Књижевне новине

падала прасримрси мааињи ви Паша и Али Па –

САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ

ХЕГЕЛ

И МАРКСИЗАМ

ПОВОДОМ · двестогодишњице _ Хегеловог рођења, у Београду је 29. п 30. маја одржан _ симпозион _ Филозофског _— дру-

штва Србије, на коме је поднето вишо реферата у којима се расправљало о теми „Хегел и марксизам“. Др Михапло Бурић поднео је реферат под насловом „Питање о крају историје“. Др Касим Прохић (Сарајево) тематизовао је питање „Како фи лозофски мислити послије Хегела». Др Милан Аамњановић товорио је о језику и систему у Хегеловој филозофији. духа. Ар Глигорије Зајечараповић (Нови Сад) поднео је реферат под пасловом „Марксизам м Хегел у савременом свету“, Фуад Мухић „(Сарајсво) развијао је тезу да је Хегел био

и остао теоретичар модерне државе. Др...

Миладин Животић разматрао је однос Хетеловог филозофског система пи метода с једне ни марксистичког позитивизма с дару“ те стране. Др Јовап Аранђеловић. настојао је да у своме саопштењу опише особености филозофског пзлагања, полазећи Ол једног Хегесловог п једног Марксовог става о односу истраживачке методе и предмета истраживања. Сретен Петровић је у краћем саопштењу критички размотрио нознато Хегелово становиште о крају У метности, док је Здравко Кучинар саонштио џеколико занимљивих запажања о Марксовом одпосу према Хегелу с о0з1ром на питање да ли Хегел допста пије увићђао „негативну страну рада“. Уз ово, су саопштена исто тако занимљива запажања о Лењиновог односу према Хегелу.

Тема садашњег симпозиона Филозосрског друштва Србије унеколико подсећа на тему која је Опла разматрана пре две тоднне, Реч је, папме, 0 теми „Ниче пи марксизам“. Утисак је. бар према процени до: које се може доћи пепосредним слушањем опога што се сада излатало и рас прављало, да. је овај симпозион мање ус пео од претходног. Можда је то последица малог одзива аутора који би својим доприносима учинили да се покаже. мисаони звачај ове теме2 Или је можда у тштању извесна засићеност оваквом врстом подстицаја за филозофски разговор Било како било, остаје значајно питање „како филозофску мпслити после Хегела“, али м обавеза којој ис можемо избећи: п после Хегела се мора мислити.

Бранко Павловић

Ар Михаило Ђурић. и. др Касим Прохић. љубазно су се одазвали молби редакције „Књижевних новина" да се објаве храћи изводи из њихових излагања.

Ае

| „А

Михаило Бурић

ПИТАЊЕ О КРАЈУ ИСТОРИЈЕ _

ЖИВИМО у времену радикалног одбацивања сваке, постојаности, У времену коренитог преображаја свих цаслећђених схва. тања, навика и установа, у времену у Коме је променљивост људског живота · достигла крајњу тачку. Мтолико, није нима"до чудно што нам се историја. најпре то казује као бесциљно лутање, као писмтрекидан ланац промена, као отворено, незавршцено кретање. Малазимо се у историју, усред једне реке која тече у недоглед, као обични сапутници њеног мање или више праволинијског хода. Немоћни смо да се. одупремо непрекидном смењивању 006лика живота, али не можемо никуд мзвам историје.. Осећамо да време јури натрел, да ствари постају друкчије пето што су биле, али пе знамо пи куда ил чему. та захукталост, Не само да пе видимо крај историје, пето пе видимо ни њен почетак. Непосредно знамо само за један твен Олломак између јуче и сутра, али пе и за целину којој тај одломак припада. Недостаје нам увид У смисао историјског зби"вања, поред тога што осећамо да нас збивање увлачи у нешто што не желимо, да нас. спречава да живимо онако како бисмо хтели.

