Књижевне новине

суочава НА | аушто оеуђујете

народног хероја исто тако поносимо као што се поносимо делима оних славних бораца последњег рата који су то признање стекли на бојном пољу.

Али лик столара није, у номенутом филму, изузетак смишљен. само зато да би се спречило фалсификовање његовог садржаја. Постоје још неке спене које сведоче да критиковани филм не превиђа чињеницу да у Србији и „после Солуна" ипак има нешто мушкараца. % том фиму, који сумњичите за лефетизам, постоји сцена у којој официр насиља наређује старом свештенику да узрок смрти не помиње ни у пр. квеним књигама ни у молитвама, На то наређење очајни старац „подвикне“, управо по Вашој жељи друже Јовичићу. Наравно на начин који одговара. назк ума његовог позива. Наиме он ез страха започиње ли тургију за упокојене објављујући, мимо верских канона — да опојава душе људи „от рук злодјеј убитих", Можда Вама овакав начин отпора изгледа исувише питом и неефика сан. Али да безопасан није сведочи стварност (свештеник који је 1941. год, на сличну наредбу одговорио оваквим тестом стрељан је због тота). То што је овај чин отпора приказан у пркви, што потиче Од стране једног свештеног лица, не мора да буде знак православних оријентација за којима трагате, По мени, овај фактографски детаљ представ ља историјски, а не религиозни 10" датак. Ако пођемо од чињенице да с“. и свештеници наши суграђани, можемо им признати да су делили судбину свога народа, не упражњавајући при томе њихова веронспо, ведна уверења.

Ако претпоставим да сте превиде ди ове и још неке сличне сцене абог недостатка афинитета за чин отпора без практичних ефектива не могу да замислим како сте мог ди, ако сте заиста тледали филм „Узрок смрти не помињати“ — не приметити спену у којој стари се | ак, један од мушкараца „Србије после Солуна“, убија три снажна и наоружана момка, тинући при томе и сам. Активност његовог отпора, то“ лико је евидентна, а филмским сред: ствима тако истакнута да је немо туће — не приметити је.

На основу чета, друже Јовичићу, не претпостављате да ~ „УЗРОК СМРти НЕ ПОМИЊАТИ“ није тематски везан за савремени живот...“ 2

Мислим да сте и по овом питању погрешно разумели филм који сум“ њичите. Тај филм има уводни натпис чија прва реченица гласи: „ће“ та тосподњег хиљадудеветстотиначетрдесетпрвот фашисти _упадоше У

земљу нашу“. Знам да је то МОГАО да се напише и једноставније, кон1941, године Нем-

кретније, Рецимо: 177; ци су окупирали Србију. Но термин „Лета тосподњет“ ипак смо употребили ризикујући Вашу тврању да „београдском културном модом Владају култови и симболи манастир. ске прошлости, . Такође смо употребили и термин_ „у земљу нашу. али не зато да бисмо ескивирали реакпије оних Срба који се историјом свога наро

4 описује јурише и остале оружане манипулације, Веровао сам да за такав стил постоје неки други, ма. ње швиндлерски, али уметнички ам-

бициознији разлози. | Пре неколико година снимљен је

именованих личности погођевг. На ту моди су се згранули:

бу аутора 1

које се осјећају

ј јаву неки Љу, ју изјаву а И морао сам 06-

какав суд, побогу ] ати да је, у С давна Да ауција, да је сан и мдеал сваког демократе. Само ла нам не суде политички форуми 1 велики скупови, јер јелу. осуда мо тућа због печега што се уопште не може доказати, нити се доказује.

Иначе, сматрам да писац не може и не пе СВЕ виђење подешавати ни према чијем мишљењу И жељи, јер ће бити само регистратор влада јућих расположења а не стваралап. Ако погријеши, судиће му. најнеполмитљивије судије, читаоци ми ВР: јеме. |

Постоји код нас чудан феномен, који никако не могу да објасним, У привреди, у ПОЛИТИЦИ, чак у врло високим форумима, јављају се такве центрифугадне силе мо такви ударци

да поносе само када.

по моме мишљењу, .

оно _ што не познајете >

Наставак са 1. стране

Код нас филм ПРОЗВАН ЈЕ И У. Овај импресиван филм евоцирао је драму покоља мушкараца у једном нашем граду, стилом уметничког транспоповања конкретне историјске грађе, Филм је постигао значајан успех у земљи и иностранству и њиме се наша кинематографија достојно одужила овој трагичној чињеници наше новије историје.

