Књижевне новине

КРИТИЧАР И ЊЕГОВО ДЕЛО

Димитар Мнтрев:: „Критике и огледи“

„Мисла“, Скопље 1969.

БЕЗ СТРАХА

ПРЕД БЕСМИСАОМ

Јаков Тробаров: „Ходочасник“

„Просвета“, Београд 1968.

СВОЈА критичка и естетичка убеђења Димитар Митрев је не може бити боље образложио у ранијим својим делима, поготову у вишезначној, теоријски и полемички конципованој књизи „Критеријум и догма“ (1956). И тада и касније њему су тзв. „мо дернисти“ пребацивали да на мо дернизам у целини и на поједине његове релације и рефлексе гледа очима ортодоксног реалисте (чак и соц-реалисте!), што би се могло узети здраво за готово да не постоје његови текстови којима се на један довољно јасан и довељно ангажован начин пружа лодршка баш модерној књижевности, али увек и највише оној. модерној књижевности која ослушкује гласове свога времена и у себе упија импулсе свог рођеног тла!

Митрев никад модернизам није сводио на ниво формализма; по њему, декор је могао бити беспрекоран, фасаде су могле деловати чистунски велелепно, али је он увек — понекад, кажу, „цепидлачки“ и више него што је то можда било потребно — завиривао у све оно што је стајало или требало да стоји иза свих тих паравана од шуштаве материје и лажног злата, иза свега оног што је ипак само форма занатски произведена ло шаблонима ове или оне постике, а без стваралачког импулса уметника У својој артифицијалној лепоти, Животност дела — то је била и 0остала његова, рекао бих — санктификована, неопозива естетичка категорија, нон плус ултра књижевности и управо једна таква вред: ност дела без које се ни критика ни сстетика не могу упуштати у неке друге, даље, сложеније и рафинованије пројекције и вредновања, па и теоријска уопштавања.

Димитар Митрев је један матошевски тип критичара, тип критичара који не преза да бритко, најчешће у једном даху, изложи свој став о делу или књижевној појави, понекад више полемички него аналитички, а своје најбоље странице (судове, оцене) гради управо на оним тачкама своје опсервације у којима се секу или сустичу бриткост надахнутог, темпераментног и ангажованог полемичара и акрибична аргументованост поузданог, у све тајне дела упућеног аналитичара. Колико је то

ОВА КЊИГА намеће критичару јелно оштро опредељење, приморава на један избор, тим нужнији што се у први мах не уочава.

Говорићу о томе.

Споредан је податак да је књига састављена од прозних цртица и лирских песама, дакле — од ситних комада и да је у пртицама присутна традиција „Божјих људи“ Борисава Станковића (разуме се, друкчијим поступком и друкчијом намером), комбинована с понешто Кафке, с понешто Мишоа, што је обичај готово са сваком модерном прозом. Споредно је и то да су, с друге стране, песме — дисовског карактера, али, уз то, нечистог следбеништва, јер натруњене покојом надреалистичком бахатошћу и бучношћу.

Спорно је, такође, да Гробаров оперише извесном орнаментално-фаунском симболиком, лаком за дешифровање, али, тиме, не мање аутентичном, симболиком коју је у наш сан натрпала фројдовска психоанадиза, и да је коначна реч те симболике — сатира, саопштена на резак и тврдоглав начин, једино како се може бити сатиричан.

Главно је ово: прозне цртице су један свет, лирске песме — неки сасвим други. Тачније речено, Гродбаров у прози не наликује на Гробарова. у стиховима, између та два Гро барова нема суштинске везе, исто носе а различито нуде.

Шта носе2 Уверење, најпре, да је човек м трошан и о звезде обешен, тј. да би нешто и хтео и, вероватно, могао, али да му не да мракићутање у том мраку, да, заправо, човек и нема куд, јер поцрни, зарђа, и оно што га највише чини човеком — реч. Затим; осећање личне сувишности. Бити далеко „од свега што живи“, „од свега што жубори“ — значи бити затечен у сопственој празној кожи, и бити слепилом обузет, без храбрости, без моћи. Остаје — гледање у некакве даљине — недаљине, с ноћима у очима, с поноћима у мозгу, и — проклињање мајке што је морала. родити, и што се морало сићи на ову планету. Остаје — усамљеност и, како песник каже, „заударање на олују настањену у... болесној гла» ви“, уз то — сазнање на ивици умо“ болности да се „историја распада У детаље“, да се, наиме, не може ни напред ни назад... Једино на неко

