Књижевне новине
КОНГРЕС ...
У вези са културом код нас ма потребе да се поставе многа, па и узнемирујућа питања. Да ли је Контрес најзгоднија прилика за тор Уперена против митова, кул тура не треба и сама да постане мит, стављајући себе на престоле и конгресе.
Помиње се и аргумент да ће то (бити дивна прилика да се нађу, такорећи на
истом послу, један до другога нобеловац Иво Андрић и Љуби ша Бенић, неуморни библиотекар из Чајетине. Ова врста призора. може бити искрено узбудљива, али немојмо веровати да ћемо том врстом манифестација пребродити онај велики јаз који код нас лостоји између тзв. масовне и врхуноке културе.
Највећи број заинтересованих, у које убрајам и себе, био би спреман да помопне сваку акцију на плану културе, укључивши и размену мишљења о стању и положају културе, о културној политици... Уосталом, ако је проблем само реч „конгрес", најлакше је са њом изаћи на крај. Речи су нелужне. Пре би требало мењати навике.
ГОЈКО МИЛЕТИЋ
У овако просторно омеђеној анкети скоро да је немогуће формуАисати било какав став, изузев у оквирима декларативног изјашња вања рго ег сотта. Пошто нисам у могућности да се о питањима као што су деценија културне акције и конгрес културе у анкетном смислу упрошћено — определим, вероватно и због недовољне обавештености о свим елементима једне такве замисли, узимам себи слободу да, уз пуно поштовање према ауторима идеје, критички прокоментаришем само неке аспекте и отворим неке дилеме које ди, чини ми се, заслуживале бар извесну пажњу у фази прелиминарног договарања о формама и садржајима културне политике:
1. Не верујем да културну политику, осим кад је реч о неопход ним материјалним претпоставкама и конкретним културним акцијама, треба фиксирати у одређеним временским релацијама.
2. Материјални услови развоја културе могу се делимично сагледавати само у оквирима општег друштвеног планирања које обухвата петогодишњи а не десетогодишњи период. Дакле, са тог становишта деценија културне акције само до половине своје временске одређености кореспондира са општим друштвеним планирањем. .
3. Зашто се основни акценат перспективних кретања у култури ставља на појам акције а не на појам реформе» Сматрам да реформа подразумева квалитетне промене и да је у реформи имплиците садржана и акција. Појам акције, мако је у овом примарном значењу динамичан, знатно је сиромашнији и недовољно _ амбициозан са ширег становишта културе. Реформа, и поред свих специфичности из аспекта културне ситуације и перспективе, суштинскије, ангажованије и одређеније кореспондира са општим токовима и стремљењима нашег друштвенот развоја. Реформа у култури није само последица опште друштвене оријенташије и потребе одговарајуће саодноосности Ару штвених праваца развоја. Реформа је иманентна. култури, њеној данашњој, пи још више сутрашњој позицији. Реформа потенцира квамитетне, дакле, револуционафне промене, · '
4. Није спорно да поједине акције могу бити и временски и фун кционално фиксиране. Није, та» кође, спорно да те акције не мо рају бити супротне реформи, Напротив, оне могу бити у реформи. Рецимо, питање опиомењавања могло би се дефинисати као конкретна друштвена акција. Јер у том случају јасан је циљ, јасан је и културни смисао те оријентације. Реалне, научно фундиране процене помогле би да се за такву акцију одреди и реална. временска дистанца. Истина, једна таква акција не би била без ефекта и смисла чак ни у том случају ако би се задовољила само перманентним анимирањем и стварањем адекватније друштвене“ атмосфере која би омогућавала брже решавање проблема неписмености. Мислим, дакле, да акција, са овим ближим одредбама које. је прате, може бити једно средство више у политици културе, али се појам акције не може изједначити са појмом културне политике, 'утолико пре што и данас има, а биће и убидуће, и таквих акција које под окриљем културе шире некултуру.