Читајући поетски текст Бранка. В. Тадичевића, разумео сам да његова инспирација потиче из истог факто“ графског извора. Но процењујући да овако спротињска кинематографија, као што је наша, тешко може себи дозволити луксуз ауторског варирања једне исте теме, одлучио сам да Радичевићев текст не везујем (у смислу историјске конкретизације) за извор његове инспирације, него напротив — да та користим као поВОД за једну нову тему. Полазећи од претпоставке да чињеница тако. званог добра м зла не постоји у народу као друштвено-историјској пе лини, Него у човеку као појединачном припаднику једног народа, по. кушао сам да тему свог филма посветим драми сукоба између насил“ ника и патника, а не драми сукоба двају различито униформисаних војних формација. Претпоставио сам да ће садржај м овакав стил УВОЛног написа боље припремити тледао“ ца за извесну временску и простор. ну дезинтеграџију филмске радње, да би тиме филм постао — не доку“ менат једног одређеног историјског догађања, нето споменик људској патњи коју оружано насиље, све до дана данашњег, изазива свуда око нас. Можда то мн јесте погрешно, али сигурно није шићарџијски ни помодно. Јер не треба бити верзирапи познавалац филмске драматургије, па закључити — колико је пут таквог избора мање спектакуларан и због'тога ма линији већег отпора и ризика, Не тражим да ми Ви, по што сте већ тако склони сумњиче њу, верујете — да су збивања у Ви јетнаму и Бијафри непосредније инспирисала реализацију овог слепи“ фичног реквијема — него „култови и симболи“ београдске културне мо-

де Као. аутор, немам права дал тврацм.

како сам успео да у сваком тледао“ пу изазовем асоцијације којима сам тежио — да после овог филма, пре ма сопственом искуству и познавању историје, закључи колико је срамно дозвољавати оружана и организована насиља над читавим на“ родима. Али имам права да тврдим да овакав тематски избор и приступ не вређа ниједан народ, а нарочито не народ Срба, који је заслужио па“ жњу једне скромне филмске камере. управо због своје историјске величине а пе због свог кукавичлука.

Да ли је за Вас, "друже Јовичићу, ситуација беспомоћности исто што и стање кукавичке покорности» За мене између та два стања постоји битна разлика. Ако је признајете, зашто сте написали: „Колико би се Срба, који су У смртном часу само у псовкама помињали бесмртнога бога да су неким чудом тледали 0вај Живановићев филм — преврну. ло у неопојаним гробницама од Мишара до Кајмачкалана и од Јонског мора до Сутјеске... имамо баш · због такве прошлости право на срамоту док у овом филму слушамо благогласну службу за покој душе једног народа... Не мора човек по-

Наставак са 1. стране |

нашој југословенској пјелини и за; једници, да су такозвани „испади"' писаца п умјетника наивна дјечја игра. А ипак се удара само по њима. Поштено говорећи, смијешно је, не праведно, и узалудно,

МИЛОВАН: |

Да ли су расправе о језику пома ло наследне, и да ли ће то тек бити проблем долазећих тенерација»г Ко дико расправе о језику остају у трапицама научне истине, или чешће + мају политичке побуде» " МЕША: к

Можда су расправе о језику по мало наслијеђене, али се не треба заваравати: овакве какве су, оне су наша тековина. Привидно, вербално јединство, засновано на политичко-моралним мотивима не може да се одржи у условима коначног уоблијавања нација, њихове историјске и културне идентификације и наро-

желети да је један од окупаторских војника, да и сам пуца у крдо тупоглаваца који у трпљењу проналазе највиши духовни смисао живота...“

Зашто приписујете дефетизам јел ном филму само зато што није намењен садистима него гледаоцима који су спремни ма револт против насиља, п одавање поште њетовим жртвама»

Због чега осећате срамоту док тле“ дате сцене у којима један очајан старац, свој протест, због насилне смрти суграђана, изражава обављајући „блатогласну службу“ за покој њихових душа — по обичају кога со његов народ вековима придржавао

Зашто бацате у „прни талас“ један филм, само зато што није претпоставио такво ваше осећање срамоте>