тачно илуструју критике и огледи 0 К. Рацину, Б. Конеском, А. Шопову, С. Јаневском и Ж. Чингу, из ове ње гове књиге, Општи је утисак да Митрев нагиње ка тзв. портретској критици, тежећи свеобухвату књу жевног дела п појава везаних за лишчеву личност. Ме треба посебно наглашавати да се овај вид критике најбриљантније остварује преко јелног интегралнијег критичког мето да у коме долазе до изражаја раз носмерни но једновремени и у кра!њем исходу истим циљевима посвећени поступци аналитичког разматрања дела. Тако се унутар тога метода додирују и усаглапавају социоАошки и историјски, антрополошки и психолошки, филозофски (естетич. ки) и стилистички критеријуми врелности, а тек њихова синбиотичка ве. за даје систем акционих врељности које делу обезбеђују веома велику моћ сугестије и трајност, Кол Рацина, на пример, поред свих познатих социјалних, политичко-ревоауционарних и историјско-националних импликација (које се некако природно саме по себи подразумева ју чим је реч о његовом делу), овај наш критичар открива „интензитет једне и изнутра и споља ускомешане метафорике" („Бели мугри"), за тим наводи примере успешне употребе стилских фигура — тезе и антитезе, словенске антитезе, алитерације, асонанце и др., па каже да се Рацин неким својим песмама (Копачи, недовршена поема Сандански) придружио „настојањима модерне социјалне поезије“. Ако је естетски идеал Д. Митрева један реааистички концепт књижевности, У коме су, као трн у оку, неки његови критичари проналазили рецидиве схематичности, као што су у њего вом опусу описивали кругове амбивалентности, насупрот томе ови огледи још једном доказују да је тај концепт веома еластичан, да он у себи измирује многе супротности данашње литературе, критике и естетике, па и супротности самог реализма пред чијим метаморфозама он није остајао нем и равнодушан. Као изразита критичарска личност упућена у тајне естетичких система и књижевности како социјалистичких тако пи буржоаских земаља, као критичар критички усмерен на но вон модерно, увек бескомпроми-

грозоморно путовање без димензије и перспективе, стално, свег живота, на којем се неће јести и неће пити, и неће поздрављати нико, и нико поздрављати нас.

И проза и стихови ове књиге садрже, дакле, исто: речи на пре пад затеченог зла и мрака, детаљног зла, доследног мрака, готово морзеовски бележене реченице кошмара, магле, мрклине, лудила и бунила, животних страхота које су и одвратност јер су без смисла.

А шта нуде2

Проза нуди следеће аксиоме, Љубав није љубав, већ тзв. љубав; пријатељство, није пријатељство, већ тзв. пријатељство; итд... Укратко, све је. — такозвано. Да бисмо опстали постајемо чудовишта. Онај ко то није у стању шене. Свет је дупке пун ћакнутих и ударених, јуродиво наказних и унакажених, и док је њих и док се множе — племена и народе оставиће срећа и напустиће будућност. Основно је ово: збива се крајчове ка. Одсада па даље — постојаће само људство (човек — не!), тј. некакав гадљиви скуп гукавих, прождрљивих и дречавих двоножаца по комфорним становима, отменим аутомобилима и луксузним улицама, чија ће владајућа идеологија бити — сва пажња, објективна и субјективна, државна и самоуправна, задњицама и стомацима!.,. И већ је тако, то је већ закон: људи су у групи у тзв. колективу — да би били егзекутори и мучитељи, да би хајкали; човек је сам — да би био осућђеник и жртва, да би бежао; из међу ове две целине нема прелаза, ни прелива; једно смо или друго; час једно, ча. друго; завршавамо по рупама,

Погледајмо, уосталом, фрагмент из цртице „Швеће за моју мајку“: „Децембарско јутро, а ја сам сам, И лепо ми је, мада осећам како ми кости пуцају од зиме. Био сам принуђен да изиђем на улицу, јер су ме целе ноћи прогонили некакви простачки снови... После сам играо с бабама неку игру, и оне су тако спретно играде и такве ми зврчке намештале да сам стално губио, оне су тријумфовале, али ме у исто време и тешиле, говорећи како сам ја млад и како ме треба да се секирам због тога. Нисам могао више да издржим. Заплакао сам. Бабе је тај

