Књижевне новине

АРАННАЦ

| ТИН

НАН АВА ТИПА БОЕМИЈЕ

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ

пета

ИМА ЛИ ПЕСНИКА у нашој књижевности за чије се име, живот и дело са више права. може везати појам књижевне боемије, и то не само књижевне, него и боемије као животног стила, него што је то случај са Радом Драинцем2 Али, кад се већ упуштамо у поређења, одмах нам пада напамет животна и песничка судбина једног другог песника; Тина Ујевића, и одмах се поставља једно друго питање: је ли то иста боемија или има неке разлике међу њима2 Поготову што знамо да су се дружили и гложили, волели и нападааи, и да је млађи (Драинац) био под утицајем старијег (Тин).

Али, утицај се не мора свести на, дословно репродуковање као што и у оквиру једне исте

духовне породице долази до побуне и рази-,

лажења не само из лично и приватно мотивисане нетрпељивости или карактерне неусаглашености нето и из прикривених, дубљих, одсудних типолошких разлика баш у оквиру

припадности једној истој духовној структури.

(боемији).

Драинчева боемија корени се у његовом сеоском пореклу и у његовом дечјем доживЉају родног амбијента, идиличног, романтичног, девичански чистог, којем се он чежњиво

враћао, са похода у свет велике цивилизације, као својој утеси за сва зла и недаће велеграда:

Поштанским колима, оним друмом што од Белољина окреће ма север према Јанковој клисури, што вијуга између шума, засецајући у брежуљке, обрасле зеленим, распеваним јечмовима и ражима, возио сам се по летњем дану као Руђин, сав посут прашином прошлости, и оседео за непуну недељу дана,..

· · · Одједном, кад пребосмо задњу зелену долину, распеваних жита и расцветалих ливада, кад се последњи пут лагано успесмо на брег, као изливен од бакра — лево м Десно пружали се огранци Јастрепца и Копаоника. Уз откопе, прва бреза, бела као сребро, затрепери пред мојим очима.

Ту сам, нема више сумње. За брезом указа се дивљи кестен, а до њега јавор и низ устрепталих јасика,

·.. Ту сам, ту сам!.,. Ено и оне шуми“ це, којом сам пролазио с пролећа у МАНИ. Како је бело, суморно то село подно вино-, трада и шума!...

Нека тиха радост обузе ме.

•. . Ту сам, да, ту сам!...

• „Да, све је као у раној младости, само што сада тугом ово шуморење ноћи налази одјека у мени... Туга у дну рушевина срца спавала је оборених крила... Лагано, претресао сам прошлост... У сећању ми искрснуше ноћи Париза, она болна тетурања за хлебом и потуцања кишним авенијама. Они мостови, кафане, људи: сви су ти Аикови све више бледели у сећању... Ах, тај живот, на сваком кораку разривен, ниподаштаван, мрцварен .., Име моје... Моја слава... Бедна Аитература, којом сам се бавио! Каква утеха од света тога2,..

Нико ме као ово псето није волео. Нико ме не би тако дуго упамтио...

Араинац је песник луталица, скитница, градски вагабунд и пустолов који полази у освајање великог света око себе, света велеградске цивилизације, који га мами и којег ом истовремено да доживи као квинтесенцу све могуће ружноће и гадости, али у дну срца овај окитница носи доживљај детињства као изгуољеног малог раја и као неке далеке могућности да се „негде" опет пронађе тај из губљени идилични кутак среће.

Тинова се боемија корени у једном личном поразу, удесу, слому, који није био обојен ни само политички ни само најприсније лично, то је један од оних сломова које доживЉ%ује човек као властиту смрт, као прекид са свим што је дотле значио, чинио, представЉао, са чим се идентификовао; као поништавање целокупне своје личности и као исхитрену, неуротички наметнуту потребу да се преодрати у своју сопствену негацију: боемија је нужан излаз из „живота", спасоносно прибежиште и накнада за сопствену пораженост животом.

И Тин јеу срцу носио неке магловите представе о социјалној и хуманој утопији, али то су пре били остаци једног разрушеног и напуштеног програма некадашње радикалне акције и још радикалније мисли неголи спонтани емотивни излив, који се јавља на граници где се додирују и сударају два сасвим различита света: свет романтичне сеоске идиличности и природности, и свет урбане цивилизације, какав је случај са Драинчевом утопијском озареношћу. То утопијско дАистанцирање од животних утисака и искустава из велеградске животне гунгуле и разривености у Драинца је ипак везано за ирационалну романтичну пројекцију која је по типу астралне нестварности равна чистоти првобитних, неоскрнављених утисака из детињства. У Драинца је боемија настајала и као песничка синтеза нових животних, велеград ских, урбаних ритмова, нових доживљаја света, као пеоничка формула за доживљај индустријализованог градског пејзажа. У тој боемији, ма колико на тренутке извештаченој, намештеној, одгтлумљеној, присутна је и спонтана потрага за новим песничким обликом, за новим односом према свету и животу. Отуда је Араинчева боемија, у којој се укрштају жудња и глад за новим сензацијама и одвратност и презир према њиховом амбијенту, неопходна атмосфера и грађа из које је он граДио песничку и животну формулу за освајање и продирање у свет, док је она у Тина формула за негацију света, за бекство, повлачење, за интровертно постављање према свету, за обраћање самом себи. |