Па ипак, колико тод да је човек. дана шњице свестан променљивости историјске ситуације, колико Тод да је заокупљен 0: траниченошћу и пролазношћу историјских облика, далеко Од тога да би историја била за љета само обична. „фурија ишчезавања“ (Хегел). Нити то значи да је њему стало само до оног што је пеповреано дато, да та интересује само оно што сад и овде може опазити и искусити, ба. је њетов поглед прикеван за оно што се уре путно збива. У извесном смислу, тежња. да се пронакне У будућност је данас много јаче изражена нето телава да. се сада 1 52 попа дања. Живи се- више њост сачува од пропадања „више У ишчекивању онога што долази, што тек може постати стварно, него што се ужива. “ ономе што је оваа, што је већ. остварено. То је сасвим разумљиво, будући да садацт њост измиче сваком ближем одређењу, 07“ дући да. је садашњост! тако колебљива. и не“ стварна. Додуше, појачано интересовање данашњег човека за. оно што та може смаћи у будућности исма. много везе њЉеТО“

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 3

вом лакомисленошћу и трамжљивошћу. Љегово интересовање много више покреће страх од смрти нето нада на спасење или вера у бољи живог, Упркос томе што човек данашњице одлучно одбацује сваку номисао на то да би историја могла имати краја, да би могла доспети на циљ, да би се могла једном заувек завршити, њему стално лебди пред очима могућност светске катастрофе. У његовој уобразиљи је страх од атомског уништења потиснуо у позадину уздање. у блатотворно дејство технике, њему је више него јасно да човечанству прети смртна опасност од атомске бомбе. У том гогледу, многи истакнути представници: дапашње науке и фуилозофије снажно утичу на ширење суморних расположења међу пајширим слојевима становништва.

Лако је увидети да ово предочавање могућности свеопштег уништења представља неки облик затворене конструкције историјског збивања, да ова мрачна визија сутрашииџе подразумева пеки облик све сти о крају историје. Наравно, данашња свест о крају историјског збивања је битно друкчија од пекадшиње свести о томе. У пштању је један искривљени, извитоперени облик историјске свести. Данас је свима на уму само мисао о иеприродном, наснаном завршетку историје, дакле о крају моји може да изазове човек својим непромишљеним поступком, услед тога што не познаје нлн ме признаје прави циљ коме историја тежи, док се раније мислило на пригодан завртетак историје, па њело смисаоно окончање, на спонтано испуњење њеног унутрашњег одређења, Због тога се поставља питање: Како се некад гледало на целину псторијског збивањаг У чему је смисао данашњих недоумица око истори. јез Какви су изеледи да се данас обнови митересовање за првобитни смисао пита“ ња о крају историје2 Колико се данас умепште може пштати за крај историја па некадашњи начина...

После свих досад претриљених страхо. витих историјских потреса, пораза п неуснеха, и поготово с обзиром на трагична мекуства нашег времена, тешко да се А мас уопште можемо још заносити мишљу да нас чека бољн живот, да идемо у су. срет бољој будућности. У најмању, руку, било би џинично такво наше лакомпслено самопоуздање, Ако ппједна од толиких тенерација које су нам претходиле није успеда у ономе за чим је тежила, ако ишједној од њих није било дато да нађе трајно решење затонетке човекове исто ријеке судбине или бар да пискуси вредност истинског људског живота, како мо жемо да. се надамо да ћемо ми бити боље среће Мало шта је данас тако далеко од пас као некадашње оптимистичко гле.

даљње на историју. У времену у коме су ~

снате' разарања почеле одлучно да утичу на токове историјског збивања, у времену у коме је постала неизвесна сама. могућ џост човековог даљег опстанка у свету, можемо ли уопште још пи да разумемо духовну снагу и величину некадашњих људи, који су чврсто веровали у то да историја има рационалну структуру, да се ње но кретање. управља према уму, да се у њој остварује један објективан. план ка бољем животу2 Па мпак, то никако не змачи да је наше време потпуно обезвреанАо мн обсемислило лудску праксу, да. дапас можемо. само да беспомоћно раштиримо руке. мода се разочарано препустимо стихији. Најмање би било оправдано закључити да:претходно разјашњење смисла

Т. 8. Ф. ХЕГЕА

пштања 0 крају историје доказује да је управо то-оно што, нам једино преостаје. У ствари, историја је подручје човекове одтоворности за властиту будућност. Нема инкаквог људског достојанства опде где нема спремности за такву врсту одтовор“ пости, У свакој историјској ситуацији У којој се затекне, човек мора да се оријентаише ·првенствело с обзиром ма могућности које та ситуација. пружа. његовом