· 5. Акције, као модел решавања одређених културних проблема, и не само културних, карактеристичан су облик друштвеног антажовања. Та карактеристичност огледа се у два правца: прво, акцијама се решавају пре свега одређе-
2 КЉИМЕВНЕНОВИНЕ |
не противречности и, друго, акције су као шира форма друштвеног ангажовања у култури својствене мање развијеним друштвеним срединама, како са становишта општих тако ииз аспекта културних условности, У првом слу чају, неписменост. на пример, или проблем неједнаких услова разво-
"ја културе у појединим срединама,
јављају се као несумњиве друштвене противречности, те. би и ол"ређене, конкретне акције у том правцу, временски и пропрамски. дефинисане, имале своје друштвено и културно оправдање. Конкретна процена + конкретна. акција = конкретан циљ. Међутим, у“ другом случају, кад је реч о о целини наше културне ситуашције, нисам сигуран да постоји одговарајућа _ саодноаност _ између процене те ситуације и предвиђених оредстава и путева да се данашње културно стање радикалније мења, односно сматрам да деценија културне акције није адекватна форма данашњем степену наше културе, а још мање њеним будућим амбицијама и У словима развоја. Другим речима, имам утисак да у томе постоји нека врста историјског неспоразума, извесна анахроничност форме, или чак ехо конзервативног ламента.
6. Ако је конгрес културе најалекватнија форма друштвеног дстовора о даљим путевима нашег културнот развоја, онда наравно не би требало да буде никаквих разлога да се таква идеја не оствари. Али, нисам сасвим уверен да се и у овом случају не ради о из весном карактеристичном меном маниризму, о бекству из једне у другу форму. Јер, нове форме друштвеног – договарања могу (бити показатељи и нових идеја, али исто тако и недостатка правих идеја или немогућности да се идеје остваре у постојећим формама. Имам утисак да у овом тренутку не оскудевамо у форма ма: шта је са културно-просветним већима, заједницама културе, културно-просветним заједницама, стручним удружењима ...2 Ако су ти форуми друштвено и културно неефикаони, питање једа лисенз лаз може тражити у једном да тако кажем надфоруму, у конгре“ су културе2 .
7. Реализам као апсолутизујућа платформа конституисања културне политике може бити ефикасан мач за засецање правих иницијатива и амбиција, посебно кад је реч о визијама будућности, али исто тако и оне пројекције културног развоја које недовољно уважавају услове и не, заснивају се на правим проценама, ма колико иначе биле маштовите, могу да нас одведу у обичне фикције и илузије.
8. То су неке маргиналне опсервације на тему деценија културне акције и конгрес културе. Чињеница да се не изјашњавам децидирано ни за ни против и да се критички, дакле, са извесним
"резервама опредељујем према о
вим идејама, није резултат ни недостатка става, ни априорне од бојности већ, можда, непознавања свих аргумената који су инспирисали ауторе идеје деценија културне акције.
савре-
МИЛИЈА КОМАТИНА
Предстојећи конгрес о култури, и самим тим што је први те врсте, тешко ће одолети мноштву питања за која се чека мериторни од товор или бар прецизирање АРруштвеног става. Због тога је у овом тренутку, када се изграђује његова концепција, можда и најважније да се, избором правог питања Контрес одбрани од оне судбине која иначе сустиже многе сличне договоре — да западне у сваштарство. Само ако се — како би Лењин рекао — удари на ос» новину карику, могу да се разбију и друте карике у ланцу којим се веже оно што захтева слободу, У овом случају — што је препрека бржем и природнијем расту Културе. Пружајући могућност за изјашњавање о томе, „Књижевне новине" се заиста на најбољи начин укључују у притрему тог значајног друштвеног договора. Сигурно је да би сваки разговор о култури, ако се изузме стваралаштво, (био периферам. Па ипак, можда то овога пута не би требало да буде основно. Тешко је наћи пуно оправдање да се на једном конгресу анализирају "и оцењују романи, песме, слике пл сл. Ако култура не би требало да буде један „посебан сектор" аруштвеног живота него саставни део живота друштва и човека, онда
ни Конгрес о култури не би омео
бити само договор културних раб ника о свом положају и о цени оног што они друштву пружају. А уколико ће друштво у целини, оличено у представницима разлмичитих занимања, на једном таквом скупу да искаже своје потребе за културом, утолико је разумљивије што овај скуп не може бити приоритетно стручно расправљање о производима појединих културних професија.
