Књижевне новине
%
Божидар Шујица ИМА МНОГО ТОГА...
Има много тога чега ми никад доста није Не знам шта хоћу, ал хоћу одмах, ~ . немофуће! Живот мој по суровости познат, с тневом | . паликуће, Суров и у Орагању, наискап. би да испије Туђе жеђи нетакнутих збирки радости! Ново лишће којег си ти листања2 чије младости2 Твом песнику уморио се гнев, он ти тепа Ко облак кад ствара шум очима: прелепа.
Очију твојих хитре бубе волети, волети!
О, далека, блиска кад затворим капке само Спремна на скок, твојим мирисом биље лети, Онде где се помако облак муње ти тамо Цртају лик и једно чело простире се пред тобом
У благости поља; тодишње доба пред , годишњим добом
Ко заспала мачка. — месец у бесу мора
И ко пламен на крову ком се умиљава зора
Пламен у ком те има — име ти је! Тајно, што изучаваш крила шева Још једном то то у грудима да пева Звездано љубавно труње, и још једном од другачије Спојити огањ и секунде у месечевом мирису О ти којој ништа рекли други нису! С мојим ликом оживи новог сањара, | дрзника Чија ће се душа ко северац крити у локви мог урлика!
Пепео што ће певати у сагорелом лицу Нек те од свих земаљских чини штити! Заклињем се руком бацајући је увис ко улицу О заклињем се да ћу те изљубити! С безумљем у мрак вољења до касно У ноћи Ко они што су пуцали у се, У сјају немоћи, Ја истоварам тврди терет гордости Вршећи злочин превелике нежности!
Има много тога чега ми никада доста није Не знам шта хоћу, ал хоћу одмах, немољуће! Живот мој по суровости познат, с гневом паликуће, Суров и у драгању, наискап би да испије. Туђе жеђи нетакнутих збирки радости! Ново лишће којег си ти листања2 чије · младости» Твом песнику уморио се гнев, он ти тепа. Ко облак кад ствара шум очима: прелепа.
ЕВРОПА
Тој, Европо, што лежиш у својој постељи. на небу
Са твојим смеховима кипова и старом косом Расутом у тешким трезорима Гледам те како се љЉуљаш у посуди над којом клечи свети. отац
При помену твојих тужних очију ја видим Самоубиие обешене као фењере Дуж нових и старих путева Сваког тренутка на свет долази човек Који се понавља у свим бићима мене Стално мислим на њета који је већ стигао А још није кренуо Сви смо ми погинула деца неког будућег. оца, кажем Не мислим ништа рећи тим кажем Мислим на нешто сасвим друго него. што говорим Путујем Европом Звери. из мојих шума Прелазе у робне куће Успорено по дну Блатњавог сна Европа испитује себе Из обрисаног папира Бог ослоњен О ваздух у јари летњој трепери као плата Одмотавајући безбројне уши На све страненестране ; У грудима најумнијих младића моје генерације Надима се конзервирана хладноћа. Тешке су гране њихове сриџбе Ал не поклањају своје повијање На месечини играју они који не могу умрети Они који носе мржњу нису несрећни Због тога што су гладни Данашњи песници присвојили су ужас гордих
Потписујући несвестицу надницом частољубља Путујем Европом Видик рашивен око Сенком дужом увлачи у несјај тврђи У гроздовима крвавог жсивотодерства Струји мишићави. пламен Немо слушмче моћног зеленила Заспало је у сату-гласу цркнутог рова Као да је у врховима планинским целе природе срчаност. Достојевски из њих зури Модрице њетове су исцеђене гиз најежених зора.
Над Паризом гори накит неба. и вилењаци.
довлаче
Костуре светлости Комунари су били овде Париз је такав као да не постоји
Нове звезде обешене у стиснутим очима
| лавица.
Девојкама у излозима удварају се топовњаче
У високом шибљу зоопарка плач Африке УХитња српа и грактање пејзажа малих
народа ,
Уснули у стаблима шкрипе громови Деца. вежу у снопове нетакнуте гласове Деца ће учинити оно што треба да учине
КЕИЖЕВНЕНОВИН | 4
ПРЕПОРУЧУЈЕМО ИЗДАВАЧУ
Ђорђо Басани:
ЧАВЉА
Слогло Вазвап: 1 АКОМЕ Мопда ог, ММапо 1968.