Не узимајући себи право, да Вас школујем, морам Вас подсетити да ' се код нас чува и поштује споменик за који кажу ла је јединствен у свету. Тај споменик се зове ЋЕЛЕ КУЛА. Да народ који чува тај споменик има исто распоређено осећање срамоте као и Ви, тај споменик си“. турно не би постојао. Немојте зато да своју приватну преосетљивост натурате као национални критертјум у једној средини, која има Ало стојанства и храбрости да своју про. шлост, поред осталог, сведочи и о ваквим споменицима,

Јер та прошлост, на жалост, поред славе битака У истој мери је 92 ређена и патњом једног хода по му кама, који се вековима понавља, понекад и као једини пут у национално трајање. Само на маргинама јелне мале књижице, записано је но о вих неколико амтентичних свелочанстава, која доказују да — „петине историје овог народа“ — немамо права ла релуцирамо, као што Ви то чините.

Ти је записано:

У ХЛ!М веку ЈЕДНЕ МАЧ ДРУГЕ РОПСТВО. ТРЕЋЕ ГЛАД ПОЖЕ, А ПРЕОСТАЛЕ ВУЦИ ДАЊУ И НО. ЋУ НАПАДАЈУЋИ ПРОЖДИРАХУ... ОСТА ЗЕМЉА ЛИШЕНА СВИХ АОБАРА И ЉУДИ И-СТОКЕ И ХЛРУГИХ ИЛОДОВА. 2

М ХУ веку == ЦАР МУСА РАСУ КРУ.

„ЈЦЕВАЦ И, МЕТРУСАИ. СТАЛАЋ, И

СКОПЈЕ И ПРАХОМ ВАЗДУХ ИС ПУНИ А ЗЕМЉУ ЉУДИМА ПОБИЈЕНИМ И КРВЉУ...

ОСАМ ХИЉАДА НАНИЗАНИХ НОСЕВА,.. У ХУГ веку — СВА ЗЕМЉА У ЗБЕГОВИМА И ЛОВ НА ЊИХ...

У ХУП веку — ЗЕМЉА СЛИЧНА 0. а ОАМИ ПОСЛЕ СТВАРАЊА СВЕТА...

ТРУДНИМ ЖЕНАМА УТРОБЕ СУ ОТСЕЦАЛИ...

НЕ ОСТА НИ ДЕСЕТИ ДЕО ЉУДИ. .. У ХУШТ веку — ДЕЦУ У КОЛЕВКАМА САБЉАМА СЕКОШЕ...

У ЦЕЛОЈ ПИВИ НИ ЈЕДНЕ ДУШЕ ЖИВЕ СЕМ МАНАСТИРА...

М ХЕХ веку — БИ ТЕШКА ГЛАД и ПОМОР БЕЈАШЕ И РАЈ... ХИЉАДЕ ГАВРАНОВА ИЗНАД ПООДСЕЦАНИХ ТЛАВА...

На жалост, ни овај наш ХХ век већ прокламованог хуманизма и ко. смичких похода, није „овај народ“ поштедео такве историје, Један, славит војсковођа француски, маршал

"Жофр, овако одаје признање једном.

тђенутку паше ововековне историје: „ПОВЛАЧЕЊЕ НАШИХ САВЕЗНИКА СРБА, У ОКОЛНОСТИМА ПОД КОЈИМА ЈЕ ИЗВЕДЕНО, ПРЕВАЗИ-

чито економског осамостаљивања, односно конкуренције националних скономија. Не видим у томе ништа рђаво, али у томе случају морамо прихватити и све консквенције, које се понекад косе с нашим наслијеЊеним предрасудама и са створеним илузијама. Зашто би наш језик мо рао имати један назив, чак и кал је заиста један језика Признајемо ли народ» Та што му не признамо и језик> М кога се, осим тог народа, тиче како ће назвати свој језик:

Расправе 0 језику увијек су политичке.

МИЛОВАН:

Ви сте писали расправу, За и про тив Вука". Да ли у овој ситуацији осећате потребу да нешто допишете или ревидирате2

МЕША:

Могао бих да проширим, боље

~ дефетизма, и помодарства.

ААЗИ ПО СТРАХОТАМА СВЕ ШТО ЈЕ У ИСТОРИЈИ КАО НАЈТРАГИЧ-

НИЈЕ ЗАБЕЛЕЖЕНО“.

