Књижевне новине
| поетично и
подемешљиво
Ерих Кош: „МЕШАНО ДРУШТВО“, Матица српска, Нови Сад, 1969.
Постоје у целокупном Кошевом делу две основне тежње: једна, реалистичка (која се огледа у тачном, хладном и детаљном описивању спољне стварности) им друга, сатирична, која црпе своју животворност из изразитог ауторовог смисла за гротескна приказивање живота. Као. приповедач реалист, најчешће хроничар ратних з5ивања, Кош упорно и доследно примењу-
је технику писања одавно познату: анеТДОТУ, бизарни сиже, сликање каракте-
ра, поступно и логично вођену радњу, рационалан, хладан, „објективан стил“ приповедање. У сатирама он, међутим, даје много више маха својој машти, Кошева нова књига „Мешано друштво" садржи приповетке и реалистичког и гротескно-хиперболичног смера. Неколико најбољих текстова у њој карактерише лирскомедитативна атмосфера, узаржани поетски тон, префињени елегични лајтмотив са којим смо се сретали и у неким рани: јам Кошевим прозама („И Тајо", „Мреже"). Кош и даље воли да опширно и хладно прича, да све објашњава до краја („Пријатељи", „Свакидашња. прича"), да прича анегдоте без већег значаја („Чамци", „Јутро"у. Али- у неколико добрих приповедака. објављених у. књизи „Меша. но.. друштво". он исказује. најбољи део свог стваралачког бића. У првом реду због њих о овој књизи треба говорити као о значајном остварењу.
У приповеткама „Пољубац, „Цвет" и „Кућа на мору", Кош испољава своју осетљиву, немирну; елетичну уметничку природу, природу ствараоца који у фином ткању детаља из свакидашњице открива тужну пролазност живота. Његова реч постаје тада топла, жива, добија оно интунтивно значење и металогични при: звук који је пе ретко био одсутан у ра нијим реалистичким приповеткама овог писца. Сада, у „Кући на мору", на пример, поново оживљава поетски дах из „П та" и „Мрежа", она меланхолична мелодиозност којој критика није поклонила довољно пажње и коју, уосталом, ни сам аутор није баш много ценио. Сада се види да су ритмички, музички и ме тафорично живе, устрептале странице не. ких његових ранијих романа садржавале витално језгро будућих Кошевих стваралачких преокупација, а не пикако они развучени, досадни и безбојни описи каквих је било у првим Кошевим књигама врла много. Стари недостаци нису, као што смо рекли, итичезли ни У Новој књизи, али у „Мешаном друштву ипак има неупоредиво више артизма, лиризма, умет нички _ продубљене рефлексивности Него у већини досадашњих реалистичких при поведака Ериха Коша.
Као сатиричар Кош је давно постигао зрелост и сатирична приповетка „Пут“ не представља у том погледу никакво откриће. Али, зата приповетке „Кућа па мору" и „Пољубац“ значе, ако не откриће, а оно свакако велико и пријатно изненађење. Пратећи годинама Кошев развој, увек сам истицао његове сатиричне романе као изузетно занимљиве, док сам према његовим остварењима писаним у реалистичкој наративној техници имао знатне резерве. У својој последњој фази ПАОДНИ писац, као да се у великој мери ослободио ранијих ограничења. Аозвољавајући својим дубљим склоностима да избију на површину, увиђајући да књижевни текст мора бити, пре свега, уметнички текст, он сада све више ствара, а све мање објективистички прича ми описује.
метност приповетке подразумева концизност, необичност сижеа, сфектну поенту. Поред ових норми које Ерих Кош по; штује, откривамо У „Мешаном друштву и нешто друго, личније, особеније: дискретну топлину, сету која прелази У НИ чину, резигнирану мисао писца који тоне у нека сутонска расположења. Јунак при“ поветке „Кућа на мору" сања читавог живота о томе да купи кућу на морској обали, окружену маслинама, чамцем Ил вученим на жало. Он ће учинити много покушаја да оствари свој сан. И кад тод помисли да га је остварио, доживеће но"во, дубоко разочарање. Када после једне трансакције буде преварен добивши У власништво само два метра земљишта, сазнаће да је обезбедио себи сама троо. Сатиричар који у свему види наличје и извитопереност и елегични приповедач као да су се срели у овој изврсној приповеци. .