Не би се, међутим, смело па бећи да се, поводом културе, одре-
_Ђеније расправља ио самом друш-
тву. Већ поменуто питање — је ли култура „посебан сектор" јесте једно битно пигање. Уколико то не би била, показала би се бесмисленим и конфронтација између „културе и друштва". Могло би се, свакако, и лдаље | говорити о томе колико друштво издваја средстава и подстиче развој те своје по требе, а не никако колико „даје" за културу, то јест за нешто што је одвојено, што постоји у друштву, а није и само то друштво, облик његовог постојања и ниво његове еманципације и хуманизације. У друштвене претпоставке културе, али и њен производ, спада пи публика. Питање о друштву, поводом кмдатуре, захтева мензбежно, а можда и пре свега, расправу о томе колико, у ком степену и како се друштво преображава. џ публику. А зна се, публика. није само одређен број посетилаца биоскопских _ дворана, гледалаца такозваног малог екрана и слично. Имати публику значи имати већ развијен и доститнут пиво културе, онај део људи који активно доживљавају судбине дочаране уметношћу и, коначно, замишљене саговорнике којима се обраћају ствараоци. Без таквих сатоворнишка, друлштво би било духовна провинција.
У тражењу одговора и на ово питање мора се. поћи не само од „чисто" културних него и од економоких и политичких чинилаца. Неоспорно, за нама је период, када су се стекли многи чиниоци те врсте који су омогућили снажан развој културних добара, а исто тако и када су створени услови да та добра буду доступна штијроким слојевима људи. Но има је
који је негативно утицао. Дуго је, нашме, сувише наглашавана _ улога економског фактора, при чему се веровало у аттоматизам везе између економског и културног развоја (уз ве ћи стандард — иде и већи ниво културе). А је ли баш таког,
Кад би били истоветни појмови култура и цивилизација не би морало бити дилеме о равномерном ходу економског и културног развоја. Пошто су то различите ствари, онда у тој тези и није цела истина. И Маркс је утвраио да материјални развитак и хултура не иду упоредо. Онај ко се издавањем соба у туристичком ме сту на брз и лак начин обогатио развио је попрошачку поихологиђу али је велико питање хоће ли с том психолопијом бити и потрошач аутентичних културних д008ра или нечег што је само слично томе.
дан моменат
Данас је очито, а то је више.
пута и речено, да култура не мо“ же бити само нузпродукт неке друге друштвене делатности. Из индустрије, тамо где она мења тле на коме се развија, неоспорно може да ниче култура, али и мн-
„дустрија културе, што није исто.
Показало се да није оправдано препустити да људи, настањени поред новониклих фабрика, сами схвате хоће ли се описмењавати или неће. Двадесетак година је протекло од како је дошло до промене у погледу оријентације на масовно развијање културе (масовна изпрадња домова кулгуре, масовно описмењавање, масовни аматеризам и сл.). За то време економски раст је шшшао без застоја узлазном линијом, ускоро треба да достигнемо доходак од 1.000 долара по тлави становника, много је постигнуто и у обогаћивању културе, али уза ове то, још око четвртина становништва никако да се описмени! И у невих бозима кроз кровове су провириле телевизијске антене, моћног савременог преносника културе
"(и некултуре), па се и тамо 'исулту конско мења и осавремењује. Тамо где гусле још нису ишчезле, на струнама се појавмују најлонска влакна. И то је знак удаљавања од старинских даворија, но да ли и знак приближавања култури2! Култура, дакле, није на одго-
_ варајући и на задовољавајући ма-
чин пратила општи мруштвени и економски развој. А заостајало се, пре свега, у развијању аутентичњих културних потреба ишли другачије речено — у стварању публике. Пут од „помучиталаца" до „читалаца" није у доста случајева пређен: нечим је прекинут. А са тим делом „полупублике", тим људима који су и по натону и макар из онобизма кренули на тржиште културе, али без развијеног осећања и стеченог знања за вредности, грдно су се поипрали различити савремени монополи, Тражећи културу, ти људи су по стали плен псеудокултурне продукције. А кад се споје таква потрошња и таква продукција, веома је нензвесно хоће ли се икада
„прећи онај део пута који остаје
од „полупублике" до „публике", у ствари — од полукултуре до културе. Због овега тога — да се послу“ жим речима Вање Сутлића „минимум-задатак је сада да се супротставимо стварању псеудопотреба које узима маха, да се боримо за збиљске потребе". Сутериштући то Контреоу, истовремено изражавам уверење да се тај задатак не може остварити ако се у потпуности не савладају цеховске, клубовске и клановоке концепције културе и она не прерасте у масовни друштвени и свеаним снагама свесно и демократски усмеравани покрет.