· делању. "Тај превасходно људски задатак

нико не може обавити уместо њега, пити

"та ико може ослободити од љега. Човеку не

"доликује да: просто ттичекује да се дотоди оно што; мора, односно што пајпре може да. (се догоди, макар се ом при том "пози“ вио- на. ауторитет науке, а не само ма ауторитет божанског откровења. Уместо да просто чека да му се досуди оно ипо му се буде -досудило (уколико је уопште уме. сно товорити о. неком. досуђивању), човек треба да се свесрдно заложи за своју ствар, за оно зшто осећа као своју пајсветију дужност, за оно у чему види смисао свог живота, макар то било п насупрот “свим друштвеним токовима и тенден-

| |

цијама. Додуше, при том не треба изгу бити из вида да се човек на тај начин из лаже страховитој

будући да онде тде пема пи сакралног ни световног вођства над кретањима историје, нема ни извесности у погледу њеног крајњег исхода.

КАРА МАРКС

Касим Прохић

ДВИЈЕ ТЕЗЕ НА ТЕМУ

ХЕГЕЛ-МАРКС

И ЗА ХЕГЕЛА и за Маркса је речено да су мислиоци рево муције. Ј. Ритер је чак категоричан у тврђењу да „нема ниједне друте филозофије која је толико, и све до најдубљих побуда, Филозофија револуције као што је Хегелова“. Што се Маркса. ттче, готово да пријети опасност да стварни мисаони значај његовог дјела испари у фупкинји псеудонитерпретативног поступка преднкамције: Маркес — мислилац револуције, пролетаријата, класне Оорде, новог свијета, аутентичне лповијести ИтА, и тако даље.

Међутим, какавгод да је Хегелов однос према, француској револуцији, његов став према логосу позијесног збивања је у бити надхисторичан. Марксистичка кригика је запазила ту „уображеност појма“ који својим схематизмом све хисторијске антиномпје чини транспарентним мо рјешивим, сводећи свијет на „чисто поље рада“ пад којим се разапиње. катеторијална мрежа смисла и логоса. Филозофија увијек долази „послије“ (и у логичком мо у хро полошком смислу), као што је сама Хегелова мисао дошлл да све логичкисмислено артикулише пода 'у држави отјелотвори јединство ума и повијести. За Маркса, напротив, филозофија је органом новог свијета и утолико је Марксово стајалиште довста „стајалиште практичког односа“. Но колико тод да се може говорити о раз лици између Хегела и Маркса, нарочито с обзиром на модалитет реализације сугстанцијалног једипства ума и повијести. Е. Вајл. је у књизи „Хетел п држава“ указао, истина без нужне разраде, на неколико елемената разликовања: за Хегела је медиј остварења слободе држава, за Маркса — људска заједница, за. Хегела. се револуционарни ерос концентрише у самој управљачкој врхушшци државе — влади, код Маркса се оп једино може исказати у свијесној револуционарној акцији оног историјског субјекта. који је по свом повије“ сном позиву осубен да се егзистенцијално клади, за Хетела идеја. „изабире“ своје но сноџе мо у том смислу би се могло рећи да је једино она повијесно конститутивна, код Маркса се увијек ради, Манхајмовим језиком речено, о егзистенцијалном пореткм у којем дјелују историјски субјекти), ипак је марксистички позитивизам. и један вид сопијалистичке пражсе потврдио да је Хегел изузетно „примјенљив“, то је да се унутар марксизма, врши својеврсна 00пова Хегела, његове политичке филозофи“ је. У „Основним пртама филозофије прапа“ Хегел ће „пепробојни момент личне владавине“ (Ј. Хабермас: „Јавно мњење“) филозофски _ оправдати овим разлогом: „Субјективитег који се као сазрјешење ојстојећег државно живота пајспољашњије појављује у мнењу п резонирању, које хоће да учини важећом своју случајност и које управо тако себе руши, истински је збиљан у својој противности, субјективигету као идентичном са супстанцијалном вољом, који сачињава појам кнежевске власти“. .