Смео је покушај препоручити и приказати у озбиљном књижев ном листу роман чија структура не превазилази оквире традиционалних схватања о тој литерарној врсти. Озбиљан књижевни лист чита озбиљна публика, а она ретко има времена ла се бави тзв, „белетристиком“, да одтоворе'на своје проблеме покуша да потражи у данас за интелектуалца сигур: но најмање пнтересантној књижевној форми, традиционалном роману. Зато писати о Басанијевом роману »Гајгопе« (Чаљља) који нас по својим особинама подсећа на Толстојеву бесмртиу креацију „Смрт Иља Иљича“ чини нам се чак помало узалудно. Време је друго, схватања су другачија, на проблеме егзистенције траже се одговори у другим књижевним врстама као што су есеј, философски и социолошки трактат, колаж, а ако се траже у роману онда се траже у роману који је од те књижевне врсте задржао само име (јер аутор није звао како да назове своју творевину, те је пошао линијом пајмањег отпора).
х
За то време полако је пролазио кроз исто тако мрачно, пу“ сто месташце. Добро та се се“ ћао. Пре петнаестак тодина, не“ где око 1930, фашистичка је влада неочекивано одлучила да то сеоце, једно од најмањих и најбезначајнијих у провинцији, претвори у неку врсту Литорије ферарског аграрног подручја, да се изрази онако како се у то време говорило. И, заиста, фарови аутомобила. откривали су зградурину пуну мермера попут бившег фаишас“ тичког седишта у Кодигору, а, мало даље, несразмерно велики трг, у чијем се центру на» лазила статуа од травертина. из Лација на постољу од црног базалта, Нешто напред, нала“ зила се фабрика која је личи“ ла на нову железничку стани“ цу у Фиренци и која је служи“ ла, како се још увек могло јасно прочитати на натпису на улазним „вратима, за прераду конопље и њених деривата. Јасно је било да данас све то ничему не служи; Палата У империјалном стилу, статуа 2ладијатора са голом мишићавом стражњицом која је сигурно требало да прикаже захуктали фашизам, фабрика за прераду аутархијског текстила, све се то на месечини појављивало као обична кулиса, а живот месташцета је, више него ика“ да раније, био ограничен на уски круг сеоских кућица тру“ писаних на другој страни, око старе жупске цркве. Прошао је кроз насеље и изишао на супротну страну. „Срећан пут", промрмљао је, повећавајући брзину, дуж аутопута оивиченог дрвећем који је водио пра“ во у Ферару. У току дана било је то други пут да је некоме пожелео срећан пут. Јутрос оним _јадним – паткама, _ сада. Терзигалу. Опет му је дошло да се насмеје. Па ипак, то је било у суштини оправдано. У суштини, Терзизало је пред со бом имао будућност. Иако ус“ порено, село је настављало да се креће, да иде напред. А он, напротив (а на то је мислио без сенке туге, чак са неком тихом радошћу), куда је "а крају крајева ишао, са тим својим аутомобилом. (Фрагме нат из романа Б. Басанија „Чапља")
Хх ж
Басанијев роман »/апопе« тежи да буде роман тока свести, унутрашње преживљавање једног човека на раскрсници, када треба одлучити да ли да се уђе у све безбојнију и бесмисленију старост која, како каже Леопарди, „лишава човека свих наслада остављајући му прохтеве“, или да се преки. не са игром која се зове живот. Сивило и туга пејзажа, личности, ентеријера, потенцирају неку врсту гађења које се, ход главног јунака, велепоседника из Фераре јеврејског порекла, скупљало још тамо од 1939. године, од тзв. закона о раси (који је италијанске Јевреје ставио ван закона) до тог зимског дана 1947. године када четрдесетпетогодишњи ЕБАтардо Лиментани схвата да само кроз смрт може да прихвати живот, да једино умирући може ла изађе из етзистенцијалног ћорсокака у који је за-
пао. Стара усамљена црвена.
чапља, коју је у лову убио њетов водич, постаје симбол промашености живота у којем се Диментани све теже сналази, јер он припада старој јеврејској буржоазији Фераре чији јадни остаци нису у стању да се прилагоде послератним сукобима између рада и капитала и новим облицима економ“ ске утакмице. Диментани је наставак трагичних ликова из претходног Басинијевог романа „Стари обитељски врт“ (1 гјагфпо деј Еп -Сопш «), лик који је преживео класну и напионалну катастрофу али је у души остао са милионима мртвих расутим по свим логорима Хитлерове Европе.
Не може се негирати Басанијева тежња да створи модеран роман чији би оквир био празан, изгубљен свет, како је то обичај у савременој уметности, Кретање његовог јунака по том свету, његова изгубљеност,
тађење и тежња ка смрти (Ффројдовски Танатос) имају,
међутим, димензију конкретно. сти, јасну психичку и економскополитичку условљеност, Из тих смо разлога Басанијев роман уврстили у оквир традипионалног романа који данас нема баш много успеха код критичара (поменули бисмо отпор италијанске књижевне авангарде према Басанијевом стварању). Наше је мишљење, ипак, да оваква литература, која У оквире традиционалне форме поставља суштинска питања егзистенције, не може да буле превазиђена, јер опна непосредно говори човеку о проблемима са којима се он суочава у тешкој свакодневној борби са разулареним силама мрака.