овај.
КРИТИКА
ЕРИХ кош
ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ
И припсфветка „Пољубац“ зрачи код Коша дуго запретаним лиризмом. Реченице ове приповетке почињу одједном да трепере, да живе властитим животом, да се раслојавају и преливају поетским сјајем и помало бизарном светлошћу. Виктор Зоре доживео је срчани удар. Односе та у болницу у бесвесном стању. Долазећи к свести, осећа занос и блаженство: као да је устјо из мртвих. Веома је добро дата слика људског бића које је била обамрло и које као да доживљава васкрс. (Детаљним 'описивањем Зореових чулних опажаја — он види око. себе само светлост, белину, пространство — аутор нас уводи у душевно стање реконвалесцента који оличава не само један клинички случај, но и типично човеково понашање у тренутку престанка агоније. Тај човек који се буди, који израња из ништавила и радосно увиђа да је жив, ложели у једном тренутку да та болничарка, нека старија жена, пољуби!
Кошеви јунаци живе једноличним животом службеника. Кад они желе да изиЊу из колотечине искрсава им пред очима медитеранско поднебље као слика из тубљеног раја; али се неминовно разочарају схвативши да су сви циљеви у животу искључиво имагинарне природе. Је дан од Кошевих јунака опустошених монотонијом празних дана, сањари о цвету који је случајно нашао једне вечери У свом прозору, о цвету који је као „канди ло, нада и утеха, као знак крста пред ли пем хришћанских великомученика." Аутор не би био жестоки сатиричар када не би усамљеничке заносе својих личности прокаментирао на начин приметно циничан... Та мешавина егзалтираности и јетког, разочараног расположења која карактерише његове јунаке, одражава се у стилу час поетском, час леденоподсмешљивом. ;
Кош је објавио петнаестак књига приповедака, и романа, добио је неколико награда и спада у ред наших највише превођених писаца. Неколико приповедака из Кошеве последње књиге надмашује његове раније књите приповедака о којима се иначе у јавности мното више говорило и које су добијале висока признања. У „Ку
ћи на мору", и још неколико приповедач
ких текстова, аутор је напустио метод развученот триповедања и поклојнио пу= ну пажњу богатству речи и лепоти стила.
Павле Зорић
Приповетке психолошког " натурализма
Видосав Стевановић: „РЕФУЗ МРТВАК“, „Просвета“, Београд, 1969.
ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЕ је, ако не једини а оно један од малог броја наших млаБих прозаиста који су имали срећу да им приповетке, објављиване у часописима, буду пропраћене похвалама, и награђене, пре но што су се појавиле у збирци. И због тога је, поред осталог, занимљиво вратити се овим приповеткама, пажљиво их још једном прочитати у књизи, годину дана након награде „Исидора Секулић", после бројних, углавном афирмативних оцена ко. је су о њима са више или мање аргументованости изречене, после низа тачних запажања о њиховој природи и вредности“ ма, али и оних само сумарних, уопшштених хвалоспева и благонаклоних предвићања, донекле разумљивих кад је у питању 063нањивање даровитог младог писца. Мрачан доживљај света и натуралистич. ко оваплоћење таквог доживљаја, оно што постаје све доминантније обележје новијих струја у нашој прози, карактеристични су за. све приповетке у „Рефузу мртваку". Ове особине — које и нису по свему нове у степену у коме их понекад представљамо, јер им токове можемо пратити читаву деце“ нију уназад, а корене и много даље — 49" пуњене су овде још једном особеношћу знатног дела савремене прозе; све су временски и просторно одређене, већине њихових фабула лоциране су у кратујевачку периферију последњих деценија нашег века. Готово све ове приповетке садржински су везане за онај донекле типичан декор србијанске периферије, за станичне ресторације, уџерице, мостове, циглане и касапнице; свет Стевановићеве прозе је читава армија божјака и пробисвета, наказа и скитница, проститутки и алкоходичара, ноћобдија и бадаваџија, женскароша и испичутура. Све ове гротескне и трагич: не сподобе трају и тимарају, посрћу и ди“ жу се, чешће бивају поражене него што смогну снаге да пркосе, у атмосфери трулежи и смрада, уз укус рана и распадања;