сан кадголд се радило о егзибиционистичким · нузпродуктима _ литературе, експерименту ради експериме!га, јаловом епитонству и бездарнич кој литературштини, скрибоманству и са. Митрев је у свом ме тоду стално усавршавао један поглед на дело који бих најрадије па» вао, послуживши се речима Исидоре Секулић, „горњом пројекцијом у области књижевности“, при чему му никад није недостајао „слан субјективног доживљаја“ (Крлежа) и при чему је његов филтер увек имао ловољно посла како са путринама дела тако и са његовим амалгамираиим фасадама.

У жижи једне такве критике, он се никад као критичар пије налазио, ни случајно, испод дела већ ре довно изнад љега! Тај његов пов:шени тон често је многима сметао и о њему се једно време ту и тамо зуцкало да је критичар-арбитар, критичар који одсеца · главе, значи критичар старог кова, далеко од но вих критичких система овог нашег, данашњег животног тревутка огромних техничких достигнућа, социјалних потреса и изненађења, иако је то тачно само утолико што је он, слично Ј. Видмару, рецимо на филозофију апсурда гледао с подозрењем и кад је није сасвим олбацивао тамо где се њен знак у де лу јављао као знак дијалектички закономерног животног импулса. Кад смо већ на томе, можда би се његовом методу, или њему самом, могла ставити замерка да се у шуми нових идеја понаша исувише обаз. риво, да је понекад на штету других превише активиран онај његов за социологију дела полобан и више значан сеизмограф, али — завирите ли у оглед о поезији В, Конеског, на пример, сместа ћете се уверити колико је тај његов социолошки комплекс, ако га тако можемо назвати, сведен на меру логичне неопходности и егзактне употребљивости, а да је, са друге стране, чак потенцирано дато маха естетичким размишљањима о природи стиха, 0 његовој емоционалној и рапиопалној компоненти, па тим поводом је изведен интересантан закључак: „На виолини која' треба да ис пева једну лирску песму, исизбсино и несумњиво треба да свира не

плач озбиљно увредио, па су ме, с ноте на ногу. ишутирале на улицу.“ — Ето, бабе! Ко се то, тако, с нама играг А игра се, нема сумње! И управо је ту Грубаров тачан, и својом књигом оправдан, чак праведан. У песмама, рекли смо, Гробаров је друкчији: одређенији, тј. подложнији извесном систему, извесном реду и поретку света. Овде појаве и бића имају настанак и престанак и свој одређени, независни значај. Као да се уплашио онога што је нагомилао у прозним реченицама, песник, сада, иступа и помиритељскоХибералистички („Дарујте видовићи слепцима вид. Они ће вама даровати сутон“), и декларацијски-декларативно („Не веруј више У саткане богове Јер њихово небо је ИзгореАО“). Као да жели да се уразуми, Гробаров настоји да се оспособи за добра стара васпитна заокружењаћ „И све што се мења у напорном . Т Добија у болу лековите мени Између света биља и света – небиља Кроз стабло љиљана спотичу се | ноћи". Спреман је, такође, да се одрекне „науке о лепом болу“, „стихова у крви болова“, „својих првих речи казаних у празно“, „богатства беде“, итд... Бадава, међутим. Овако нађени смисао, сасвим у традицији вајкадашње грађанске и малограђанске лирике свих времена, у тону и мангру професорско-конформистичКом — не значи ништа друто, не може значити ништа друго, ни више, 40 покушај правдања себе и своје речи. ; Али чему то правдање2 Без њега Сене бива, с њим се — тавори, И уопште, зашто би се песпик мођао правдатиг Па ма својом речју убио све врлине које су људи измислили и поткопао све системе које су ствоРрили да замене неухватљиви смисао!а После оваквог сна; „Сањам ра-

тове тешке и плешу људи“, и после оваквог уверења: „За ново рођење треба дигнути једра“, — нужно је питање; за које рођење, ка. ква једра Не потцењујући Гробарова, подсећам да на то питаље нису одговорили чак ни један БодАср, ни Блок, ни други великт. Као, лакле, да жели ла се поптта

лов пам _ је. собом, понулио два извора, Могло би се овако рећи:

само осећање и не само мисао, већ — њихова оплођена зларуженост, њи. хова међусобна хармоничност.“ На тај реципроцитет мисаоних и осећај. них јединица упутар песничке тво.