А што се последњег рата тиче, надам се да не морам цитирати писана сведочанства. Његових страхота и сами се добро сећате. За непуне четири деценије, дакле у једној генерацији (то је тенерација наших очева), „овај народ“ је, водећи борбу на живот и смрт, узео учешћа У рушењу четири надмоћне силе, четири царевине тако рећи — оне Султанове, оне ћесарове, па оне Молгрове, и најзад — Богословчеве. Покушао сам да реализујем један филм који би сведочио колико је скупа цена оваквог учешћа У историји о вога света. Ви имате права да тај покушај сматрате безвредним и не успелим. Али то не значи и право ла такав неуспех третирате као злоупотребу уметничке слободе, ширење А нарочито немате право да — у циљу АОказивања оваквих инсинуација, упорно фалсификујете садржај поменутог филма: „Мистику православља нарушавају једино рафали из непријатељских митраљеза и то је је дина реалност до које су лошли аутори филма „Узрок смрти не поми ати“;..“ 1

То, друже Јовичићу, није тачно. Јер ако сте тледајући филм употребљавали и слух, морали сте евидентирати да се консеквентно током пе лог филма, око збивања која се одигравају пред камером, чује тутањ невидљиве битке који саопштава да је реалност овога филма пре свега рат.

Ако већ признајете: „Тенденциозност ка обухватнијем и трајнијем значењу иманентна је сваком делу са уметничком амбицијом и вредноштћу... пототово је својствена овако амбициозном подухвату који се унеколико одрекао спжејне конкретизације да би што одређеније поставио _ гтлобал слику“, објасните | МмП своју мисаону и лотичну везу измећу те реченице и следеће која тласи; „Зар би се иначе у току пројекније чуло негодовање» А ако сте се м алузијиу — да је публика одбацила филм „Узрок смрти не помињати“, чију петачност није тешко локазати — упустили само зато да бпсте локазали своју тезу о односу између публике и „прног таласа“, ми ту птсте имали много среће у избору. Слажем се с Вама да постоје људи који се односе према публипи као ла је у питању стока. Али узалуд пХ тражите у екипи филма „Узрок смрти не номињати“. Зато немојте веровати да заступате публику кад позивате на јавну одговорност критичаре који о томе филму имају мишшљење сасвим супротно од Вашег.

Кад сте се већ, стинајем. околно“ сти, нашли у ситуацији да будете митервент у кампањи током које су напрасно примећени проблеми домаћег филмског света, за које ми који у том свету живимо знамо већ лоста дуго, зашто се тога посла нисте прихватили са више познавања стварности средине у којој интервгнишете, Свесни обавезе да ту интер. венцију морате обавити у оквиру једног _ демократичнот _— политичког програма и Устава који лецидирано гарантује слободу уметничког стварања, Ви сте изабрали линију најмањег отпора и написали:

„Прошле _ тодине сваки ломаћи филм тледало је у просеку сто хиљада људи а 1967 — 185.000. Та два податка откривају и главни» рок сасвим свидентне кризе домаће филмске производње, која се, из весно своди на репеотоарску политику произвођача“, Дозволите ми, друже Јовичићу, да ово подвучем, а зашто сам то 7чинио

- биће Вам јасно 'ако покушате да од

говорите тања:

|. Колико је прошле тодине на 23 ломаћа, нриказано страних филмова у домаћим кино дворанама или на тслевизији2 на следећих десетак пи

новије књижевности, Основну мисао не бих ни данас ревидирао.

МИЛОВАН:

Библиографска друштва су се углавном оавила штампањем н доштам павањем „Библије“ Даничићевог и Караџићевог превода. Пре извесног времена у издању „Стварности" појавио се нови превод, који је, и по ред велике цене, доживео велики продајни тираж. Мислите ли да је то резултат даноноћних језичких рас права2

МЕША:

Не знам, нисам читао „Библију' у издању „Стварности".

МИЛОВАН:

Сматрате ли да је песимизам саставни део. оптимизма2

МЕША:

Песимизам је саставни зумности.

МИЛОВАН:

Као издавач, мислите ли да је неисплативо штампати домаће писце»

МЕША: Ако товоримо о новцу, заиста се

не исплати. Срећом, многи издавачи не мисле само на новац.