| |
| | | |
из њиховог инстинктивног осећања тоталне угрожености и несигурности сгзистенције, из сазнања о немогућности бекства из света у коме су произлази и својеврсно мирење са постојећим стањем и уклапање у њега. Отуда ваљда у овој прози толико похотљивости и бруталности, тако снажне опседнутости сексом, толико утапања у алкохол. јер, то је несумњиво најдоступнији начин самозаборава и тренутног, привидног бекства од нимало наклоњене стварности. По том мрачном и натуралистичком виђењу живота. Стевановић иде полекад и даље од писаца као што су, на пример, Миодраг Булатовић, Бранко В. Радичевић или Драгослав Михаило. вић, да споменемо само најмаркантније, са којима иначе, било по углу гледања, по бизарности личности, пли по неким специфичностима приповедачке технике, има додирних тачака.
Већина елемената структуре Стевановићевих приповедака условљена је доживљајем живота као хаотичног низа чемерних епизода, на чије одвијање људи из ове прозе врло мало могу да утичу; затим, концепцијом мшчашених и отуђених личности у чијем је таворењу побркан признати систем вредности и однос више и мање важног, као и психолошки мотивисаном потребом ових невољника да причају, да се исповедају, да без селекције нижу де таље из својих и туђих живота. Очигледно је да се Стевановић више ослањао на своју елементарну обдареност за нарацију, и на познавање психологије одређене врсте људи, него што се занимао проблемом фактуре приповедака. Најчешће он препушта својим личностима да самг приповедају, да својим аутентичним и сочним арго монолозима и дијалозима воде фабулу, да креирају _ атмосферу слагањем детаља и епизода, што је, поред несумњиве функционалности, местимично створило и утисак о не баш потпуној целовитости приповедака и довело понегде до опасне границе где почиње расплињавање, слабљење кохезионе силе на којој почива унутрашњи интензитет приповетке. Учини се на неким местима да би и епизоде које су, посматране ван контекста целине, неоспорно успеле могле са подједнаким разлогом да стоје и у некој другој приповеци па да се не деси неки битан поремећај ни
у структури приповетке из које је слика.
узета, нити у оној којој је додата. Кад се прочита ова збирка, у нама више остаје њена глобална атмосфера и осећање живота, гротескне слике и ироничан пишчев став према одређеним вредностима; појеаиначне приповетке се некако губе из се"Ћћања, као варирања истих стања м по мното чему врло сличних личности, Памте се само они најкарактеристичнији текстови, ми најбољи наравно, а такве су пре свих других приповетке „Плод чрево твојего", „Птице земаљске" и „Рефуз мртвак", док неколико приповедака са доста композиционих и неких других недостатака у знатној мери умањују ниво вредности збирке.
Видосав Стевановић уме да нађе и створи карактеристичан и сугестиван детаљ, али он, за разлику од неких других писаца сличног опредељења, не врши редукцију, не своди на најбитније, већ показује необуздану потребу сталног проширивања
круга обухваћених појмова и појава. Иако у
се и за такво прекомерно низање ситнореалистичких и натуралистичких детаља и за обиље декора могу тражити разлози и поводи у структури свести личности, У равноправности свих животних детаља за њих итд, често се осети сувишност детаља, каткад и у приповеткама које сматрамо успелијим.