ТЕЛЕВИЗИЈА И КЊИЖЕВНОСТ
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ МАРКА ШАГАЛА
ОТПОРА...
Одређење према традицијама је одувек и у свим културама, а данас поготову, изванредно сложен интелектуални и морални проблем. У народу чија се култура не одликује богатством живих и потенцијалних традиција, у култури свој сатканој од започињања, у духу који се таласа од резигнаџија до бунтова, бива заиста значајно сачувати оке што је одолело скоро веку, и то нашем, веку бурних промена и уништавања.
У друштву које се на револуцији темељи, у друштву мена и преображаја, које наравно нису свагда рационално засноване, у цивилизацији којој суштинске промене и брзина промена чине битну одлику, У потрошачко-техничком друштву какво постаје и наше, култура има улогу и обавезу да брани и истиче значај трајних и универзалних вредности људског постојања,
У времену дубоких моралних кри за и смутњи, падоваи депресија идеологијс, култура је најпозванија да истакне етос свога народа, онај етос који се у историји потврдио _ слободарством, _ демократизмом, стваралаштвом. Истинољубљем и савешћу, нарочито. Ако је у прошлој деценији у име слободе стварања била наглашена естетика, чини ми се несумњивим, да данас и за слободу н за стваралаштво треба да буде наглашена етика.
Данашњица је пуна тешких искушења за све националне културе. Нека од тих искушења нарочито муче културе малих народа, и посебно културе југословенских нарола. Сматрам у овим данима нарочито значајним онај дух у српској националној култу. ри који се не плаши универзализације и вредновања свога стваралаштва универзалнијим критеријумима. Немамо разлога да се подамо страху од угрожености великих култура нити да на мржњу и зависти које веју око нас одтоварамо мржњом и завишћу. Добро би било да данас, гласније но јуче, за своје признајемо и це нимо највише оно што је опште људско, трајно, по духу хуманистичко и слободарско. Добро је да свуда дајемо отпор корисним лажима, лажним националним врел. ностима, властољубачком моралу у култури и друштву. Имамо све разлоге да се дубље и дуже замислимо над собом и према себи м свом стваралаштву будемо кри тичнији но икад.
Шта је данас Српска књижев-
„на задруга2 Шта би, по мом ми-
шљењу, требало да буде по утемељеним начелима и са гледишта идеја које сам исказао и које ћу заступати у Задрузи2
Она је један баштиник националне културе; и васпитна установа; и издавачка кућа чија се издања мотивишу највишим критеријумима; СКЗ је и покрет за просвећивање народа и демократизацију културе; и један од но-
„силаца духовног и стваралачког
идентитета нашег народа; и ко лективни сатворац етичке и крнтичке мисли у култури; и радни савез људи науке и уметности; и мали савез посленика привреде и културе; и интелектуална заједница генерација и њихових творачких разлика и тежњи.
СКЗ је све то истовремено и сједињено, али још увек неравноправно по значају. Предстоји нам озбиљан рад на усклађивању снага, идеја, хтења. Јер, можда је најбитније оно што је у клици и могућностима настајања. Нешто што тек треба створити, а што наше доба захтева да се створи.
Хоћу да верујем да значај СКЗ није изнад свега у томе шта је она данас у културном животу друштва, него у ономе што може, на животним захтевима нашег друштва и његовог социјалистичког опредељења, да настане У култури као колективни дух, као колективно дело савремене п ства.
ралачке интелитенције нашег на-
рода. Да. се и тако потврђује његтова духовна и морална самосвест, творачка моћ, умност пред сложеностима и неизвесностима постојања, снага визије у тминама и на раскрсницама историје.
(Из излагања на Тодишњој _ скупштини СКЗ 29. маја 1970)