МИЛОВАН: Како Ви

дио ра

аргументујем, дам више примјера из вечну кућуг

„ОКРЕЋИ СЕ СИНЕ,

замишљате _ Његошеву

'2. Да ди Вам је познато да је про ценат опадања посете домаћег фил ма сразмеран проценту пораста уво. за страних филмова»

· 3. Да ли знате да се у 8 од 14 Ре. презентативних београдских кино са ла, у тренутку док ово пишем, рекламирају филмови који носе следеће наслове: У ЗНАКУ РЕВОЛВЕРА, НАЈВЕБА ПЉАЧКА СТОЛЕЋА, ТРАД БЕЗ МИЛОСТИ, РАТ ШПИЈУНА ита.>

4, Да ли верујете да би домаћи филм, који би се. евентуално појавио “у некој од преосталих кино двора. на, могао ефикасно утицати на ФИзиономију домаће филмске публике»

5, Да ли знате који су филмови натрађивани у Пули протеклих неко. лико тодина2

6. Да ли знате које је филмове аконтирао и паграђивао, дакле сте мулисао, Фонд за унапређење дома ће филмске производње2

7. Да ли знате који су филмови репрезентовали нашу кинематогра“ фију у иностранству последњих то дина2

8. Да препоручивао „Комунист“2

9, Да ли знате зашто режисер Бранко Бамер. аутор филмова: НЕ ПРЕКОБРОЈНА, ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ, ДОЋИ И ОСТА. ТИ пита, већ више од годину лана не може да реализује свој нови филм, по спенарију Богдана Јовано· вића, аутора филмова: ЗЕНИЦА, РАФАЛ У НЕБО, ПРЕКОБРОЈНА, ЛИ: ЦЕМ У ЛИЦЕ ита.

10. Да ли бисте могли да му пре поручите једног аквизитера који би био вољан да ради у филмској струци2

11, Колико је тодпна новог Закона о филму2

Ла сте се којим чулом, друже Је вичићу, сетили ла организујете је дан мали јубилеј поводом 5тодишњипе недоношења обећанот новот Закона о филму. сазнали бисте на том скупу — од нас, преживелих Учесника тих година, довољно података који би Вам помогли да ОАТОворите па ова или њима слична пи. тања. А пре свега сазлали бисте три ствари:

Про, Филмови пе моту ла се раз» воставају у прни по бели талас. Фил мови се деле ма пстините и лажне, тј. па уметничка и неуметничка де. ла. Црни талас, који Ви нисте уочи. ли, У ствари је талас дилетантизма. неодговорности и хаотичног, повотипог космополттизма. Подизање овог таласа помаже трупа усхићених мелиокритета и културних трчилажа типа филмског критичара листа „Комунисл“. Но, овај талас, на жалост, није једини узрок кризе „нашег филма“. Та криза иије само у репертоару. Није тешко доказати да у сре. дини “која "има овакав политички програм и устав, тај репертоар пре свега треба да одређују аутори, На жалост, у условима у којима се паша филмска производња налази, фтзиономија тог репертоара. миото випе зависи ол личних веза мо аквизитерских способности, мего ол уметничких амбиција аутора.

Друго, лруштвеномолитички _ форуми који у оквиру повремених кампања испољавају интерес за физиопомију домаћег филма, У међувре мену — између две кампање — брт жљиво крију тај свој интерес за овај, или неки арути витални проолем „нашег филма“.

И на крају — филм „Узрок смрти не помињати“ са таквом ситуацијом има само индиректне везе. Наиме, овај филм је један од покушаја 907 пора владајућој конјунктури и анар: хији. Не тајим илузије да их је тај покушај озбиљно угрозио. Али ми ко. ји нисмо религиозни мистици, знамо да се сусрет између Давида и Голијата у нашем веку не завршава као у бибатској причи.

Да ли се бар у томе слажемо, аруже Јовичићу2

ли знате које је филмове публици орган СКЈ

прошло _ОА

Јован Живановић

МЕША:

Размишљајући о својој вечној кући, мада је још рано, могао бих да замислим само усамљено брдо, груб камен без натписа и можда гранато дрво. Све друго би вријеђало моје данашње осјећање мјере. Послије, кад ме не буле, нећу се моћи бунити ма шта да учине.

_ Његошев споменик то су његова дјела. Такав би требало да буде п његов гроб: монументалан у својој изузетно богатој једноставности,

МИЛОВАН:

На крају разговора да Вас замолим да ми одговорите на једно од

оних питања што их свакодневно се Он постављате;

МЕША:

Ништа друго и не радим, мој Миловане, него постављам себи питања, а на већину нигдје одговора, Зашто2

Разговор водио Милован Витезовић