Та наклоност мноштву чињеница и детаља не очитује се само у композицији приповедака; она је нашла израза и у ра зућеној, пенушавој, понекад орнаментарној реченици. Стална тежња проширивања и богаћења атмосфере (и декора) показује се и у бројним набрајањима и поређењима која имају различите степене функционалности, То нарочито важи за поређења јер их у неким приповеткама, као на пример у већ поменутој „Плод чрево твојего", која је испричана у трећем лицу, има у скоро свакој другој реченици. Ипак, језик је у Стевановићевој прози условљен амбијентом, или, још више; доживЉајем света и односом према њему. У језичким се елементима. — пре свега у 60 татој, свежој и реској лексици, оној која је карактеристична за одређене атмосфере, поднебља и менталитете; затим у функционадном _ коришћењу архаичних језичких нијанси и готових синтагматских спре това који су једно од средстава натуралистичког поступка и психолошке карактеризације; као и у обдарености за упечатљиво приповедање до кога не долази са напором, нето по некој дубокој потреби
' највише се показује Стевановићев изворни
дар. Ове та особине више од осталих чине самосвојном личношћу међу млађим прозним писцима.
Чедомир Мирковић
Гинтер Кунерт
Орфеј
Не осврћи се.
Боље да се певаз не осврне.
Лаки крок, обазриво
корамање, танушни топот,
узнемирен. ход: она |
следи ме већ, следи моју песму, пратилица трохеја и јамба: корачамо из одумрлог јуче нас двоје:
Иза уметности
гробија се будућност.
Боље да се певач не осарне.
Маркс
Дивље се лепрша
застава ове знамените браде
над љускама земље које сваки час прскају.
Лепрша се над фронтовима који се, селе. Над непрестаним противречностима.
и над оншма који престају.
Над ратовима који изгледају
да су од четвртка вече до петка ујутро: Вечни мир измећу бршљана и храста, између подузетника и подузетог, наређивача пи наредбопримца, властодршца. и непмалаца,
верника и оних који би у то морали
да повгрују.
Између таласа и обале остаје непријатељство: најбоље које је могуће.
Да не заборавим Јаниса Ричоса
1,
Једном смо разтоварали,
симетрија бркова и мисли,
на једна иста уста: приватна својина тумачке сенке, судбина сенке га је уграбила: да пестане.
Једном смо разговарали у неком раду по имену Берлин, коме се заборав дотаћа, товорасмо напрегнуто и без даха, немачки и грчки и прстима,
и товор нам је одвлачила
магнетофонска трака са усана,
док се не образоваху тужве изговоренога: даље, не знам куда, већ. дуго,
јер Тартар, подземни,
није само хеленска привилегија.
2,
Једном смо разговарали
надом надмени,
о чему луде најчешће товоре:
о растућој моћи разума; говорасмо
ншата не слутећи, при чему је
под његовим табанима нешто порасло,
надошло и, невидљиво за слене саловорнике,
чланим гвожђем обгрљени.
3;
Једном смо разговарали
Апио Ротиз хиљадудеветстошездесете,
тад у једном столећу, обасјани.
дневном самохвалом и свакодневним пожарима.
растрељенвих, места,
заваљени у просењеним наслоњамама
на слободним плацевима планете
са речима о речи.
Једном смо разговарали пре но што је он на стене Јароса био прикован, изручен орловима, патриотским лешшинарима, извесно приближујући се искри паде, да ће и овог пута Херкул наићи и ослободити та обасјан искром страха, да многострани силеџија овога пуга дела п дави у служби владајућег чопора кербера.
4.
Да и не поменусмо како се уметност расприлава тамо где се слобода гуши, јер једна је само дах
друге, .
разговарали смо заједно
једном.
(Препев: Миодраг Павловић) |
Гинтер Кунерт (бштег Кипет) један је од најбољих песника средње генерације обе Немачке. Живи у но точном Берлину. Објавио више збирки песама и један роман. Превођен на више европских језика. Видно је да је био Брехтов ученик у поезији,
КЊИЉЕВНЕ НОВИНЕ 5