене поезије — и то не само совјетске — присутна тема Заболоцки. Њен виталитет се огледа у енглеским, италијанским, америчким тумачењима песникових остварења, као и у текстовима В. Каверина, А. Туркова и других совјетских аутора, Лепоту и трајање пое-
зије Николаја Алексејевича потврБује и књита која се ту скоро појавила код нас — његове поеме и песме у преводу Миодрага Сибиновића.
Знатно обимнија од свих досадашњих разматрања теме Заболоцки, књига Македонова се надовезује својом сврхом и тоном на раније написе оних совјетских аутора који су тежили да што адекватније схвате један несвакидашњи људски и пес нички чин. Реч је, пре свега, о три: десетим годинама и о тадашњим настојањима Михаила Зошченка, Олге Бергхољц, Николаја Стјепанова, Анатолија ·'Тарасенкова и других да, упркос громким. гласовима ниподаштавања, реално одговоре на пита. ње: шта постиже и шта пружа Заболоцки поемом „Тријумф земљоделства" и песмама објављеним 1936. и 1937. године2
У марту 1938. Заболоцки је ухапшен и убрзо осуђен на основу лажне. бесмислене доставе, о чему Македонов пише у првој глави своје књите, наводећи да су за оптужницу биле искоришћене и најнегативније оцене „Стубаца" и „Тријумфа | земљоделства"... Далеки исток, тајта, Комсомолск на Амуру, Кулундинска степа у Алтајском крају — то су биле етапе песникова живота до средине августа 1944, кад је Николај Алексејевич пуштен. Остао је још дуже време далеко од Москве, а вратио се тек 1946. са готовим изврсним препевом „Слова о полку Игорову", тог ремек-дела старог руског песништва. А тодине 1951. Заболоцки је званично проглапјен некривим,
Из првих поратних година датира знатно проширење делатности Заболоцког — преводиоца поезије, мајстора који је дао и одличне препеве
из српског народног песништва. Рад на превођењу стихова Гетеа и Шилера, Као и класика грузијске поезије, савремених италијанских и мађарских песника итд. чини важан Вид преокупација Заболоцког, али Македонов, разумљиво, препушта ову ма. терију "посебним, одвојеним разматрањима, истичући у први план из ворно песниково дело..
Како наглашава писац монографије, поезија Заболопког дејствује, пре свега, у знаку убеђења да је пе“ сник — оваплоћена мисао природе, живота. Песник увиђа (по речима самог Заболоцког) да је он још увек „само талентовано дете које чини своја прва, изненађујућа открића". Отуда је свет поезије Заболоцког пр. венствено свет чаровитих тајни, састављен од мноштва слојева постојања. Ма колико да је значајан удео природе у стваралаштву Заболоцког, ипак преовлађује осећање повезано сти са мноштвом људи чији су ликови „жива огледала унутарњих живота". Своју најдубљу, најбитнију метаморфозу доживело је песништво Николаја _ Алексејевича _ средином тридесетих година, и то у знаку сталоженог али онажно емоционалног прожимања комплесним, неодољивим светом човековим. Заболоцки је истовремено тумач и судеоник тог све. та, што упућује и на поређење с 0 пусима двојице великих руских песника прошлог века — Баратинског и Тјутчева.
Македонов долази до закључка да је на стваралаштво Заболоцкот својеврсно деловао. проседе Виктора Велемира Хлебњикова, „родоначеаника руског футуризма".
Лав Захаров
и уа 2
ПРИМЉЕНЕ
Флорика Штефан АО ОВИХ И ПОСЛЕДЊИХ ДАНА „Матица српска", Нови Сад 1968.