Срђан Мусић
Миодраг Мијовић-Кант :
(ЕЈАЧ ВРЕМЕНА
„Просвета", Ниш 1970.
Као чињениџа наше књижев. не свакидашњице ова друга књига Миодрага МијовићаКанта, „Сејач времена" (пр. ва његова књига, „Приче о Ен", изишла је 1968. у издању „Браничева"), представља својеврсну контроверзу, и то из два разлога. .
У тренутку кал у 10] сваки. дашњици доминарају личности и ликови окренути човековом микрокозмосу, реалнос.ти коју он представља и реал“ пости која га најнепосрсдније окружује и која га се нај непосредније тиче, МијовићКант се појављује с потребом да растумачи Однос према времену и однос космоса према човеку, смисао ње товог живљења и смисао умирања, значење прошилости и безначај садашњости; _ речју, да реши сва она „најфундаменталнија" питања која је Па још древна филосо-
ија.
Ове проблеме, Мијовић-Кант настоји да дефинише у форми стиха, и то не „класичног" (у аначењском и метричком смислу) стиха, него у форми јелне веома крхке и елегантне метричке структуре, час хер“ метичне, час експликативне, а најчешће императивне у сво. јој поруци. Могућности так-
вог једног спрега су веома при мамљиве, али су и опасности очигледне.
Ма колико да је дискутабилно шта одређена књижевна форма значи и означава; пототову кад је у питању поезија која хоће да буде философија и философија која хоће да буле поезија, какав је овде случај, очигледно је да је постојање, које је, сасвим услов. но речено, главни јунак ове књиге, за њеног аутора свест о постојању па је и време, према томе, у ствари свест 0 времену. И разуме се, све оно што свест омогућава, што је прати, што с њом коегзисти“ ра. Стога је, ваљда, постојање у | прошлости, ослобођено (тих) безначајности, чистије, стварније него постојање у садашњости, „Оно што је нестало, постоји, — каже Мијо вић-Кант — оно што је стварно, само тако изгледа". Из то. га следи закључак да су „јас пи појмови" и „праве димензије" лалеко, пре сваког почет ка и близу после нас, после нашег доживљаја, дакле.
То је арена, да тако каже. мо, на којој се одвија човеко. ва драма. Ту је он, распет из мећу Бога и Тутанкамона, сми
_ сла и бесмисла, између вечности и тренутности, осуђен да носи и подноси терет бескраја и муке његове недокучивости, да буле „категорија" битка, његова карика. МијовићКант нам тек покашто саоптишти да постоји и нешто што је патња тога Х-човека, кап крви његове, суза. Поезији је, другим речима готово у потпуности одузет њен главни и једини предмет: човек, обични човек, човек од крви и меса. То је цена којом тешко могу да се плате и поштене побуде и озбиљни напори да се створи једно више јединство научног и лесничког начина мишљења који су, без сумње, овде у питању.
Станојло Богдановић
Милан Милишић:
ВОЛЕЛЕ СУ МЕ АВЕ СЕСТРЕ, (КУПА
„Видици", Беотрад 1970,
Прво што пада у очи при сусрету са поезијом Милана Милишића је висок степен стваралачке зрелости, која, се, на рочито, огледа у успелој усклађености садржине и форме, У чврстој самодисциплини која омогућава да и у тренуцима дионизијске инспирације песник успостави чврст и хармоничан израз. Кохерент-
ност већине песама збирке „Волеле су ме две сестре, скупа" последица је једне озбиљне умерености песника који не тежи никаквом егзибиционизму нити насилној оригиналности, коме, мада нас је на више места уверио у своју духовитост, поигравање речима и парадокси нису својствена. из. ражајна средства.
Милишићеве песме су по мотиву прилично разноврсне — аутор се, поред чисте љубавне лирике („Злато и во ће"), поред једног боемско-ро. мантичног бола _— („Девојке Осаке"), па чак и савременог протеста („Нагнух се да отресем пепео"), приклања и меди. тацијама о човеку, његовој трагичној судбини и односу према свету („Тврђава", „Док ме остављају пријатељи"). Песник има и посебан смисао за визуелно дочаравање медитеранског амбијента и поједи. них материјалних предмета. којима даје симболично значење („Истарски врч на који без даха пада ветар", „Абакус"). Но и поред тога што се поједине песме међусобно прилично разликују и по природи инспирације и по форми, оне су ипак обједињене песни. ковим аутентичним трагичним осећањем. Милишићева основна преокупација — протицање времена и човекова немоћ да му се одупре, изузев производњом појединих ствари које ће га надживети, углавном да. је тон целој збирци.