Драинац проширује свој оскудни унутарњи видокруг и своја прва животна искуства, заснована на одсуству пунијег искуства, и излази из себе у свет, у његове шумове и ритмове, у његове предмете и симболе, доживљујући тај поход у свет као двоструки пораз: као свој сопствени и као пораз света који је презриво бацио под своје ноге. Отуда је сукобљеност и какофоничност тих утисака дала одсудну црту ДАраинчевој боемској поетици, преображавајући се и стапајући у нову, велеградску, шумну и дисонантну | ритмичност, која у правој мери изражава достигнути степен урбане адаптираности.

Тин се, напротив, повлачи из света У себе, при чему овај појам свет има исти психолошки еквивалент као иу Драинца, иако се ради о два света не увек истоветна, напротив, по своме значењу најчешће сасвим супротна: на једној страни, свет урбане грдосије, цивилизованог' амбијента и перверзне моралне прашуме у који не продрети и са којим се не саживети значи доживети своју одбаченост и, посредно, и самог себе као савршену невредност, промашеност и ништарију; и, на другој страни, у случају Тина, где тачка разилажења са светом почиње са линије привидног споја са њим, али и стварне интелектуалне одомаћености у њему и где је каонији судар и раскид са светом дат као крајње субјективно фиксирано подручје на којем се манифестује сопствена унутрашња нестабилност, У којој, а не у карактеру самог света, треба тражити примарне и основне разлоге за раскид са светом..

Отуда се тај разилазак са спољним светом, у чијем механизму одбојности делује интима једне интровертоване субјективне проблематике, обележио у Тина као повлачење оштре разлике између живота и поезије, као стварање једног херметичког песничког света који нема никакве везе са импулсима и инстинктима непосредне животне праксе, који се, напротив, поставља према том свету жи-

ЛИКОВНЕ ПРИЛОГЕ У ОВОМ БРОЈУ ИЗРАДИО БОГДАН БОГДАНОВИЋ

вотне упрљаности као пламтећи блистави модел једне савршене духовне изолације и самоочуваности. У Тина, спољни свет није присутан предметно, ни као визуслна ни као акустичка репродукција, он је сав истиснут сублимацијом, крајње рафинованом песничком кондензацијом, у којој егзистира не свет него сам песник односно његова у себе посувраћена формула односа према свету. Разумљиво је што се одбијање спољњег света од стране једног у себе окренутог субјекта изједначује са својеврсним чулним аскетизмом, и што тој аскези, као и глобалном значењу негације, најбоље и најприродније одговара затворена парнасовска структура као адекватна песничка формула.

Ако имамо у виду и неуротични доживљај кривице због несвесног али интензивног доживљаја одбачености од света, јер презир и негација света само су обрнута пројекција осећања одбачености од стране света, (као што се, по основу реципроцитета, субјект увек труди да свету припише агресивност зато што сам има агресивне тежње према свету), онда постаје јаснија и Тинова критичност према сопственој версификацији као и њетова тежња ка апсолутном савршенству свога стиха.

За разлику од Тина, у Драинца се версификација изграђује пригодном иако амбивалентном асимилацијом чињеница и објеката из спољњег амбијента, у њега је присутан не само противречан однос према велеградском амбијенту него и сам тај амбијент као симбол нове цивилизације према којој се он постављао агресивно и асимилаторски, негирајући и прихватајући, све у исти мах, чак на истом месту.

Сав свој однос према свету из којег се повукао Тин је сублимисао у рафиновану и често непрозирну симболику идеалне жене, платонизоване љубавне чежње и неприхваћене љубавне жртве као вечне трубадурске службе и ритуалне оданости, док се Драинац раширио над градским пејзажом као над стварним психолошким и моралним, али исто тако и социјалним проблемом, распростирући се над читавим светом као над простором своје експанзије. 4

Драинац намерно излази у свет, и то у од ређени свет, свет малограђанштине, моралног чистунства и хипокризије, у лепо, „уређени", свет буржуја, са пркосом и револтом наивног и сировог сеоског примитивца који прескаче читаво једно цивилизовано поглавље са намером да га понизи, упрља и учини одвратним, не презајући ни од опсцене и скаредне вултарности. Пораженост у животу нагони Тина на боемију као на кидање, не само прКосно презирање, него на потпуно искључивање и усамљивање које истовремено и штити и мучи, и брани и задаје бол, јер Тин отпочетка носи у себи неусклађеност и неприлатодљивост средини као своје интимно, психолошки непревазиђено, проклетство.