ЛАМЕНТ над протеклим данима и отворене очи пред будућим, немир својствен „љубавној лирици, ненаметљиво скицирани завичајни војвоБански пејзажи са гроздовима и сунцокретима, врбама у риту, кукурузима и житним пољима, латентна социјална, па и родољубива нота то је спектар ове занимљиве и искрене песничке збирке. _ Флорика Штефан се суверено креће у том широком тематском дијапзону, али се не предаје до краја једној теми; њени стихови настају из целовитог песничког доживљаја, превазилазећи формална ограничења. Песникиња. своди рачуне са временом, животом, са песмом — а то значи и са са мом собом, не прелазећи у сентименталност и патетику. Лирске минијатуре везане за једну слику или један тренутак чини се да су најус пелија остварења у овој књизи, прожете несмиљеном – аутентичношћу света и трајања, дамарањем живота који протиче носећи песникињу са собом.
Има у овој лирици валера својствених женској поезији, оне драгоцене суптилности какву у савременом песништву не срећемо. одвећ често. Ово не значи да Флорика Штефан не припада кругу песника који богате нашу лирику — актуелност њене песничке речи крије се у слуху за звук и трептај времена, а привидна. притодност и пастозан колорит не умањују тежину песничке мисли, Зато се може рећи да је књита „До ових и последњих дана" инте лектуалнија од многих збирки које су у једнострано схваћеној интелектуалности имале — и пронграле — једину шансу. Као резиме одређенор песничког искуства, најновија књига Флорике Штефан пружа нам могућност за ново оцењивање Дд0мета ове песникиње. ;
Момчило Берковић
ноћ ДО СМРТИ
Дом омладине „Звездара", Београд 1969. године
ЧИТАЛАЦ ове романсиране хро пике, и ако не зна да је Момчило Берковић песник, лако то мо же закључити по честим поетским пасажима. Кроз сећање на устаничке дане у Црној-Гори, евоцирајући успомене на ликове бораца и хероја — највећим делом главних јунака Рашка-Радослава Божовића и уби це Поповић, док се остале дичности јављају само као епизоде — аутор се определио за субјективан стваралачки поступак и приближио се границама поетског романа. То, разумљиво, не умањује резултате које је
постигао. На страницама Берковићеве књиге упознајемо борце и хероје у људским и легендарним димензијама истовремено, сазнајемо не само о њиховим подвизима, већ и о њиховом доживљају рата, о жару који их је покренуо на борбу и од рицање. Атмосфера ратних дана, мрака и безнађа око људи и светлости која се рађала у њима дата је са пуно песничког нерва; да је Рашков дијалог са италијанским мајором у логору нешто краћи и мање литераран ова би хроника свакако била још успелија.
Др Димитрије Вученов
ПРЕЖИХОВ ВОРАНЦ „Рад", Београд 1968.
ДЕВЕТО коло „Радове" библиотеке „Раднички универзитет" доноси информације о десеторици југословенских писаца који у историји наше литературе већ имају мање или више одређено место, што из главе, што из пера, деветорице наштих књижевних радника, критичара или универзитетских професора. Др Милош Бандић анализира романе Добрице Ћосића, Бранко Јовановић нам представља стварање Десанке Максимовић, Радивоје Пешић нас упознаје са писачком активношћу Славка Јаневскогт, Божо Булатовић говори о ОИ Куленовићу, др Фране Петре о Матеју Бору, Зоран Петровић о Милану Дединцу а др Тоде Чолак о Вјекославу Калебу и Јуру Каштелану. Ако је циљ ове библиотеке да сажето и јасно обавести један шири аудиторијум, да створи што потпунију представу о биографији појединих писаца, олику њиховог времена и домет њиховог књижевног остварења, текст др. Димитрија Вученова, познатог универзитетског професора, о Прежихову Воранцу, треба узимати као пример остварења овога циља. Обиље података из два светска рата, о илегалном партијском раду самога писца, и не само њега, служе му не сами собом него као средство да се схвате и садржина и облик Воранчевог књижевног дела. И кад се они, затим им тиме, економично и ефикасно изложе, сигуран, одмерен, адекватан суд као да се сам од себе намеће уверљивошћу и непорецивошћу. у
Др Слободан Марковић ИСИДОРА СЕКУЛИЋ „Рад", Београд 1968.