Не доводи ли наше вријеме ни Хегела и Маркса у једпој ствари озбиљно У 1штање2 Као доба које пе подноси фанатизам мишљења, фанатизам одређеног мисаоног увјерења (што пе значи да опо спречава растући фанатизам слијепе воље), нето је „на дистанци“ према свему што се нуди као „коначно рјешење“, наше вријеме зна, прије свега, за. вишесмисленост значења одређених хисторијских појава, пи утолико је против свих „општих мјеста“ и механичког призивања мисаоних стереотипа. Све више постаје досадан, наивно смјешан досљедан човјек п досљедан мисли лац, Хетел и Маркс су, међутим, консеквентни мислиоци. Истина, Хегел више него Маркс, јер Маркс никада није пао у искушење (којему данас већина. робује) да буде рецептолот, да. вриједност своје теорије уситпо размјени, уз веома про.

мјенљиве камате праксе ши збиљног кивота.

стасности промашаја,

Вехан Шита)

Али Подримја “

ацршао бил љуса п лед

Балсамујте ме ако сте јунаци

на. врх света ме ставите ветар мек ме бије

први намерник братом пек ме сматра

оруги нимерник именом нек ме зове

трећи намерник ветром нек пестале

ћалсамујте ме ако сте јунаци

нацртао бих љубав и хлеб

Црна мачка

Па. мом путовању једна црна мамка ме прати

а душа ми товори на. по пута ћеш стати

а песма ми говори никад гласно пећеш певати

а светлост ми говори слеп је слеп остао

а сам. ми товори тражи ме на јави

ал дођи-ц реци ту реч кад не знаш кога

волиш или мрзим. | доћи веруј лицу на води

Једна црна. мачка ме прати на мом путовању трен судбине одређује

А ноћ је покрила трагове и крике

Поред реке лежао си оолан

води Си говорио у уво шкољке

она те је носила

некуд те је она носила

према себи

По ти Си јој срџием говорџмо

и осећао п ударце п болове у души

п у телу

и ти си говорио води дудокој

она је бежала од твоје болести

и негде. је. касно моћ покрила

траљове џи крике ноћи

и у жену се затим претворила,

и река јој је крила спрала

и анђели црни

очешљали јој косу до земље

и над светом се ко амрел отворила

а ти си поред узбуркиле реке лежао

и вода те покрила ко магија. преварила

вода те успавала после сто година без спова

и некуд те однела собом попела вода

и тако лежао си душом на небу

и посматрао очи унезверене шутње

а. ноћ је покрила трагове и крике

(Препев са албанског:

Као мислилац сабирања Хегел је, имтерпретирајући темељни став „Филозофије права“, боље рећи читалац своје филозоФфије. („што је умно то је збиљско, што је збиљско то је умно“) у „Енциклопедији филозофских знаности“ писао: „збиљности умнога противи се већ предопба да су исто тако идеје, идеали, само химере, а филозофија. само систем таквих тлапња, као што по обрнуто, да су идеје по идеали пе тшто одвише красно да би имали збиљности, или исто тако нешто превише мемоћио да би је себи прибавили. Но, одвајање збиљности од идеје особито је омиљено разуму, који снове својих апстракција сматра као нешто истинито 1 који је ташт на оно „треба да“, које оп радо прописује нарочито по на политичком пољу, као да је свијет њега чекао да би сазнао какав оџ требао ла буде, али какав оп пије“.

Марке је у том погледу много обазривији, по то не само зато што не мисли ал страктно однос иделланог и реалног, идеје и збиље, него зато зато не може дозволити да своју мисао редуцира на ранг рецепта и лако примљеног теоријског програма. Утолтко је потребно изнова промислити све форме нашег живљеног или прижељкинаног панактивизма, тај конструктивизам ума који је дошао у ситуацију да се стиди што је још: само уман, !! зато једва чека да езотеричну егзистенцију замијени емпиријском очитошћу своје реализације,

Није ли, ипак, свака теорија (па м Марксова)у толико „теоретична“ да. по свом омђу не пристаје да је се прихвати као готов протзам, да буде „акциона“, рецептолошки практично дјелотворна.

_ Шта, у ствари, треба реализирати2 Код Хегела. ништа,јер све мирује у идентитету абшљног 1 умног; У савременом марксизму — Идеју ума, Ум сам, Тешкоћа пастаје када се увиди. да пп Ум није консистентан и јединствен: „држали се ума било би лијепо када би постојао један ум“ (Ф. Ниче). ;