„У Драинца, боемија прелази у стих, у песму, у ритмовани израз као облик активног и ангажованог бунта, код Тина остаје у оквиру личности и животног стила, док се сам песник поставља према боемији амбивалентно; док живи боемски, са једном принудом неуротичког порекла која не зна за компро„мисе све до преокрета у последњој деценији живота, дотле се изјашњава. и страсно ангажује у јавним изјавама противу боемства као животног опредељења! Очигледно, боемија је за Тина ирационалном нуждом – наметнуто прибежиште од света и његових опаких изазова, најбоља самозаштита, чији је пандан, на плану версификације, сублимна. песничка езотерика. | ;

Отуда у Тина из боемства није настала и боемска поезија, него. крајње интровертована, полунадреалистичка иаМ ирационална поезија, као самозаштитни духовни бедем противу чињеница живота и упуштања у живот као У сигуран и неизбежан пораз: ,

Отворена на све стране Популарна као псовка Убиствена као тане "Концентрична мишоловка (Тин Ујевић: Живот)

Наша савремена поезија не познаје тако са-

жету, ефикасну, беспризивну и безнадну фор-

мулу живота као што је ова Тинова.

Драннац опева продукте савремене цивилизације (булеваре, мансарде, фабрике, машине, Ајфелову кулу, читав кошмар велеграда), са једним степеном изнуђене спонтаности у којем није увек лако двојити аутентично од намештеног. Мако је за егзибиционизам везан појам извештачености, можда би се оштрина овог значења у Драинчевом случају могла ублажити употребом једне. по себи противречне спојнице: натурализовани егзибиционизам. Драинац се заиста осећао природно у егзибиционим подухватима као у медију који му психолошки најпотпуније одговара. Он изиграва засићеност, сплин, блазираност са дозом тако успеле мимикрије да нас она принуђује да феномен сплина схватимо и као ванискуствену категорију.

Он хоће да буде грађанин света, велеграда, космополит; он стално кокетује са светским путовањем, нако је у основи тог кокетовања аутентична дечја луталачка машта. Он истовремено обезвређује романтичарску песничку терминологију и препушта се излету у романтику, и то у једној. истој песми; „хтео“ би да је у толикој мери већ огрезао у градској цивилизацији да му се сплин и романтика првих дечјих утисака намећу као двоструки излаз, док му је идилична чежња у ствари усађена од почетка као далеко подсећање на детињство, а егзибициона агресивна страст за разривањем и прљањем псто као и нагон за депоетизацијом романтичних реквизита нису ништа друго до самоодбрана од неугасиве потребе за идилом и руралном романтиком. Драинац је пренатрпан градским утисцима у једној негативно пренаглашеној – верзији сокачког и приземног тока који одаје карактер претходне тенденциозне елиминације. Он је драстичан и вулгаран у изразу, не устручава се да свој реторски инвентар испуни терминолошким распоном од балеге до блуда, али све то да би згрозио малограђанина и угушио у себи зов за животном романтиком. Тин је у песми нешто сасвим супротно: истанчан парнасовац, отмен, флуидно поетичан, језички и песнички чистунац чија је поезија одбрана од вулгарне и агресивне прљавштине живота.

И за једног и за другог поезија је лек, уточиште од јаве, али и од самог себе, од непоправљиве склоности и искушења да се живот

_идеализује. Један то постиже потпуним из

Авајањем из живота, други потпуним загњуривањем у животне гадости. %

РУМ Драинца се урођена болећивост ин меланхолија мешају са иронисањем и пљувањем буржоаских идола; у њему пребивају истовремено наивни пустолов, егзибиционист, градска луда, оскрнавитељ пристојности, збркани сеоски дечак и немоћни романтик који свој пораз у велеграду хоће да претвори у пораз велеграда. Улазећи у ритмове велеграда, Драннац се није могао одомаћити у град: ском многогласју, он истовремено негира све плодове и вредности градске цивилизације; „Цивилизација је писоар, шарен од афиша против венеричних болести". Природно је онда што се Драинчев животни ни песнички пут завршава повратком у завичај, на Балкан, у родно село и пејзаж: чежња за родним кра-

јем као исходиштем свог животног опреде-

мења непозната је Тину.

„Док Драинац ставља у прозаични и поетични оквир родног пејзажа читав свој животни и песнички програм, Тин напросто бежи од њега трудећи се да сахрани за себе све што би га за њега везивало или подсетило на било какво стварно крвно сродство. Тек

_ пред смрт зажелеће се приморског пејзажа,

мада не и родног места, али не са тако експлаицитном тежњом Драинчевом да у антитези са пејзажем родне идиле изврши последње

негативно биленсирање свог путовања кроз живот. 1

-Б