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ је, на свом
примеру, делимично, фрагментарно,
као по некој навици која се ретко изневерава, наговештавајући само огштост, као да је се она нимало не тиче, говорила о томе како ствара“ лац и мислилац мора, често, стрпљењем да се бори за признање п прихватање. После Скерлића смо је, ипак, прихватили и признали. Тим ситурније је да ћемо је и после др Слободана Марковића ценити, тим више што, он, за разлику од Скерлића, и сам то жели да постигне.
Др Тоде Чолак
ЈУРЕ КАШТЕЛАН „Рад“, Београд 1968,
ТВРДЕЋИ да „наша поезија и, уопште, свеукупна наша литература, па и свеукупна уметност наша нема такве дубине мисли и осећања, непооредних и људских, великих по трагици и дубоких по вечности свога трајања" као Каштеланова песма „Језеро на Зеленгори", Чолак може не само да поститне педатошки „циљ часа" нето и да га престигне. Поготову кад, на крају својега слова о
песнику, утврди да је песник у својим приповеткама „нашао свој нови облик и нову форму, еластичнију и унеколико живљу, ширу" и да му је то омогућило да „дубље и суштинскије сагледа човека свога времена".
љЉубисав Сањин
Милан Радојевић БУРА ЈАКШИЋ У ЈАГОДИНИ Клуб писаца, Светозарево 1969.
МОНОГРАФИЈА Милана Радојевића о нашем познатом песнику и сликару Бури Јакшићу за време његовог боравка у Светозареву (1869—1872), објављена поводом стогодишњице доласка песниковог у тадашњу Јагодину, више је књига о друштвено-политичким проблемима Србије у прошлом веку, и Јагодине посебно, него покушај да се расветли и наслика живот „песника луталице". Мако је у наслову и предговору истакнуто да је то књига о Јакшићу, ипак на крају преовлада утисак да је за Радојевића важнија Јагодина од песника. Аутор и сам каже да песникови радови из тог периода „не остају у ду. жем сећању". Споменућу само неке недостатке ове књиге: поједностављено схватање романтизма код нас, много непотребних статистичких података, стилска неуједначеност, вештачка композиција, непотребно идеализовање ситуација, позивање на безбројне ауторитете онда кад је реч о Јакшићевом стваралаштву итд. Ову књигу неће задесити судбина песника о којем говори: она ће остати заувек у Светозареву.
Мехмед Машић
БОГУМИЛКЕ Заједница самосталних писаца Тин, Загреб 1969.
АРУГА ЗБИРКА Мехмеда Машића доноси тридесетак песама на педесетак страница. Сви ови стихови разапети су између вештачке симболике и баналне реалности, надменог пркоса и болесне благости, бесмислених слика и „тајанствених фуга", педагогије и патриотизма, сувише светдих „мрачних светова“ и блиских даљина... Ова књига је пуна кованица као што су ове: „олињала страст", „огољела голет", „принципи јелна сумња", „најледенији ледењак", „крозаме", „предате" итд. Само понекад се појави по који прави стих који скоро истовремено нестаје затрпан гомилом лажних и мртвих речи.
'
Томислав Билоснић — Бит ЗЕМХА ТИМА Ведри дани, Задар 1968.
ОВА ИНТИМНА, кућна поезија Томислава Билоснића-Бита је једна Од оних које хоће да, најближим прија тељима наравно, искажу сву трагичност и комичност „на овој изгубљеној кугли", а заправо је сама по себи смешна и трагична, најпре за аутора а онда и за све оне малобројне људе који ће морати да је читају или слу“ шају. „Бедеми, бедеми, бедеми“ од: вајају аутора ових пустих, разбијених, хладних, немоћних гомилица ре“ чи од правог песништва.
Мирослав Јосић.