Највиши домет Милишић постиже у песмама у којима, полазећи од лирске инспирације, остварује вишезначно метафорично ткиво које изражава његове есенцијалне мисли. Песма „Плеши Селма", на пример, исказује, како један естетски доживљај плеса тако и мисао да игра, уметност, представља један аутентични начин постојања који додируде и евоцира све видове света. Набијена изразитим ритмом, она такође презентира Мили-
шићев карактеристичан од нос према времену.
Насловна песма „Воледе су ме две сестре, скупа" несумаљњиво је најбоља песма збирке, а; вероватно, представља џ је. дан од врхунских тренутака младе тенерације српских песника. Овде откривамо сву Милишићеву поетску сензибил. ност, наилазимо па изванредно лепе метафоре и израз готово класичне чистоте, Кроз једну суштински иреалну, но чулно веома сутестивно приказану медитеранску идилу песник понавља оно вечито питање о човековом опредеље-
" њу између добра и зла, зоре и
ноћи, раја и пакла, хубави и патње.
Сусрет са Милишићем је сусрет с једним мстинским пес-
"ником, који ће, надамо се, из-
међу многих путева који се пред њим отварају успети да пронађе онај који му највише одговата, да се усредсреди и избеги лутања ксјих је инак било у овој књизи,
Властимир Петковић
Тома Расулић:
ВРЕЛИ БРЕГОВИ
НУ „Светозар Марковић“, Београд 1969.
Права слобода увек је самоос. лобођење. То важи и за слобо ду Београда који је од 1941. до 1945. године дао непроцењив прилог свом избављењу из хитлеровских ланаца. За њега, људска слобода била је животна неопходност: „Отпор је наша судбина", мислили су обични житељи главног града (како то бележи Расулић).
М ствари, аутор књиге описује тај прилог, приказујући историју народноослободилачког покрета у београдским пролетерским _ предграђнима, као што су Вождовац, Душановац, п тако даље, Ако се окупатор у дубљој унутрашњос ти земље — у делокругу парти занских одреда — осећао као џм вулканском кратеру, овде су се антифашисти налазили у самој чељусти окупаторскоквислиншке звери, међу њеним зубима, које је представљало (између осталог) и 6.000 полицијских агената. _ Усрећ ове чељусти, Пашино брдо и други _ београдски _ брегови ипак су се указивали као не џмгасива жаришта ослободилач' ког револта,
Расулићева хроника обухвата битне аспекте и компоненте приказаног покрета: њетову идеју и организацију, његтове актере и сцену. Али, пре свега, хроничар црта ликове бораца, достојних и оних других: с једне стране, он профилише лик Боже Стаменковића који се залаже за учење, мада оно може бити плаћено насил ним умирањем, а, с друге стра не, слика мучну физиономију Блихера чија се пожуда за „хе ројском" славом изокреће У срам ратног злочина и издаје. При том, све ове компоненте стичу се у акцији, која заузима средиште Расулићевог вид-
.„ног поља.
Разуме се, антифашистичка акција није могла преконоћ преобразити окупацијски пакао у рај слободе, али га је претворила у непревазиђено чистилиште, у чијој се ватри калила аутентична људскост, па и неуништив човеков хумор, каквим одише Станоје Маринков — Лала, који нема ручног сата, те стога на илегални састанак долази са будилником. Изнад свега, ме. Бутим, ту се калило слободорубље, које је Маркс поистоветио са суштином човештва.
За разлику од многих АРУ: тих производа исте врсте, ова хроника није оптерећена цифрама, датумима и цитатима, који би одразу крвавог живота давали изглед сувопарног архивског документа. Она има документарну вредност повести, будући да региструје изворне историјске чињенице, као што је атентат илегалца Гембеша на полицијског зликовца Вујковића. Истовремено, ту повест одликују и неки квалитети књижевне приповес ти, рецимо — неусиљена сим“ болика и континџираност приповедања. Поменуте литерарне квалитете "уравнотежује скрупулозна фактографија — снага и слабост ове Расулићеве хрони. ке. Слабост утолико, што јој је писац овде-онде исувише попуштао, Сната утолико, што она није допустила литерарности да се извитопери у пре-
"терано, китњасто, извештачг-
но литерарисање, које би аутентичну грађу умногоме лишило њене историјске и хума. не вредности.
Радојица Таутовић
|