ревипе, па њихов објективно неоцходан суоднос (који, ипак, скорр ппкад није и не може бити идез.

лан), Митрев је веома често скретао пажњу, а поготову Кад се радило о поезији не само талентованих не. го и добро обавештених песника, Отуд је он своје поверење поклонио интими А. Шопова из друге фазе њетова стваралаштва, иронашавши у тим стиховима дијалектичку тежњу за самообновом, дакле једну такву тежњу која је израз закономерности стваралачке еволуције, диктата стваралачких порива, али и свести о припадности своме времену, о не. опхолиости да се и знак те припад. ности супстанцијализира у стиху и овле остане као трајан споменик чо. векове одисеје и зубље времена,

Димитар Митрев је један од оних критичара које дело треба да по. несе да би му узвратили истом мером. Не двоумећи се између нат. кеи креације, та је критика по својим структурама више научна, а по свом односу према делу више креативна. Поузлани и осетљиви за најсуптилније дрхтаје и пијансе, кри. тички инструменти Д. Митрева за лазе у све, за дело и свест о њему, релевантне слојеве и поре из којих извлаче истину о уметничким вредностима. На те вредности може да рачуна како теорија тако и ис торија књижевности. Мада његов отлед „Над опусом Славка Јаневског“ не пружа целовиту представу о ово. ме опусу какав је онп данас, у њему су демонстриране све вредности јед. ног критичког метода иза којег сто ји дугогодишње искуство, жар, ра: дозналост и способност да се с под једнаким могућностима упушта у вредновање поетских п прозних са· држаја. А да је та понесеност де. лом битан услов за структуирање критичких салржаја ДА. Митрева, доказ је тп његов осврт на Чингову прозу: топао, пспосре ап, али — као и у случају С. Јаневског — анали тички поуздан и увек јасног критич. ког опредељења. у

Миодраг Друговац

у својим прозпим пртицама он гу-

ји смисао живота н исто

рије, не види га, заправо види свет без смисла, историју без уверљизе перспективе, — да би, у песмама, тај исти изгубљени смисао нашао, а на перспективу указао.

Тиме нас ставља пред избор и опредељење: ког Гробарова подржати, иза које од ове две прелставе или ова два осећања живота — стати. Као и иначе, могућно је разним врдаламама или избећи оно што се мора, или то што се мора — зата» шкати и закамуфлирати. Мотућно је, наиме, рећи: да, у песмама је Гробаров артистички успешнији, мисаоно рафинованији, али у прози, зато, непосреднији, изворнији, увер“ Љивији, па, стога, тласам за прозу, мада... итд.

Бићу, због тога, једноставан им кра так. Осећам данас (пре неколико то дина осећао сам супротно) да ства• ралачка интелигенција, мимо своје воље, мада и по навици, чини медве. Њу услугу човеку у историји: посма“ трајући страхоте и злочинства свих времена, уобличавајући затим, тре бећи добро од зла, у бесмислу тра: жећи смисао, оваплоћујући га у сво. Јим врхунским остварењима, она за" право, помаже историји да се три: вијална котрља, и свету да се бе смислен и бесмислом обнавља. Осе“ ћам да се нужно, као што су се сли: ари ослободили страха ол празног простора, морамо ослободити страха Од оесмисла, М то не бесмисла уоп' ште, јер бесмисао уотште (у тоталу) не постоји, Једино ће тахо реч бити људска: кад ОВОМ што јесте каже — не, овом времену — без наде си, овој пивилизацији — без смисла си. И не бојмо се, он: да, ако тај огкривени бесмисао мо: рада потрајс нек, и два, п миле нијум, | Гробаров је, у својим прозним пр“ тицама (не први, ни једини) управо то покутцао. Не да заснује смисао на бесмислу, нити да се осмишљавањем брани, већ да покаже: страдам, али не бојим се, Зато је п био кадар да Каже; „А кад ваздух наговести олу“ Ју „Свлањам главу да не смета све“ ту“ То је дивна племенитост, једна ОА најређих у нашој лирици: сан 9 часу кад ће патници мисли, с радо“ тићу, уклонити бол својих глава Од среће људске.

Драгољуб С. Игњатовић